PEČAT Antoniću

Piše Milorad Vučelić

Ako je predložena i preinačena Rezolucija UN ispunila zahtevanu meru „demokratskog i moralnog patriotizma” Slobodana Antonića – pogotovo onda kada je i Vlada Srbije podržala apsolutnom jednoglasnošću i to na telefonskoj sednici – da li to znači da je Antonić oslobođen principa na koje se  sam obavezao?

Uz dužno uvažavanje, uzalud Antoniću! Tekst „Odlazak sove“ se objavljuje uz napomenu – promašio temu.
Sva ta razvrstavanja tipova patriotizma, prikazivanja navodnih konfuzija, izmišljanje nekakve „pokazne vežbe ‘Kako se izoluje još jedan centar otpora’“, „združenog napada“, navodne „difamacije jednog opasnog intelektualnog i potencijalnog političkog žarišta otpora“ kao što je NSPM, „kampanji koja se vodi na stranicama ‘Pečata’“ – pokušaj su da se neke teme veštački i lažno nametnu kao predmet spora.

PRAVA BORBA I PREDAJA
Sve to može biti ili jeste tema nekih budućih rasprava, polemika ili dijaloga, ali u ovom slučaju nije o tome reč. „Pečat“ je samo sledio davnašnje osnovno načelo da „sve što je javno štampano treba da bude javno kritikovano“. Antonić je napisao nešto („Srbija posle MSP-a“ i „Kvislinzi, patriote i nijanse“) što je za „obične“ i „neobične“ čitaoce „Pečata“, kako ih Antonić razvrstava, bilo iznenađujuće i što je izazvalo pored iznenađenja i nedoumica i oštru polemiku. Tri „obična“ čitaoca „Pečata“ sa poznatim imenom i prezimenom koje su zaslužili „dugim i ozbiljnim radom“ i priznanjima zvali su urednika „Pečata“ i to krajnje precizno i ovim redom iz Los Anđelesa, Pariza i Londona odmah posle dva Antonićeva teksta, a pre bilo kakve polemike, da pitaju: „Šta se to dešava sa Antonićem?“. Umesto da razmisli o tome odakle i zašto takva upitanost, Slobodan Antonić dovodi u pitanje argumente, motive i namere svih osim samog sebe.
Učtiv i sentimentalan ton i pristojnost jesu dobre osobine, ali ne mogu biti niti jesu neki poseban dokaz relevantnosti i „demokratskog i moralnog“ patriotizma, a još manje ga mogu nadomestiti i zameniti. Uzgred budi rečeno u „pristojnost i uzajamno poštovanje“, na koje se Antonić poziva, ne može se uvrstiti to što on svoje kritičare naziva „gomilom“, a njihovu kritiku „konstrukcijama“ ili „klevetama i lažima“.
Na stranicama „Pečata“ Antonića niko nije nazvao „budalom“, niti je bilo razloga da se on u tom precizno opisanom pojmu prepozna. Razloge za direktno prepoznavanje jedino on pouzdano zna. Čudi me da je Antonić smetnuo sa uma da ni Đerđa Soroša niko u „Pečatu“ nije nikada nazvao „svinjom“, niti ga je optuživao „da je silovao svoju strinu i pojeo svog pašenoga“. Soroš je u specijalnom izdanju „Pečata“ (autora Vladimira Dimitrijevića) nazvan samo „Velikim meštrom sviju hulja“. Zašto bi onda neko ko je sarađivao sa njim trebalo da ponese neku težu kvalifikaciju.
A, kažu i da se i Soroš u poslednje vreme promenio i popravio.
Našu raspravu, zvali je ovakvom ili onakvom, na pravi način završio je neko ko je izvan pomenutih sporova (Tadić i Jeremić). Tu su raspravu okončali događaji oko srpske rezolucije i njenog usaglašavanja „sa našim EU prijateljima“.
Slobodan Antonić je u svom tekstu „Odlazak sove“ suštinu, povod, izvor i pravi razlog spora u kome učestvuje precizno i izazovno sveo i raščistio na sledeći način:
„Zbog svega toga, nudim vrlo jednostavan test, prost lakmus papir ispravnosti naše dve konkurentske teorije. Ako, naime Tadić i Jeremić povuku rezoluciju i ako sa ‘našim EU prijateljima’ sastave drugu, ‘razumniju’, javno ću priznati da je sve ovo sa UN i MSP, od 2008. pa sve do danas, bila najobičnija gluma, vešto fingiranje, predstava za narod, a da su Tadić i Jeremić najobičniji kvislinzi, lažne patriote i prevaranti. Ako, pak, Tadić i Jeremić, i pored sveg lomljenja ruke, ne povuku rezoluciju i ostanu uporni u pokušaju da za nju obezbede većinu u UN, onda bi bilo lepo da, isto tako javno, zastupnici teorije o ‘fingiranju’ i ‘kvislinzima’ priznaju da su se ova dvojica naših političara, makar po ovom pitanju, usudila da se suprotstave Imperiji. I da nisu baš potpuni ‘kvislinzi’“.
Hic Rodus, hic salta!
Evo prilike da se u „Pečatu“ odgovori na izazov koji je Antonić sam sebi i drugima postavio.
Istini za volju ako se to i dogodi biće to samo lep gest javne doslednosti i pristojnosti i ništa više od toga. Jer ma koliko se međusobno uvažavali i ma koliko o sebi lepo mislili i hranili svoje sujete, neće taj Antonićev gest priznanja i imenovanja nekog ovim ili onim imenom imati neki opšti i veći značaj, jer ovde nije reč o postupku nekog srpskog Hajdegera ili činu Iva Andrića, Miloša Crnjanskog, Mihaila Markovića ili Dobrice Ćosića, a uz sve uvažavanje „dugog i ozbiljnog rada“ o kome Antonić samoljubivo govori. Mnogo je važnije od toga da se analitička aparatura zasnuje na principima i na uvidu u celinu problema i da se iz nje otklone one manjkavosti koje dovode do toga da se pravom borbom proglasi predaja, a bela zastava srpskom trobojkom. Naravno, ukoliko je o manama metoda reč, a ne o nečemu drugom.

MINERVINA SOVA
Na kraju nešto o sovama koje Antonić pominje, a dovodi ih u vezu sa „argumentovanom i ozbiljnom refleksijom“ za koju se on zalaže. Hegelova „Minervina sova“, kao što je poznato, izleće u suton. Posle okončanih istorijskih događaja i dešavanja da bi ih slikajući sivom, mudro i sa distancom protumačila i objasnila. Kao, recimo, posle predloga UN EU i eštonsko-vesterveleovsko-hejgovske „amandmanski unapređene i usaglašene“ srpske rezolucije. Više sam nego siguran da Antonić nije dobro razumeo ili da je loše protumačio Hegelovu „Minervinu sovu“ i njen smisao i ulogu. U svakom slučaju njegova interpretacija Hegelove „Minervine sove“ kao „nade u budućnost“ je jedinstvena i čudna. Upotrebljena je u pokušaju da se lažnom učenošću opseni prostota.
Što se, pak, pravih sova tiče, pa možda i onih koje su obitavale u šupljinama „Palate federacije“ (danas „Palati Srbije“), one su se mahom i naselile u Vojvodini. Nastanjuju se često u napuštenim vojvođanskim seoskim kućama. Može li se iz tih namnoženih sova nekom analitičkom aparaturom ustanoviti da je novoustanovljena vojvođanska državnost sam sukus mudrosti i „lepa simbolika nade u budućnost“? Takav zaključak bi donekle objasnio i neke ranije Antonićeve stavove oko amandmanskog usavršavanja Statuta Vojvodine.
Napokon, gde bi drugo sove iz „federacije“ nego u novu vojvođansku federalnu jedinicu Džudine „Jugosfere“ i regiona Evropske unije. Seliće se izgleda te sove, o kojima priča Antonić, kao laste na jug. Doduše laste će odleteti dalje na jug, a sove o kojima zbori Antonić će se zadržati u Sandžaku.
Ali nije ovde reč o „Hegelovim Minervinim sovama“, niti o sovama uopšte, reč je o nečem drugom. A to drugo nije ni „argumentovana i ozbiljna refleksija“. Za nju je u „Pečatu“ bilo, ima i biće uvek mesta. Ko to izabere neka počne, ili neka nastavi da učestvuje.