Bitka protiv vanzemaljaca i pameti

Piše Vladislav Panov

U novom svetskom bioskopskom „hitu“ iz holivudske produkcije, nazvanom „Bitka za Los Anđeles“, ponovo imamo priliku da gledamo reviju klišea, kompjuterskih efekata i jeftine akcije, a sve zarad tragikomične promocije američke vojne mašinerije

Još od kada je nevaljali mladi Orson Vels preko radija raspametio naivne američke sunarodnike ubedivši ih da je došao smak sveta u vidu invazije iz svemira, Amerikancima se manipuliše uz pomoć tada praktično dokazanih činjenica: da su vrlo lakoverni i podložni plašenju. Upravo su one omogućile sledeće činjenice, u kasnijim decenijama rado i često korišćene kako od vlasti, tako i od zabavne industrije: ljudi veruju medijima i skloni su da od zabavne industrije progutaju najveće gluposti zarad malo površne zabave.

UČINAK HOLIVUDSKIH PLAĆENIKA
S godinama se ništa se nije promenilo. To dokazuje i nova avantura koja počiva na pomenutim temeljima, „Bitka za Los Anđeles“, kvazi-SF, zapravo prizemna akcija podređena promociji američke vojne neustrašivosti i superiornosti, što su neizostavno prisutne vrline armije Ujka Sema na kojima insistiraju pisci Holivuda i oni koje plaćaju mediji. U filmu, trenutno, u ovom delu sezone, jedinom visokobudžetskom (koštao je 70 miliona dolara, a do sada je zaradio polovinu od te sume) spektaklu ove vrste zastupljenom u svetskim bioskopima, pa i u našim, posmatramo kako mala vojna jedinica američkih marinaca predvođena iskusnim i, naravno, herojskim podoficirom koji se uoči invazije odlučio za ratničku penziju očajan što je u karijeri u silnim ratovima izgubio previše „dobrih marinaca“, suprotstavlja daleko nadmoćnijem neprijatelju iz svemira koji se usudio da počne kolonizaciju planete u njihovom dvorištu.
Holivudska produkcija velikih studija se, čini se, svojski trudi da svake godine što drastičnije pogorša ionako očajnu sliku onoga što njihovi filmovi predstavljaju. Taman kada ste pomislili da ste u nekom žanru videli najgori film u životu, oni vas iznenade i već naredne godine snime nešto još lošije. Otprilike je negde u tom trendu i „Bitka za Los Anđeles“. Kako, inače, drugačije da se prihvati film koji vam potroši dva sata vremena besmisleno i bezobrazno vas zasipajući najotrcanijim stereotipima, što prevazilaze čak i uobičajeno holivudsko vređanje inteligencije njihovih potrošača. Ovde su obesno i arogantno otišli i dalje, pa se podrazumeva da te inteligencije u bioskopima i neće biti, jer je odavno odatle rasterana holivudskim „blokbasterima“ za prazne glave. Da se neko ipak ne bi setio pameti, nisu više inteligentni ni vanzemaljci. Da ne pominjemo ponovo čuvene „hitove“ sa moroničnim, ali militantnim i krvožednim vanzemaljcima rešenim da nas sve potamane, od „Dana nezavisnosti“ do, recimo, prošlogodišnjeg, doduše južnoafričkog, ali suštinski ništa manje holivudskog, „Distrikta 9“. Samo malo naprednija u besmislenosti ovog koncepta „Bitka za Los Anđeles“ nudi osvajače iz svemira u naprednom tehnološkom izdanju, ali potpuno inferiornim u susretu sa neustrašivom vojničkom odlučnošću američkog vojnika, pa zato bivaju temeljno pobijeni od šačice cmizdravih marinaca koji su više kukali za nastradalim saborcima nego što su ratovali. Ono malo prostora, koji je ostao pošto su okončali kuknjavu ili držali motivacione ratničke govore prepune suvoparnih patriotskih parola, ispunjeno je neuverljivim okršajima prekopiranim iz pucačkih video-igara za bubuljičave još neiživljene i krvožedne tinejdžere. I upravo zahvaljujući njima ovaj film opstaje u bioskopima i beleži visoke ocene na sajtovima na kojima glasa publika. Tamo gde dele ocene kritičari, „Bitka za Los Anđeles“ je, naravno, opravdano „sahranjena“. Ali, film nije snimljen za njih.

OZBILJNA SVRHA I PRAVI TAJMING
Kome, onda, služi ovakva „Bitka za Los Anđeles“? Ako ste požurili da kažete kako je ovo samo film za zabavu i da ga ne treba shvatati ozbiljno, pogrešićete. Da, on ostavlja takav utisak, ali je njegova prava svrha potpuno ozbiljna. I ima pravi tajming. Od kada je Holivuda, njegova mejnstrim ostvarenja su u drugom planu, ponekad i sasvim otvoreno, služila nekoj „višoj“ svrsi ili interesu. Kada je reč o filmovima u kojima je trebalo veličati njihovu ratnu mašineriju i spremnost za borbu protiv najljućeg neprijatelja, glavna propagandna mašinerija nije bila u Pentagonu, niti u Vašingtonu, već u Holivudu. Njegovi  autori su se utrkivali u dokazivanju patriotizma stvarajući celuloidne heroje ne samo za razbibrigu nacije u teškim vremenima, već daleko pre za njeno moralno, vojno i svako drugo podizanje. Čak i filmovi koji su na prvi pogled osuđivali američko angažovanje u nekim ratovima, nikada nisu propuštali priliku da pokažu moralnu snagu i vojničku spremu svakog pojedinca njihove vrle vojske. Posebno su u filmovima veličani marinci. Ista stvar je i sa filmom „Bitka za Los Anđeles“. A tu je i pomenuti tajming. U momentu kada bi tekućim „naftnim ratovima“, Amerike protiv navodno arapskog terorizma, a koji su se otegli i slute na totalni fijasko, trebalo pridodati i nove, valja se još jednom podsetiti ko zapravo i sa kakvom odlučnošću treba da odradi te ratove. Marinci, naravno. Oni, kao i u ovom filmu, nikada ne ostavljaju civile na cedilu, plaču za poginulim saborcima, savršeno su istrenirani za svaku priliku i neprijatelja, čak i onog iz svemira. I nikada ne odustaju. Kako rekoše u idiotskom finalu „Bitke za Los Anđeles“, posle prve velike pobede i pauze u kampu, kada im je ponuđen doručak posle teške bitke, gordo su uzvratili „već smo doručkovali“ i uzevši samo municiju odjurili u dalje oslobađanje od mrskog neprijatelja! Pojeli su, dakle, vanzemaljce za doručak. To je taj duh i moral američke ratne mašine! Antologijska scena celuloidne gluposti i tragikomične propagande američke vojne sile. U stvari, ako film shvatite kao komediju, što je jedna od opcija da sačuvate razum (druga je spavanje), vredi ga pogledati samo zbog te scene na kraju.