Piše Radoš Ljušić
Junaci kosovske legende vitezovi su bez mane i straha sve do današnjih dana, kada se desio neverovatni preokret, čija je posledica činjenica da su današnji junaci – Srbomrsci, regrutovani ponajviše iz sopstvenog pa tek iz drugih naroda! Ova pojava, toliko izražena kod nas kao ni u jednog susednog naroda, biće najveća prepreka uspostavljanju jedinstva Srba
Istaknutom vladiki SPC, posle jednog sastanka u SKZ, rekao sam da više volim jednog Srbina na zemlji nego hiljadu na nebesima! Iako se odavno znamo i tih dana sam mu napisao recenziju na jednu knjigu, čuvši moje reči otišao je bez pozdrava. Bilo je to na početku procesa raspadanja jugoslovenske komunističke države.
Da li sam se tada pobunio protiv vidovdanske etike?
„Kosovo ravno, rano krvava“, reči su koje dobro oslikavaju stav Srpstva prema Kosovu sve do 1912. i posle 1999. godine!
POVEST
Istorija je ono što se u stvarnosti desilo, a legenda i mit su ono čime je narod nadgradio stvarnost. Istina o Vidovdanu i vidovdanski mit su dve različite pojave. Srpski narod je živeo i danas živi, ako se izuzme njegov manji deo, na vidovdanskoj etici i mitu. Vidovdansko predanje stvorila je SPC, a prihvatio narod. Istoriografija ni danas nije uspela da razdvoji jedinstvo crkve i naroda o vidovdanskom mitu.
Koliko su Srbi Kosovsku bitku smatrali sudbonosnom po srpski narod, vidi se iz sledećih navoda „Kosovska bitka je vododelnica srpske istorije“, reči su Nikolaja Velimirovića, koji se ovom problematikom najozbiljnije bavio. Dugo se srpska povesnica delila na dva perioda: do Kosova i posle Kosova, i kod običnog naroda i kod istorika. U njoj su mnogi gledali kraj Srpskog carstva, neosnovano produženog za 18 godina. Polazeći od tog stanovišta knez Lazar je titulisan sa car Lazar, i od naroda i od nekih povesnika, čak i onda kada se pouzdano znalo da to nije tačno. I nije srpska srednjovekovna država pala na Kosovu, već padom Despotovine 1459, 70 godina kasnije! Samo su jaki motivi i rano stvaranje kosovske legende mogli da izvrše ovakav uticaj.
Marička bitka je po posledicama teža po srpsku državu od Kosovske bitke, ali je ostala na margini narodnog i crkvenog pamćenja. Ono što je Kosovsku bitku odvojilo jeste činjenica da je na Kosovu izginula jedna cela generacija ratnika. Taktički gledano, možda su hrišćani dobili bitku. Prve vesti govore o srpskoj pobedi, druge o neodlučnom ishodu bitke, a treće o srpskoj katastrofi. Lazarevom smrću nije bilo čoveka koji bi mogao okupiti preostale oblasne gospodare i velikaše u daljem suprotstavljanju Turcima. Vremenom se pokazalo da je to bila pobeda ekonomski i brojno snažnijeg protivnika, a slom strane koja je sve stavila na kocku da bi samo na kratko zaustavila, odnosno usporila, napredovanje osvajača, zapažanja su Radeta Mihaljčića. Pomenute činjenice su bitno uticale na stvaranje kosovske legende i mita.
Ako pouzdanim zapažanjima savremnog povesnika pridodamo i reči episkopa Velimirovića, upotpunjavamo predstavu o legendi: „Kosovo je početak sve srpske nesreće. Ova nesreća nije sva u tome, što su Turci pobedili Srbe, no što je vera Muhamedova pobedila veru Hristovu. Poraz jedne narodnosti manji je od poraza jedne vere; kad jedan narod drugi pobedi, on ga podjarmi; no kad jedna vera drugu pobedi, ona je istrebi… Ljudi su uvek bili milosrdniji, kad su ratovali u svoje ime, negoli onda, kada su ratovali u ime Boga“.
Reči Velimirovića zavređuju komentar. On je stavio veru iznad nacije, verski identitet iznad nacionalnog identiteta. U verskoj komponenti konstituisanja nacije, Srbi će se bitno razlikovati od Nemaca, Mađara, Albanaca… Ovakav stav postojao je vekovima, ali ga je episkop konačno uobličio i više se nije menjao, postavši zvaničan stav SPC. Nesporno je da su verski ratovi nemilosrdniji od građanskih, ušta se Evropa više puta uverila, a posebno njeni žitelji na Balkanu. Episkop nije uzeo u obzir varijantu da su kod nas vođeni istovremeno nacionalni, odnosno, Oslobodilački i verski ratovi, koji su objedinjavali sve loše odlike narodnih sukoba!
Suština pogleda SPC na Kosovsku bitku jeste u tome što je predstavljena kao rat dve vere, a ne dva naroda. Loša posledica ovakvog pogleda jeste otuđenje Srba islamske veroispovesti, zbog toga što se više nisu mogli vratiti pod okrilje srpske narodnosti (nacije). Sve što je činila SPC do danas išlo je na ruku cepanja srpskog naroda na pravoslavne i muslimane. Današnji Bošnjaci su neposredni proizvod takve politike. Isti, ali u nešto blažoj varijanti, jeste odnos SPC prema Srbima rimokatolicima. Nepokolebljiv stav SPC prema Srbima koji su promenili veru ostavio je pogubne posledice, s jedne strane, ali je istovremeno, s druge strane, zaustavljao proces preveravanja i očuvao korpus Srba pravoslavne vere, što danas čine srpsku naciju. Najozbiljnije se suprotstavio ovakvoj rascepkanosti srpskog identiteta Vuk Karadžić spisom „Srbi svi i svuda ili Srbi sva tri zakona“ (vere), ali njegova ideja je odbačena u integrativnom procesu srpske nacije 19. veka. Srpska nauka nikada ovom problemu nije posvetila neophodnu pažnju i mi ni danas nemamo sveobuhvatno delo posvećeno ovom, po mom uverenju, najvažnijem pitanju srpske prošlosti.
TRADICIJA
Knez Lazar čini okosnicu kosovske tradicije, simbolišući je zamišljenom titulom car, a ne stvarnom – knez! Njegova mučenička smrt, posebno „obretenije glave“, hranilo je i održavalo njenu srž sve vreme, uz podršku Crkve, „jedine povezujuće snage u podeljenoj srpskoj državi“ (R. Mihaljčić). Dobivši potom i svetiteljski oreol, kao prva ličnost izvan vladarskog roda Nemanjića, on se skoro identifikovao sa kosovskom legendom. Kanonizacijom je određen njegov dan – 15. juni (stari kalendar), sv. Amos. Srbi će nositi njegovo telo svetitelja i kosovskog mučenika u svojim brojnim seobama i tragičnim trenucima, od Prištine do Ravanice, Sent Andreje, Vrdnika, Beograda i konačno ga vratiti u Ravanicu.
Najlepše ogledalo kosovske tradicije su narodne pesme, ne one koje su nastale posle Kosovske bitke jer su iščezle, već one koje je narod ispevao uoči Srpske revolucije. Srpska revolucija se nadovezuje na srednjovekovnu srpsku državnu tradiciju, odnosno na lozu Nemanjića (kralj Stefan Prvovenčani i car Dušan) i predanje o Kosovu, knezu Lazaru i Carstvu nebeskom. Kosovska tradicija je tada doživela renesansu i u narednom periodu uticala na srpsku politiku u formiranju nacionalnog programa i rada na oslobođenju srpskog naroda i osvete Kosova. Osnovu ove ideje činila je misao: gubitak slobode (1389) – povratak slobode (1804)!
Mnoge pojave kosovske tradicije zapažene su i u Srpskoj revoluciji, od kojih izdvajamo motiv izdaje, zakletve vernosti i značaj vladara. Motiv izdaje Vuka Brankovića ustalio se u kosovskoj tradiciji tek u 17. veku i odigrao je bitnu ulogu u vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka. Suzbiti izdaju, značilo je osigurati pobedu nad Turcima. A Stefan Prvovenčani dobio je prednost nad knezom Lazarom, jer je bio prvi venčani kralj, a vožd Karađorđe prvi novovekovni vladar. Konačno obličje kosovska legenda dobila je u vreme Srpske revolucije, kasnija nadgradnja, posebno u doba Ujedinjene omladine srpske, bila je simbolična i usmerena ka njenoj primeni u ostvarenju srpskog oslobođenja i ujedinjenja.
CARSTVO NEBESKO
Mučenika Lazara prati ideja o Carstvu nebeskom i ove dve komponente čine centralno mesto u kosovskom predanju. Carstvo nebesko kao bitan deo kosovskog predanja ostavilo je najviše posledica u povesti srpskog naroda, i to više negativnih nego pozitivnih. Neko bi morao da se usudi da ih poređa i analizira, hladno i bespristrasno, kako bismo stekli realnu predstavu o onome što nam se dešavalo kada nas je tako često vodila ova ideja.
Carstvo nebesko je hrišćanski biblijski motiv, i Crkva ga je otuda preuzela i unela u kosovsko predanje. Mi smo ovu biblijsku misao prisvojili kao da je samo naša i čvrsto je prigrlili, ne odričući se nje i kada smo bili uvereni da nam ne može pomoći. Zato smo se uvek opredeljivali za „izgubljenu stvar“ i podizali se na ustanak „kada je ceo svet verovao da nam nema spasa“ (Zoran Mišić). Posmatrajući srpsku sudbinu s njene druge strane, Veljko Petrović je primetio da smo „potomci onih koji su mogli sačuvati svoje živote i zemaljsko blagostanje da su samo hteli poviti glave i kolena“. Kosovski junaci nisu hteli „poviti glave i kolena“ ostavivši ovakvo junačko opredeljenje kao zavet pokolenjima, koja su ovu herojsku ideju prigrlila sve do 1999. godine.
Ideja o Carstvu nebeskom preneta je iz Biblije u „Službu svetome knezu Lazaru“: „Imaju tebe tvoje otačastvo i pastva / Kao živa i posle smrti“. A knez Lazar govori kosovskim ratnicima uoči bitke: „… nego – ako nam se mač, ili rana, ili tama smrti dogodi, primimo slatko, Hrista i sreće otačastva našega radi, jer bolje nam je smrt u podvigu nego život u sramoti; bolje nam je u borbi smrt od mača primiti nego pleća neprijateljima našim podati. Mnogo poživesmo u miru, sada se potrudimo da za kratko vreme podvig stradalnički primimo, da bismo večno na nebesima poživeli… jer bolovi rađaju slavu, a napori dobavljaju pokoj“. Ovim rečima činio je najhrabriju srpsku generaciju ratnika „stradalnicima u podvigu“. I njihov odgovor vredan je pomena: „… te nam je nužno i časno za tebe i za otačastvo umreti. Umrećemo da uvek živi budemo…nećemo poštedeti život naš da živopisan uzor potom drugima budemo… Mi smo nalik na jedno ljudsko biće i grob neka nam bude jedan i jedno polje put našu sa kostima neka uzme da bi nas edemska sela u sjaju dočekala“.
Ideja o Carstvu nebeskom podrazumevala je da je bolje poginuti nego robovati. Druga po značaju herojska generacija, ustanička ili Karađorđeva, istakla je za devizu: Umreti slavno za slobodu! Nju su još više radikalizovali učesnici Drugog srpskog ustanka: „da se biju sa Turcima, dok ne pomru svi“. Pretpostavlja se da je još u Prvom srpskom ustanku nastala narodna poslovica: „Bolje u grob no biti rob“ (Narod je osmislio i drugu stranu ove medalje, iskazanu rečima: „Od kada se oslobodi, od onda se osramoti“).
I treća herojska generacija, Živojina Mišića, majora Gavrilovića, ostala je na ovoj nepokolebljivoj crti. Samo je krajem 19. veka, u vreme vladavine poslednje dvojice vladara iz doma Obrenovića, ova ideja stavljena pod lupu. Potrebu za preobražaj ove ideje svesnog žrtvovanja za rod i otačestvo iskazao je Aćim Čumić u brošuri „Zadužbine u odbrani Srpstva“ (1890). On je izrekom: „Robom ikad, grobom nikad“, pokušao da prekine nit srpske herojske vertikale, neposredno se suprotstavivši citiranoj izreci iz vremena Karađorđa. Njegova ideja ubrzo je zaboravljena, Srbi nisu bili spremni o njoj ni da razgovaraju. A ona je jedina mogla biti spas srpskom narodu u 20. stoleću, prepunom iskušenja.
DRŽAVOTVORNA NAČELA
U poslednja dva stoleća Srbi su uspostavili dva državotvorna načela: 1. rat i sloboda – čiji su nosioci bili Karađorđevići i političke snage i stranke okupljene oko njih i 2. diplomatija i sloboda – čiji su predstavnici bili Obrenovići i njima privrženi pojedinci i stranke. Politika Bolje grob, nego rob stavila nas je pred ogromna iskušenja: 1389, 1804, 1914, 1941, 1999. godine. To je politika velikih pregnuća, velikih pobeda i još većih poraza, to je politika kneza Lazara, vožda Karađorđa, kralja Petra, kralja Aleksandra i Slobodana Miloševića. Bespredmetno je govoriti o onoj drugoj politici posle 1903. godine, jer su njeni akteri bili mrtvi, a pobornici potisnuti i skoro sasvim nestali sa istorijske pozornice.
Kada su Srbi napravili odsudnu grešku – 1903. ili 1918. godine ili oba puta? Na ovo pitanje srpska istoriografija mora dati odgovor i prestati da o njemu ćuti!
Ukazaću samo na jednu posledicu ratoborne politike, navodeći stihove Aleksandra Sekulića iz pesme „Ćele Kula“:
„I, gle, viš Srbije
Po nebu vedrome:
Više Srba ima
Koji mrtvi žive“
Posle svih nesreća kroz koje smo prošli svojim opredeljenjima, često i pritiscima spolja, valja hladno, trezveno i samokritično preispitati prednosti i nedostatke državne politike Srbije zasnovane na ideologiji o Nebeskom carstvu! Nova deviza, bliska Obrenovićima, glasila bi: ni rob, ni grob! Srpskom narodu dosta je i robovanja i umiranja! Rezultati ideologije i politike o Nebeskom carstvu su poražavajući. Neumesno je govoriti da li bi sprovođenje one druge politike dalo bolje rezultate, ali se nad onom koju smo vodili valja ozbiljno zamisliti. Nisam za njeno odbacivanje, već za njenu korekciju, koja bi diplomatiji dala prednost, onako kako je knez Miloš uradio 1815. godine. On se tukao sa Turcima nemilosrdno kao i vožd Karađorđe, ali kada je video da ne može da pobedi tursku silu, započeo je diplomatske pregovore, uz podršku Rusije, i posle 15 godina ostvario cilj!
Vratimo se poražavajućim posledicama politike o Carstvu nebeskom. Ljuba Nenadović je pevao sredinom 19. veka:
„Sad imamo tri Srbije,
Sve tri srećne, sve tri slavne,
Kneževinu i Vojvodstvo
I strmeni Gore Čarne“
Danas, imamo sličnu situaciju: Srbija, Crna Gora, Republika Srpska. Koliko smo se udaljili od sredine 19. veka? Vrlo malo, i predstoji nam isti cilj – ujedinjenje!
Sledeći primer, isto tako poučan, iskazao je u stihovima Jovan St. Popović, Srbska sloga:
„Srbska, pa srbska sloga, jedan vojvodstvo ište,
Drugi vojvodinu, treći vojvodovinu“
Šta dodati ovome, kada je danas stanje još gore nego ranije, pošto je Vojvodina samo još formalno u sastavu Srbije. „Da nam da Bog više vere, poštenja i rodoljublja“ – je najiskrenija i najtačnija misao episkopa Nikolaja!
USLOV OPSTANKA
Dobrica Ćosić, inače bivši protagonista karađorđevićevske ideje, u onoj meri u kojoj su je prigrlili komunisti, osmelio se da predloži njenu promenu: „Ubeđen sam da je uslov opstanka i napretka srpskog naroda da više ne ratuje ni za kakve ideje i ni za čije interese. Ni kap srpske krvi ne sme da kane van svoje napadnute kuće“, rekao je ovih dana na dodeli ordena u Ruskoj ambasadi.
Da li nas ideja koju sam ponudio – ni rob, ni grob – i ova Ćosićeva, vraćaju na misao kneza Miloša iz 1815.godine (da se s Turcima pregovara kad već ne možemo da ih pobedimo), Čumića (robom ikad, grobom nikad)? Da li ideja o Carstvu nebeskom ima alternativu u Carstvu zemaljskom ako se dobro osmisli i uporno i mudro ostvaruje obrenovićevskom diplomatskom veštinom? Poslednji je trenutak da se o ovome ozbiljno razmisli i potraži povoljno rešenje, koje ne mora biti ni kukavičko ni herojsko. Neka nam Bugari posluže kao primer kako se uspostavlja i čuva jedinstvo nacije i kako državno opredeljenje slabijeg na strani jačeg nije jeres već nužda koja spasava. Ko danas okrivljuje Bugare što su u Prvom i Drugom svetskom ratu bili na strani Nemaca, zatim članovi Varšavskog a sada NATO pakta? Takvom politikom Bugari su sačuvali i državu i narod, a mi Srbi, što se prsamo da smo bili na strani pravde, ostali smo i bez naroda i bez države. Iako se od Bugara ima šta naučiti, nisam pobornik njihovog verolomnog držanja, ali moramo se nad sopstvenom sudbinom zamisliti imajući bugarski primer pred očima, ukoliko znamo da otvorimo oba oka.
SRSPKA HEROJSKA VERTIKALA
Postoje tri stuba srpske herojske vertikale, oko kojih su se svile tri herojske generacije srpskih ratnika: Miloš Obilić – junak Kosovske bitke; Karađorđe Petrović – vožd Prvog srpskog ustanka i Živojin Mišić – proslavljeni komandant u Prvom svetskom ratu. Prvi je udario temelj srpskoj herojskoj vertikali, drugi ju je vaskrsao, a treći je uzdigao do neslućenih visina. Mitski junak kosovske legende bio je uzor potonjim junacima i njihova slava najviše je uzdigla kosovsku legendu. Srpska herojska vertikala, a ne mit o izdaji, čini treću komponentu srži kosovske legende. Mit o izdaji je njena propratna pojava, bačena daleko u zasenak. Kosovsko predanje su održali heroji a ne izdajnici.
„Sutra mislim u polju Kosovu
Za hrišćansku veru poginuti“, kaže naš mitski junak. On gine za veru hrišćansku, kojoj pripada i njegov narod. Ovaj redosled, vera pa narod, našla je utočište i zauzela bitno mesto u idejama SPC.
Kosovska bitka, Prvi srpski ustanak i Prvi svetski rat obiluju velikim junacima, pravim vitezovima. Ideja o tome da je bolje ići u grob časno nego robovati nastavljena je izrekom: „ginuti kao naši stari na Kosovu“. „Čemu ima da se divi narod, koji je samo pre sto (sad 200) godina imao desetinama termopilskih junaka“, kaže episkop Nikolaj. Pomenimo Nediće na Čokešini, Sinđelića na Čegru, Hajduk Veljka na Negotinu, majora Gavrilovića u podnožju Kalemegdana, majora Tepića u Sloveniji…
PROSLAVE VIDOVDANA
Najznačajniji dan u povesti Srba nije ni brzo ni lako postao narodnim i državnim praznikom. 15. juni je dan proroka Amosa, sveti Vit kod Rimokatolika, i tek od sredine 19. veka pominje se i kao sveti knez Lazar ili Lazrev dan. Kao Vidovdan ušao je u narodno predanje od kraja 17. veka. Vidovdan nije dobio ime po rimokatoličkom sv. Vitu, već po bogu staroslovenskom Vidu, Svetovidu, Belom Vidu (bogu rata). Vidovdan je živeo u srpskom narodu kao dan herojske žrtve. On postaje popularan tek za vreme Ujedinjene omladine srpske. Od 1889, petstogodišnjice Kosovske bitke, javnost traži da se uvede u zvanične praznike SPC. Godine 1892. prvi put se pominje u zvaničnom kalendaru SPC i to crvenim slovima: „Pr. Amos i knez Lazar (Vidov-dan)“. Godine 1909. upisan je običnim slovima u kalendar, da bi posle Prvog balkanskog rata, 1913. godine, ponovo bio ispisan crvenim slovima. On je bio jedan od devet glavnih praznika koji su se svake godine zvanično svetkovali u Kraljevini Srbiji. Uz zvanične državne praznike posebno su obeležavani još i Cveti – za vladavine Obrenovića i Sretenje za vladavine Karađorđevića, kao i vladarev rođendan. Uporedo sa državnim praznicima postojali su i praznični dani, praznovani na razne načine, zavisno od svrhe njihova postojanja – Božić, Bogojavljenje, Vidovdan, Sveti Sava, Veliki Petak, Uskrs, Spasovdan, Preobraženje i Vavedenje.
Danas u pravoslavnom kalendaru stoji: „Sv. prorok Amos; sv. muč. Knez Lazar i svi sv. muč. srpski – Vidovdan“. Samo je reč Amos ispisana crnim, a sve ostale reči crvenim slovima.
Tako je Vidovdan postao narodni, ali ne i državni praznik. Kneževina, Kraljevina i Republika Srbija imali su sledeće državne praznike: Sveti Andrej Prvozvani (1830-1878) – 30. novembar/12. decembar; Dan nezavisnosti (1878-1882) – 20. juni/2. juli; Dan Kraljevine (1882-1903) – 18. februar/6. mart; Kraljev Rođendan (1903-1918) – 29. jun/2. jul; Sretenje Gospodnje – od 2002. godine.
Poslednjim zakonom o državnim obeležjima, Vidovdan je proglašen za dan svih poginulih za otadžbinu! Tog dana odaje se počast svim poginulim od dolaska Srba na ove prostore do današnjeg dana. Time je uspostavljen kontinuitet, jer je i ranije obeležavan kao „dan žrtve i mučenika“ i ušao u korpus državnih praznika.
Na Vidovdan podsećaju i sledeća znamenja: Orden kneza Lazara, Medalja kneza Lazara i Medalja pomenu Vidovdana (ustanovljeni 1889). Tada je štampana i Kosovska spomenica. Nije ostvarena ideja o krunisanju kralja Aleksandra Obrenovića, već samo miropomazanje u Žiči, na kojoj je nekada sv. Sava krunisao Stefana Prvovenčanog. Proslava petstogodišnjice obavljena je u Kruševcu, gde je udaren temelj spomeniku Kosovskim junacima, a nastavljena u Kraljevu i Žiči. Proslava petstogodišnjice Kosovske bitke bila je zabranjena u Austro-Ugarskoj, ali se narod, ipak, okupio kod Ravanice!
Vidovdan će se pamtiti po Kosovskoj bitki, ubistvu Ferdinanda, Vidovdanskom ustavu i predaji Miloševića Hagu.
ZNAČAJ VIDOVDANA
Ako pod Vidovdanom podrzumevamo kosovsko predanje, onda se njegov značaj može posmatrati u tri ravni: 1) propast srpskih srednjovekovnih država, 1) ropstvo, pre svega pod Turcima, ali i Mlecima i Austrijancima, i 3) u doba obnove srpske i postojanja jugoslovenske državnosti. U svakom od ovih perioda Vidovdan je imao posebnu ulogu: u prvom da sačuva državu, u drugom da okupi i spase narod, u trećem da pomogne u obnovi države i ujedinjenju srpskog naroda u jednu državu. Osnovu vidovdanske ideologije čini srpski narod i država, oličeni u vladaru – knezu Lazaru, junaku – Milošu Obiliću, „izdajniku“ – Vuku Brankoviću, svesnoj žrtvi za otačastvo koja vodi u Carstvo nebesko. Zoran Mišić je, imajući poslednji navod na umu, naglasio da je kosovsko opredeljenje „najviši etički princip“! Srbi su se ovog principa držali do današnjeg dana.
Nesporno je da su junaci kosovske legende vitezovi bez mane i straha sve do današnjih dana, kada se desio neverovatni preokret, čija je posledica činjenica da su današnji junaci – Srbomrsci, regrutovani ponajviše iz sopstvenog pa tek iz drugih naroda! Ova pojava, toliko izražena kod nas kao ni u jednog susednog naroda, biće najveća prepreka uspostavljanju jedinstva Srba. Ona je ravna onoj iz 19. veka o dinastijskoj podeli na obrenovićevce i karađorđevićevce i, potom, ideološkoj iz 20. stoleća na partizane i četnike, a možda gora od verske podele Srba na pravoslavne, rimokatolike i muslimane.
Moramo razmisliti da li nas je i kada vidovdanska ideologija gurala u ovakve podele? Da li nam ona danas može pomoći u uspostavljanju jedinstva Srba, korišćena u tradicionalnom ruhu ili preobražena gorkim iskustvima povesnice i prilagođena sadšnjem vremenu? U čemu bi se ogledala uloga elite, a u čemu Crkve? Ako je, a siguan sam da jeste, uspostavljanje jedinstva naroda osnovni problem Srba, koja institucija bi mogla da preuzme na sebe to dugoročno i nimalo zahvalano pregnuće? Da li Srbi imaju danas takvu ustanovu?
Ako nas reči vladike Nikolaja: „Kosovo je jedna ogromna visina, sa koje se da pregledati sva naša istorija, unazad i unapred“, uzmu kao razložno tumačenje, na sadašnjoj generaciji je teret pogleda „unapred“. Istoriografija je dala dovoljno razložnih i pouzdanih pogleda „unazad“, na njih se možemo vraćati, ali dalja istraživanja neće dati pouzdanije osnove za buduća opredeljenja. Vladika naglašava da na Kosovu ne rastu samo božuri, već i trnje, „ali se u Gračanicu unose samo božuri“. Možemo li Srbiju pretvoriti u Gračanicu, u koju se unose samo božuri? Ako u Vidovdanu vidimo i Golgotu i vaskrs Srbije, ukoliko je sačuvano imalo duha u našem narodu, trebalo bi u to verovati. Bez vere nema nade, bez nade nema budućnosti.
Otuda potreba da istaknem da je Srbima neophodno jedinstvo naroda i države (Carstvo zemaljsko), ne zanemarujući ni reči narodnog pevača:
„Zemaljsko je za malena carstvo
A nebesko uvek i doveka“
Nikada i ni za šta ne bi trebalo žrtvovati Zemaljsko zarad Nebeskog carstva, jer ovo drugo, pouzdano nas čeka, napustili ili ne napustili vidovdansku etiku! Samo tako možemo preobraziti kosovsku ideju, a cilj takvog preobražaja jeste da nas bude više u Carstvu zemaljskom nego u Carstvu nebeskom.
Malo je nejano ponašanje elite iz SNS-a!
Prvo, je ta elita glasa za SPP( sporazum o pridurživanju) što je bio i povod za podelu radikala, evo po tom sporazumu posle dve godine jednostrane primene imamo samo štetu.
Drugo, vrh SNS je siktao,terao, maltene bičom , državni vrh da promeni tekst rezolucije u UN, i u saradnji sa EU napravi novi kompromisni tekst rezolucije o Kosovu u UN, poguban potez, koji je dodatno otežao našu ionako lošu situaciju. Za tu odluku je glavni krivac SNS.Posle odluke javlja se gospodin Crnčević i Oliver Antić, pa kukaju, kritikuju,..”kasno Marko na…”.
I treće, gospodin Radoš Ljušić sa svojim novim traktatom!!!
Pre izvesnog vremena g. Ljušić je predlagao u nekoliko tačaka na stranicama Pečata, nekakvo pomirenje, pre bi rekao popuštanje , da bi se kao narod izvukli iz blata.Koliko se sećam jedna od tačaka je bila da se odreknemo ćirilice i da pređemo svi na latinicu itd.!?
Sada nam se javlja sa novom idejom , doduše malo zaobilazno, da malo zaboravimo Vidovdan, tj. da se preispitamo itd.!?
Ovi ,njegovi i slični predlozi drugih javnih ličnosti (nesvesno ) se uklapaju u program “denacifikacije” Srba, pa eto posle uspešnog uništenja privrede i poljoprivrede, posle odcepljenja C.G., posle uništenja morala, porodice i sistema u Srbiji, posle uništenja vojske , posle čudnih događaja u crkvi sa ekumenističkim tendencijama, ……..izgleda da treba da se malo odreknemo i Cara Lazara i Miloša Obilića i Svetog Vidovdana!?
I nije samo Srbija u ranijim vekovima ginula za slobodu, i nije jedina žrtva velikih sila, i nismo samo mi imali žrtve, …..i drugi su ginuli pa ne kukaju kao naša “elita”. I danas mnogi ginu po belome svetu. I nije sve bilo do nas.
Treba da dođe do promena i u svesti naše “elite”, profesora i akademika, koji su decenijama živeli na državnom lebu, pa kad naiđe neki veći problem , ponašaju se nekako konformistički, oportunistički.
p.s.Moram da parafraziram Slobodana Miloševića koji je u onom poslednjem govoru na televiziji lepo rekao; “da uvođenjem okupacije, okupator nameće njegovu istoriju, njegove junake, dok se briše naša istorija(mitovi), junaci, jezik,….. na taj način postajemo Kurdi ….bez zemlje i istorije…” / ili propadamo kao, Vizantijsko carstvo, ima onaj ruski film/
Gospodine Ljušiću , sve zemlje zapadne evorpe “dižu u nebesa ” svoje heroje, istoriju, mitove, legende,….
Nije i ne može Vidovdan i vidovdanska čestita legenda da bude opterećenje za narod Srbski, već može samo da nam pomogne da istrajemo u teškim vremenima. I drugi veliki narodi imaju svoje “vidovdane” i zakletve svojoj otadžbini da će je braniti do kraja, nije to apriori ništa loše. Mora se u teškim vremenima moral vojske i naroda održavati na nivou( to je 50% pobede), pa to svi rade.I naravno da nam treba živ narod( i veći natalitet), da treba sačuvati živote , ali kad opasnost vreba treba narod i ohrabriti!
Mi smo imali i imamo, lošu “elitu”(i vođe ), koja je nekada bila sebična, poltronska, i kratkovida i nesložna. Zato smo od kraljevine SHS pa preko Jugoslavije do danas tako prošli, kako smo prošli , a prolazimo danas.
Bojim se da se Kosovskom boju pridaje ,kod nas,manji značaj nego što to u suštini jeste.Ništa što se tiče boja nije preuveličano.To je bio BOJ koji je promenio tok svetske istorije.To je bio BOJ u komke je EVROPA svesno žrtvovala SRPSKI NAROD /so evropske civilizacije/zarad stvarabnja nove ISKRIVLJENE istorije čije posledice ni do danas nisu sagledane.Zato su Srbi ostavljani vekovima da ćame u mraku kako bi iščilila svaka veza sa korenima.Shvatate šta hoću da kažm.Ovo može biti samo naslov za ono šta treba obelodaniti.NE dokazati to je jasno već samo OBLODANITI.Ponovo naglašavam Kosovski boj ima mnogo veći istorijski značaj nego što mu mi pridajemo.Pa oči cele evroipe bile su uprete u taj BOJ.
Tema je vrlo ozbiljna kao trazenje nove strategije za opstanak Srpstva,ma da lozinka”ni grob ni rob”lici mi na “i Kosovo i Evropa”.Jasno da prvo treba zaustaviti da Srbi ginu za tudje interese i zemlje,sto je narocito bilo od 1912 godine,drugo zaustaviti bratoubilacki rat po svaku cenu,dati diplomatiji i cenjkanju veci prostor i smanjiti uticaj stranog faktora koji nas uvek gura u katastrofe.Smanjiti uticaj religije na narod koje su nas i pocepale i dalje cepaju,a sve su od reda uvezene spolja.Ujediniti Srbe na opsteljudskim vrednostima kao sto su istina i pravda,nasuprot lazi i pljacki sto su odlike danasnjeg vremena.Bugari kao ideal bas to ne zasluzuju,mogli bi i ustase po istoj logici da nam budu,njima tek prestoje problemi.O svemu ovome treba dobro razmisliti.
Uteha mi je kad vidim ovako razložno objašnjenje naše prošlosti i trajanja. Avaj malo ljudi – Srba ovo zna i hoće da čuje. Tu se kriju i počeci naše tragedije. Autor pomenu i Boga VID-a, odlično. Volio bih zbog čitalaca i prevashodno neznalica da je o tome mnogo više kazao. Zato evo malo (običnog čitaoca) oskromnog objašnjenja, gledanja na naše korene, a bogami neizvesne i sumorne sutrašnjice.
„Vreme ne prolazi, mi prolazimo kroz vreme“, reče jedan mudrac. Prolazak Srba kroz vreme je više nego tragično od Hristovog rođenja pa do sada, izuzimajući peroid vladvine Nemanjića i zaključno sa Carem Dušanom, u pogledu razvoja uopšte, a posebno u demografiji i gubitka teritorija. Otimanje zemlje i asimilacija naroda počeli su prvo Grci na jugu petstotina godina pre Hrista, a zatim Germani na severu i kasnije sa zapada Rimljani. Razumeti ovu tezu može samo onaj ko zna svoju prošlost, istoriju i kulturu, normalno, i ceni svoje korene. Čupanje naših korena, brisanje naše svesti, (ne)opstanka Srba, svesrdno nam „stiže pomoć“, jasno uz vidno zalaganje domaćih genetski modifikovanih političara i raznih nevladinih „inženjera genetike“, Soroševih kursista, pa nam se serviraju laži i brišu nam istorijsko panćenje, korene. Nepismeni, skorojevićki mentalitet, prekinute naše istorijske svesti, prihvata sa Zapada ponešto od onog što treba, ali više prima pogubne laži, podvale i fatamorgane.
Šafarik u „Starožinostima“ tvrdi da Sloveni nisu bili od vajkada poznati pod tim imenom već kao Vindo-Srbi, Vendo-Srbi, Veneto-Srbi, a kod antičkih pisaca stoji samo „Vendi, Veneti, Vinidi“. Šafarik takođe veli: „Sa sigurnošću možemo zapaziti da su Vendi i Spori (Srbi) dva glavna imena jednog naroda. Prerma delima oca istorije Herodota (484-425 g. Pre Hrista) jasno je da su njegovi Tračani, Skiti, Vendi, ili Veneti, Tribali, Iliri, itd. svi od reda Srbi. Nemački etnograf Cerning piše: „Prvo opšte ime svih Slovena bilo je Serbli, što znači – ujedinjeni“. Poljak Kazimir Šulc je koristio „Rimsku istoriju“ Apijana i druge autore te povezao drevne Pelazge i Srbe, jer Pelazgi se smatraju precima drugih Srba – Tračana i Ilira, a drevni pelazgiski grad je Dodona). Evo male digrasije: Zar se i Srbi nebi mogli ponositi Homerom i pitati kojeg je on porekla, a koji peva: „O Zevse pelaški kralju i dodonski, koji daleko u Dodoni vladaš ………“
Drugo, šta bismo mogli ponosno poručiti ovom ciničnom svetu i ubediti ga o staroj kulturi i znanju što mu Serbli, Srb, Pelazgi, Vendi, Vedeti, Arije (što ratovahu sa Ramzesom III), Tračani, Iliri podastreše ovosvetskoj kulturi. Da Srbi nisu varvari kako to pežorativno tumači ovaj izopačeni svet neka posluži Azbuka. Az, Bukim Vjedi (znači: Ja Bog Vid). Zašto tom divnom melodijom ne napajamo potomke, slovima Glagoljice prasrpskog „Jezika Majke“ jedinog smislenog pisma na svetu, a po tumačenju R. Borisavljević je: Glagoljica = rečita: Prvi Tvorac, Bog Sveznajući vidi reči dobre. On jeste živa sila zemaljskog prostora i zna kako ljudi misle. Naš Oče Nebeski Svemira reci slovo potvrdnog učenja. Priznajmo i ubedimo Svet da je Hrišćanstvo – jednoboštvo nastalo na premisi prvog tvorca VID-a. Dokažimo im da naše pamćenje ne doseže i nije samo zavet Kosovskog boja nego nešto dublje, smislenije, da je to naš DNK.
Civilizacijska veličina jednog naroda, etničke grupe ili pojedinca u moralnom i kvalitativnom smislu se ogleda u odlukama donesenim na vremensko-povesnim prekretnicama, tj. onda kada treba izabrati između Carstva nebeskoga ili Carstva zemaljskoga. Drugim rečima, onda kada kolektiv ili individua treba da se opredeli između nebeske moralne uzvišenosti i večne istinske pobede s jedne strane ili ovozemaljskog zlatnog teleta, moralnog sunovrata i beskrajnog povesnog poraza s druge.
U svetskoj povesnici su retki primeri etnokolektivnog ovozemaljskog samoubistva u krucijalnim istorijskim prekretnicama zarad moralno-nebeske čistote, večne kolektivne pobede i duševnog mira koji daruje jedino Gospod svojim samožrtvenim izabranicima. Odreći se materijalno-pragmatičkih povlastica koje nudi Carstvo zemaljsko zarad kolektivne ili individualne moralne samožrtve koje zahteva Carstvo nebesko je najteža odluka koju jedan kolektiv ili pojedinac može da donese, ali se u toj odluci ogledaju i shvataju civilizacijska uzvišenost ili porinuće onih koji ovakvu prekretničku odluku moraju da donesu.
Srpska nacija kao kolektiv se od, verovatno, svih drugih nacija u svetskim okvirima u povesnom preseku razlikuje, ali pre svega uzvišeno ODSKAČE, upravo po odabiru Carstva nebeskoga umesto Carstva zemaljskoga i to onda kada nije bilo treće mogućnosti za odabir, ako takve treće mogućnosti stvarno i može da bude. Onda kada se moralo birati biti ili NACIJA ili ŽBIR, ili ČOVEK ili FUKARA, ili GOSPOD ili BAGRA srpski narod je tih prekretničkih godina 1389. i 1941. pred poslatom ultimativnom „knjigom“ od strane (azijatske i švapske) Sotone svojim odabirom Carstva nebeskoga postao nacijom, čovekom i Gospodom. Srpski narod je tada, predvođen knezom Lazarom i Čiča Dražom, odbacio zlatno tele Evropske Unije, odbacio zlatnike iz Briselskih „Strukturalnih fondova“, odbacio da učestvuje u krstaškom pohodu NATO pakta i rimokatoličkog Vatikana protiv Majke Rusije-Osloboditeljke, odbacio da mu se Otadžbina svedena u granice turskog Beogradskog pašaluka naziva SRBIJOM. Srpski narod je tada, te 1389. i 1941. g., pokazao i dokazao i sebi i drugima da je pre svega NACIJA a ne kolektivna STOKA koja se prodaje za novac i druge ovozemaljske eurounijatsko-natoovsko-farisejske beneficije. Srbi su tada kao NACIJA svima pokazali i dokazali da zarad zlatnoga teleta neće da udare ni na majku ni na brata niti da dozvole da zarad zlatnih fondova im gazde koje šalju „knjige“ svode Otadžbinu u državne granice u kojima je državni „Jug“ u okolini Leskovca (tako se zove novootvorena Tadić-Šunatoovska vojna baza u okolini Leskovca) a ne Đakovica, Prizren, Prilep i Đevđelija, a sever ušće Save u Dunav umesto Subotice i Horgoša.
Kome carstvu se dobar deo srpskog etnokolektiva privoleo u novonastalim sotonskim povijesno-vojno-političkim uvjetima nakon pada Berlinskog zida pokazao je i dokazao i sebi i drugima prošle (2008. g.) kada je čitavih 40% etno-Srba iz Ostataka Srbije glasalo za briselsko zlatno tele i to dva puta. Apsolutno je tačno (bez obzira na sve dnevnopolitičke politikantsko-terminološke floskule) da su i predsednički i parlamentarni prošlogodišnji izbori bili „povesni“, tj. prekretnički kada se srpski etnokorpus iz Klinton-Solaninih Ostataka Srbije našao pred alternativom: pljunuti na BAGRU u vidu sopstvene nebeske samožrtve ili se FUKARI uvući duboko u čmar. Bez obzira na sve postizborne izdajničko-azijatsko-sotonske parlamentarne koalicije, ostaje činjenica pred Gospodom i nebeskim kosovskim i ravnogorskim junacima da je skoro polovina bivše Lazareve i Čičine NACIJE izabrala put STOKE. Ovodanašnje kačenje javnih transparenata na Pančevačkom mostu (severnoj granici SRBIJE briselskog Beogradskog pašaluka) tipa „Stop separatističkom statutu“ je na žalost samo bleda slika zadnjeg trzaja popljuvanog Lazarevog i Dražinog Carstva nebeskog zarad Sotoninog Carstva zemaljskog u Briselu kao što je i novootvorena vojna baza Beogradskog pašaluka „Jug“ u okolini Leskovca sa hotelskim smeštajem za srpske „vojnike“ sa četiri zvezdice dokaz da ti isti „Jugovići“ neće ići u boj za Carstvo nebesko već da će služiti za paradne funkcije briselskog Carstva zemaljskog.
Nije lako odbaciti zlatno tele. Mnogo se ovozemaljskog u tom slučaju gubi. Mnoge se ovozemaljske prividne radosti i moralno-izopačena materijalna uživanja neće iskusiti. Ali, ukoliko jedan etnokolektiv izabere vremenski ograničen belošengenski bezvizni režim za Četvrti švapski rajh umesto vremenski neograničenog bezviznog režima za Gospodnje Carstvo nebesko takav etnokolektiv će ostati samo narod ali neće postati i nacijom, bar ne do sledećih izbora. Drugim rečima, izborom Carstva zemaljskog se jedan etnokolektiv neće uzdići od razine STOKE do nivoa NACIJE.
Jedan je bio Knez Lazar i jedan je bio Čiča Draža. Bar će ostati zapisano u povesnici Carstva nebeskog da su Srbi bar dva puta u povesti imali MUDA da od sebe naprave NACIJU za razliku od većine ovozemaljskih naroda koji će ostati samo narodi ali ništa više od toga. Dva puta nije mnogo ali je ipak nešto! Stoga je srpski etnokolektiv za razliku od većine naroda bar dva puta u nebeskoj povesnici zaslužio da bude nazivan od strane Gospoda NACIJOM što ga i kvalitativno-civilizacijski distancira od ovozemaljskog ŽBIRA.
Srbski patriotski front
http://srbskipatriotskifront.webs.com
odricanjem od *carstva ovozemaljskog*, nacija je postala *stoka u raljama kapitalizma*..svedena na *stoku*, okovana nemastinom, nacija se upucuje *da semoli bogu*, da ne zivi usvojoj drzavi, svojoj privredi..i ceka uz *molitve*da umre, i kad ode tamo odakle se ne vraca, uziva u carstvu nebeskom.Ako je to tako dobro, ako je tamo sve na svome mestu, zasto *savedotavci* odmah ne pohitaju *dobrovoljno* u carstvo nebesko, nego , graber sakom i kapo, sta prevarom, kriminalom, …njegovo carstvo profit.Podjarmljena nacija, u kojoj desetine i stotine hiljada ljudi, nemogu da obezbede *prostu reprodukciju organizma* su jednostavno *masovne zrtve povampirenog fasizma*.Jer, kako se to kaze *sirotinja je i bogu teska*…Naravno, situacija je da se niko ne odrice *zlatnog teleta*..ono je oteto i otima se narodu !!!