Crtez u temelju likovnog univerzuma

Piše Dejan Đorić

Opus Lidije Macure (1943-2004) sada se sa sve većom pažnjom otkriva, dobija na značaju, što se odnosi i na skrovite segmente njenog stvaralaštva kakav je crtež, predstavljen na nedavno otvorenoj izložbi u Modernoj galeriji „Valjevo“

Lidija Macura (1943-2004) zauzima značajno mesto u povesti srpskog fantastičnog  slikarstva. Sa još nekoliko slikara i slikarki u duhovnim ruševinama (post)moderne Evrope, u nihilističkoj pustinji (neo)avangarde, uspela je da obnovi prastari, izgubljeni svet antike, da oživi čari Mediterana i slici udahne miris, boju i strujanje. Ona je pre svega vizionar, psihonaut, tragalac za izgubljenim unutrašnjim svetovima, carstvima snova koja se kriju iza realnosti. Njen opus sada se postepeno i sa sve većom pažnjom otkriva, dobija na značaju, što se odnosi i na skrovite segmente njenog stvaralaštva kakav je crtež, predstavljen na izložbi u Modernoj galeriji „Valjevo“ od 27. novembra 2010. godine do 29. januara 2011. godine.

CRTEŽ  KAO USUD
Crtačko umeće Lidije Macure trebalo bi dovesti u vezu sa njenim slikarstvom, tehnikom slikanja, jer ono tako postaje razumljivo, stiče se pravi utisak o kontinuitetu i povezanosti  likovnih elemenata. Crtežom je  probila čauru, ljusku prvobitnog jajeta, jezgra svog mitskog sveta. Crtala je stalno i posle školovanja na Likovnoj akademiji. Krajem šezdesetih godina odlučila je da studira slikarstvo i  napusti arhitekturu. Za prijemni ispit spremao ju je Radomir Reljić, prijatelj i profesor Akademije. Prvi crteži nastali su pod uticajem nadrealizma, Milene Pavlović-Barili i Radomira Reljića. Tokom prve godine studija uradila je veći broj crteža tematski bliskih ovoj međuratnoj slikarki, a po nervoznom i čulnom tretmanu linije na tragu Reljićevog rukopisa. Crtala je portrete svoga brata i prizore iz svog detinjstva sa fotografija. Kasnije je radila tušem, perom, četkom, olovkama, pastelom i materijalima u boji, pravila je skice, kopije starih majstora, studije, seriju mrtvih priroda sa lobanjom, pripremne crteže za litografije i slike, kao i samostalne kompozicije. U temelj njenog likovnog univerzuma ugrađen je crtež. Kao arhitekta i kao student Radomira Reljića i Mladena Srbinovića, profesora koji su polazili od crteža, a potom i kao samostalna slikarka, pokazala se spremnom da upozna posebnosti crtačke umetnosti.
Crteži ove slikarke su enigmatični kao i njene slike. Hesperide i Nike sa Samotrake je često, skoro opsesivno, crtala i slikala, što je u umetnosti ponekad izraz više svesti, potrebe da se, kako kaže Volter u filozofskom roman „Kandid“, stalno obrađuje svoj čarobni vrt. Mitske ličnosti, opredmećene u grčkoj skulpturi, otvorile su joj dveri Umetnosti,  kao čovek i kao stvaralac bila je duboko povezana sa antičkim misterijama.   Mitska bića antičkog sveta, Bukefal, konj Aleksandra Makedonskog, suđaje, grčke Mojre ili rimske Parke, grifon, starogrčka i rimska arhitektura, slatki, rumeni svet zlatastih vizija, nebeskih žitišta i kraljevskih fontana, ne bi se mogao ovaplotiti u slici bez realnog, konkretnog, možda katkad i banalnog crteža. U pozadini mnogih fantastičnih i snoviđajnih slika je realizam, akademski savladano crtanje ljudske figure, tog večnog i najvećeg likovnog izazova. Lidija Macura je slikar idejnog, a crtač realnog sveta i tu bi trebalo imati u vidu Platonovu misao da ideje dolaze iz višeg, večnog sveta, iz druge realnosti, kao zlatna Zevsova kiša škrope suvu zemlju materijalizma.
Simbolički svet koji je slikala ima životnu osnovu, pronađen je na putovanjima po Mediteranu, u muzejima, u ličnoj arhivi, u depoima sećanja, u kolekcioniranju kao duhovnoj aktivnosti i u crtežu. Antičke boginje su bile prvo opušteni, mlohavi modeli sa večernjeg akta, viđeni u sumraku škiljave svetlosti crtačke klase. Možda zato na njenim kao i na drugim crtežima iz tog perioda ima toliko tame (Ljuba Popović je na jednom crtežu zapisao „Život je tama“),  crnila u kojem do izraza dolaze „procepi svetla i intuitivno očekivanje nepostojećeg“, kako o Macurinoj umetnosti piše Radomir Reljić. Duh epohe, kraj devetnaestog i dvadesetog veka je mračan, apokaliptičan, eshatološki i zato možda budi nadu, otvara kaverne intuicije. Kao izraz slutnje ličnog ali i sveopšteg udesa, u njenim crtežima ima neke tuge, melanholije i drame, neke opšte ljudske napuštenosti, beznadne bačenosti u svet, gde ni umetnost ne može pomoći, ima resantimana  koji prožima celokupno njeno delo, zasenčenosti i zamračenosti, protiv nje se borila svetlošću. Crtež kao da je usud iz prapočetaka, neka kazna i beda, krivica, iskupljena samo majstorstvom.

