Arapska demokratija preti imperiji

Piše Dejan Lukić

Anahrone despotije arapskog sveta padaju jedna za drugom brzinom kakvu mnogi nisu mogli da predvide. Dok se ovo ispisuje na delu je drama u Libiji koja je ujedno i  paradigma svega što se već odigralo u Tunisu i Egiptu, i što sledi u Jemenu, Zalivu i drugde, sa Saudijskom Arabijom kao terminalnom stanicom

Ruši se cela arhitektura simuliranih demokratija hranjenih i održavanih domicilnom opresijom i spoljnim imperijalnim silama neokolonijalizma. U libijskoj sekvenci stekli su se uzroci i simboli celokupne arapske oluje koja vitla Regionom: dugogodišnja (40) vladavina autokrate, faktor nafte i gasa, masa osiromašenog stanovništva isključenog iz matice političkog dijaloga, surovo bogaćenje malobrojne elite i decenijsko učešće zapadnog neokolonijalizma u ovom grandioznom udesu Arapa. Na ulicama  Bengazija, Tripolija, Zavije, Tarhune, Misrate… pala je krv. Gadafijev sin Sejf Ul Islam („mač islama“) obećava da će se režim tući do poslednjeg metka. Otac, posle više dana ćutanja iza visokih zidova utvrđene rezidencije Bab El Azizija u Tripoliju, izlazi u noć pred kamere i, takođe, obećava još krvi. Ništa neobično.

VEŠALA ZA ZALUTALE PSE
Kao, svojevremeno, dopisnik „Tanjuga“ iz Libije gledao sam kako su se islamski oponenti Gadafijeve Džemahirije (države masa) njihali na vešalima u Bengaziju, a Gadafi poslao TV kamere da satima snima ljuljanje za primer i opomenu svakome ko bi prošaptao reč protiv „zelene revolucije“ i njegove  revolucionarne biblije „Zelene knjige“. Preko hiljadu zatvorenika u zatvoru „Abu Salem“ hladno su likvidirani posle pobune zbog nesnošljive torture…
Posle bombardovanja njegove kuće (1986) u Tripoliju, Gadafi je, u strahu od novih udara, lutao pustinjom sa svojim karavanom. Imao sam dragocenu profesionalnu priliku da danima budem u njegovoj koloni (imao je poverenje samo u Jugoslovene). Na jednom od tih pustinjskih lutanja, jedne večeri u saharskoj uvali, stotinak kilometara od gradića Tarhune, sedeo sam sa „bratom liderom“- isključivo tako su morali da ga oslovljavaju – dok je okretao ovčije meso na  improvizovanom ražnju. Ali ovca je pre nego što se našla na ražnju bila negde pobegla, pa je „brat lider“ ljutito pozvao  jednog nesretnika iz obezbeđenja i dugo ga tukao  po glavi drvenim štapom  kojim je razgrtao vatru. Posle kazne čovek se sagao, kleknuo pobožno u pesak i sa zahvalnošću poljubio ruku  „bratu lideru“. Mala četa njegovog ženskog „obezbeđenja“ klicala je sve vreme, stisnutih pesnica, lideru i revoluciji dok „brat“ nije  proročki zamućenog pogleda, podigao štap uvis i  pustinjom je odjednom zavladao muk.
Dok smo jeli parčiće pečene ovčetine usudio sam se da lidera podsetim na obešene u Bengaziju. Nije li bilo politički isplativije, kad ih je već osudio na smrt, da se sve to obavi sa manje ceremonije i organizavanog narodnog veselja oko vešala?
„To su zalutali psi“, kaže.
„Optužuju vas u svetu da je to ipak bilo suviše brutalno“?
„Prema njima imam neku vrstu instinktivne brutalnosti („šerasa fitrija“). Mogu oni da to nazivaju brutalnošću, mi to nazivamo pravdom.To nije brutalnost, to je uživanje(„leze“), to su zalutali psi, a ovo je revolucija“…
Obračun sa demonstrantima u Bengaziju,Tripoliju i drugim gradovima  nosi sve simbole „šerasa fitrija“. Odbrana režima „do poslednjeg metka“, u ovom libijskom slučaju znači odbranu porodice sa uskim krugom profitera oko „revolucije“ u kojoj ne postoji institucija političkih partija, civilnog društva, sindikata, Parlamenta…Libijska Džemahirija je fenomen sui generis, hibridno stanje u procesu stalne improvizacije, sa Generalnim narodnim kongresom koji simulira Parlament i koji sa sastajao jednom godišnje, dok u lokalu landraju „revolucionarni komiteti“ kojima po vertikali upravlja, takođe, porodični vrh sa pukovnikom na njegovom vrhu. Odbrana, spoljni poslovi, bezbednost, nafta i novac – sve je rukama „lidera“. Lider, pak, nije imao nikakvu administrativnu funkciju; nije bio ni predsednik države, ni premijer, bio je jednostavno „vođa“ perpetuirane revolucije oblikovane po njegovim idejama i vrlo često njegovim halucinacijama u onim fazama kada je znao satima da osamljen leži pokriven ćebetom po glavi.

