ĐORĐE KADIJEVIĆ Prorok ili goli car iz likovne bajke

Piše Dejan Đorić

Ne treba razne poklonike visoke umetnosti da začudi to što se i Đorđe Kadijević, kome se do juče najviše verovalo jer je bio zaista naš najveći likovni kritičar, preko noći našao u poziciji moralnog i duhovnog gubitnika, intelektualca koji je izneverio ideale svoje mladosti i očekivanja umetnika kojima se celog života bavio

Mudri slikari su pre petnaest godina primetili da ćemo još svašta doživeti. Da li su nas naši očevi izneverili, pa sada treba očekivati povratak bludnog oca umesto povratka bludnog sina? U doba trijumfa ružnoće i ustoličenja nakaznosti neki su postali borci protiv Prvolika, protiv slike, a time i protiv ljudskosti. Grčka poslovica kaže: „Ko je jednom prestao da ti bude prijatelj, nikada ti to nije ni bio“. Dojučerašnji bogovi padaju sa svojih nebesa, estete, znalci i idoli kojima su mnogi verovali se pokazuju kao lažni, strovaljuju se u globalističko ništavilo, u smeće popularnog i trivijalnog. Zato je Ljuba Popović rekao da je danas najvažnije sprovoditi mentalnu higijenu.

KADA „SLIKA UMIRE LEPA“
Ne treba razne poklonike visoke umetnosti da začudi to što se i Đorđe Kadijević, kome se do juče najviše verovalo jer je bio zaista naš najveći likovni kritičar, preko noći našao u poziciji moralnog i duhovnog gubitnika, intelektualca koji je izneverio ideale svoje mladosti i očekivanja umetnika kojima se celog života bavio. Pitamo se da li  čovek tih sposobnosti mora da završi karijeru na način da ga sažaljevaju gori od njega. Druge to ne iznenađuje i tvrde da on u umetnost nije ni verovao. Prvi je objavio stručan tekst o Mediali, prvi predstavio naše vodeće slikare nove figuracije i ranih sedamdesetih vodio polemiku sa konceptualnim umetnicima okupljenim oko Studentskog kulturnog centra. Pažljivi posmatrači i čitaoci kažu da je Kadijević  uzdizao i branio umetnost zbog sebe, a ne iz estetskih razloga. Još je u herojsko doba cvetanja figuralne likovnosti, kada ni najzagriženiji avangardisti nisu pomišljali da ga ospore, pisao protiv slikarstva, a zli jezici kažu i živeo veoma lepo od njega. U „Politici“ je 1978. godine objavio tekst „Za praznom trpezom“, u kojem se obračunao sa našim vodećim slikarima. Premda glavni zagovornik neoromantizma, tvrdio je da se slikarstvo gasi, da taj elan ostaje nedorečen i protivrečan, te da su dirljive i naivne nade onih sklonih da veruju u večnost umetnosti. „Slika umire lepa“, pisao je cenjeni kritičar, ali kako vidimo, slika se hvala Bogu dobro oseća, a nisu nestali ni neoromantičari. Kao likovni kritičar nije predvideo osnovnu stvar – da i likovna kritika podleže kritičkom sudu.
Da li je baš on morao da preuzme nezahvalnu ulogu i dobrog i lošeg policajca naše likovne scene, da napada avangardne umetnike ali i značajne slikare tradicionalnog izraza? Mnogima nije jasno šta zapravo hoće, za kakvu se to umetnost zalaže, jer ni sa čim ne iskazuje svoju pravu likovnoestetsku naklonost. Začuđeni čitaoci njegovih tekstova se pitaju zašto agituje protiv onog što je juče uzdizao, a sumnjivci kažu da mu je to sada isplativije. Zato je razumljiva njegova reakcija na stranicama „NIN“-a (broj od 16. decembra), na nedavno održanu izložbu „Figuracija. Tradicija. Nacija“ koja je pratila promociju knjige „Stvarnost umetnosti. Uvod u studije realizma“, napisanu od strane potpisnika ovog teksta. Kritičar „NIN“-a sumnja u mogućnost pogodnosti izlaganja dela sa te izložbe i od trideset šest slikara izdvaja samo Ratka Lalića, Dragoslava Živkovića, Dragana Martinovića, Momčila Macanovića, Milana Miletića i Aleksandra Lukovića. Suštinska likovna svojstva, po njemu, ne krase druga izložena dela. Da li treba da mu poverujemo?
Na stranicama „NIN“-a pisao je o izložbi Milana Miletića, u Modernoj galeriji „Valjevo“ i tvrdio da je Miletić nepravedno zapostavljen. Izgleda da ga je zapostavio sam Kadijević koji je o njemu pisao i ne videvši izložbu, misleći da se slikar povukao u Gornji Milanovac i da nije u toku savremenih dešavanja. Ako bilo ko od naših slikara poseduje biblioteku raznovrsnih umetničkih izdanja, prati dešavanja i u žiži je interesovanja galerista, kritičara i publike, onda je to Milan Miletić. Razumljivo je da Kadijević to ne zna jer s obzirom na svoje godine ne održava vezu sa umetnicima. Sličan je promašaj neupućenog kritičara „da ova izložba indirektno ukazuje na krizu stvaralaštva u klasičnom mediju slikarske figuracije“. Kadijeviću je očigledno promaklo da se na izložbi u Galeriji medija centar „Odbrana“ (nekadašnja Galerija Doma vojske) našlo sedamdeset pet slika. Premda se donedavno bavio slikarstvom ne zna da je ova izložba samo vrh ledenog brega, čine ga stotine uspešnih srpskih slikara i crtača. Nije stigao da vidi knjigu utisaka jer ga i ne zanima sa kakvom žudnjom publika traži upravo ovakve izložbe, a ne Oktobarski salon koji je istakao kao suprotnost. Nije mogao da vidi hiljadu ljudi na otvaranju jer ne dolazi na otvaranja izložbi, a verovatno mu ništa ne znače ni tri hiljade ukupnih posetilaca izložbe „Figuracija. Tradicija. Nacija“. Verovatno misli da se izložbe organizuju za kritičare, a ne za publiku.