NAGOST JE UVEK SVETOST
Svetlana Slapšak pominje besmrtne trbuhe i bokove antičkih skulptura, tako široko predstavljene na slikama Lidije Macure. To su delovi istih onih tela koje je crtala još kao student na Likovnoj akademiji, koju je upisala 1970. godine, a magistrirala 1977. godine. Ovladala je večernjim aktom, kamernim crtežom ljudske figure i u poetskom zanosu, u vrelini i prisnosti crtanja, otkrila umetnost, lični svet i on joj je otvorio put ka slici. Razotkrila je belinu antičkih boginja najpre crtežom, ne dozvoljavajući im da nestanu u mraku muzeja ili u zemlji ispod prastarih ruševina. Drevnost je obeležila njene crteže, a mitsko ljudsku figuru, kako Miodrag Pavlović kaže, nagost je uvek svetost. Podzemno se preobražava, iz tame tuša dolazi svetlost, pojavljuje se samo za sebe osvojen svet. Astralno i adsko, solarno i lunarno, uransko i htonsko, grifon i zmija, sreli su se najpre u njenim crtežima. Nasuprot pomno proučenog kolorita, boja bliskih Vilijemu Tarneru, Klodu Lorenu, maniristima i venecijancima, postoji ispod zvonkog, nebeskog sveta anđela, egipatskih sokola Horusa, isprva boga neba pa zatim Sunca, ispod žita i jagnjadi, fontana i svetih puteva, mračni svet skoro deformisanog crteža, osetljivost i ranjivost koja je ljudska, čije je ime – čovek. Može se reći da je cela škola beogradskog fantastičnog crteža nastala iz umetničke deformacije, iz vanredne stvaralačke moći da se nesposobnost, nemoć, slabost i osujećenost vrednosno preokrenu, postanu prednost i pretvore  u životnu i umetničku dobit. To se obično dešava u magnovenju, u viziji, u carstvu intuicije, kada se otkriva sopstvo i magijski rečeno umire stari i rađa se novi čovek ili, jednostavnije iskazano – kada se crta. Njene slike možemo stalno čitati na nov način, vraćati im se, upisivati u njih sopstvene slutnje, gatati iz njih, upravo zato što je umetnica najpre hermetički crtala. Do vizionarskog se ne može stići bez poznavanja realističkog, Dostojevski je morao prvo kao mistici i magovi da upozna podzemlje, da umre kao antički junaci i polubogovi, rastvori se u mundusu subterraneusu, kako piše Željko Kipke, u onoj večnoj noći o kojoj govori sv. Jovan od Krsta u pesmi „Mrkla noć duše“, da bi se ponovo rodio u Hristu. To je put šamana, alhemičara ali i umetnika, iz rudače, šljake, blata, sna, iz prvih neveštih, grubih crteža, dalje ka svetlosti, slici, finijim ostvarenjima, ka ponovo pronađenom sebi. Zato simbolički, mali labud ili feniks, prvi nagoveštaj budućih krilatih bića i nebeskih dešavanja na njenim slikama, poleće sa ranih crteža. Slikarka je sakupljala takve nežne, krhke i lepe figurice kao što su kubisti sakupljali afričku skulpturu, a nadrealisti magijske predmete. Posedovala je mali teatar čudesa, wunderkammer, uredno i lepo složenih predmeta koje je s vremena na vreme iznosila na svetlo dana.

BAŠTA SREĆNOG PROSTORA
„Trošne ruševine, što još stoje na kostima nekadašnjih školjki“ (Svetlana Slapšak) su iste one koje vidimo i u živim ljudskim kosturima, poluljudima polumrtvacima, karnalnim ruinama, što predstavljaju modele za crtanje na Likovnoj akademiji. U njima se likovno otkriva noć, smrt, propadanje i truljenje o kojem govori Ljuba Popović, bez koga nema umetnosti, jer svaki stvaralac mora naći snage u sebi da iz njega izađe, da se podigne iz prašine, sa dna, a to je očišćenje u umetnosti moguće samo pažljivim crtanjem. „Carstvo rečju neizrecivog“ kako kaže Suzan Langer je možda pre svega likovnost, sveta nemuštost, potpuno odsustvo reči, muzike i igre, najpre naznačene u crtežu. Da nije crtala, Lidija Macura ne bi otkrila  svoju fantastičnu baštu bašlarovski srećnog prostora, u kojoj je snevala, kako piše Kosta Vasiljković, kao stari Grci „zlatno doba“ blaženih početaka. Svoje zlato klasične mitologije istopila je iz crne rude zvane crtež u tušu, iz početnih lavirunga i sepija i ta je noćna mora možda  na kraju njenog opusa, iza svetlozarnih prizora „Eolovih ćudi“ i drugih prosunčanih vizija.
Njene slike često su tmaste, kao da su natopljene bitumenom starog slikarstva, zasenčene dimom brojnih paljevina istorijskih spomenika koje je slikala, tamne kao prvi crteži. Sjajni,  pozlaćeni prizori, idealno kontrastiraju sa tamom, setimo se da je unošenje crne materije u linije jedan od najstarijih metoda u graverstvu i zlatarstvu. „Šljaka“, talog, otpad i plemenitost, zlato, dragocenost, nije li to jezik blizak koliko alhemičarima toliko i crtačima? Kao da se u crtežu krije „urgentna potreba velike katarze i duhovnog prosvetljenja“ (K. Vasiljković), slikarski nagoveštaj Lidije Macure. „Čađ i pozlata“ kako Marija Čudina naslovljava svoju zbirku poezije, nije li  najviši izraz elegancije i otmenosti, Medialne „magije ekstrema“, najveći mogući raspon i raskol, paradoks suprotnosti koje se u krajnostima kao grafit i dijamant (po hemijskom sastavu) spajaju, nije li to tajna crteža i slike?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.