MILOŠ ALIGRUDIĆ Ponižavamo se kako niko u istoriji nije

Razgovarala Ana Radmilović

Mi ćemo od EU dobiti upitnik. Jedno od pitanja u tom upitniku jeste lična karta Srbije, u kojoj treba da kažemo koliko kvadratnih kilometara teritorije imamo i gde su nam granice. Ako u upitniku kažemo da je KiM deo Srbije, to neće prihvatiti one države koje su priznale nezavisnost Kosova – i tu je kraj

U politički život Srbije Miloš Aligrudić se uključio krajem osamdesetih godina, a član Demokratske stranke Srbije postao je 1992. godine, odmah pošto je ova politička partija osnovana. Iako mu je otac Slobodan – kao glumac – ostavio značajan trag u umetnosti,  on je upisao studije prava i- svojim životnim usmerenjima- krenuo sasvim drugačijim putem. Šta ga je nagnalo da se bavi politikom, zbog čega je ostao veran DSS-u već bezmalo dve decenije, i šta po njegovom mišljenju stranku, čiji je lider Vojislav Koštunica, izdvaja iz ovdašnjeg političkog „brloga”, nastojali  smo da saznamo u ovom razgovoru za Pečat.

Nedavno je u jednoj emisiji Emir Kusturica veoma lepo pričao o vašem ocu, našem značajnom glumcu, i tom prilikom pomenuo nešto što verujem da bi bilo zanimljivo čuti iz prve ruke. Radilo se, naime, o lubenicama. Vaš je otac, prema Kusturičinim rečima, u jednom trenutku odlučio da ostavi sve, grad, slavu, sav taj svet nekakve kulture u Beogradu (što ipak nije uradio), i da ode na neko malo parče zemlje u Crnoj Gori gde bi započeo posao – sa lubenicama!
To je bilo nešto pred moj odlazak u vojsku, i ja se sećam da je on tada pričao o tome kako je posedovati bilo kakvo parče zemlje jedna veoma važna stvar u životu, i da su ljudi koji to nemaju, utoliko siromašniji. To jeste bukvalno tako, ali on je video neki drugi odnos u tome, nije nalazio tržišnu vrednost zemlje nego je govorio o njoj kao posebnoj duhovnoj vrednosti; govorio je da kada ti sve u životu pođe naopako, ili ne uspeš da uradiš ništa od stvari koje su ti delovale važno, jer ih je društvo stavilo u neke okvire – onda ostaje to parče zemlje. Na njega možeš da se baciš, zaroniš u njega, spustiš seme i da iz toga izraste plod. Zapravo – novi život. Nastaju neki ciklusi, ti ih gledaš, i na kraju imaš od toga i koristi. On je to započeo i mene nekako uvukao u sve to: ja sam došao na odsustvo iz vojske i pomagao mu u branju lubenica. Kasnije, posle njegove smrti, zbog njega sam nekoliko godina i sam to radio. Shvatio sam njegovu poruku, ali nekako sam želeo i da jedno vreme živim tu poruku. Ipak, zbog studija i ostalih stvari, to je uskoro prošlo. Ostalo je sada to parče zemlje u Crnoj Gori…

Upisali ste studije prava. Standardno je i dosadno pitanje, ali da li vam je u nekim trenucima padala na pamet neka „umetnička“ profesija, nešto što ima više veze sa miljeom u kojem ste odrastali?
Padalo mi je na pamet. Kad sam bio klinac hteo sam da studiram režiju. Filmsku. Zatim sam došao do zaključka da bi u stvari bila bolja pozorišna. A onda, kako bi ipak bilo bolje da idem na prava. Jedan od glavnih faktora koji su me opredelili za takvu odluku jesu reči mog oca, koji je uvek ponavljao da od „ovoga“, to jest umetnosti, „leba nema“. Zato sam se odlučio za prava. Na kraju krajeva, ja u mojoj porodici imam i pravnike, moj deda je bio predratni sudija i advokat. Ali interesovanje za pozorište i film, kao gledalac, nikada nisam izgubio.

I kako onda posle svega – politika?
E, to je došlo sasvim slučajno. Naime, iako je moj deda svojevremeno kao sudija morao da bude član saveza komunista, mada ne aktivan, moj otac nije bio. On je više bio, da kažem tako, pravičan čovek, a pravični ljudi često se sukobljavaju sa okolinom koja je po pravilu nepravična. A ja sam opet, kao neka treća generacija, mislio ono što sam od oca naučio: ako je Zapad tako truo, zbog čega je onda u njemu sve tako šareno, veselo, lepo, zbog čega tamo ljudi imaju veća primanja nego u Srbiji, odnosno u tadašnjoj Jugoslaviji, zbog  čega tamo može sve da se kupi i ljudi mogu sebi da priušte mnogo toga, i da se nadaju nečemu i naprave nešto bolje. Zbog čega mogu da se naljute na one koji vladaju, pa da ih smene? Mene su još od malih nogu zaokupile ideje o zapadnoj demokratiji, koja mi je bila neki uzor; s tim idejama sam i odrastao. Onda sam tokom studija, negde krajem osamdesetih došao na ideju da me tadašnji režim u Srbiji pakleno nervira. Ta organizovana pobuna, kada je reč o Kosovu, nosila je u sebi nešto zadivljujuće iracionalno. Sa druge strane, zastrašujuće iracionalno. Video sam, već u startu, da tu neće nešto biti u redu. Ako ceo svet ide drugim smerom, izlazi iza gvozdene zavese – za razliku od Srbije koja nije bila iza gvozdene zavese, nego iza neke paperjasto metalne pelerine – kako možemo braniti bilo koji interes, a da se suštinski ne promenimo. Naravno da sam ja tada bio među onim mladim ljudima koji su jedva čekali da se pojavi neka opozicija i da prestane ta žabokrečina koja je kod nas na vlasti, za koju mi se tada činilo da ima i odlike sumanutosti. Tada sam  pomislio da treba da se uključim u neku političku stranku, jer ja nisam nikada bio miran. Morao sam, ako već znam te ljude i ako znam šta se dešava, da pomognem… Takav sam, ne mogu da sedim miran.
Ja sam tada bio blizak pojedinim članovima DS-a i mnogo smo o svemu razgovarali. U početku nisam želeo da budem član nijedne stranke, moj otac nije nikada želeo da bude član partije, pa sam mislio da treba da budem sličan njemu. Ali 1992. godine, kada je napravljena Demokratska stranka Srbije, učlanio sam se u tu političku stranku. Prvo, onako reda radi, da pomognem, ali kako je taj vrtlog aktivnosti s mojom preteranom željom da pomognem postajao sve veći i veći, došlo je do izražaja ono što biva u svim sličnim organizacijama: ko hoće da radi njega najviše angažuju… I tako sam ja otprilike počeo moju političku karijeru uporedo sa profesionalnom. Uvek sam nešto radio, dok sam studirao radio sam u nekom preduzeću za fizičko i tehničko obezbeđenje, posle toga sam bio u opštinskoj upravi na Voždovcu i onda otišao u Skupštinu grada.  U poslaničku klupu sam ušao 2004. godine.

Kada je Koštunica dao ostavku na mesto premijera Srbije, ljudi su počeli da odlaze iz stranke, a Vi ste ostajali. Bili ste tu i kada je stranka bila moćna, i kad je bila slaba, pa i sada kada opet polako jača…
Mene nije zanimala mnogo sama perspektiva vlasti u političkoj stranci, ili određene pogodnosti za pojedince koji se nalaze na položajima u samoj partiji. Ne zanima me ni sada. To što sam poslanik i potpredsednik stranke takođe ne znači da ne bi bilo ljudi koji bi mogli i bolje od mene da obavljaju te dužnosti. Ali, to su sve posledice nekog mog zalaganja, jer ja kad nešto krenem da radim, to radim maksimalno i ne mogu da foliram i zabušavam. To naprosto tako ide. Za mene je važna u svemu tome neka ideja. Važno je držati se ideje, ideje vodilje koju moja stranka nosi od počeka, a to su demokratski principi i očuvanje zajednice – što podrazumeva i očuvanje ljudi i očuvanje teritorije. Ako toga nema, i jednog i drugog, onda je sve besmisleno. Ukoliko se već bavim politikom, onda je za mene bilo logično da budem tu gde jesam. DSS od samog početka zadovoljava moje kriterijume. Tu se uvek prave i kompromisi zbog osnovne ideje. Politički karakter DSS-a određuje njen predsednik u najvećoj meri. Za njega mislim da je izuzetno talentovan čovek i u osnovi državnik, samo u lošim vremenima. Ono što je radio do sada je bilo u zaista vrlo teškim okolnostima. Teško nam je, jer smo sami sebi – kao narod, teški zbog neslaganja i zbog toga što neki drugi van naše države podržavaju to naše međusobno neslaganje.

Vi ste na neki način preko noći od jedne demokratske, oslobodilačke stranke u očima jednog dela javnosti postali nedemokratska, retrogradna, antizapadna partija, koja, navodno, želi da Srbiju izoluje. Kako to objašnjavate?
Postoji objašnjenje za to i ono je vrlo jednostavno – naši protivnici služe se evropskom dogmom u političkim kampanjama! Ako hoće da napadnu svoje protivnike onda ih  suprotstavljaju toj dogmi. To je jedan način, na koji ovde sve funkcioniše. Ljudi koji govore da im je Evropa sistem vrednosti, na domaćoj sceni ne ponašaju se evropski i samo ruše te iste evropske vrednosti. To uspešno rade, i pošto život nije bajka, neki put ono što je loše može da traje mnogo dugo. Lažu građane proturajući im jednu dogmatsku predstavu o Evropi, ne prihvatajući u praksi nijednu od tih vrednosti, ili vrlo retko, i to samo tamo gde moraju. Onda optužuju druge, i to upravo one koji pokušavaju da dokažu da su u pitanju lažovi, da kod njih nema ni „d“ od demokratije, da su demokratske vrednosti nešto drugo, i da je jedna od tih vrednosti i samopoštovanje srpske nacije, pa i srpske države; i da to samopoštovanje istovremeno podrazumeva i širok dijapazon zaštite ljudskih prava. Onda oni kažu da to nije to, nego nešto drugo. Tu se, zapravo ne radi ni o kakvim vrednostima – nego se govori o međunarodnoj političkoj organizaciji koja se zove EU. Iako zasnovana na određenim vrednostima, ona je od jedne ekonomske zajednice, vremenom prerasla u zajednicu sa izraženom političkom dimenzijom.

Da li Srbija može bez te organizacije koja se zove EU, i da li je ta dimenzija sa svojim političkim karakterom i drugim osobenostima mesto ka kojem Srbija treba da stremi?
Pošto mi ne možemo da otplovimo sa evropskog kontinenta, a verovatno nemamo ni želju da se odselimo iz Evrope, smatrali smo da nije loše biti članica te organizacije. Pre svega iz ekonomskih razloga. Noseći se tom idejom, da je potrebno na neki način i te evropske vrednosti usvojiti, jer mnoge od njih valjaju, da je potrebno i u Srbiji neke stare dobre i obnoviti, DSS jeste bio za ulazak Srbije u Uniju. Mi smo, uostalom, podneli aplikacije za ulazak u EU i uradili sve što treba. Za značajan deo puta ka toj Evropi zaslužan je upravo Koštunica. E, sad: mi smo hteli da uvedemo Srbiju u EU, a ne deo Srbije. Dakle, celu Srbiju a ne Srbiju bez značajnog dela njene teritorije.

A zašto je onda, upravo za Koštuničina vakta iz popisa koji je rađen da bi se predao zahtev za ulazak u bezvizni režim zemalja šengena, izostavljeno Kosovo i Metohija? Zbog čega danas Srbi sa Kosmeta nemaju ista dokumenta kao ostali građani Srbije?
To jeste veliki problem. Bombardovanjem 1999. godine, Kosovo je okupirano. Kosovo je postalo neka vrsta protektorata Međunarodne zajednice. Vođeni su pregovori sa MZ i mi smo pristali da u te pregovore budu uključeni kosmetski Albanci, ne bi li se rešilo pitanje statusa Kosova. Ali da bi se nešto postiglo, trebalo je da svi zajedno skočimo i branimo naš interes. Umesto toga, onako razlabavljena i razjedinjena politička scena Srbije  doprinela je da se ti pregovori prekinu pod veštačkom krilaticom da pregovori nisu uspeli, čime je utrt put za jednostrano proglašenje nezavisnosti KiM. Pregovora zapravo nije ni bilo. Od tog trenutka deo MZ i Vašington, daju zeleno svetlo Albancima da se otcepe i samoproklamuju nezavisnost. Oni su to i učinili. Posle toga, prema nekom scenariju od ranije, niz država priznaje tu nezavisnost, među kojima veći deo članica EU. Nastaje jedna nova situacija u našem odnosu prema EU i postavlja se pitanje: da li EU, uzimajući Srbiju kao potencijalnu članicu, o Srbiji razmišlja kao o državi koja u svom okrilju ima i Kosovo i Metohiju?

I to je onaj trenutak kada se vi razilazite sa DS-om ali i, barem kako je to predstavljeno u delu javnosti, sa evropskim putem kao bezuslovnim putem.
Od trenutka jednostrano proglašene tzv. „nezavisnosti“ Kosova, DS priča istu priču koju čujemo od pojedinih zapadnih država, a to je da nezavisno Kosovo „nema veze“ sa EU i da je pridruživanje jedno, a Kosovo i Metohija nešto sasvim drugo. Mi smo sve vreme znali da je u pitanju ista priča i da su to uslovljene stvari. DS počinje da predstavlja stvar kao da mi preterujemo sa insistiranjem da se raščisti to pitanje sa EU, zapravo počinju da lažu građane da se pitanje KiM može rešavati nezavisno od pitanja evrointegracija. I tu je nastao spor. Previđa se da je najveći broj država u EU priznao tzv. „nezavisno“ Kosovo, i da je to sada njihova politika.

Spor DS-DSS se od tog trenutka seli iz vlade i počinje da biva spor cele države. Da li EU ima ili nema alternativu, da li treba dići ruke od Kosova i Metohije? U jednom trenutku delovalo je kao da je priča DS-a „nema veze“, imala bitno veći broj pristalica. Situacija se ipak danas menja…
Tačno je da taj vetar na kojem DS jaše polako posustaje, ali tačno je i to da još uvek daje znake života. Sve se tu vrti oko one ključne dogmatske laži sa početka priče: Da li je EU nešto što je jedina srpska perspektiva, pa i po cenu rasparčavanja teritorije, ili je EU samo jedna od dobrih mogućnosti za Srbiju koju, ako su svi uslovi ispunjeni, treba uzeti. A ako nisu, da se vidi kakva su druga rešenja, čak i drugi modaliteti saradnje, pošto oni nisu isključeni ni u slučaju da nismo članica EU.

Kandidatura Srbije za priključivanje EU je formalno prošla i dobićemo upitnik. Kako ćemo ga popuniti?
Da, i tu dolazimo do toga da se sada vidi da smo, nažalost, bili u pravu. Mi ćemo dobiti upitnik. Jedno od pitanja u tom upitniku, što će se uskoro videti, jeste lična karta Srbije, u kojoj treba da kažemo koliko kvadratnih kilometara teritorije imamo i gde su nam  granice. To moramo da im pošaljemo! Ako u upitniku kažemo da je KiM deo Srbije, to neće prihvatiti one države koje su priznale nezavisnost Kosova – i tu je kraj. Onda ćemo videti kako će stvari dalje da se odvijaju. Ideja DSS-a je tada bila, a i danas jeste, da EU kao partnera ne treba ispustiti; da je došlo do određenog tektonskog poremećaja u međunarodnim odnosima u pogledu primene Međunarodnog prava – ali da mora da se razgovara kako bi se našlo neko kompromisno rešenje o statusu kojim će se prevazići problem. To se nije htelo od strane DS, ulazilo se u razgovore sa EU kao da nikakav problem nemamo, a za to vreme se problem „rešavao“ sam po sebi. Rešavan je od strane Vašingtona s jedne strane, i putem naše popustljivosti s druge strane. Tako je došlo do faktičkog priznavanja nezavisnosti Kosova od strane srpskih vlasti, uprkos njihovom ponavljanju da „nikada neće priznati nezavisnost Kosova“. U suštini i faktički – jesu.

I šta sad?
Prvi način je da Tadić prizna da se prevario da ne može, kao što i sam kaže, priznati nezavisno Kosovo, što će značiti da od evropskog pridruživanja nema ništa. Drugi izlaz je da konačno kaže da je priznao Kosovo, i da od evropskog pridruživanja bez Kosova i Metohije ima svašta. Ali to je onda druga priča.

Da li to znači da ukoliko Tadić kaže da je priznao nezavisno Kosovo, Srbija ulazi u EU?
Ukoliko EU, kao takva, uopšte preživi, ostaje pitanje odnosa reciprotiteta proširenja, i da li će poruke o poželjnosti Srbije koje dobijamo od pojedinih članica EU biti zaista sprovedene u delo. Danas se realno postavlja pitanje da li će uopšte bilo koja od država zapadnog Balkana, Makedonija, BiH, Crna Gora, Srbija i Turska, ikada biti članice EU. Imamo razloga da verujemo da EU zapravo želi da proširenje zaustavi zaključno sa Hrvatskom.  A onda se još postavlja pitanje: zbog čega se sve ovo radi, ako je sve to tako – a jeste? Zbog čega se ruši sopstvena država? Zbog čega smo kivni na sami sebe i ponižavamo sebe onako kako to nijedan narod nikad u istoriji čovečanstva nije radio? Eto, to se čovek pita. To nema nikakve veze ni sa evropskim vrednostima, ni sa ideološkim pogledima na svet, nego ima veze sa elementarnom zdravom logikom, zdravim razumom i samopoštovanjem. Svaka ličnost, svaki čovek koji živi i funkcioniše u normalnom svetu poštujući sebe, sposoban je da poštuje i druge i tako stiče prijatelje. Ko to ne ume – nema prijatelja.

Idete li vi nekad na Kosovo?
Da, i ne idem samo u enklave i veće srpske sredine nego odem i do Prizrena, posećujem i ona sela gde ima po petoro Srba.

Zameraju vam da ne mislite o ljudima na Kosovu i Metohiji i da pričate samo o teritoriji.
Naša ideja, koju smo sprovodili dok smo bili u vlasti, bila je da kažemo nealbanskom a najpre srpskom stanovništvu na KiM, da ne valja da prihvataju jednostrano proglašene institucije nezavisnog Kosova i da se uključuju u taj sistem. Ipak, kada im kažemo da treba da bojkotuju albanske institucije, onda treba da im damo jaku podršku u uspostavljanju srpskih institucija, pa da srpske opštine ojačane na taj način predstavljaju problem  albanskim političarima, jer samo u takvoj atmosferi može da se razgovara o statusu.

Opštine možda mogu da prave problem, a kako će ljudi, pojedinci? Kako da na primer ignorišu činjenicu da moraju da na kolima imaju KS tablice ili da, ukoliko ih uhapsi KPS, predsednik njihove opštine ne može ništa da uradi za njih?
Naravno, vi ne možete pomoći u nekim situacijama gde to fizički nije moguće. Ipak, svi koji žive na teritoriji Kosova i Metohije imaju prava da budu stanovnici Srbije i da se ponašaju u skladu sa činjenicom da žive u Srbiji. Ako im neko to pravo osporava, mi, na žalost, to sada možemo samo da konstatujemo. Ali, ono što država Srbija treba i može da uradi jeste da im da neku kompenzaciju za uzvrat. Problem je u tome što država Srbija, pogotovo u poslednje dve godine, ne pruža nikakvu pomoć i kompenzaciju. Ja, naravno, mogu da razumem da se neko, silom određenih prilika za koje on lično nije odgovoran, kao pojedinac povinuje i prilagođava određenim okolnostima gde trpi silu– ali zato njegova država mora makar da pokaže ambiciju da mu u takvoj nevolji pomogne.

Aktuelna vlada Srbije ne pokazuje takvu ambiciju?
Pa i u vladi u kojoj smo bili zajedno sa DS-om, mi smo imali opstrukcije. A sada imamo i intervencije tzv. „kosovskih vlasti“ na severnom delu Kosova. Ako država ne reaguje na smenjivanje sudija, dopušta da tzv. „kosovska država“ daje pomoć povratnicima a da ta pomoć ne dospeva ni na koji način iz Srbije – onda je ta država, kao što smo pričali na početku, faktički odustala od Kosova.

Ne više samo od teritorije nego i od ljudi?
Da, i  to je ta priča o ljudima. Ne štitite ljude tako što im kažete: znate šta, sila boga ne moli.  Prihvatite vi svaku intervenciju i svaku vlast koja vam se tu nametne, pa bila ona i nelegalna, makar vam razbijala i sopstvenu državu. To ne može biti način obraćanja. Mora da postoji neka kompenzacija, da postoji neka intervencija države. Zaboraviti te ljude je veliki greh, i kada kažemo „pričajmo o ljudima a ne o teritoriji“, to je u redu, ali svi mi – ljudi, evo i nas dvoje, sedimo na nekoj teritoriji. A, neki imaju i taj običaj da vole da sede u svojoj kući i imanju koje su im stari ostavili, i da odu 300-400 metara do groblja gde su im preci pokopani. U toj vezi teritorije i čoveka, a ona je neraskidiva, suština je njegovog prava da je najpre doživljava kao svoju, kao neraskidiv deo sebe samog, pa onda jedne šire zajednice.

Albanci na Kosovu raspisuju izbore koji će biti održani najverovatnije u decembru, neki kažu čak i na sv. Nikolu. Šta Srbi da rade?
Ja ne mogu da kažem tim našim ljudima da priđu šiptarskim vlastima, jer bih tako naneo štetu njihovom opstanku na Kosovu i Metohiji, ali i opstanku Srbije. Mogu samo da ih pozovem da to ne urade. I da im poželim da se u Srbiji uskoro obrazuje neka nova vlast koja će im pomoći. Da to bude vlast koja će i naše sagovornike iz sveta upozoriti da, bez obzira na to šta oni sada misle, nisu rešili problem Kosova. Da će se taj konflikt, nadam se bez ikakvog oružja, sukoba i žrtava, taljigati još jako dugo, dok se ne nađe zaista pravo kompromisno rešenje. Nadam se da će tako i biti.

Ali već dugo nije tako i naša vlast, a DSS je bio u vladi sa DS-om, kada se dogodi jedan  17. mart, samo izdaje saopštenja i „oštro osuđuje“. I pravi prihvatne centre za narod koji beži… Ne daje li jedan takav događaj za pravo Srbiji da reaguje drugačije?
Pa o čemu se radi, imate okupaciju na delu teritorije i stranu oružanu silu koja ne sprečava likvidacije građana RS na teritoriji KiM, ne sprečava uništavanje i proterivanja. Ja mislim da svakoj državi tako nešto daje za pravo da posegne za onim krajnjim sredstvima, samo je pitanje realne moći. Jedno je pitanje realne mogućnosti da se izvrši određena intervencija. Ako znamo da ne možemo da intervenišemo, onda se postavlja pitanje: zar ne možemo makar da ostanemo dosledni u tome da se bunimo kao oštećena strana, da to stalno ističemo, i na toj priči insistiramo da ne bismo upropastili, pored svega rečenog, i duh ove nacije. I to je naše poslednje pitanje koje postavljamo. To mi danas zameramo ovoj vlasti. Mi ne možemo od njih očekivati nemoguće stvari, ali možemo očekivati da makar poštuju dostojanstvo sopstvene države i naroda i da ne pristaju na obaveze koje su sulude. Da ih ne ispunjavaju ako one neće dovesti do proklamovanog cilja, pogotovo ukoliko taj cilj nije vredniji od onoga što se ispunjenjem takvih obaveza uništava.

U medijima se može čuti i kako DSS brani huligane.
Znate šta je tu interesantno? Vlast organizuje jednu paradu, a ne nikakva udruženja.  Zašto? Zato što je stigla mala direktiva sa Zapada da je dobro da se to uradi. To je Kosta Čavoški dobro rekao u „Pečatu“ – to je trebalo da se uradi jer odgovara SAD-u. A postoji očigledni gnev protiv vlasti u Srbiji. Obično su nosioci tog gneva mlađi ljudi koji nemaju perspektivu. To su, po pravilu, ljudi za jednu generaciju mlađi od onih koji su učestvovali u „Petom oktobru“, i, za razliku od njih, barem verovali u neku perspektivu. Starija braća i roditelji ovih malih su već duboko razočarani.  Onda vlast isforsira nešto što je suprotno pameti. U pitanju je, dakle, politički isforsirana akcija koja treba da pošalje naopaku poruku, jedno odstupanje od normalnosti sa krajnjim ciljem da se sve vrednosti relativizuju, što je samo po sebi za većinu stanovništva uvredljiva poruka. Da se razumemo, nemam ništa protiv osoba homoseksualnih sklonosti. Imam i druga koji je takav, ali on mene ne ugrožava i ne misli da je ugrožen da bi protestovao. Prirodno je očekivati da će na sve nevolje koje su nas snašle, uključujući teritorijalne, ali i ekonomske pre svega, izaći jedna grupa mladih ljudi da iskaže svoj bes. I onda oni budu pohapšeni, a srećna Hilari Klinton dođe u Beograd bezbedna od njih, jer su uklonjeni. Koliko god nekom zvučalo prozaično – ovo je tačno. A da ne govorim da je poslužilo zakonodavstvu u Srbiji, da sada zabranjuje sve grupe koje im se ne dopadaju. Kada se sutra pojave ljudi koji će da demonstriraju jer su gladni, zato što im je dosta ovakve vlasti ili će politički da misle drukčije, što je njihovo demokratsko pravo, onda će ih sve tako pokupiti kao huligane s ulice, držati 30 dana u zatvoru dok ne vide šta će s njima i kad vide da ne mogu ništa, onda će ih pustiti. To znači da se ovde privođenje i zatvaranje pretvara u kaznenu meru, umesto meru vođenja postupka. Rekao sam na početku da ova vlast, koja se deklarativno zalaže za evropske vrednosti, u stvari u svojoj političkoj praksi nema ništa od evropskih vrednosti. Kako objasniti da su nezadovoljni ljudi koji su izašli i protestovali, i pri tome naneli štetu gradu neuporedivo manju nego petog oktobra, u Srbiji nazivaju huliganima, a da u Francuskoj ljude koji pale kola svojih komšija na ulici dok demonstriraju, nijedna francuska informativna agencija nije nazvala tim imenom.