NIJE BITNO ŠTA, VEĆ KO PIŠE
Kadijević piše o „odsustvu inicijative nabeđenih `tradicionalista`“. Upravo zahvaljujući inicijativi kritičara poput njega, sada su onemogućeni mnogi umetnici. Zato inicijator te izložbe nije hteo da napravi njegovu grešku. Ne treba biti mnogo uzbuđen, u pitanju je samo jedno mišljenje, svako može da misli šta hoće, pa i on. Verovatno će prirediti bolju izložbu sastavljenu od umetnika koje će sam odabrati i ukazati na prave vrednosti. Umetnici su jako zainteresovani da vide šta to sada Kadijević ceni. Kažu da to nije napad na Dejana Đorića, već na vodeće figuralne slikare kojima ovaj situirani kritičar uzima sredstva za život. Kada se pominje nabeđenost, moramo se prisetiti sjajne opaske Mira Glavurtića da nije bitno šta se piše već ko piše. Ko je zapravo Đorđe Kadijević? Zlonamerni kažu da je on goli car iz likovne bajke, kritičar koji je izgradio reputaciju, a da za pet decenija rada nije uspeo da predoči javnosti nijednu knjigu svojih tekstova, nijednu dužu studiju ili kapitalnu monografiju. O čemu je tu reč? Nije li i to možda jedan od njegovih estetskih vidova prezira umetnika i publike, maestralno demonstriranih na njegovim otvaranjima izložbi?
Za druge umetnike navedene izložbe, predstavljene u knjizi „Stvarnost umetnosti“ Kadijević tvrdi da su „na tankim nogama, poduprtim jeftino stečenim protezama“. Očigledna je staračka retorika i rečnik bolničkog tipa. Po njemu oni neće ostaviti dubok i trajan trag ali nigde ne kaže ko će to učiniti, drago mu je da bude sudija ali ne i prorok. Upravo je on trideset godina pisao hvalospeve, otvarao izložbe i predstavljao sada nepodobne umetnike u Galeriji „73“ u Beogradu, kojom je upravljao. Većini nije jasno kako su Miodrag Jelić, Dragan Ilić Divogo, Rade Stanković, Slavoljub Radivojević i Branislav Stefanović donedavno po Kadijeviću bili značajni slikari, a sada  odjednom to nisu. Nekada su bili veoma pogodni da nagrade njegov angažman. Rilke je zato upozorio da kritičare ne treba uzimati za ozbiljno jer ono što danas slave, već sutra srozavaju. Srećom ima i drugačijih primera. Kako sada objasniti da je upravo Kadijević stajao iza ključnih izložbi iz 1994. godine, kao što su „14 magičnih. Majstori precizne figuracije“ i „Majstori poetskog realizma“, koje su lansirale navedene i mnoge druge slikare figuralnog i realističkog usmerenja. Kruna Kadijevićevog bavljenja slikarstvom kojeg se sada odriče je velika izložba „Slikarstvo prizora“, priređena 1996. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, na kojoj je predstavio i Dragana Maleševića Tapija protiv koga su tada vodeći istoričari umetnosti vodili pravi rat na stranicama „NIN“-a i „Politike“. U tekstu za katalog te izložbe zdušno je izneo teze protiv „povampirenih trendova avangarde, poput `nove slike`, `novog` enformela, `nove` apstrakcije, `novog` ekspresionizma, neokonceptualizma, kao i aktuelnog likovnog `instalaterstva` i ambijentalne umetnosti“.

