VIDOVDAN Raspeti između dva Carstva

Piše Radoš Ljušić

Junaci kosovske legende vitezovi su bez mane i straha sve do današnjih dana, kada se desio neverovatni preokret, čija je posledica činjenica da su današnji junaci – Srbomrsci, regrutovani ponajviše iz sopstvenog pa tek iz drugih naroda! Ova pojava, toliko izražena kod nas kao ni u jednog susednog naroda, biće najveća prepreka uspostavljanju jedinstva Srba

Istaknutom vladiki SPC, posle jednog sastanka u SKZ, rekao sam   da više volim jednog Srbina na zemlji nego hiljadu na nebesima! Iako se odavno znamo i tih dana sam mu napisao recenziju na jednu knjigu, čuvši moje reči otišao je bez pozdrava. Bilo je to na početku procesa raspadanja jugoslovenske komunističke države.
Da li sam se tada pobunio protiv vidovdanske etike?
„Kosovo ravno, rano krvava“, reči su koje dobro oslikavaju stav Srpstva prema Kosovu sve do 1912. i posle 1999. godine!

POVEST
Istorija je ono što se u stvarnosti desilo, a legenda i mit su ono čime je narod nadgradio stvarnost. Istina o Vidovdanu i vidovdanski mit su dve različite pojave. Srpski narod je živeo i danas živi, ako se izuzme njegov manji deo, na vidovdanskoj etici i mitu. Vidovdansko predanje stvorila je SPC, a prihvatio narod. Istoriografija ni danas nije uspela da razdvoji jedinstvo crkve i naroda o vidovdanskom mitu.
Koliko su Srbi Kosovsku bitku smatrali sudbonosnom po srpski narod,  vidi se iz sledećih navoda „Kosovska bitka je vododelnica srpske istorije“, reči su Nikolaja Velimirovića, koji se ovom problematikom najozbiljnije bavio. Dugo se srpska povesnica delila na dva perioda: do Kosova i posle Kosova, i kod običnog naroda i kod istorika. U njoj su mnogi gledali kraj Srpskog carstva, neosnovano produženog za 18 godina. Polazeći od tog stanovišta knez Lazar je titulisan sa car Lazar, i od naroda i od nekih povesnika, čak i onda kada se pouzdano znalo da to nije  tačno. I nije srpska srednjovekovna država pala na Kosovu, već padom Despotovine 1459, 70 godina kasnije! Samo su jaki motivi i rano stvaranje kosovske legende mogli da izvrše ovakav uticaj.
Marička bitka je po posledicama teža po srpsku državu od Kosovske bitke, ali je ostala na margini narodnog i crkvenog pamćenja. Ono što je Kosovsku bitku odvojilo jeste činjenica da je na Kosovu  izginula jedna cela generacija ratnika. Taktički gledano, možda su hrišćani dobili bitku. Prve vesti govore o srpskoj pobedi, druge o neodlučnom ishodu bitke, a treće o srpskoj katastrofi. Lazarevom smrću nije bilo čoveka koji bi mogao okupiti preostale oblasne gospodare i velikaše u daljem suprotstavljanju Turcima. Vremenom se pokazalo da je to bila pobeda ekonomski i brojno snažnijeg protivnika, a slom strane koja je sve stavila na kocku da bi samo na kratko zaustavila, odnosno usporila, napredovanje osvajača, zapažanja su Radeta Mihaljčića. Pomenute činjenice su bitno uticale na stvaranje kosovske legende i mita.
Ako  pouzdanim zapažanjima savremnog povesnika pridodamo i reči episkopa Velimirovića, upotpunjavamo predstavu o legendi:  „Kosovo je početak sve srpske nesreće. Ova nesreća nije sva u tome, što su Turci pobedili Srbe, no  što je vera Muhamedova pobedila veru Hristovu. Poraz jedne narodnosti manji je od poraza jedne vere; kad jedan narod drugi pobedi, on ga podjarmi; no kad jedna vera drugu pobedi, ona je istrebi… Ljudi su uvek bili milosrdniji, kad su ratovali u svoje ime, negoli onda, kada su ratovali u ime Boga“.
