B92 estrada

Piše Miodrag Zarković

Zašto bi emisija „Debata“ morala što pre da promeni naziv

Kada sa malog ekrana Jelena Karleuša (u daljem tekstu – JK) urla na vas kao gledaoca, to znači da ste nekim nesrećnim slučajem naleteli na njenu „muzičku“ tačku. Ako JK urla, ali ne na publiku, nego na neke ljude koji sede sa njom u studiju, to znači da ste, umesto na „muziku“, naleteli na televizijsku raspravu o „gej paradi“. A ukoliko, pored JK, još jedna neotesana plavuša viče po studiju i vređa ostale učesnike u raspravi, e, onda budite sigurni da je ta druga plavuša u stvari voditeljka, a da se rasprava odvija na televiziji „B92“. Kao što je to bilo proteklog ponedeljka u „B92 debati“ posvećenoj balkanskim „gej paradama“, gde je Ivana Konstantinović (u daljem tekstu – IK), domaćica rasprave, pokazala da bi u bilo kojem trenutku mogla da preotme Karleuši hleb iz usta.
Da, to je bio jedini koristan zaključak posle „Debate“: sve što može JK, to isto, samo još histeričnije i nekulturnije, može i IK! Ako ovdašnjoj estradi ikada zafali drskih, a neobrazovanih pojedinaca, uvek može da probere nove regrute iz redova „B92“…
Ali, nije drskost iskazana prema Jovanu Mariću i Aleksandru Martinoviću bila glavni problem sa „Debatom“, mada to jeste bio sasvim dovoljan razlog da se čoveku smuči cela emisija. Marić i Martinović su barem imali priliku da se neposredno brane od nasrtaja IK, JK i Marka Karadžića, još jednog „Paradnog“ profitera (u daljem tekstu – MK); publici, međutim, čak ni to nije bilo omogućeno. Svi koji su gledali emisiju mogli su samo da: 1) promene kanal, ili 2) nastave da gledaju raspravu, uzaludno očekujući da će iz nje saznati, shvatiti ili povezati nešto što do tada nisu. Nisu mogli da dobiju ono što im je obećano, a to je sadržajna debata o „gej paradi“ i pratećim pitanjima, kao što su javni moral, ljudska prava i slično.
Upravo je to gledalištu obećano samim nazivom emisije. Debata podrazumeva uljudnu, prosvetljujuću i osvešćujuću raspravu, sa najmanje dve strane suprotstavljenih stavova. Kada se shodno tome neka emisija prikazuje pod poletnim, ali i zahtevnim nazivom „Debata“, potpuno je prirodno da od nje očekujete živahnu, nadahnutu i argumentovanu diskusiju, čak i u slučaju da izbor učesnika nije na zadovoljavajućem nivou. (Uistinu, da li je moguće da liberalno-evroreformska klika nema inteligentnijeg papagaja od MK, niti manje vulgarnu estradnu podršku od JK?!)
Obećanje nije ni delom ispunjeno ovom prilikom, prvenstveno zbog ostrašćene netrpeljivosti koju je prema Martinoviću i Mariću sve vreme ispoljavala IK. Voditeljka. Nije osnovna nevolja u tome što je IK pristrasna, tj. što izražava lične stavove u raspravi kojoj je domaćin. Ovo nisu sedamdesete ili osamdesete, kada se smatralo da je izražavanje ličnog mišljenja najteži greh jednog voditelja; današnja društvena klima, u svetu čak i više nego kod nas, pozdravlja angažovane voditelje, spremne da sopstvena gledišta iznesu pred sud javnosti. Ali, ako se već svrsta na jednu stranu, voditelj nikako ne bi smeo da se okrene protiv suprotne strane! Tanka je to linija, dabome, ali dobar voditelj mora jasno da je vidi i nijednom ne sme da je pregazi.
Može voditeljka, ukoliko hoće, da daje za pravo JK i MK; ali, ne sme da napada Marića i Martinovića! Koliko god joj jedna strana u raspravi bila bliža od druge, voditeljka mora i od jednih i od drugih sve vreme da zahteva da se izjasne i pojasne. Mora neprestano da ih istražuje, usmerava ka suštini, da od njih zahteva nove i nove odgovore… Nikako ne sme da ma kojeg učesnika primorava da prizna nešto što je u potpunoj suprotnosti sa onim što dotični učesnik inače zagovara.
A IK je upravo to radila: sve vreme emisije pokušavala je da Martinovića i Marića natera da priznaju da homoseksualci imaju pravo na okupljanje. (Kao da je to jedino u vezi sa „gej paradama“ što je vredno rasprave! Da, Ustav garantuje svakome pravo na okupljanje, ali to ne znači da je svako okupljanje opravdano, poželjno, moralno, razumno…)
Istog momenta kada je počela da napada jednu stranu u raspravi, IK je srušila prećutni sporazum sa publikom, željnom debate. A to je najteži mogući televizijski greh – laganje gledalaca! „B92“ to radi neprestano, tako da ovde mogu samo da ponovim iščuđavanje iz prošlog broja: kako je moguće da takvoj televiziji, koja iz dana u dan krši sva moguća pravila pristojnog ponašanja, još niko nije uskratio nacionalnu pokrivenost?!