„SLIKARSTVO PRIHODA“
Verovatno je kritičar i umetnik Andrej Tišma bio nepravedan kada je „Slikarstvo prizora“ nazvao „slikarstvo prihoda“, jer ne možemo da verujemo da je stari i iskusni kritičar svoju poziciju iskoristio samo za ličnu dobit. Čudno je da njegovim sadašnjim mentorima i prijateljima poput Milete Prodanovića, do čije umetnosti on uopšte ne drži jer je još davno  bio veliki protivnik „nove slike“ i „novih divljih“, ne smeta prošlost ovog kritičara iako je nesumnjivo bio vodeći zastupnik tradicionalnih likovnih vrednosti Miloševićeve epohe. Najbolji naš ekspresionista je u tom smislu prokomentarisao tekst u „NIN“-u:
„Kadijević je izabrao poziciju neutralnog posmatrača koju nažalost mnogi naši elitni nacionalni intelektualci zauzmu kada na konkretna pitanja treba dati konkretne odgovore, u istorijskim momentima kada se jednostavno više ne može sedeti na dve stolice. Samo ih ime i davne zasluge spasavaju prezira od obe zainteresovane strane“.
Verovatno do Kadijevića ne dolaze informacije iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji pravi upravnik Branislav Dimitrijević poručuje „da bi trebalo već jednom skinuti tog starkelju iz `NIN`-a“. Drugi kažu da uvaženi kritičar samo sledi ono što je Akile Bonito Oliva definisao kao „ideologija izdajnika“. Verovatno bi njegov davnašnji prijatelj i kum Milić od Mačve to po srpski prokomentarisao „Prodao veru za večeru“. Pojedinci se možda nepravedno povodom Kadijevića prisećaju prave tradicionalističke pouke. Kada je jedan od oficira austrijske vojske prebegao na francusku stranu, tražio je da ga primi lično Napoleon da bi mu saopštio vojne tajne. Napoleon ga je mirno saslušao, zabeležio poverljive informacije i poslao na streljanje, rekavši: „Kada si izdao svoje izdaćeš i mene“.


3 коментара

  1. g.Vucelicu,
    Objavljivanje teksta D.Djorica je cist urednicki promasaj jer ste omogucili obracun ostrascenog novinara-kriticara sa Dj.Kadijevicem. Takav tekst nije na nivou “Pecata” koji citam od prvog broja. Zasto?
    Sam pisac teksta kaze “da i likovna kritika podleže kritičkom sudu” ali taj sud ne nadjosmo u tekstu. Ako su mu ambicije da dostigne (i prestigne) nivo jednog Kadijevica u likovnoj kritici, Djoric ne sme sebi da dozvoli da za pisanja starijeg kolege kaze “očigledna je staračka retorika i rečnik bolničkog tipa”. Ne bi smeo da krije svoje misljenje o DJ.K. kvazi-citirajuci “neke” “zlonamernike” koji “kazu” ili Branislava Dimitrijevića koji poručuje „da bi trebalo već jednom skinuti tog starkelju iz `NIN`-a“. Ako se vec ne slaze sa kritickim misljenjem Dj.Kadijevica, treba o tome da pise (i da omoguci Dj.K. da mu odgovori) a ne da ga podcenjje i srozava na nivo prevaranta i prevrtljivca. Bar zbog Kadijevicevih godina, ako ne zbog neceg drugog.

  2. Као и увек, за љубитеље СЛИКАРСТВА прави је празник и овај текст нашег најбољег ликовног критичара средње генерације Дејана Ђорића!
    У тексту је о остарелом Кадијевићу све речено, и таксативно наведено. Срамота је за Кадијевића, доајена српске ликовне критике двадесетог века, човека који се бавио и филмом, и који је направио чувени филм Лептирица, заиста једно од најбољих остварења тог жанра у свету, да прво напише рецензију зе Дејанову књигу Стварност уметности, а затим да у пропалом НИН-у напише онакав текст о уметницима који су представљени у тој Дејановој књизи. Е то Кадијевићевим ГОДИНАМА не приличи!

  3. Поштованa Господо,

    Срби би морали да обележе 100-годишњицу Првог светског рата на величанствен начин.

    Ове године 2014 завршавам рукопис књиге ХЕРОЈИ СРБИЈЕ, с којом ћу показати не само да Србију неправедно криве за почетак Првог светског рата, већ да је она, за победу у истом, жртвовала релативно више него и једна друга нација на свету, и да је после истрајног инсистирања на важности Солунског фронта била дефинитивна снага у пробоју истог, што је прекратило рат и тиме спасило од смрти милионе људских бића.

    Поред тога предлажем:

    “МЕМОРИЈАЛНУ БАШТУ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.”

    То би укључивало следеће:

    1.Да деца основних школа оду на бојишта Србије на којима је пао значајан број Срба-војника у ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. године и да ископају прегршт земље и донесу је у цркву где би била освећена.

    2.Око два јутра земље на пригодном месту, са надгробним каменом од белог мермера за свако бојиште на ком су Срби ратовали и бројно изгинули за време поменутих ратова. На сваком би било урезано име бојишта, датум битке, и број палих српских војника. Непосредно испред сваког била би бронзана плоча која би покривала прегршт земље са одговарајућег бојишта а коју су ископала деца основних школа Србије пошто им је објашњено зашто то чине. Чине то да би им се урезало у младу свест и невина срца историја јединственог нараштаја Срба, њихових предака, који су несебично пали жртвама да би Србија опстала. Земљa треба да буде освећена пре него што буде закопана као СВЕТА ЗЕМЉА у ново-подигнуту “МЕМОРИЈАЛНУ БАШТУ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.”

    3. На уласку баште да се озида зид на коме би писало “МЕМОРИЈАЛНА БАШТА ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.“ Непосредно испод овог написа да се уреди да гори вечни пламен док је века и Србије. На левој страни зида да се узида кацига коју су носили Солунци, а на десној православни Крст.

    4.Изнад Пламена била би постављена два копља за заставе, једно за заставу под којом су се српски војници борили и умирали у поменутим ратовима, а друго за најстарију познату заставу Србије.

    5. Међу споменицима би били засађени божури.

    6.У Башти би се налазио простор на коме би могло да се окупи пар стотина лица за пригодан програм или парастос за време православних празника или ради сећања. Башта треба да има звучни систем преко кога би било емитовано, у пријатне дане сваке недеље послеподне, професионално читање пригодних стихова и прозе о страдањима и величанственим победама нараштаја Срба који је живео и гинуо у време поменутих ратова, а то све уз звуке пригодне народне и компоноване музике. Бошњаковићева „Албанска Голгота“ би морала да буде део програма.

    7. Башта би морала да буде прошарана клупама.

    8. Зеленило и цвеће да буде сађено према временским могућностима.

    9. Све ово захтева да Башта буде смештена на простору где неби узнемиравала звуцима из Баште мирни амбијент града и обрнуто.

    10. Украсну гвоздену ограду поставити око целе Баште.

    “Меморијална Башта Хероја Србије 1912-1918,” која би постојала докле и Србија, била би подесан начин вечног сећања на хероје из поменутих ратова.

    НОТА за Србе Дијаспоре:

    “Меморијална Башта Хероја Србије 1912-1918 Фонд”

    Ја сам послала значајан број Е-мејла Србима широм света у последњих неколико месеци у вези са идејом зидања “Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” у знак вечног сећања на српске војнике који су пали у три рата које је Србија водила између 1912. и 1918. године. План је да то буде део општег обележавања 100-годишњице поменутих ратова.

    Одговори на мој Е-мејл су изврсни, али, као што је случај и самногим другим земљама Европе, и Србија је у лошем економском стању и сваки пројекат који није везан са моменталним опстанком стављен је устрану. Ово је заиста несрећна ситуација, јер док друге земље, без обзира на којој су страни фронта биле, улажу значајан труд и средства да јавно обележе100-годишњицу Првог светског рата и сете се својих хероја, српски напори су досад били врло ограничени, скоро „невидљиви“ у овом погледу. Према томе, свет није потсећен на, нити упознат са великим доприносом Срба Савезничкој победи у Великом рату, иако је Србија заслужила чело стола препознавања у тој ери светске историје.

    Та ситуација ме је навела да апелујем на све Србe Дијаспоре, да се уједине као ниједном до сада, да приме на себе изградњу ове Баште као поклон Mајци Србији, као њихов прилог обележавању поменуте 100-годишњице.

    Да би се остварио овај подухват потребно је успоставити “фонд Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” којим би управљала група Срба који би били одговорни да сакупљена средства учине Меморијалну Башту реалношћу.

    Ја молим сваког Србина и сваку Српкињу Дијаспоре да помогне да овај пројекат сазори. Срби Дијаспоре су озидали многе дивне цркве, споменике, институције, итд. широм света, ја их позивам сада да приведу пројекат “Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” његовом оставарењу. То ће бити Ваш појединачни допринос обележавању 100-годишњице поменутих ратова, које је водио један од најславнијих нараштаја Србије који је икад живео. “Меморијална Башта Хероја Србије” би постојала докле и Србија и била природан начин да потсећа будуће нараштаје Срба на њихове жртве и постизања. Срби Дијаспоре би били поносни заувек.

    Имена свих дародаваца била би прописно забележена у књигу која би била чувана у трезору који би био део Баште.

    Бићу захвална за Ваше мишљење по горњем.

    Можете да ми се обратите и редовном поштом на:

    Aleksandra Rebic
    P.O. Box 95551, Hoffman Estates, IL 60195
    U.S.A.

    или електронском поштом на: heroesofserbia@yahoo.com.

    Посетите мој вебсајт: http://www.heroesofserbia.com/.

    Хвала Вам!
    Живела Мајка Србија!

    Са поштовањем и Искрено ваша,
    Александра Ребић
    Чикаго
    Септембар 2014

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *