BRANISLAV MARKOVIĆ (1948-2010) Tajna praslovenskog sveta

Piše Dejan Đorić

Ma koliko to zvučalo neverovatno, Branislav Marković (1948-2010) crtao je bolje od nekih renesansnih i baroknih majstora, lepotu crtačkog tkanja, finoću, jasnost i oštrinu materije doveo je do skoro opsesivne pojavnosti

Crtač i slikar Branislav Marković rođen je u Knjaževcu 1948. godine, a umro u Beogradu 2010. godine. Potiče iz kraja u kojem nema previše umetnika, ali ih nešto neodredivo čini posebnim. Tihi, smireni a ponositi, slikari i crtači kao Branislav Marković, Dragoslav Živković i Miroslav Bata Blagojević Cincar izrazili su duboku tajnu tog podneblja, drevnost praslovenskog sveta, začaranost Istočne Srbije između života i smrti, sna i realnosti. Marković je u svetu slikara bio među najpovučenijim, posvećen porodici i beskrajno odan umetnosti. Za njega je znao samo mali broj posvećenika, njegove izložbe su bile retke, najbolje radove nije prodavao i tek u poslednjih nekoliko godina šira javnost je saznala za njega. Drugačije nije ni moglo da bude jer je bio likovni aristokrata, otmen gospodin zatvoren u svet svoje umetnosti koja je iznenađivala i laike i stručnjake. Prezirao je medijsku halabuku i zahteve vremena, uvek okrenut večnom u umetnosti. Prijatelji su ga poznavali kao neku vrstu mudraca kada je umetnost u pitanju, umeo je o njoj satima da besedi, da je tumači, vrednuje i uzdiže, opijajući slušaoca toplinom i ljudskošću, duboko poštujući  sagovornika.

FANATIK CRTAČKE UMETNOSTI
U mnogo čemu je imao  posebni ugao gledanja, sopstveni ključ za rešenje ne samo slikarskih problema. Mikelanđelove skulpture su ga ostavile ravnodušnim, a uzbudili su ga akvareli Emila Noldea. Bio je prorok u nekim stvarima, opisao je političko stanje današnjeg sveta pre dvadeset godina možda samo zato što je do kraja ovladao crtežom.
Branislav Marković je bio posvećenik, fanatik crtačke umetnosti, jedan od najvećih svetskih crtača druge polovine dvadesetog veka. Dragan Lubarda, njegov profesor, apostol beogradskog crteža je crtao i do pedeset sati neprekidno a i Uroš Tošković, drugi bog na crnom nebu srpskog  crteža, je imao brojne stvaralačke podvige. U ponečemu je njihov sabrat otišao dalje od njih. Crtež je shvatio kao isposništvo, možda pokajanje, povlačenje u najdublje osnove bića. Bio je jedan od mnogih talentovanih studenata beogradske Likovne akademije, đak Ljubice Cuce Sokić. Poštovanje je bilo uzajamno, a  shvatanje slike stare profesorke odredilo je kasnije njegov odnos prema boji. Unutrašnji preokret dogodio se na studijama neočekivano, kako to obično biva. Na času crtanja večernjeg akta neki od studenata nervozno je, brzo povlačio poteze i u tišini se čulo škripanje njegovog pera po papiru. Tada se profesor večernjeg akta Dragan Lubarda prodrao: „Kultiviši pero!“ Bio je to trenutak prosvetljenja, Markoviću se otkrila tajna crtanja, crteža kao discipline najviše udaljene od škrabanja. Drugi prelomni događaj dogodio se prilikom pažljivog posmatranja Raspeća u Studenici. U zanosu proučavanja srednjovekovnog živopisa, u naporu da pronikne u tajne starih majstora, otkrio mu se anatomski način rešavanja figure, posebno crtanje ruke i sklopa šake,  freske su ga poučile kako da crta prste i objedini druge delove tela. Nije reč samo o tome da je u blesku intuicije spoznao ono što drugi godinama pokušavaju na časovima anatomije, ili proučavajući zapadne majstore. Upoznao je nešto mnogo više – božansku meru stvaranja, odnose proporcija i nepogrešivost u srazmerama koji odlikuju pravog umetnika. Njegov likovni svet je skroman a veliki, suzdržan i dostojanstven, nalik freskama. Otkrivši tajnu crteža crtao je noćima, kada je najtiše, na malom i velikom formatu, okrutnom preciznošću, oporo i fascinantno. Crtao je sporo i tačno, nenadmašan u detalju,  urezujući linije i tačke kao stari graveri. Sa njim je ponovo blesnula tehnika minucioznog iscrpljujućeg rada gotskih zlatara, Martin Šongauer, Albreht Direr i Hajnrih Golcijus bi verovatno rado bili u njegovom društvu. Šrafirao je i modelovao kao na starim novčanicama i poštanskim markama i priznavao je samo ogroman trud, a veće likovno poštenje se nije moglo zamisliti u doba prolaznih iluzija.

CRTEŽ JE POŠTENJE UMETNOSTI
U blizini beogradske Železničke stanice jedan isposnik je stvarao genijalna dela, a da to skoro niko nije znao. Sasvim drugačije od Lubardinih i Toškovićevih prestupa i crtačkih ekstravaganci nabavljao je u tajnosti skupocene teške papire i, otkrivši tehniku krajnje finog skidanja žiletom već urađenog, neprekidno radio na istom listu. Mogao je da obrađuje jedan crtež i do tri meseca vođen svojom samurajskom logikom. Njegova su dela  zato moćne pojavnosti, do savršenstva dovedene iracionalnosti slojevitih struktura, velikog bogatstva detaljno definisanih prirodnih formi kamenja, ptica, trava, cveća, ženskih aktova, portreta starica, beba koje su prohodale, kengura, čudovišta… Ma koliko to zvučalo neverovatno, Branislav Marković je crtao  bolje od nekih renesansnih i baroknih majstora, lepotu crtačkog tkanja, finoću, jasnost i oštrinu materije doveo je do skoro opsesivne pojavnosti. Međusobno prožimanje i sadejstvo različitih prirodnih oblika zaživelo je u strukturama Dragana Lubarde, sazrelo kod Branislava Markovića i doživelo zenit u crtežima Srđana Aleksića Fraparege, poslednjeg velikog strukturaliste. Sada tako crtaju još samo Željko Đurović i Zoran Ivanović, negujući raskošnu materiju, uzgajajući čudno bilje crteža.
Ogroman napor, ljubav i volja uloženi u stvaranje, istrošili su umetnika, na plamenu duha, u vatri samopregora, gorelo je, trošilo se nejako telo. Krajem osamdesetih Marković je radio grafike po svojim crtežima, prave serigrafije, a ne ono što su kod nas pojedini umetnici nudili pod tim nazivom. Umesto običnih printova, ofset štampe na lajnen papiru koji imitira platno, docrtavao je ponovo i dorađivao svoj fantastični univerzum na većem broju grafičkih filmova. To ga uopšte nije zadovoljilo, a pošto je „Crtež poštenje umetnosti“ kako tvrdi velečasni Engr, nastavio je da crta. Oslabljenog vida i zdravlja,  devedesetih je sasvim  napustio hiperstrukture izvedene perom i tušem i osvojio način rada, sa četkom i akvarelskim laviranjem, potpuno drugačiji od dalekoistočnog. Najbolji među tim radovima su oni u kojima je umesto tuša koristio crnilo za kožu, što su Ljuba Popović i Dragan Lubarda primenjivali još pedesetih godina. Duže vremena se posvetio seriji crteža sa temom ratnika, jer šta je drugo i sam bio. Jedan od najvažnijih poznih predstavnika beogradske škole crteža, čiji potamneli sjaj danas najbolje otkrivaju Predrag Bajo Luković i Mihajlo Gerun, Marković je, a kako bi drugačije, crtao začudni, fantastični svet, bestijarijum na tragu Mediale koju sada možda najbolje zastupa ezoterik, slikar i crtač starog kova Mihajlo Đoković Tikalo.

USPEH DOŠAO PREKASNO
Krajem osamdesetih bio je to tako likovno dobro zasnovan i originalan rad da je privukao pažnju i Lazara Trifunovića, militantnog moderniste, gurua naših istoričara moderne umetnosti, koji nije imao mnogo razumevanja za grehe beogradske škole fantastike. Bio je opčinjen Markovićevim radovima, ali je odustao od davanja svoje izvanredne podrške rekavši da je u pitanju krajnje mala likovna produkcija. Crteži i slike Branislava Markovića su bili tako malobrojni i neoprostivo kvalitetni da to kulturni establišment nije mogao da podnese. Bio je i odveć originalan da bi postao profesor pa su ga odbili na konkursu na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, što je bio pouzdan znak da sa tom ustanovom nešto nije u redu. Uporedo je i slikao ali je imao kompleks da u ulju nije osvojio  isto što i u crtežu, želeo je da dosegne nešto samo njemu poznato pa je nezadovoljan uništio neke od najboljih slika novije srpske figuracije. Postepeno se njegovo materijalno stanje poboljšalo, uočili su ga ali i zloupotrebili neki od vodećih naših galerista i sve više je slikao a sve manje crtao. Uspeh je, kako to biva  kod nekih  umetnika, došao prekasno. Izloživši slike i crteže u Modernoj galeriji „Valjevo“ 2008. godine, Branislav Marković je ušao u srpsku istoriju umetnosti na najbolji način, Ljuba Popović i kustosi Galerije su umeli da prepoznaju pravu vrednost. Pojavili su se i ozbiljni kolekcionari pa je uz pomoć jednog od njih 2009. godine, izašla i manja monografija pod naslovom „Slike i crteži“ u kojoj su objedinjeni  važniji tekstovi, ali u grafičkom smislu ne prenosi ništa od magije njegovih dela i na osnovu nje se uopšte ne može steći utisak o njihovom kvalitetu.
Kako je već primećeno za eseje pisane o Ljubi Popoviću, niko od majstora pisane reči nije uspeo da prodre do kraja u zapretne svetove i dešifruje Markovićevu hermetičku ikonografiju, strogu nauku umetnika možda više okrenutog etičkom nego estetičkom. Na kraju je bolje citirati Dragana Lubardu, njegovog učitelja sa kojim je održavao jedini kontakt preko crteža. Neka nam bude oprošteno (Lubarda o citatima misli najgore i kaže:  „Citati i plastične kese su zagadili svet“) za navođenje par reči o mornaru, koji je sa njim na beloj lađi brodio crnim morima tuša: „Unutra je crtao, došao je do tvrde, oštre linije, bio je skučen i sabijen, bio je u liniji“. Bio je Umetnik.