NAFTA – MERA ZA ZLOČIN I MORAL
Nasuprot Mubaraku u Egiptu, Gadafi nije imao već imenovanog naslednika. Jedan od sinova, Mutasim, igrao je ulogu ključnog očevog političkog savetnika i bio prvi na listi za prestolonaslednika. Pre dve godine Mutasim je, međutim, morao da formira svoju posebnu jedinicu specijalaca, koja bi bila dostojan rival sličnoj jedinici pod komandom mlađeg brata Khamisa. Ovaj je, pak, zanimljiv po tome što ga je dok je bio još mali tata slao, ne u libijsko već u jugoslovensko obdanište u Klubu jugoslovena u Tripoliju. Tamo bi ga obično dovodili naši ljudi koji su služili u Gadafijevoj kući, u njih je imao veće poverenje nego u libijsku okolinu.
Poslednjih meseci pred ova februarska događanja Moatasim i Khamis su važili za moćnije od trećeg brata – „reformiste“ Sejf Ul Islama. Ostali sinovi bili su više problem, nego korist ocu. Saad  je bio poznat po nestašlucima i sukobima sa policijom širom Evrope, pijanstvima i drogiranjem. Ponašanje Hanibala u Ženevi umalo nije dovelo da prekida odnosa između Libije i Švajcarske…
Moamer  El Gadafi je jedan od retkih arapskih apsolutista koji je, zahvaljujući pre svega libijskoj nafti, skraćenim putem promovisan od teroriste i izopštenika u prihvatljivog partnera na Zapadu. Inspirisan Naserovom revolucijom(1952) mladi kapetan (27) Moamer El Gadafi je (1969) vojnim pučem srušio prozapadnog kralja Idrisa i postao žestoki pobornik (i  finansijer) revolucionarnih pokreta širom sveta. Godinu dana posle puča Gadafi, sada već samoimenovani pukovnik, nacionalizuje naftnu industriju, proteruje britanske i američke vojnike iz baza u Libiji i stavlja pod libijsku kontrolu sve britanske naftne, tehnološke i finansijske vrednosti u zemlji. Libija, inspirisana Naserovim primerom postaje „islamska socijalistička“ republika. Arapski Kastro, Gevara i Naser istovremeno, revolucionar bez granica, Gadafi rasipa novac od nafte na pomoć i podsticanje „revolucija“ svuda  gde se pojave u svetu bivših kolonizatora. Sedamdesetih godina prošlog veka finansira i ugošćava u Tripoliju separatiste IRA iz Severne Irske. Na tone bombi, eksploziva, automata i municije tajno se iskrcavaju na irskim obalama. U krajnje bizarnom potezu tadašnji britanski premijer Harold Vilson piše lično pismo Gadafiju: nudi mu pola milijarde funti (u današnjoj vrednosti) ako prestane da finansira IRA, otvori  vrata za britanske firme u Libiji i nadoknadi kompanije koje je konfiskovao. Gadafi ne pristaje. I kada su u zalivu Sidra na domak libijske obale američki ratni brodovi bili isprovocirani od libijske ratne flote, Ronald Regan odlučuje da bombarduje Libiju, uključujući i Gadafijevu kuću u Tripoliju.
Ostatak je istorija, ali i posebna priča o nafti, novcu i meri kojom se na Zapadu mere zločini, kazne, moral, pravo i demokratija kada biznis i nafta uzmu stvari u svoje ruke.
I već 2003. godine Gadafi ima pred sobom tačnu računicu koliko bi mu u dolarima vredelo poravnavanje sa Imperijom. Fokusna tačka je slučaj Lokerbi. Gadafijev agent Abdel Basit El Magrahi, lociran na Malti, podmeće (1988) na aerodromu u Valeti bombu u prtljažnik američkog putničkog aviona („Panameriken“). Bomba je eksplodirala u toku leta iznad škotskog gradića Lokerbi: 270 mrtvih, većinom Amerikanaca i Britanaca.
Gadafi, napokon, (2007) podvlači račun i faktički priznaje što ni u snu do tada nije priznavao da je Lokerbi delo njegovog agenta. Prihvata da američkim i britanskim žrtvama nesreće isplati  milijardu i 800 miliona odštete.
Odmah pošto je  novac legao na račune kreće rehabilitacija bivšeg prvog svetskog teroriste posle Jasera Arafata koji je, takođe, na crvenom tepihu kod Klintona u Beloj kući razrešen greha i  proglašen za „našeg čoveka“ čim je pružio ruku Izraelu. Sledi nova era prijateljskih kontakata sa Britanijom i Imperijom. Hepiend je bio svečano odricanje Gadafija od svojih (uglavnom nepostojećih) programa proizvodnje oružja za masovno uništavanje.
Uzgred, sada mogu i da otkrijem da mi je 1989. godine ruski prijatelj, koji je predvodio hangover u četiri oka između Gadafija i tadašnjeg ruskog ambasadora u Tripoliju, poverio da je Gadafi tražio od Rusa tehnologiju i stručnjake za izradu atomske bombe. Platiće koliko god Rusi budu tražili. Iz Moskve su ga  diplomatski odbili.

LET POD ŠATOR
Gadafiju su posle 2003. godine pootvarana sva vrata Zapada. Toni Bler prvi grabi priliku i leti Gadafiju pod šator u Bab El Aaziziju. Godina je 2004. Ironično, Bler saopštava doskorašnjem „teroristi“ i doturaču subverzivnog oružja Blerovim neprijateljima iz IRA, da ga London smatra „snažnim saveznikom“ – tako je doslovce rekao – u zajedničkoj borbi – nota bene – protiv svetskog terorizma!
Po povratku Blera u London „Šel“ inkasira prvu nagradu u nizu drugih koje će uslediti – ugovor o isporuci libijskog gasa Britaniji. Vrednost ugovora 120 miliona funti.
Ali Gadafijev ček nije bez sitnih uslova u kojima stoji da će tih 120 miliona otvoriti širom libijska vrata britanskom i američkom biznisu, samo ako Britanci oslobode Magrahija.
Ostatak je takođe već poznata istorija. Bler tajno obećava Gadafiju da će inkognito raditi kod Škotlanđana (gde Magrahi leži dugogodišnju kaznu) da se izvede operacija oslobađanja  teroriste, a na osnovu „humanosti“, budući da Magrahi boluje od poodmaklog stadijuma raka na prostati. Sledi dupla igra u Dauning stritu. London tajnim kanalima „sugeriše“ Škotima da uđu u scenario bez koga neće biti Gadafijevog novca, niti libijske nafte i gasa. Istovremeno, Bler laže Amerikance, čiji je najveći broj građana poginuo kod Lokerbija, da je sve OK, da puštanja Magrahija neće biti  i da nema zakulisne nagodbe za Gadafijem.
Pretprošle godine u Glazgovu lekarski konzilijum potpisuje da Magrahiju ostaju još tri meseca života. Oslobođen na „humanitarnoj“ bazi, terorista leti u Tripoli gde ga na aerodromu pred okupljenom masom grli Sejf Ul Islam el Gadafi.
U jednom dokumentu objavljenom u Londonu na osnovu Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja, stoji da je laburistička vlada Tonija Blera „odlučila da učini sve što je u njenoj moći da se oslobodi Magrahi u zamenu za lukrativne ugovore poslova u Libiji“. Dokument nosi datum od  2009. godine, a sledeće, 2010. godine, Toni Bler, sada već u funkciji međunarodnog posrednika za Bliski istok (posle smene u Dauning stritu) leti u šator kod Gadafija da se zahvali „vođi“ (na čemu?) Gadafi sa svoje strane uzvraća zahvalnost Bleru.U međuvremenu, oslobođenom i terminalno obolelom Magrahiju istekla su, već dve godine, ona tri terminalna meseca.
Koliko su dolara i funti  koštali Gadafijeva rehabilitacija i Magrahijevo oslobađanje na „humanitarnoj bazi“. O tome još nije sveden završni račun. Upravo kada je 2007. godine počeo proces trampe zakona, prava i morala za naftu i gas, britanska vlada je odlučila da za pet miliona funti  proda novom prijatelju u Tripliju oklopna kola i vodene topove koje smo ovih dana videli u gašenju pobune na ulicama Libije. Britanska policija je, uz to, poslala Gadafiju najbolje stručnjake da obuče Gadafijeve specijalce u upotrebi sredstva represije. Godinu posle toga isporuke britanskog oružja i materijala za gašenje civilnih  protesta vredele su već 14,4 miliona funti.

POVERLJIVI RAZGOVORI I ČUDNA PRIJATELJSTVA
Kada je Magrahi pušten na slobodu, Gadafi blamira London javnom zahvalnicom Blerovom nasledniku Gordonu Braunu. U stvari, Braun ima sve razloge da bude zahvalan Gadafiju. U jednom senzacionalnom transkriptu koji se pojavio u londonskom „Sandej tajmsu“, štampan je detaljan razgovor između Magrahija i Sejfa, u kojem Sejf kaže Magrahiju da je njegovo ime „bilo na stolu  u svim razgovorima o nafti i gasu, koje su London i Tripoli vodili  do 2007. godine“.
Ovde je zanimljivo pomenuti da je Sejf Gadafi imao dva puta poverljive razgovore sa Blerovim zamenikom, lordom Mendelšohn, u kojima je raspravljano koliko bi Gadafija trebalo da košta u novcu, nafti i gasu, puštanje na slobodu bombaša. U jednom razgovoru (na Krfu) učestvovao je i Mendelsonov bliski prijatelj Nat Rotšild, sin seniora Rotšilda. Krajem 2008. godine, Rotšild je u Njujorku priredio gala prijem za Sejfa . „Sa svoje strane Gadafijev sin je uzvratio gostoprimstvo sledeće godine pozvavši Rotšilda na proslavu svog 37 rođendana. Proslava je upriličena u Crnoj Gori, maloj zemlji na obali Jadrana, čije je ineterese protežirao lord Mendelson (donedavno komesar Evropske komisije za trgovinu), a gde gospodin Rotšild ima znatne komercijalne interese“( „Dejli Mejl“, 22.februara).
Poznati britanski kolumnista Stiven Glover napisaće povodom ovoga: „Kakve čudne prijatelje imaju vodeći članovi naše političke klase i plutokratije! Provode se sa drugarom Sejfom, sinom oca, genocidnog manijaka. To je isti Sejf koji sada preti da će za ljubav režima poubijati sve do poslednjeg Libijca. Pri tome, naravno, upotrebljavajući oružje koje smo mu mi isporučili“.
Istim tonom je u dobrom delu britanskih medija propraćen krajnje bizaran  potez aktuelnog premijera Dejvida Kamerona, da usred  požara u Regionu bude prvi zapadni lider u poseti rovitom Egiptu i uzburkanom Zalivu. Na prvoj stanici u Kairu Kameron je izjavio da dolazi da bi pomogao u „postavljanju temelja demokratije“. Groteskna izjava promovisanja  diskreditovanog tipa zapadne demokratije a la Mubarak, Gadafi, Ben Ali ili sultani i prinčevi u Zalivu…A još veća  groteska je  da  je Kameron u misiji „izgradnje demokartije“ sa sobom poveo delegaciju sastavljenu od sve samih predstavnika krupnog vojnog biznisa –„BA Sistems“, „Kovinik“, „Tales“, „Kobam group“, „Ultra elektroniks“, „Rols Rojs“….

KAMERON – KAD MU VREME NIJE
Gola je istina da se Kameron  otisnuo na turneju  usred požara noseći  sa sobom  zbir  paničnog straha Vašingtona, Londona i Brisela, da će arapske revolucije protiv despotija da izrode demokratiju koja više neće biti pod kontrolom Imperije. Razlozi za paniku su opravdani. „Ako se iz ovog arapskog revolta pojave demokratske vlade, one će reprezentovati istinske aspiracije njihovih naroda i zato mi na Zapadu imamo razloge da se zabrinemo jer te vlade neće zasigurno biti naši oduševljeni prijatelji. Ali ne zato što ćemo se naći licem u lice sa verskim fanaticima, nego sa lucidnim ljudima koji će, u to budimo sigurni, prezirati to što smo im mi tokom dugih decenija nametali korumpirane diktatore“, piše  Gregori Lalaije u opširnom traktatu pod naslovom „Arapske revolucije i mi: zamislimo se dobro“(„Global Riserč“).
Umesto da pogledaju realnosti u oči i pokret masa u arapskom svetu registruju kao tektonski potres ravan padu Berlinskog zida, u Vašingtonu i Londonu protesti se u zvaničnom diskursu prevashodno doživljavaju kao noćna mora u kojoj im se zahtev masa za novom demokratijom priviđa  kao satana iza koga štrče rogovi islamskog ekstremizma sa iranskim Velikim satraganom u pročelju. Pomenuti Lilije na ovo primećuje da „statistički i istorijski gledano, pre je moguće da ćete biti napadnuti od Amerike nego od Irana …SAD su vojno napale više zemalja,  nego bilo koja druga zemlja na Planeti“.
Rušenje tiranskih režima po milosti Imperije i neokolonijalaca -Tunis, Egipat, Libija…najmanje je motivisano, inspirisano ili izvođeno od strane džihadističkih terorista ili samoubica Al kaide. Naprotiv, strukture i rast islamizma su produkt diktature i represije nad  narodima. Cvetovi Islama prihvaćeni su najviše od kako je započet lažni imperijalni rat protiv terora (Irak, Avganistan). Paralelno, duboki ambis koji deli Zapad od arapskog sveta rezultat je uspostavljenog, neokolonijalnog poretka kojim Zapad eksploatiše resurse arapskog i Trećeg sveta uopšte.
Ovde je i celo objašnjenje zašto, sada kada je demokratija dobila šansu, zapadne metropole, sa retkim izuzecima, teško prevaljuju preko jezika reči podrške narodnom ustanku, a osudu diktatora (u libijskom slučaju masakra) redukuju na  poziv za obustavu nasilja i „mirnu tranziciju“.
Jednostavno, kapitalistički, neokolonijalni Zapad i njegove multinacionalne strukture nisu spremne da prihvate demokratiju koju nagoveštava arapski revolt. Otuda i ovaj iracionalni strah od islamizma ili Irana. Takođe i očajnički napor Imperije da sada kada je već bila nemoćna da očuva na vlasti svoje diktatore i oktroisane „demokratije“, barem oblikuje ili, čak, pripitomi revolucije. Na koncu, otuda i ovaj bizaran  dolazak Kamerona – kad mu vreme nije – u Egipat i naftom bogati Zaliv na čelu delegacije prodavaca oružja. I to baš sada kada, umesto demokratije po milosti Imperije, svetu „preti“  demokratija po milosti  ugnjetenih naroda.

12 коментара

  1. Kud to ovaj svet ide ? Šta to on hoće da promeni na ovoj zemaljskoj kugli koja lebdi u bezgraničnom prostoru vaseljenskog mraka. Zar smo mi jedina bića koje traže više no što nam je potrebno ? Šta to tera ljudsko biće da ima više nego što mu je potrebno ? Ko da nezna da se snađe u svojim problemima koje je sam sebi nametno. Za čim on to žuri kad sebe smatra neprkosnovenim nad nekim drugim. Pa zar nije prirodno da smo mi svi različiti, zar smo zaboravili da živimo u razlikama da bi smo se uzajamo poštovali sa uvažavanjima prema sopstvenim potrebama koje neko ima ili ih nema, pa će onda zatražiti od onog ko ih ima. Zašto sebe čovek gura u propast sukobljavajući se samo radi ličnog interesa. Isto tako dokle će neko drugi pokušavati da se meša u tuđi način vođenja države, stvarajući mu haos, samo da bi došo u posed njegovog bogastva koje njemu nepripada. Dokle ćemo za sobom vući onaj primitivan način osvajanja, koji nas prati vekovima. Zar smo pored svih dostignuća ovog vremena toliko primitivni da nam je potreban onaj životinjski instikt održanja. El nije to možda nesposobnost da se reše sopstveni problemi u sopstvenoj državi, pa tako idemo drugome da pravimo problema, nebili se na neki način okoristijo, kako bi imao dobre pojene u sopstvenoj državi. S obzirom da je nastala kriza, i oped greškom čoveka. Zar treba tražiti rešenja sopstvene nesposobnosti kod nekog drugog, da bi se pritom prolivala krv. Dali se interesi sila i organizacija mogu usmeriti ka učenju ljudi i naroda, na koji će način ići u napredak netrošići snagu na ratove…….

  2. Ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju.
    Čudna je to Libiska revolucija gde je pobuna najjača baš na naftnim izvorima. Plaćenici iz JAR, Nigerije, Ruande, Legija stranaca, brojne privatne firme za ratovanje nikad više neće prepustiti kontrolu nafte.
    Mislim da Gadafiju nikad više neće pasti da pamet da pusti u zemnju zapadni novac, banke i kompanije.

  3. hm, hmm.. ??

    Oko deset hiljada egipatskih radnika koji su bili na
    privremenom radu u Libiji pobeglo je od nasilja i nalaze se
    u susednom Tunisu, gde su, kako navodi izveštač BBC, bez
    dovoljno vode, hrane i osnovnih sredstava za život.

    Hoce li, Kristijan Amanpur, Sonja Biserko..pohitati sa kazanima za caj, mekikama usput..da pomognu *siptarske izbeglice od rezima Slobodana Milosevica*…prebeglim u Egipat ?

  4. Gadafi se oženio Mostarkom

    Gostimir Popović, vojno-politički analitičar iz Banjaluke i pukovnik vazduhoplovstva bivše JNA, kaže da je Moamera el Gadafija upoznao još početkom sedamdesetih godina kada je dolazio u posetu prvoj generaciji libijskih pitomaca u vazduhoplovnoj bazi Rajlovac kod Sarajeva
    s1
    ULAZIO SA PIŠTOLJEM U DŽAMIJU… Moamer el Gadafi / PROMENILA VERU… Sofija Farkaš, danas Safija Gadafi
    ULAZIO SA PIŠTOLJEM U DŽAMIJU… Moamer el Gadafi / PROMENILA VERU… Sofija Farkaš, danas Safija Gadafi

    Popović je tada bio predavač mladim Libijcima, ali i uskom krugu ljudi koji su organizovali posetu libijskog vođe Sarajevu.