Reči Velimirovića zavređuju komentar. On je stavio veru iznad nacije, verski identitet iznad nacionalnog identiteta. U verskoj komponenti konstituisanja nacije, Srbi će se bitno razlikovati od Nemaca, Mađara, Albanaca… Ovakav stav postojao je vekovima, ali ga je episkop konačno uobličio i više se nije menjao, postavši zvaničan stav SPC. Nesporno je da su verski ratovi nemilosrdniji od građanskih, ušta se Evropa više puta uverila, a posebno njeni žitelji na Balkanu. Episkop nije uzeo u obzir varijantu da su kod nas vođeni istovremeno nacionalni, odnosno, Oslobodilački i verski ratovi, koji su objedinjavali sve loše odlike narodnih sukoba!
Suština pogleda SPC na Kosovsku bitku jeste u tome što je predstavljena kao rat dve vere, a ne dva naroda. Loša posledica ovakvog pogleda jeste otuđenje Srba islamske veroispovesti, zbog toga što se više nisu  mogli vratiti pod okrilje srpske narodnosti (nacije). Sve što je činila SPC do danas išlo je na ruku cepanja srpskog naroda na pravoslavne i muslimane. Današnji Bošnjaci su neposredni proizvod takve politike. Isti, ali u nešto blažoj varijanti, jeste odnos SPC prema Srbima rimokatolicima. Nepokolebljiv stav SPC prema Srbima koji su promenili veru ostavio je pogubne posledice, s jedne strane, ali je istovremeno, s druge strane, zaustavljao proces preveravanja i očuvao korpus Srba pravoslavne vere, što danas čine srpsku naciju. Najozbiljnije se suprotstavio ovakvoj rascepkanosti srpskog identiteta Vuk Karadžić spisom „Srbi svi i svuda ili Srbi sva tri zakona“ (vere), ali njegova ideja je odbačena u integrativnom procesu srpske nacije 19. veka. Srpska nauka nikada ovom problemu nije posvetila neophodnu pažnju i mi ni danas nemamo sveobuhvatno delo posvećeno ovom, po mom uverenju, najvažnijem pitanju srpske prošlosti.

TRADICIJA

Knez Lazar čini okosnicu kosovske tradicije, simbolišući je zamišljenom titulom car, a ne stvarnom – knez! Njegova mučenička smrt, posebno „obretenije glave“, hranilo je i održavalo njenu srž sve vreme, uz podršku Crkve, „jedine povezujuće snage u podeljenoj srpskoj državi“ (R. Mihaljčić). Dobivši potom i svetiteljski oreol, kao prva ličnost izvan vladarskog roda Nemanjića, on se skoro identifikovao sa kosovskom legendom. Kanonizacijom je određen njegov dan – 15. juni (stari kalendar), sv. Amos. Srbi će nositi njegovo telo svetitelja i kosovskog mučenika u svojim brojnim seobama i tragičnim trenucima, od Prištine do Ravanice, Sent Andreje, Vrdnika, Beograda i konačno ga vratiti u Ravanicu.
Najlepše ogledalo kosovske tradicije su narodne pesme, ne one koje su nastale posle Kosovske bitke jer su iščezle, već one koje je narod ispevao uoči Srpske revolucije. Srpska revolucija se nadovezuje na srednjovekovnu srpsku državnu tradiciju, odnosno na lozu Nemanjića (kralj Stefan Prvovenčani i car Dušan) i predanje o Kosovu, knezu Lazaru i Carstvu nebeskom. Kosovska tradicija je tada doživela renesansu i u narednom periodu uticala na srpsku politiku u formiranju nacionalnog programa i rada na oslobođenju srpskog naroda i osvete Kosova. Osnovu ove ideje činila je misao: gubitak slobode (1389) – povratak slobode (1804)!
