SPS Od 8 sednice do 8 kongresa

Piše Branko Radun

Čega se to novi socijalisti odriču iz svoje prošlosti, i kako će starije i konzervativno biračko telo SPS prihvatiti prilično radikalne promene imidža socijalista?

U nedelju je održan Osmi kongres SPS, na kojem je očekivano potvrđena liderska pozicija Dačića, ali i novi proevropski kurs stranke ozvaničen, još ranije, ulaskom u koaliciju sa DS-om. Stranka je po njegovim rečima promenila orijentaciju iz socijalističke u socijaldemokratsku. Ovaj kongres SPS-a je zapravo značajan kao zvanično iskazivanje diskontinuiteta sa nekim elementima starog SPS-a i „otvaranje nove stranice“ u istoriji stranke. „Napravili smo radikalan rez sa prošlošću, raščistili sve dileme i ponosni smo na sve dobro što smo učinili“, rekao je Dačić i dodao kako je EU prioritet stranke.
Čega se to novi socijalisti odriču iz svoje prošlosti?

VEŽI KONJA GDE TI GAZDA KAŽE
Po rečima Dačića, stranka više nikada ne želi da bude povezana sa navodno lošim ekonomskim položajem ljudi, sankcijama, ratovima ili političkim ubistvima. Sadašnji proevropski kurs „bez alternative“ koji zastupa i SPS, zaista je veliki zaokret u odnosu na Miloševićevu politiku, pa čak i na politiku socijalista posle 5. oktobra. Iako to nije direktno rekao, Dačić je zapravo poslao poruku da se socijalisti odriču ako ne celokupnog dela Miloševića, a ono sigurno nekih njegovih ključnih elemenata. No Dačićeva pobeda „nad Miloševićem“ je bila ostvarena mnogo ranije.
Ivica Dačić se pokazao kao političar koji je uspeo da se nametne stranci kao lider, i pored protivljenja „miloševićevskog krila“, jer se predstavio kao čovek koji će održati partijsku strukturu. Napravio je uspešno savezništva sa ljudima iz novog režima, čime se unutar stranke stabilizovao na mestu lidera. No, pre svega, uspeo je da stranačke ljude ubedi kako je upravo on pravi izbor, i kako SPS samo sa njim može imati političku budućnost. To je, naravno, zahtevalo značajne promene i upodobljavanje „novom vremenu“. Osim spremnosti na saradnju sa vladajućim strukturama u zemlji, podrazumevalo se i da SPS postane prihvatljiv i dominantnim silama na Balkanu, pre svega SAD-u i EU. A to nije moglo da se dogodi da socijalisti nisu revidirali stavove, i da od patriota miloševićevskog tipa nisu postali proevropska socijaldemokratska stranka. Jednom rečju, da nisu zavezali stranačkog konja tamo gde im je globalni gazda rekao.
No, postavlja se pitanje po koju cenu je to pristajanje moguće opravdati, šta ostaje, kada se krene putem oportunizma, od temeljnih uverenja i strateških ciljeva. Teško je izbeći krajnosti samomarginalizovane rigidne i ekstremne pozicije i preterane popustljivosti, u kojoj pojedinac ili neka grupacija gubi svoj identitet zarad mogućnosti uspeha. Očigledno je da je SPS predvođen Dačićem izbegao prvo iskušenje, ali se čini da će teško izbeći da bude žrtva drugog.

VLAST JE MELEM ZA MNOGE RANE
Na legendarnoj Osmoj sednici CK SK Srbije bila je pobeđena „socijaldemokratska struja“ od strane struje koja se predstavljala kao patriotska opcija i nametnula je Miloševića kao srpskog nacionalnog lidera. Danas se pod pritiskom novih okolnosti i dominantne evroameričke paradigme, SPS opet vraća na pozicije mekše socijaldemokratske linije. Evropski politički trend proteklih decenija bio je da se levičarske, socijalističke i radničke partije transformišu u politički korektne socijaldemokrate „nove levice“. Ona se umesto tvrdog zastupanja interesa siromašnih i sveta rada, uklanja sa puta svetu kapitala i više voli da se bavi pomodnim temama (manjinske grupe, ekologija, salonski antifašizam, koji, zapravo, više ni ne potoji u svetu).
Tako se potenciranjem poznatih ličnosti (glumci, sportisti, režiseri), kao i uvođenjem novih ljudi, poput Srđana Dragojevića ili Borisa Milićevića, gej aktiviste, socijalisti žele pozicionirati kao „nova“ i „moderna“ stranka na političkoj sceni. Sam predstavnik gej lobija objasnio je da oni podržavaju svoje pripadnike da se politički angažuju i bore za svoje interese. Ovim je SPS uradio ono što do sada nije niko učinio – direktno je uključio u vrh stranke ne samo deklarisanog homoseksualca, već i onog ko je angažovan u borbi za „gej prava“, čime je, barem delom, prihvatio i neke postulate LGBT ideologije. Kako će starije i konzervativno biračko telo SPS prihvatiti ove prilično radikalne promene imidža socijalista, pokazaće tek novi izbori.
Prvo veliko iskušenje za novi SPS je bio period kada su želeli da se emancipuju od ličnosti svog osnivača Miloševića i njegovog uticaja dok je bio u Hagu. Drugo iskušenje je bilo napuštanje nekih postulata miloševićevske politike i prelazak u tabor DS-a. Formiranje vlade sa, do tada u redovima socijalista omraženim demokratama, koji su i isporučili Zapadu glavu njihovog pokojnog predsednika, nije bio lak ni bezbolan. Ali je novo vođstvo na čelu sa Dačićem već imalo kontrolu nad strankom, pa su nezadovoljstva efikasno suzbijena, a izgledne koristi od ulaska u vlast, kao i „potpune legalizacije“ do tada prokazanih socijalista, ublažile ogorčenje. Vlast je, potvrdilo se to i ovoga puta, melem za mnoge rane.
Posle toga je Dačić na mestu potpredsednika vlade i ministra policije demonstrirao svoju političku veštinu i uspeo da ispegla loše strane koalicije sa DS-om. U tome mu je pomogla podrška medija i sposobnost snalaženja, ali i srpska sklonost ka opraštanju onima koji su na vlasti. Stranačka struktura je posle dugih godina na margini ponovo došla na vlast. Ne toliko zbog proevropske i lepršave socijaldemokratske priče, već zbog kombinacije „pendreka“ i PR borbe protiv kriminala. SPS je „ponovo u igri“. Dačić je uspeo da se nametne kao donekle agilniji i sposobniji ministar, što u ovoj vladi i nije neki uspeh, pa je njegov rast rejtinga podigao i stranku iznad cenzusa. Taman toliko da se lakše diše, pa čak možda i da se podnese gubitak Dragana Markovića Palme, poznatog „homofoba“ koji bi zbog gej lobista u vrhu SPS-a mogao da dođe u iskušenje da promeni stranački dres.