    – Pored obilaska pitomaca, čemu je pridavao veliku pažnju, išao je često i na klanjanje u sarajevsku Begovu džamiju, sa sve pištoljem zadenutim za pojas, kao da je to nešto najprirodnije! Jak utisak ostavljao je na sve oko sebe, pa tako i na tadašnje visoke funkcionere koji bi se zatekli u njegovom društvu. Upravo posle te Gadafijeve posete Sarajevu i Rajlovcu, a potom i Mostaru, gde mu se pridružio i Tito, odigrale su se veoma značajne stvari za dve zemlje. Naime, vojna saradnja između Libije i tadašnje SFRJ naprosto je procvetala. Znam da je iz Rajlovca otišao u posetu Vazduhoplovnom zavodu „Soko” u Mostaru i da je ubrzo posle toga Libija naručila čak 100 trenažnih i borbenih aviona, što je možda bila i najveća porudžbina vojne opreme do tada u celom svetu – priča Popović.

    On dodaje da je Gadafi najverovatnije upravo prilikom ugovaranja kupovine aviona upoznao i svoju buduću suprugu Sofiju Farkaš, jednu od najviđenijih hercegovačkih devojaka tog vremena i unuku nekadašnjeg austrijskog školskog nadzornika u tom gradu Ivana Farkaša, koja je posle udaje za libijskog narodnog vođu promenila ime u Safija.

    Popović se priseća da su do kraja sedamdesetih brojna preduzeća iz Jugoslavije počela da dobijaju veoma unosne poslove u Libiji i da su, pored građevinske operative i saradnje u oblasti vazduhoplovne industrije, naši profesori sve češće angažovani i kao predavači na vojnoj akademiji u Misuratiju u Libiji koja je otvorena 1979. godine.

    – Nekoliko godina pre dolaska libijskih pitomaca već je došlo do prave ekspanzije školovanja pitomaca iz afro-azijskih zemalja u vojnim školama i akademijama tadašnje Jugoslavije. Na školovanju u Rajlovcu prvo su bili pitomci iz Indonezije i Zambije, a zatim i iz Libije. Međutim, Libijci su, za razliku od ostalih, naš jezik savladavali za svega šest meseci i kasnije su bez problema pratili nastavu. I kod ocenjivanja, oni su imali isti status kao i domaći učenici. Nije im se gledalo kroz prste ako nešto ne znaju, iako većina misli da je bilo tako. Naravno da nisu svi bili odlični đaci, bilo je i onih sa slabijim ocenama, ali su svi bili izuzetno disciplinovani. Pored toga, za razliku od učenika i studenata iz drugih zemalja, Libijci su bili jako dobro situirani i imali su novca – kaže Popović.
    s2
    Vazduhoplovna baza Rajlovac
    OVDE SU SE OBUČAVALI LIBIJCI… Vazduhoplovna baza Rajlovac

    Posle prve grupe Libijaca koja je završila školovanje za radarske tehničare, priseća se on, u Rajlovcu je odškolovano i nekoliko generacija vazduhoplovnih tehničara i inženjera, kao i pilota, a nekolicina libijskih oficira je završilo i komandno-štabnu školu tadašnje JNA.

    – Libijce pamtim po njihovom veoma korektnom odnosu prema nama predavačima. Pored poštovanja koje su nam iskazivali, posle svakog povratka iz Libije su nam obavezno donosili poklone – kaže Popović.
    Gostimir Popović, bivši predavač libijskim pitomcima
    UPOZNAO GADAFIJA… Gostimir Popović, bivši predavač libijskim pitomcima

    Za libijske studente Popović tvrdi da su bili veoma disciplinovani i da su izuzetno poštovali svoju veru i tradiciju. Kaže da su postili ceo mesec Ramazana.

    – Jeli su tek kada padne noć i ujutro pre izlaska sunca. Prema sporazumu o njihovom školovanju, bilo im je obezbeđeno da svakog petka u 12 časova idu da klanjaju džumu. To su najčešće radili u jednoj od džamija na Alipašinom polju, ali i u nekim džamijama u samom centru Sarajeva – priča Popović.

    Iako postoji anegdota da je Gadafi prilikom posete libijskim pitomcima u Rajlovcu jednog od njih izbičevao samo zbog jednog običnog manjeg nestašluka, Popović tvrdi da za to ne zna, ali priznaje da su pojedini Libijci, uprkos tome što im to vera brani, znali da popiju i koju čašicu alkohola.

  5. Lukicu ja ti nista ne vertujem.Cinjenice nisu na tvojoj strani! Jedno je evidentno!: Strani radnici idu da rade u Libiju a ne obratno.Pitaj (koga da pitas, kad ih sve u vlasti bas zabole)gde ce se zaposliti armija radnika koja se vratila sa rada iz Libije? Kako idu otkazi nece se ni primetiti.Pukovnice Gadafi brani svoj narod i svoju zemlju !!!

  6. Svet je ozbiljno shvatio šta se sprema u Libiji kada je Gadafijev sin Saif al Islami slikovito objasnio kako će, ukoliko odmah ne prestane ustanak, u njegovoj zemlji biti gore nego u Jugoslaviji!
    Veljko Lalić

    Evropski zvaničnici bili su zgroženi ovom izjavom, dok je nama ostalo da budemo zgroženi reakcijom evropskih zvaničnika, ali i arapskih diktatora, kojima smo, zajedno, postali mera užasa.

    S tim nije lako živeti, ali je još gore živeti u laži. U američkom istorijskom udžbeniku za srednju školu Srbija se uopšte ne pominje u Drugom svetskom ratu – osim u rečenici da je Hitler napao Grčku i Jugoslaviju (?!), dok se ubistvo Franca Ferdinanda navodi kao teroristički čin koji je bio okidač za Prvi svetski rat. I to je sve, do pred kraj knjige, gde se na čitavoj stranici nalazi Miloševićeva slika i tekst u kojem se pravdaju „humanitarne akcije” u Bosni i na Kosovu zbog zločina u Srebrenici i nad albanskim stanovništvom na Kosovu.

    I sad, naravno, kakve veze ima što Amerikanci tako uče svoju decu (osim što su najveća svetska sila), ali šta ćemo kad nešto slično kažu Libijci. I Arapi. I evropski zvaničnici. Da li imamo pravo da izgubimo jednu takvu istorijsku utakmicu? Ili možda treba kao Nemci, od Miloševića da napravimo svog Hitlera i za sve što se izdešavalo okrivimo njega.

    Prvi kvadrat arapske revolucije s debelom Arapkinjom koja maše zastavom Otpora pokazuje nam kako se ovde odigrala jedna velika vojno-političko-strateška vežba, koju je mogao da pokrene svaki od američkih školaraca koji je osim udžbenika istorije pročitao i nekog Ivu Andrića. Predskazanje Umberta Eka da u modernom i obrazovanom svetu ne može da dođe do brutalnih ratova palo je trista kilometara severnije od njegovog doma – u Srebrenici, u Sarajevu, u Kninu.

    Baš kao što sada preko Fejsbuka i Tvitera padaju režimi širom sveta. I to još brutalnije, još monstruoznije. U svetu u kojem su dozvoljeni Irak i Sarajevo i u kojem Tuđman za dva dana uradi ono što Pavelić nije uspeo za četiri godine sve je moguće. I zato je, koliko god to brutalno zvučalo, u pravu Gadafijev sin. I ovaj i svaki drugi rat vodiće se do poslednjeg čoveka… I poslednje žene… I – poslednjeg metka.

  7. Ako Gadafi padne, veci deo stanovnika Libije neka kupi stvari u kofer i na kamili nek se vrate u pustinju, to su i zasluzili.
    Mi u Srbiji i regionu , mozemo pored svih manjkavosti dosadasnjeg Libijskog sistema, mozemo da sanjamo atandard Libije, da sanjamo.

    Napred, pukovnice Momire! Smrt Al kaidi i ostalimekstremnim mudzahedinima, dola kraljica UK ,koja vlada ko bos(kuma)!

  8. Gadafi: Situacija u Libiji potpuno mirna, narod me podržava

    Libijski lider Moamer Gadafi izjavio je da je situacija u Libiji potpuno mirna i da ga narod podržava, optuživši Al Kaidu da stoji iza “terorističkih bandi” koje su odgovorne za žrtve u zemlji

    “Trenutno nema incidenata i Libija je potpuno mirna. Nema ničeg neobičnog, nema nemira”, rekao je Gadafi u večeras emitovanom telefonskom intervjuu za televiziju Pink.

    On je dodao da su “bande” upale iznenada u kasarne vojske i stanice policije i oduzele njihovo naoružanje, dodajući da se radi o napadima “manjih grupa mladih ljudi koji su bili pod uticajem narkotika”.

    “Oni su ušli u kampove i mi smo odbili da se na njih puca. Međutim, oni su nakon toga uzeli naoružanje i počeli da pucaju na vojsku i policiju i ubili jedan broj njih. I vojnici i policajci su razmenili vatru s njima. S obe strane je poginuo veoma mali broj pojedinaca, za razliku od onoga što se govori u inostranstvu”, poručio je Gadafi.

    On je dodao da su “te bande” nakon toga počele da zauzimaju džamije i zastrašuju stanovništvo, naročito u Bengaziju, zabranivši ženama kretanje.

    “Ko god se kretao oni bi ga ubili. Ukoliko bi se neko suprotstavio, oni bi ga zaklali. Mi smo ih pustili i rekli – opkolite ih i ostavite”, naveo je libijski lider i dodao da “oni sad demonstriraju na ulicama”, naročito u Bengaziju, i “ubijaju ljude”.

    “Te ljude su ubile terorističke pobunjeničke bande. Te bande su svakako Al Kaida, a oni ih nazivaju organizacijom Al Kaida u islamskom Magrebu, koja postoji u Alžiru, Maliju, Mauritaniji i Avganistanu”, rekao je Gadafi.

    Gadafi je naveo da stanovnici tih gradova upućuju iz svojih domova pozive vlastima da ih spasu. “Oni čekaju da ih oslobodimo naoružanih bandi”, rekao je Gadafi i dodao da su u Libiji trenutno u toku demonstracije u znak podrške revoluciji.

    Gadafi je ocenio da je Savet bezbednosti UN usvojio rezoluciju o Libiji na osnovu medijskih izveštaja stranih novinskih agencija.

    “To je neprihvatljivo! To se kosi sa zdravim razumom. Ako je Savet želeo nešto da sazna trebalo je da pošalje u Libiju komisiju za utvrđivanje istine, i pošto bi ona sačinila izveštaj, tek onda da donese rezoluciju”, poručio je libijski lider.

    U intervjuu koji je dao na arapskom, Gadafi je rekao i da je “libijski narod spreman da se suprotstavi”.

    “Libijski narod stoji uz mene u potpunosti. Postoji mala grupa koja je opkoljena, ali mi ćemo to rešiti svakako”, poručio je Gadafi.

  9. prosto neverovatno da ovakav poznavalac svetskih prilika veruje u sarene laze..da se preko fejsbuka rusi autokratija stara 40. godina..nije ni cudo sto smo dosli do ovoga do cega smo dosli..zalosno

  10. Kao, svojevremeno, dopisnik „Tanjuga“ iz Libije gledao sam kako su se islamski oponenti Gadafijeve Džemahirije (države masa) njihali na vešalima u Bengaziju, a Gadafi poslao TV kamere da satima snima ljuljanje za primer i opomenu svakome ko bi prošaptao reč protiv „zelene revolucije“ i njegove revolucionarne biblije „Zelene knjige“. Preko hiljadu zatvorenika u zatvoru „Abu Salem“ hladno su likvidirani posle pobune zbog nesnošljive torture…
    Posle bombardovanja njegove kuće (1986) u Tripoliju, Gadafi je, u strahu od novih udara, lutao pustinjom sa svojim karavanom. Imao sam dragocenu profesionalnu priliku da danima budem u njegovoj koloni (imao je poverenje samo u Jugoslovene). Na jednom od tih pustinjskih lutanja, jedne večeri u saharskoj uvali, stotinak kilometara od gradića Tarhune, sedeo sam sa „bratom liderom“- isključivo tako su morali da ga oslovljavaju – dok je okretao ovčije meso na improvizovanom ražnju. Ali ovca je pre nego što se našla na ražnju bila negde pobegla, pa je „brat lider“ ljutito pozvao jednog nesretnika iz obezbeđenja i dugo ga tukao po glavi drvenim štapom kojim je razgrtao vatru. Posle kazne čovek se sagao, kleknuo pobožno u pesak i sa zahvalnošću poljubio ruku „bratu lideru“. Mala četa njegovog ženskog „obezbeđenja“ klicala je sve vreme, stisnutih pesnica, lideru i revoluciji dok „brat“ nije proročki zamućenog pogleda, podigao štap uvis i pustinjom je odjednom zavladao muk.
    Dok smo jeli parčiće pečene ovčetine usudio sam se da lidera podsetim na obešene u Bengaziju. Nije li bilo politički isplativije, kad ih je već osudio na smrt, da se sve to obavi sa manje ceremonije i organizavanog narodnog veselja oko vešala?
    „To su zalutali psi“, kaže.
    „Optužuju vas u svetu da je to ipak bilo suviše brutalno“?
    ———————————————————————————————————————————–
    zalutalih pasa ima i u Srbiji..

    http://www.znanje.org/i/i25/05iv04/05iv0420/Galerija.htm

  11. G.Lukicu. U ovom pisaniju ja nevideh razliku izmedu engleskog premijera Blera i Gadafija. Zajedno se ubijaju, pa opet sklapaju ugovore o milionskim svotama dolara. I jos prisutni Rosildi bankari u C. Gori- Sv. Stefaan na proslavi rodjendana Gadafijevom sinu.Reci gadosti upucenene Gadafiju mogli ste komotno ,otvoreno uputiti i Premijeru UK Bleru. Ali niste, zasto? Odgovor se namece sam po sebi,imate predrasude u vezi sa arapskim sveto,a glorifikujete Engleze, jer jelte oni su aristokrate, ili ti za nedaj boze. Ipak peruska izlazi.

  12. Recept isti glad i jad.Otvara se jos jedan rezervat koji treba da se podeli na nekoliko dela,po mogucnosti da ima sto vise poglavica,koje kaoboji mogu iskoristiti po potrebi.Plave bluze ce postovati nove poglavice dok im ne poubijaju sve bizone iuzurpiraju im zemlju.A potom ce ih preseliti u novi rezervat.Zbog cestih pobuna Plave bluze ce unistavati sela.Sve dok indijance ne svedu na mali broj.Vec videno i mnogo se cesto reprizira.Kaoboja je sve vise a Indijanaca sve manje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *