MIROSLAV CERA MIHAILOVIĆ Lokalno-globalno pljuvanje velikog Bore

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

„Pravi inspiratori beskrupuloznog medijsko-političkog linča usmerenog na Književnu zajednicu „Borisav Stanković“, Borinu nedelju i mene lično, počinju da gube nerve, da izlaze iz zemunica, da upiru prstom, prete i zapomažu istovremeno. Već su izmileli neki ugričići, ilići, betončići, piščići, rediteljčići, netalentići… Krenulo se od baze piramide – stići će se do vrha, do „generatora ovog cunamija koji sve urušava u nacionalnoj kulturi“

Jedan od medijski najčešće spominjanih sporova u kulturi u minuloj godini – sukob   KZ  “Bora Stanković“ sa gradskim odborom za kulturu Vranja, kulminirao je u nedavno objavljenoj,vesti:„ Krajem marta, na 135. godišnjicu rođenja pisca Borisava Stankovića, u njegovom rodnom gradu Vranju  dve institucije, dva organizaciona odbora, održaće dve paralelne sedmodnevne manifestacije piscu u čast i dodeliti dve književne nagrade “Bora Stanković“.Na jednoj strani je Grad Vranje sa Književnom zajednicom “Bora Stanković“ i Organizacionim odborom koji ove godine prvi put organizuje ovu manifestaciju, a na drugoj strani je  Književna zajednica “Bora Stanković“, koja će ovu tradicionalnu manifestaciju, kao i do sada, realizovati uz pomoć i podršku Udruženja književnika Srbije.”
„Pečatov” sagovornik  je  pisac Miroslav Cera Mihailović, dugogodišnji prvi čovek KZ „Bora Stanković” i organizator tradicionalne manifestacije, koja je izborila značajno mesto i ugled ne samo u kulturi Vranja.

Verujete li da će krajem marta, na godišnjicu rođenja Borisava Stankovića, Srbija zaista biti suočena sa apsurdom održavanja dve paralelne manifestacije piscu u čast? Takav „hepening“, ne samo ova naša sredina, čini se nije nikada videla!
Mislim da se takav „hepening“ ipak neće dogoditi. Verujemo da će tu sramotu i lakrdiju koju priprema gradska vlast sprečiti Viši sud kojem smo se obratili, kako bismo zaštitili naša prava. Eto prilike da se na ovakvom jednom ispitu potvrdi srpsko reformisano pravosuđe! A i ako bude drugačije, neće biti nezanimljivo.

Objašnjavajući „povest o stradanju“ KZ „Borisav Stanković“, kojom rukovodite dve decenije, ponovili ste više puta i ocenu o izvesnosti „političke prostitucije“u ataku na ovu kuću kulture. Šta se to zaista zbiva u Vranju, pa su „teške“  reči tako „normalne“?
Posle neuspelog pokušaja uspostavljanja apsolutne političke kontrole nad Književnom zajednicom „Borisav Stanković“, ova institucija biva izložena svojevrsnom pogromu. „Novine Vranjske“ u koordiniranoj akciji sa vranjskim turbo-folk demokratama, klevetama i lažima pokušavaju da obmanu javnost i stvore atmosferu pogodnu za egzekuciju glavnog i odgovornog urednika, ali i njeno potpuno zatiranje. Spočitava joj se netransparentnost u radu, nerazumevanje interesa grada i navodno otuđenje i privatizacija manifestacije „Borina nedelja“, koju Zajednica organizuje već dve decenije. Na sednici Gradskog veća, 26. aprila 2010. godine, kojoj je prethodila vulgarna politikantska nagodba koalicionih partnera, donose se zaključci kojima se od Zajednice otimaju nagrada i manifestacija, ukida njeno finansiranje i oduzima radni prostor, poznata Pribojčića kuća, koju je Zajednica iz temelja rekonstruisala. Danas se iz nje izbacuje na ulicu skandaloznom presudom Osnovnog suda u Vranju, bez presedana upravnoj praksi. Dvojica stalno zaposlenih ostaju ne samo bez plata, već i bez zdravstvene zaštite. Ovakvim brutalnim aktom, dovedena je u pitanje jedna od naših najuglednijih književnih nagrada, nagrada „Borisav Stanković“, koju je Zajednica ustanovila još svojim osnivačkim aktom, ali i nove knjige dobitnika nagrade, kao i zbornici – temati koje Zajednica objavljuje u svojim prestižnim bibliotekama, celokupna izdavačka delatnost, redovne književne tribine, funkcionisanje Kluba mladih stvaralaca „Lonac“, Podružnice UKS i Ogranka SKD, ugrožen legat (biblioteka i rukopisna zaostavština) akademika Vuka Filipovića, autora prve disertacije o Bori Stankoviću i jednog od idejnih tvoraca „Borine nedelje“.

Događanja u Borinom Vranju jesu zaoštren i značajan „fragment“  šire pojave, nastojanja  moćnih krugova u srpskoj kulturi etabliranih u minuloj deceniji. Reč je o neskrivenom nastojanju da se ozbiljnije prevrednuje srpska kultura i trasira ukupno identitetsko preispitivanje i menjanje u skladu sa postulatima drugačijeg razumevanja istorije, tradicije, nacije.
Ciljevi tih krugova su unapred zadati i više nego jasni. Srbija se mora do kraja rasrbiti i tu se ne biraju sredstva. Akcija je usmerena na sve važnije nacionalne institucije, bilo one kulturne, obrazovne, crkvene… Da ne pominjem više nego dobro poznate slučajeve: Narodne biblioteke Srbije, Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. Tim pre zabrinjava činjenica što se i lokalne vlasti po Srbiji stavljaju u službu interesa tutora i mentora, poput ove vranjske, koja to demonstrira pogromaškim napadom i urušavanjem ovakve jedne institucije kakva je Književna zajednica „Borisav Stanković“. Istom cilju je podređen i pokušaj otimanja „Borine nedelje“ i nagrade „Borisav Stanković“. Pitamo se da li postoji namera revidiranja dosadašnjih odluka žirija o dobitnicima ove nagrade i zabrane knjiga pojedinih autora koji nisu po ukusu vršioca dužnosti komesara za strategiju kulturnog razvoja Srbije.
Lažna etika i lažni moral, kada su u službi anticivilizacijske ideologije, ne samo da nisu na korist bilo koje političke opcije, već predstavljaju najvulgarnije vređanje intelektualnosti pojedinaca i lokalne zajednice, kao i čitavog naroda, a takva delatnost direktno je usmerena na poništavanje nacionalnih interesa jedne kulture. Da ne govorimo o estetici. To se posebno oseća, ponavljam, na ovoj neuralgičnoj tački juga Srbije, gde bi očuvanje kulturnog identiteta naroda trebalo da bude imperativ svakog od nas.

U napadu na KZ „Borisav Stanković“, manifestaciju i nagradu „Borina nedelja“, ali i na Vas lično, upućeniji posmatrači vide, i to javno kažu, političke, odnosno ideološke motive. O čemu je reč?
Gladni svega i nikad zadovoljni vlastodršci već su oteli ili otuđili banke, fabrike, preduzeća…Sada otimaju institucije, manifestacije, nagrade, ideje…
U Vranju, gradu u kojem ništa ne funkcioniše, sa privredom u kolapsu, gde hiljade nezaposlenih očajava ne videći nikakvu budućnost za sebe i svoje porodice, da li je logično da Književna zajednica sa samo dva zaposlena radnika bude najveći problem? Naravno, u to niko normalan ne može da poveruje. Tu ne treba mnogo pameti da bi se izveo pravi zaključak. Jednostavno, nismo pristali da budemo deo postizbornog plena i ovo je cena koju plaćamo. Biti ničiji, biti i ostati svoj danas – košta. Što je sredina manja to su sredstva za postizanje zamišljenog, unapred zadatog cilja beskrupuloznija, rigidnija i primitivnija, a alavost i nezajažljivost prelaze granice razuma. Tu bi da se zajaše sve: od lovačkog društva, saveza izviđača i staračkih domova, do umetničkih i staleških udruženja, s tim što se ovde radi i o „višim“ interesima koji zahtevaju specijalne metode pritiska: vandalsko uništavanje imovine Zajednice, otimanje radnog prostora, programa, nagrada, uništavanje lične imovine, ugrožavanje lične bezbednosti ne samo moje, već i članova moje porodice, prijatelja i saradnika.

U pismu upućenom predsedniku Srbije i republičkom ministru kulture,  između ostalog, čitamo : „Hajka koju na jednoj strani vodi list „Novine Vranjske“, a na drugoj deo lokalne vlasti, već od početka je bez premca po svom staljinističkom karakteru…“. Kako ste i kome u pomenutim medijskim i političko-stranačkim strukturama zamerili?
Radi se o dugo pripremanom, smišljenom i orkestriranom napadu čija geneza datira nekoliko godina unazad. U početku, zaista, ništa nisam razumevao. Neobjašnjiva je ta količina žuči, mržnje i zla, neprikrivena i ničim izazvana, koja se razlivala po stranicama „Vranjskih“, po tekstovima „Agencije Vranje pres“ i sa talasa „OK radija“, lokalnih tzv. „nezavisnih medija“. Izvođač radova pronađen je u čelnicima Gradskog odbora DS koji su, rešeni da pod potpunu kontrolu stave sve, u nemogućnosti da kadrovišu svuda gde su i kako naumili, pokrenuli akciju čiji je cilj zatiranje i praktična likvidacija Zajednice. To se čini političkim i pravnim nasiljem, perfidno, selektivnim i nakaradnim tumačenjem novog Zakona o kulturi. Uskraćuju se sredstva iz budžeta grada kršenjem postojećeg i još uvek važećeg ugovora i tako prema Zajednici počinje da se primenjuje „lex specialis“, posle čega sledi pokušaj otimanja njenog radnog prostora Pribojčića kuće, koja sa Borinom i kućom Oca Justina Popovića čini jedinstven duhovni prostor, duhovno jezgro grada. I sve to zarad interesa pojedinih posednika funkcija i njihovih prijatelja, simuliranog znanja i stručnosti. Važno je sve pretvoriti u cirkus ili slično carstvo zabave i razonode.

Šta to u programu „Borine nedelje“ nije bilo po volji vaših protivnika? Čini se da su sa negodovanjem, ne samo u Vranju, već i u delu šire javnosti u Srbiji, bivali dočekivani upravo temati i diskusije koje ste, kao urednik programa ove manifestacije, Vi inicirali!?
Smeta, jednostavno, sve: od programa manifestacije, učesnika, članova odbora i žirija, do samih dobitnika nagrade! Temati su, jasno, posebno apostrofirani, iako smo se trudili makar da tek u naznakama pokušamo da odgovorimo na neka aktuelna i vitalna pitanja za srpsku književnost i kulturu. Da podsetim samo na neke: „Kuda ide srpska proza“, „Dijalekti i srpska književnost“, „Književnost i nacija“, „Ratni roman nekad i sad“, „Treba li Srbiji književnost?“…
Temat treba i mora da bude aktuelan i provokativan, dovoljno inspirativan učesnicima tribine, ali i da zadovolji znatiželju publike. Šta bi tu ikome moglo da smeta? A da smeta – znam! I treba da smeta! Nije popularna demistifikacija boljke, precizna dijagnostika, a još manje adekvatna terapija!

Da li ste se „mimoišli  sa duhom vremena“ – Vi i žiri nagrade, čak i povodom izbora dela i autora koji su bivali, iz godine u godinu, nagrađivani ovim uglednim priznanjem?
Samo ovlašnim uvidom u spisak dosadašnjih dobitnika nagrade (Milorad Pavić,  Miroslav Josić Višnjić, Dragoslav Mihailović, Svetlana Velmar Janković, Danilo Nikolić, Milica Mićić Dimovska, Jovan Radulović, Slobodan Džunić, Radovan Beli Marković, Antonije Isaković, Pavle Ugrinov,  Goran Petrović,  Momo Kapor, Milovan Danojlić, Dobrilo Nenadić, Mladen Markov, Miroslav Toholj, Radoslav Petković, Žarko Komanin) može se zaključiti da se radi o svojevrsnoj antologiji srpske proze. Nagrada „Borisav Stanković“ jedna je od retkih koja nije imala padova, niti promašaja. Nema, zato, ozbiljnijeg pisca koji svoje ime ne bi želeo da vidi na listi dobitnika. Valjda se duh jednog vremena prepoznaje po onima koji ostavljaju tragove, a ne po onima kojima ti tragovi smetaju i koji bi da ih izbrišu.

One koji odlučuju o sudbini KZ „Bora Stanković“, a još više uticajne i moćne „igrače“ za koje se pretpostavlja da su pravi inspiratori medijsko- političkog linča kojem ste Vi i manifestacija, odnosno nagrada, izloženi, često imenuju kao „Ždanove i komesare“. Nije li to preterano?
Metodi kojima se u obračunu sa nama služe preporučuju ih za takve i slične epitete. Kako nazvati one koji su napravili atmosferu da je legitimno demoliranje i uništavanje izložbenih štandova Književne zajednice na pešačkoj zoni u strogom centru grada, rušenje Borinog spomenika u gradskom parku, one koji gaze i uništavaju knjige, satiru institucije kulture, a preporučuju se da brinu o delu kultnog pisca srpske književnosti, organizuju književne manife­sta­cije i dodeljuju nagrade? Ostalo je još da objave na koliko su naše glave ucenjene i da raspišu poternicu. Kad ih tako imenujemo – mi im tepamo!

Ko su, prema Vašem mišljenju, stvarni inspiratori i pomenuti „komesari“ kampanje kojoj ste izloženi?
Kako se nije računalo sa ovakvim i ovolikim otporom, pravi inspiratori ovog beskrupuloznog medijsko-političkog linča počinju da gube nerve, da izlaze iz zemunica, da upiru prstom, prete i zapomažu istovremeno. Već su izmileli neki ugričići, ilići, betončići, piščići, rediteljčići, netalentići… Krenulo se od baze piramide – stići će se do vrha, do generatora ovog cunamija koji sve urušava u nacionalnoj kulturi, da parafraziram Dobrila Nenadića. Neko jednom tome valjda mora da kaže: stop! Ne mogu oni koji su prodali veru za večeru, ma koliko bili integrisani, srasli sa centrima moći, da dobiju bitku, niti da se mere sa snagom onih koji bi da sačuvaju i odbrane uzvišene ciljeve umetnosti, etike i estetike.

Broj uglednih književnih imena koja su, uz opominjuću poruku „pamet u glavu“, stala uz Vas i „Borinu nedelju“, zaista je neuobičajen, impresivan. Uz Vas je bezmalo dve stotine pisaca koji čine „prvi ešalon“ savremene srpske literature. To, čini se, ne ostavlja utisak na moćnike u Vranju!
Rezultati su očekivani. Lokalna vlast je ostala gluva, nema, arogantna i nezainteresovana. Njoj srpska intelektualna i stvaralačka elita služi za sprdnju i omalovažavanje. Ona nema ili neće da ima svest o sopstvenoj ulozi. Zabavljena sopstvenim sektaškim i ličnim interesima, ne prepoznaje sebe kao nekog ko mora da bude isključivo u službi građana, da ispunjava njihove potrebe, ne tek egzistencijalne već i kulturološke.
Ucenjeni gradonačelnik, dugogodišnji predsednik Odbora „Borine nedelje“, više se ne meša u svoj posao, došavši u krajnje paradoksalnu situaciju da smeni i denuncira samog sebe.

Tradicija koja je manifestacijom uspostavljena i ugled kontinuiranim delovanjem KZ stican bezmalo decenijama, imponovao bi i snažnijim kulturama. Šta se to u Vranju u raspoloženju čaršije (pojavi i duhu koju je tako moćno nekada i veliki Bora „slikao“) događa, pa su mnogi Vranjanci opčinjeni, čini se, novim duhom, tranzicijom „instaliranih“ poželjnih vrednosti, a  neosetljivi na dostignuća i uspehe koje je njihova sredina postigla?
U žutoj kući vranjske političke elite, ovde, na jugu centralne Srbije, očito da uspeva sve: kancelarije za evroatlantske integracije, impozantan nevladin sektor, široka lepeza medija (nezavisnih od sebe, naravno), američko ćoše, ruski rulet… Klima je povoljna, te valja dati pun doprinos okončanju kulturne „dekontaminacije“ grada. Reditelj Jug Radivojević je, poput mnogih zaslužnih Vranjanaca, već proteran i primoran da svoja ljudska i profesionalna prava ostvaruje putem suda. Sada je na redu Miroslav Cera Mihailović. Moguće da je to deo kulturne strategije razvoja grada koju, bez odluke ma i jednog organa gradske uprave, pravi NVO OGI (Odbor za građansku inicijativu).
Šta su i kome građani Vranja skrivili da bi bili toliko poniženi ovakvim nasilničkim ponašanjem gradske ždanovističke vlasti? Građani neće i ne mogu da prihvate ni fingirano „javno mnjenje“, niti čaršijski slogan: „Ili Cerina glava – ili moja funkcija!“ Više od hiljadu Vranjanaca svojim potpisima ispod „Apela za razumevanje“ i „Otvorenog pisma podrške“ stalo je u odbranu Zajednice i spasilo obraz gradu. Zato ni svoju brojnu, vernu i odnegovanu publiku, niti svoje sugrađane ne smemo i nećemo lišiti kulturnih dešavanja.

Verujete da je Vaša satirična zbirka „Sličice iz Lipsandrije“ bila presudna za gnev nekih društvenih krugova, ne samo u Vranju. Koga ste u „Sličicama“ „prozvali“, ko se prepoznao?
Lipsandrija je naša stvarnost, a sada smeta onima čijim je učinkom ovaj topos postao sinonim za domovinu. Da je ovo što danas živimo iluzija ili metafizika, čisto srpska fikcija, ne bi bilo problema i ništa nikome ne bi smetalo. Sličice koje obeležavaju naše vreme kroz postupke i ponašanje pojedinaca, isticanjem njihovih karakterističnih crta, verovatno su nekima jako upečatljive. Prototipove likova nisam morao da izmišljam. Kuda god se čovek okrene – sve sâm Lipsander! Ako se neko tu i prepoznao, to nije moj problem! Ali, u pesničkom tekstu likovi imaju univerzalno značenje, te Lipsandrija izrasta u paradigmu ne samo našeg mentalnog stanja, već i sveukupne realnosti. Onaj ko to ne razume, a pri tome poseduje moć, onda, i u 21. veku, knjizi sprema lomaču, a piscu – linč!

U demantiju  koji je KZ „Borisav Stanković“ uputila povodom saopštenja rukovodstva grada Vranja, kaže se i da „uspaničeni čelnici grada odvraćaju pisce od učešća na manifestaciji stavljajući se, svesno ili ne, u službu onih kvaziknjiževnih i još kojekakvih mutanta koji bi da zabetoniraju Srbiju, promenivši genetski kod kulture i nacije“.  Pojasnite to!?
U ovakvim vremenima uvek su najglasniji i najagresivniji oni kojima je muk najpotrebniji i najcelishodniji. Kompleksi i estetska nemoć čine da gube kontrolu i ne vladaju sobom, osim onih čiji je povišeni ton zadat i očekivan. Ti koji muče olovku obično se i prihvataju ideoloških zadataka, videći u tome šansu da izađu iz anonimnosti. Kako im često ni to nije dovoljno, alavi na nagrade i priznanja, omalovažavaju sve što je vredno, a svojim antietičkim i antiestetičkim stavovima, paskvilama i knjižicama, pokušavaju da poture rog za sveću, proglašavajući svoja bezvredna delca novim poetičkim manifestima. To, ipak, ne sme proći! Pisca ne čini tek pusta želja da bude pisac.

Šta vidite danas kao svoj uspeh, i činjenicu koju ni vaši tako ostrašćeni neprijatelji i kritičari nisu uspeli da negiraju i „zamute“?
Za nešto više od dve decenije, koliko Zajednica postoji, institucionalizovanjem i programski jasnim profilisanjem „Borine nedelje“, kao i ustanovljenjem nagrade „Borisav Stanković“ za najbolju knjigu proze, ona je ovu manifestaciju dovela u sam vrh kulturnih manifestacija u zemlji. Da nije tako, ne bi ni bilo pokušaja ovakvog huliganskog i nasilničkog njenog otimanja, cirkusa i skandala nezabeleženog u našoj kulturnoj istoriji. Te vrednosti se ne mogu poništiti nikakvim pogromaškim akcijama, niti se mogu izbrisati iz pamćenja naroda.

Kakvu budućnost  ovoj manifestaciji  predviđate?
Ukoliko se budemo prizvali pameti stvar će se sleći. Uostalom, kakva će biti budućnost zemlje, takva će biti i budućnost „Borine nedelje“ i Književne zajednice.

_______________________

Brisanje sa spiska Borinih potomaka

Izuzetno smo počastvovani što je u ovakvim vanrednim prilikama, bolje reći neprilikama, u kojima se grad guši, Gradsko veće kao prvu tačku dnevnog reda stavilo pitanja književnosti i Književne zajednice i time im dalo značaj kakav su davno već zaslužili i kakav im objektivno pripada.
Nameće se samo jedno logičko pitanje: da li učestvovati u ovoj režiranoj farsi kada su režimske „Novine Vranjske“, ali i svi elektronski mediji, unapred već objavili deo toka ove sednice, makar onaj koji se odnosi na prvu tačku dnevnog reda.
Vi koji danas, zarad lažnog mira u kući, posežete za jeftinom politikanskom trgovinom i opasnim političkim nasiljem, ne uvažavajući preporuke najviših državnih organa, kakvo je Ministarstvo kulture, niti apele i mišljenja strukovnih udruženja (Udruženja književnika Srbije i Srpskog književnog društva), kao ni apele dobitnika nagrade „Borisav Stanković“ i srpske kulturne javnosti,  svesno ili ne realizujete antikulturni, antinacionalni, anticivilizacijski program „Novina Vranjskih“, koje kontinuirano sprovode višegodišnji medijski linč nad Književnom zajednicom i njenim članovima, a vaše odluke nesporno će završiti u srpskoj istoriji beščašća.
Za njih ne postoje racionalni razlozi. „Borina nedelja“ je manifestacija najvišeg estetskog nivoa u Srbiji i to je nepodeljeno mišljenje srpske kulturne javnosti, dok Književna zajednica „Borisav Stanković“ spada u jedno od tri elitna srpska udruženja književnika (zajedno sa Udruženjem književnika Srbije i Srpskim književnim društvom).
Za nas, koji se profesionalno bavimo literaturom, sve ovo ne predstavlja neko iznenađenje s obzirom na činjenicu da je srpska kultura danas, nažalost, u raljama političkih komesara. U godini u kojoj se navršava jedan vek od pojave „Nečiste krvi“, vi ovde svedočite da je nečista krv i nečista savest sudbina Vranja i Vranjanaca.
Vi morate da znate da ćete danas iz spiska Borinih potomaka koji su pohodili njegov grad i njegovu kuću precrtati nekoliko stotina književnih stvaralaca koji su obeležili prošli i ovaj vek: Desanku i Stevana, Lalića i Hristića, Branu i Pavića, Svetlanu Velmar Janković i Vidu Ognjenović, Matiju, Danojlića i Duška Kovačevića, Tešića, Sladoja, Nenadića i Žiku Nedeljkovića, sve do Basare, Pisareva, Pantića, Pištala, Gorana Petrovića i da ne nabrajam. Vi precrtavate i sve dobitnike nagrade čija dela čine antologiju srpske književnosti. Vi danas ponižavate srpsku književnost. Borin, Hadži Todorov i Ave Justina grad, poništava celu srpsku književnost. Toliki teret i toliku odgovornost valja izdržati. Nije lako, zaista nije lako pljunuti na obezglavljenog Boru. Tim činom svoja imena krupnim slovima upisujete u spisak onih koji su odgovorni za nacionalni kulturni genocid.
Ko će još poverovati da će oni koji nisu prisustvovali nijednom programu „Borine nedelje“, jednom, makar, virnuli u Borinu kuću, a ima, bogme, i onih koji ne bi mogli da navedu ni naslov jednog jedinog Borinog dela, više brinuti o afirmaciji njegovog dela od nas, koji smo život posvetili literaturi.
Gradski odbori političkih stranaka mogu, svedoci smo, da formiraju Udruženja književnika bez književnika. Biće da pisca ipak čini delo, a ne želja da bude pisac.
Postavlja se pitanje da li put Srbije u Evropsku uniju mogu da trasiraju oni koji se koriste metodama iz Staljinovog vremena?
Konačno, ne pristajući da budemo predmet jeftine političke trgovine, mi ćemo, u skladu sa svojim osnivačkim aktom, i prvim stavom Odluke o osnivanju u kojoj je apostrofirano očuvanje, negovanje i afirmisanje književnog dela Borisava Stankovića, iskoristiti sva legitimna pravna sredstva kako bismo Boru i njegovo delo zaštitili od svakog, pa i političkog nasilja, diletantizma i neukusa.
I za kraj, tek da vas podsetim na reči Tomasa Mana kojima podvlači osnovnu razliku između političara i umetnika: „Političar svet određuje u svoju korist. Umetnik sebe u korist celog sveta!“