Mnoge pojave kosovske tradicije zapažene su i u Srpskoj revoluciji, od kojih izdvajamo motiv izdaje, zakletve vernosti i značaj vladara. Motiv izdaje Vuka Brankovića ustalio se u kosovskoj tradiciji tek u 17. veku i  odigrao je bitnu ulogu u vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka. Suzbiti izdaju, značilo je osigurati pobedu nad Turcima. A Stefan Prvovenčani dobio je prednost nad knezom Lazarom, jer je bio prvi venčani kralj, a vožd Karađorđe prvi novovekovni vladar.  Konačno obličje kosovska legenda dobila je u vreme Srpske revolucije, kasnija nadgradnja, posebno u doba Ujedinjene omladine srpske, bila je simbolična i usmerena ka njenoj primeni u ostvarenju srpskog oslobođenja i ujedinjenja.

CARSTVO NEBESKO
Mučenika Lazara prati ideja o Carstvu nebeskom i ove dve komponente čine centralno mesto u kosovskom predanju. Carstvo nebesko kao bitan deo kosovskog predanja ostavilo je najviše posledica u povesti srpskog naroda, i to više negativnih nego pozitivnih. Neko bi morao da se usudi da ih poređa i analizira, hladno i bespristrasno, kako bismo stekli realnu predstavu o onome što nam se dešavalo kada nas je tako često vodila ova ideja.
Carstvo nebesko je hrišćanski biblijski motiv, i Crkva ga je otuda preuzela i unela u kosovsko predanje. Mi smo ovu biblijsku misao prisvojili kao da je samo naša i čvrsto je prigrlili, ne odričući se nje i kada smo bili uvereni da nam ne može pomoći. Zato smo se uvek opredeljivali za „izgubljenu stvar“ i podizali se na ustanak „kada je ceo svet verovao da nam nema spasa“ (Zoran Mišić). Posmatrajući srpsku sudbinu s njene druge strane, Veljko Petrović je primetio da smo „potomci onih koji su mogli sačuvati svoje živote i zemaljsko blagostanje da su samo hteli poviti glave i kolena“. Kosovski junaci nisu hteli „poviti glave i kolena“ ostavivši ovakvo junačko opredeljenje kao zavet pokolenjima, koja su ovu herojsku ideju prigrlila sve do 1999. godine.
Ideja o Carstvu nebeskom preneta je iz Biblije u „Službu svetome knezu Lazaru“: „Imaju tebe tvoje otačastvo i pastva / Kao živa i posle smrti“. A knez Lazar govori kosovskim ratnicima uoči bitke: „… nego – ako nam se mač, ili rana, ili tama smrti dogodi, primimo slatko, Hrista i sreće otačastva našega radi, jer bolje nam je smrt u podvigu nego život u sramoti; bolje nam je u borbi smrt od mača primiti nego pleća neprijateljima našim podati. Mnogo poživesmo u miru, sada se potrudimo da za kratko vreme podvig stradalnički primimo, da bismo večno na nebesima poživeli… jer bolovi rađaju slavu, a napori dobavljaju pokoj“. Ovim rečima činio je najhrabriju srpsku generaciju ratnika „stradalnicima u podvigu“.  I njihov odgovor vredan je pomena: „… te nam je nužno i časno za tebe i za otačastvo umreti. Umrećemo da uvek živi budemo…nećemo poštedeti život naš da živopisan uzor potom drugima budemo… Mi smo nalik na jedno ljudsko biće i grob neka nam bude jedan i jedno polje put našu sa kostima neka uzme da bi nas edemska sela u sjaju dočekala“.
Ideja o Carstvu nebeskom podrazumevala je da je bolje poginuti nego robovati. Druga po značaju herojska generacija, ustanička ili Karađorđeva, istakla je za devizu: Umreti slavno za slobodu! Nju su još više radikalizovali učesnici Drugog srpskog ustanka: „da se biju sa Turcima, dok ne pomru svi“. Pretpostavlja se da je  još u Prvom srpskom ustanku nastala narodna poslovica: „Bolje u grob no biti rob“ (Narod je osmislio i drugu stranu ove medalje, iskazanu rečima: „Od kada se oslobodi, od onda se osramoti“).
I treća herojska generacija, Živojina Mišića, majora Gavrilovića, ostala je na ovoj nepokolebljivoj crti. Samo je krajem 19. veka, u vreme vladavine poslednje dvojice vladara iz doma Obrenovića, ova ideja stavljena pod lupu.  Potrebu za preobražaj ove ideje svesnog žrtvovanja za rod i otačestvo iskazao je Aćim Čumić u brošuri „Zadužbine u odbrani Srpstva“ (1890). On je izrekom: „Robom ikad, grobom nikad“, pokušao da prekine nit srpske herojske vertikale, neposredno se suprotstavivši citiranoj izreci iz vremena Karađorđa. Njegova ideja ubrzo je zaboravljena, Srbi nisu bili spremni o njoj ni da razgovaraju. A ona je jedina mogla biti spas srpskom narodu u 20. stoleću, prepunom iskušenja.

DRŽAVOTVORNA NAČELA
U poslednja dva stoleća Srbi su uspostavili dva državotvorna načela: 1.  rat i sloboda –  čiji su nosioci bili Karađorđevići i političke snage i stranke okupljene oko njih i 2. diplomatija i sloboda – čiji su predstavnici bili Obrenovići i njima privrženi pojedinci i stranke. Politika Bolje grob, nego rob stavila nas je pred ogromna iskušenja: 1389, 1804, 1914, 1941, 1999. godine. To je politika velikih pregnuća, velikih pobeda i još većih poraza, to je politika kneza Lazara, vožda Karađorđa, kralja Petra, kralja Aleksandra i Slobodana Miloševića. Bespredmetno je govoriti o onoj drugoj politici posle 1903. godine, jer su njeni akteri bili mrtvi, a pobornici potisnuti i skoro sasvim nestali sa istorijske pozornice.
Kada  su Srbi napravili odsudnu grešku – 1903. ili 1918. godine ili oba puta? Na ovo pitanje srpska istoriografija mora dati odgovor i prestati da o njemu ćuti!
Ukazaću samo na jednu posledicu ratoborne politike, navodeći stihove Aleksandra Sekulića iz pesme „Ćele Kula“:
„I, gle, viš Srbije
Po nebu vedrome:
Više Srba ima
Koji mrtvi žive“
Posle svih nesreća kroz koje smo prošli svojim opredeljenjima, često i pritiscima spolja, valja hladno, trezveno i samokritično preispitati prednosti i nedostatke državne politike Srbije zasnovane na ideologiji o Nebeskom carstvu! Nova deviza, bliska Obrenovićima, glasila bi: ni rob, ni grob! Srpskom narodu dosta je i robovanja i umiranja! Rezultati ideologije i politike o Nebeskom carstvu su poražavajući. Neumesno je govoriti da li bi sprovođenje one druge politike dalo bolje rezultate, ali se nad onom koju smo vodili valja ozbiljno zamisliti. Nisam za njeno odbacivanje, već za njenu korekciju, koja bi diplomatiji dala prednost, onako kako je knez Miloš uradio 1815. godine. On se tukao sa Turcima nemilosrdno kao i vožd Karađorđe, ali kada je video da ne može da pobedi tursku silu, započeo je diplomatske pregovore, uz podršku Rusije, i posle 15 godina ostvario cilj!
Vratimo se poražavajućim posledicama politike o Carstvu nebeskom.  Ljuba Nenadović je pevao sredinom 19. veka:
„Sad imamo tri Srbije,
Sve tri srećne, sve tri slavne,
Kneževinu i Vojvodstvo
I strmeni Gore Čarne“
Danas, imamo sličnu situaciju: Srbija, Crna Gora, Republika Srpska. Koliko smo se udaljili od sredine 19. veka? Vrlo malo, i predstoji nam isti cilj – ujedinjenje!
Sledeći primer, isto tako poučan, iskazao je u stihovima Jovan St. Popović, Srbska sloga:
„Srbska, pa srbska sloga, jedan vojvodstvo ište,
Drugi vojvodinu, treći vojvodovinu“
Šta dodati ovome, kada je danas stanje još gore nego ranije, pošto je Vojvodina samo još formalno u sastavu Srbije. „Da nam da Bog više vere, poštenja i rodoljublja“ – je najiskrenija i najtačnija misao episkopa Nikolaja!

USLOV OPSTANKA
Dobrica Ćosić, inače bivši protagonista karađorđevićevske ideje, u onoj meri u kojoj su je prigrlili komunisti, osmelio se da predloži njenu promenu: „Ubeđen sam da je uslov opstanka i napretka srpskog naroda da više ne ratuje ni za kakve ideje i ni za čije interese. Ni kap srpske krvi ne sme da kane van svoje napadnute kuće“, rekao je ovih dana na dodeli ordena u Ruskoj ambasadi.
Da li nas ideja koju sam ponudio – ni rob, ni grob – i ova Ćosićeva,  vraćaju na misao kneza Miloša iz 1815.godine (da se s Turcima pregovara kad već ne možemo da ih pobedimo), Čumića (robom ikad, grobom nikad)? Da li ideja o Carstvu nebeskom ima alternativu u Carstvu zemaljskom ako se dobro osmisli i uporno i mudro ostvaruje obrenovićevskom diplomatskom veštinom? Poslednji je trenutak da se o ovome ozbiljno razmisli i potraži povoljno rešenje, koje ne mora biti ni kukavičko ni herojsko. Neka nam Bugari posluže kao primer kako se uspostavlja i čuva jedinstvo nacije i kako državno opredeljenje slabijeg na strani jačeg nije jeres već nužda koja spasava. Ko danas okrivljuje Bugare što su u Prvom i Drugom svetskom ratu bili na strani Nemaca, zatim članovi Varšavskog a sada NATO pakta? Takvom politikom Bugari su sačuvali i državu i narod, a mi Srbi, što se prsamo da smo bili na strani pravde, ostali smo i bez naroda i bez države. Iako se od Bugara ima šta naučiti, nisam pobornik njihovog verolomnog držanja, ali moramo se nad sopstvenom sudbinom zamisliti imajući bugarski primer pred očima, ukoliko znamo da otvorimo oba oka.

SRSPKA HEROJSKA VERTIKALA
Postoje tri stuba srpske herojske vertikale, oko kojih su se svile tri herojske generacije srpskih ratnika: Miloš Obilić – junak Kosovske bitke; Karađorđe Petrović – vožd Prvog srpskog ustanka i Živojin Mišić – proslavljeni komandant u Prvom svetskom ratu. Prvi je udario temelj srpskoj herojskoj vertikali, drugi ju je vaskrsao, a treći je uzdigao do neslućenih visina. Mitski junak kosovske legende bio je uzor potonjim junacima i njihova slava najviše je uzdigla kosovsku legendu. Srpska herojska vertikala, a ne mit o izdaji, čini treću komponentu srži kosovske legende. Mit o izdaji je njena propratna pojava, bačena daleko u zasenak. Kosovsko predanje su održali heroji a ne izdajnici.
„Sutra mislim u polju Kosovu
Za hrišćansku veru poginuti“, kaže naš mitski junak. On gine za veru hrišćansku, kojoj pripada i njegov narod. Ovaj redosled, vera pa narod, našla je utočište i zauzela bitno mesto u idejama SPC.
Kosovska bitka, Prvi srpski ustanak i Prvi svetski rat obiluju velikim junacima, pravim vitezovima. Ideja o tome da je bolje ići u grob časno nego robovati nastavljena je izrekom: „ginuti kao naši stari na Kosovu“. „Čemu ima da se divi narod, koji je samo pre sto (sad 200) godina imao desetinama termopilskih junaka“, kaže episkop Nikolaj. Pomenimo Nediće na Čokešini, Sinđelića na Čegru, Hajduk Veljka na Negotinu, majora Gavrilovića u podnožju Kalemegdana, majora Tepića u Sloveniji…

PROSLAVE VIDOVDANA
Najznačajniji dan u povesti Srba nije ni brzo ni lako postao narodnim i državnim praznikom. 15. juni je dan proroka Amosa, sveti Vit kod Rimokatolika, i tek od sredine 19. veka pominje se i kao sveti knez Lazar ili Lazrev dan. Kao Vidovdan ušao je u narodno predanje od kraja 17. veka. Vidovdan nije dobio ime po rimokatoličkom sv. Vitu, već po bogu staroslovenskom Vidu, Svetovidu, Belom Vidu (bogu rata). Vidovdan je živeo u srpskom narodu kao dan herojske žrtve. On postaje popularan tek za vreme Ujedinjene omladine srpske. Od 1889, petstogodišnjice Kosovske bitke, javnost traži da se uvede u zvanične praznike SPC.  Godine 1892. prvi put se pominje u zvaničnom kalendaru SPC i to crvenim slovima: „Pr. Amos i knez Lazar (Vidov-dan)“. Godine 1909. upisan je običnim slovima u kalendar, da bi posle Prvog balkanskog rata, 1913. godine, ponovo bio ispisan crvenim slovima. On je bio jedan od devet glavnih praznika koji su se svake godine zvanično svetkovali u Kraljevini Srbiji. Uz zvanične državne praznike posebno su obeležavani još i Cveti – za vladavine Obrenovića i Sretenje za vladavine Karađorđevića, kao i vladarev rođendan. Uporedo sa državnim praznicima postojali su i praznični dani,  praznovani na razne načine, zavisno od svrhe njihova postojanja – Božić, Bogojavljenje, Vidovdan, Sveti Sava, Veliki Petak, Uskrs, Spasovdan, Preobraženje i Vavedenje.
Danas u pravoslavnom kalendaru stoji: „Sv. prorok Amos; sv. muč. Knez Lazar i svi sv. muč. srpski – Vidovdan“. Samo je reč Amos ispisana crnim, a sve ostale reči crvenim slovima.
Tako je Vidovdan postao narodni, ali ne i državni praznik. Kneževina, Kraljevina i Republika Srbija imali su sledeće državne praznike: Sveti Andrej Prvozvani (1830-1878) – 30. novembar/12. decembar; Dan nezavisnosti (1878-1882) – 20. juni/2. juli; Dan Kraljevine (1882-1903) – 18. februar/6. mart; Kraljev Rođendan (1903-1918) – 29. jun/2. jul; Sretenje Gospodnje – od 2002. godine.
Poslednjim zakonom o državnim obeležjima, Vidovdan je proglašen za dan svih poginulih za otadžbinu! Tog dana odaje se počast svim poginulim od dolaska Srba na ove prostore do današnjeg dana. Time je uspostavljen kontinuitet, jer je i ranije obeležavan kao „dan žrtve i mučenika“ i ušao u korpus državnih praznika.
Na Vidovdan podsećaju i sledeća znamenja: Orden kneza Lazara, Medalja kneza Lazara i Medalja pomenu Vidovdana (ustanovljeni 1889). Tada je štampana i Kosovska spomenica. Nije ostvarena ideja o krunisanju kralja Aleksandra Obrenovića, već samo miropomazanje u Žiči, na kojoj je nekada sv. Sava krunisao Stefana Prvovenčanog. Proslava petstogodišnjice obavljena je u Kruševcu, gde je udaren temelj spomeniku Kosovskim junacima, a nastavljena u Kraljevu i Žiči. Proslava petstogodišnjice Kosovske bitke bila je zabranjena u Austro-Ugarskoj, ali se narod, ipak,  okupio kod Ravanice!
Vidovdan će se pamtiti po Kosovskoj bitki, ubistvu Ferdinanda,  Vidovdanskom ustavu i predaji Miloševića Hagu.

ZNAČAJ VIDOVDANA
Ako pod Vidovdanom podrzumevamo kosovsko predanje, onda se njegov značaj može posmatrati u tri ravni: 1) propast srpskih srednjovekovnih država, 1) ropstvo, pre svega pod Turcima, ali i Mlecima i Austrijancima, i 3) u doba obnove srpske i postojanja jugoslovenske državnosti. U svakom od ovih perioda Vidovdan je imao posebnu ulogu: u prvom da sačuva državu, u drugom da okupi i spase narod, u trećem da pomogne u obnovi države i ujedinjenju srpskog naroda u jednu državu. Osnovu vidovdanske ideologije čini srpski narod i država, oličeni u vladaru – knezu Lazaru, junaku – Milošu Obiliću, „izdajniku“ – Vuku Brankoviću, svesnoj žrtvi za otačastvo koja vodi u Carstvo nebesko. Zoran Mišić je, imajući poslednji navod na umu, naglasio da je kosovsko opredeljenje „najviši etički princip“! Srbi su se ovog principa držali do današnjeg dana.
Nesporno je da su junaci kosovske legende vitezovi bez mane i straha sve do današnjih dana, kada se desio neverovatni preokret, čija je posledica činjenica da su današnji junaci – Srbomrsci, regrutovani ponajviše iz sopstvenog pa tek iz drugih naroda! Ova pojava, toliko izražena kod nas kao ni u jednog susednog naroda, biće najveća prepreka uspostavljanju jedinstva Srba. Ona je ravna onoj iz 19. veka o dinastijskoj podeli na obrenovićevce i karađorđevićevce i, potom,  ideološkoj iz 20. stoleća na partizane i četnike, a možda gora od verske podele Srba na pravoslavne, rimokatolike i muslimane.
Moramo razmisliti da li nas je i kada vidovdanska ideologija gurala u ovakve podele? Da li nam ona danas može pomoći u uspostavljanju jedinstva Srba, korišćena u tradicionalnom ruhu ili preobražena gorkim iskustvima povesnice i prilagođena sadšnjem vremenu? U čemu bi se ogledala uloga elite, a u čemu Crkve? Ako je, a siguan sam da jeste, uspostavljanje jedinstva naroda osnovni problem Srba, koja institucija bi mogla da preuzme na sebe to dugoročno i nimalo zahvalano pregnuće? Da li Srbi imaju danas takvu ustanovu?
Ako nas reči vladike Nikolaja: „Kosovo je jedna ogromna visina, sa koje se da pregledati sva naša istorija, unazad i unapred“, uzmu kao razložno tumačenje, na sadašnjoj generaciji je teret pogleda „unapred“. Istoriografija je dala dovoljno razložnih i pouzdanih pogleda „unazad“, na njih se možemo vraćati, ali dalja istraživanja neće dati pouzdanije osnove za buduća opredeljenja. Vladika naglašava da na Kosovu ne rastu samo božuri, već i trnje, „ali se u Gračanicu unose samo božuri“. Možemo li Srbiju pretvoriti u Gračanicu, u koju se unose samo božuri? Ako u Vidovdanu vidimo i Golgotu i vaskrs Srbije, ukoliko je sačuvano imalo duha u našem narodu, trebalo bi u to verovati. Bez vere nema nade, bez nade nema budućnosti.
Otuda potreba da istaknem da je Srbima neophodno jedinstvo naroda i države (Carstvo zemaljsko), ne zanemarujući ni reči narodnog pevača:
„Zemaljsko je za malena carstvo
A  nebesko uvek i doveka“
Nikada i ni za šta ne bi trebalo žrtvovati Zemaljsko zarad Nebeskog carstva, jer ovo drugo, pouzdano nas čeka, napustili ili ne napustili vidovdansku etiku! Samo tako možemo preobraziti kosovsku ideju, a cilj takvog preobražaja jeste da nas bude više u Carstvu zemaljskom nego u Carstvu nebeskom.