Marionetski režimi

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Naša marionetska vlada, pritisnuta plimom narodnog nezadovoljstva, pustila je niz vodu potpredsednika Dinkića, ne bi li ostatak proameričkog bloka ostao nepovređen

Ne verujem da je u svetu ikada bilo više političkih (i ekonomskih) eksperata i učenih analitičara. Otkud onda tako ogroman broj iznenađenih događajima u arapskom svetu? Kako objasniti gomilu onih koje muči nedoumica – da li pokrete nezadovoljnih na Bliskom istoku podstiču revolucionari, željni slobode i pravde, ili službe i agenti Imperije, u potrazi za novim modelom kolonijalne eksploatacije? Ipak, čini se da mnogi od marionetskih režima neće prebroditi nekoliko narednih godina. Ovo, naravno, izaziva veliku dozu zabrinutosti i u Beogradu, da ne verujete – čak i u opozicionim strankama.
Događaji u arapskom svetu imaju još jednu, uzgrednu ali važnu, posledicu. Javnost naglo gubi poverenje u „pouzdane prognoze“ sjajno obaveštenih stručnjaka, kao i u nebrojeno puta proverenu sposobnost informativnih medija da kreiraju javno mnjenje po ukusu imperijalnih gospodara.

OMILJENA FIGURA
Ima li išta prirodnije nego, u takvoj situaciji, pred potencijalno razjarenom i osiromašenom masom, pustiti niz vodu nekog od lidera režima? Najbolje onog koji je zajedno sa ostalima kriv za nezaposlenost, bedu i siromaštvo? Naša marionetska vlada, pritisnuta plimom narodnog nezadovoljstva, pustila je niz vodu potpredsednika Dinkića, ne bi li ostatak proameričkog bloka ostao nepovređen. Valjda su se, prethodno, konsultovali sa evroatlantskim saveznicima? Ako nisu, tj. ako se ministar ekonomije ponovo vrati na krilima zapadnjačkih pretnji „samoizolacijom“, podržan jakim snagama EU i NATO-a – teško pobeđenima! Poznato je da Dinkić ne zna za milost i da ga ne muče uspomene na nekadašnja savezništva, kao ni druge moralne norme koje predstavljaju samo balast toj vrsti političara.
Verovatnije je, ipak, da su se i evroatlantski mentori već saglasili sa odbacivanjem Dinkića kao nekorisnog tereta. Uostalom, takvih poslušnika moguće je naći među političarima u Srbiji, mada ne i tako upornih i toliko bezobzirnih u zaštiti interesa evroatlantskog kapitala – ovi mu se kvaliteti moraju priznati. Skoro je izvesno da će se lako naći, ako je nužno čak i među opozicionarima, „talenti“ koji će nastaviti politiku „ekonomije destrukcije“ – tj. politiku velikih državnih (stranačkih) intervencija u privredi, daljeg zaduživanja zemlje i prodaje, ili davanja u zalog, domaćih resursa – do poslednjeg komadića zemlje i do poslednje kapi vode, uz istovremeno podsticanje svih oblika potrošnje – radi popularizacije evroatlantskih vrednosti

NOVI AMBIJENT
Nastavak primene ekonomske filozofije Vašingtonskog konsenzusa odvijaće se ipak, nema više nikakve sumnje, u drugačijem ambijentu od onog devedesetih godina prošlog veka. Posle pada brojnih despotskih, proameričkih režima u severnoj Africi, pokazao se pravi antiliberalni karakter ustrojstva novog svetskog poretka. Mnogima je postalo jasno da ono što je u političkoj (evroatlantskoj) propagandi i agitaciji predstavljano kao „ekonomski liberalizam“ bilo u stvari sprovođenje najgrublje despotije u privredi. Prepoznajete li, pored arapskih ili južnoameričkih modela, i slučaj Srbije?
Primetićete takođe da su se velika očekivanja masa, pritisnutih nestašicama (iz 80-ih), u istočnoevropskim i centralnoevropskim zemljama, ispunila na neočekivan način. Robe, zaista, sada ima u izobilju, ali gde su nestale mogućnosti zapošljavanja (zarađivanja), lečenja i obrazovanja na koje su svi računali kao na zauvek osvojene privilegije? Kud se dede ona socijalna sigurnost, ona „uravnilovka“ i „pravda“ koju su svi ismevali i smatrali vrhunskom nepravdom? Surova je istina da veoma mali broj zemalja (i privreda) u svetu mogu da se pohvale visokom efikasnošću, tj. obiljem robe i usluga, uz istovremeno odsustvo socijalnih napetosti. Kao da sigurnost i efikasnost ne idu zajedno. Pokazalo se, nažalost, da strah od bede i nemilosrdna konkurencija motivišu stanovništvo efikasnije od altruističkih načela i kolektivističkih parola.

OBLICI OTPORA
Zvuči zastrašujuće, ali nove ekonomske okolnosti, koje su dovele mnoge na granicu očajanja (i to s druge strane te granice), generišu i nove, stravične oblike otpora. Nemoćni i očajni pojedinci u osiromašenom svetu, prezirući sopstvene živote, svakodnevno samoubilačkim napadima pokušavaju da ugroze snagu svetske imperije (u Srbiji smo još uvek u fazi samopovređivanja).
Ono što plaši mnogo više jeste lako prepoznatljiva istina da i države koje poseduju nuklearni arsenal mogu da primene sličnu samoubilačku koncepciju „odbrane“.  Dž. F. Kenedi prvi je, u toku kubanske krize 1962, pomenuo mogućnost kolektivnog globalnog samoubistva ukoliko se ne ispune zahtevi SAD. Tadašnji komunistički režim u SSSR-u ustuknuo je pred ovom pretnjom, što ne znači da bi i nekomunistički establišment učinio isto. Poznato je da kapitalizam svoje „vrednosti“ (i resurse) brani mnogo grubljim sredstvima (i energičnije), nego što je to slučaj sa socijalističkim režimima. Pa recite i sami da li ste čuli za neku „plišanu“ komunističku revoluciju?
U ovakvim okolnostima, pogađate – oprez je dobrodošao, ali teško da je od veće koristi.