NADBISKUP HOČEVAR Genijalnost Svetog Save je u shvatanju znakova vremena

Katolička crkva pre svega se veoma raduje svetosti unutar hrišćanstva i slavi Boga koji po svojim svetiteljima obogaćuje i prosvetljuje narode.

Poznato je da je moj prethodnik mons. dr Franc Perko insistirao da Sveti Sava bude predstavljen u našoj katedralnoj crkvi na Neimaru u Beogradu, čime je ispovedio ubeđenje Katoličke crkve o njegovoj svetosti.

Ujedno, Katolička crkva uvek pazi na osnovnu činjenicu da svetitelji moraju celokupan život da usmeravaju na izvor svetosti, to jest ka Bogu, i nikad se u središte života na postavljaju oni sami, nego Bog.

Tako treba gledati i na Svetog Savu i njegovu ulogu unutar istorije. Hrišćanstvo među Srbima započelo je i pre samog Svetog Save. Ne treba, na primer, nikada zaboraviti krupnu ulogu sv. braće Kirila i Metodija koji su zajedno sa svojim učenicima vodili slovenske narode ka snažnoj hrišćanskoj civilizaciji. Godine 2013. slavićemo i 1150-godišnjicu njihovog početka jevanđelizacije na našem tlu. Genijalnost Svetog Save upravo je u tome što je dobro shvatio znakove svog vremena, nužnosti i mogućnosti naroda, a pre svega lepotu Jevanđelja, pa je čitavim svojim bićem odgovorio Božijoj ljubavi i potrebama naroda.

Dalje, njegova genijalnost upravo je u toj sintezi duhovnosti i delotvorne ljubavi koja dinamikom hrišćanskog preobražaja stvara novu kulturu i civilizaciju.

Sveti Sava je dobro poznavao svoje savremenike u Zapadnoj Evropi, npr. sv. Franju Asiškog i sv. Dominika. Franjevci i dominikanci u prošlosti kao i u sadašnjosti uveliko su preobražavali tok zapadnog hrišćanstva. Sveti Sava je i zbog tog saznanja sačuvao veliku otvorenost za saradnju Istoka i Zapada.

Na to pitanje delomično sam već odgovorio. S druge strane, treba naglasiti da uvek i logično razlikujemo šta je samo učenje Svetog Save, a šta je istorijsko konkretizovanje njegovog učenja. Svi znamo da su svetitelji velikani koje je teško u svemu slediti. Nema nikakve sumnje da je autentičnost svetosavlja odraz hrišćanske univerzalnosti. Zato, po mom skromnom sudu, upravo primer Svetog Save nužno nadahnjuje srpski narod na što veću hrišćansku angažovanost unutar evropske i međunarodne zajednice. Čitava Katolička crkva – a Sveta stolica je to izrazila na više načina – očekuje od svetosavlja jasan i transparentan doprinos novoj sintezi Istoka i Zapada, kao i velikom – pa stoga i opasnom – procesu globalizacije. Svaka zatvorenost svetosavlja u granice izvornog naroda narušavala bi i samo svetosavlje, kao i duhovne snage Evrope i sveta.

Svakako je Svetog Savu moguće upoređivati sa svetiteljima iz zapadnog kršćanstva, iako znamo da svako upoređivanje nužno predstavlja ograničavanje. Kako rekoh, treba da gledamo na različitosti istorijskog razvoja u pojedinim zemljama i narodima; treba da gledamo kako su pojedini narodi proučili svoje prosvetitelje i predstavili ih drugima, kao i na činjenicu da se na Zapadu više naglašava univerzalnost Crkve, dok se na Istoku veći značaj pridaje partikularnosti Crkve, odnosno mesne Crkve. Upravo zbog tog karaktera mesne Crkve, pojedinačni sveti prosvetitelji i dobijaju izvanrednu dimenziju u svom narodu.

U tom upoređivanju ne bih, dakle, hteo da idem preširoko, pa bih se zadovoljio malom istorijom svog malenog slovenačkog naroda, u kojem je blaženi Anton Martin Slomšek (1800–1862) stvorio pravo čudo upravo u vreme snažne germanizacije, početaka marksističke ideologije i kulturoloških i civilizacijskih turbulencija u Evropi. I da bude još zanimljivije, on je prvi među evropskim biskupima izvanrednom intuicijom sagledao potrebu za sinergijom hrišćanskih crkvi. Njegova harizma osetila se i u Moskvi.

Sveti Sava se odrekao carske krune odlazeći u duhovno podvižništvo za dobro svog naroda. Ima li danas u hrišćanstvu takve snage koja bi bila spremna da na svom primeru pokaže šta znači odricanje?

S radošću vam mogu odgovoriti, ponovo znajući da je svako upoređivanje opasno, da ima takvih primera. Svako nabrajanje nužno vodi redukovanju, zato ću ga izostaviti.

Meni je velika radost to što sam imao priliku da susretnem takve ličnosti.

Ali Carstvo Božije deluje tiho i neprimetno. Ne galami po ulicama, nego iznutra preobražava srca. Svetitelji su pre svega kvasac i so porodice čovečanstva. Pomislite samo kako sam se osećao s osobom koja ne samo što uspešno ozdravlja zavisnike od droge, nego i mnoge među njima uvodi u zajednicu Bogu posvećenih volontera (koji daju zavete) u korist najvećih bednika današnjeg čovečanstva. Divno je kako Bog danas vodi tu mladu žensku osobu. To je prava – ali tiha i nenasilna – revolucija Jevanđelja!