Čemu da se nadamo na izborima, hoće li biti prevremeni, hoće li biti fer…
Naravno da se izbori očekuju, po redu su 2012. godine, a prevremeni bi bili dobri za Srbiju,  jer  uz celu ovu tužnu priču o vlastima, postoji još jedna posledica svega toga. Dok se oni zabavljaju ispunjavanjem kojekakvih besmislenih uslova Zapada za cilj koji možda neće biti ostvaren, za to vreme sede i čekaju da ekonomsko rešenje padne s neba. Za sve to vreme uništava se privreda. Nisam zagovornik liberalne privrede gde ona samu sebe izdržava i gde se to dešava bez državne intervencije, ali ovo što oni rade nije ni to. To je još gore. Dakle, nema nikakve intervencije. Ne postoji intervencija, osim one koja je u vezi sa punjenjem državne kase čiji su korisnici državni organi. Svi krediti koje uzimamo, skupi krediti, idu u potrošnju, kao i sve što smo rasprodali. Prodaja „Telekoma“, na primer, neće služiti za stimulisanje određenih grana proizvodnje i sasvim je moguće da će se taj novac trošiti na marketinške predizborne trikove sadašnje vlasti. Ode „Telekom“ za džabe, po nižoj ceni, i neće biti nikakvog stimulansa domaće proizvodnje koji bi bio značajniji, ne postoji interesovanje za spoljnotrgovinske odnose sa zemljama koje vape za trgovinom sa Srbijom. Recimo, pre neki dan delegacija Irana bila je u poseti kod nas, i njihov ambasador se žali da mora da moli naše predstavnike vlasti da ga prime. Ja neću da ulazim u karakter stepena demokratije u Iranu, ali država u našem položaju mora da sarađuje sa svima ako ima koristi, bio to Teheran, Vašington, Peking ili Moskva. I neko ko iz političkog poltronstva odustaje od mogućnosti da Srbiji pribavi određene pogodnosti tamo gde može, a to ne radi – po meni pravi veliku štetu.

Da završimo sa onim paradigmatičnim lubenicama vašeg oca, Slobodana Aligrudića. Hoćete li se nekada vratiti lubenicama?
To je simbolika. Da sada ne pričam o svom poslaničkom poslu, koji, ma koliko ljudi mislili da su te plate velike, nisu večne, i nije to sad važno – mene je moj otac učio da kad sve nestane, kad sve izgubiš, ostaje ta zemlja po kojoj možeš da čeprkaš, baciš seme i dobiješ plod. I onda te hrani da ne ostaneš gladan. Čuvam ja tu mogućnost, mada ne bih voleo da do toga dođe, neka se poljoprivredom bave poljoprivrednici, ja to po struci nisam, i sa aspekta današnjih kriterijuma, to malo zemlje što imam u Crnoj Gori, ništa je, a i u drugoj je državi, nažalost. Ipak, ta simbolika postoji, i za mene je veoma važna.