Ružni, prljavi, zli

Piše Milorad Vučelić

Zvaničnim Srbima i većini medija u našoj zemlji nema se šta zameriti. Svojski su se godinama trudili da potvrde sliku koja je propagandno stvarana o Srbima. Po toj slici Srbi su ružni, prljavi, genetski pokvareni i zli. Što je najgore oni većinu svojih istorijski stečenih nacionalnih osobina smatraju normalnim. Oni tako smatraju normalnim da imaju pravo na svoju državu. Oni misle da imaju svoju istoriju i tradiciju. Misle da imaju svoju junačku vojsku. Žive u uverenju da su u svetskim ratovima bili na boljoj strani sveta. Srbi čak veruju i u „slobodu zlatnu“. Oni stoga misle i da imaju pravo da se u to ime bore protiv okupatora. Srbi smatraju normalnim da imaju svoju Crkvu i svoju, pravoslavnu, veru. Imaju svoje istorijske junake i pretke kojima se ponose i čije grobove čuvaju. Srbi se žene, Srpkinje udaju, rađaju i podižu potomke. Čak polažu i prava na život na nekoj definisanoj teritoriji…

ŽIVOT U PATOLOGIJI NORMALNOSTI

Srbe je trebalo uveriti da je njihova normalnost u stvari patološka, da žive u patologiji normalnosti. Potrebno ih je bilo lišiti svakog samopoštovanja. Trebalo ih je suočiti sa njihovom pravom stvarnošću i prošlošću. Sve što je pojedinačno i incidentno, sve što je u svakom narodu tek kriminalni slučaj, kod njih se mora pokazati kao glavna osobina nacionalnog karaktera, kao centralni javni problem.
U tu svrhu Srbi su se počeli pojavljivati isključivo kao masovni silovatelji. Kampanjama su njihova država i njeni službenici optuženi za smišljeno zlostavljanje duševnih bolesnika. U Srbiji je pronađeno više mafija nego u celom svetu. Među Srbima je pronađeno više fašističkih organizacija nego u celoj Evropi. Proizvedeno je više vajnih antifašista nego što je ikad igde bilo. Svaki jasan stav nekog vladike o bilo kakvom socijalnom ili nacionalnom pitanju bio je proglašavan za klerikalizam. Kada neki narkoman izvrši teško krivično delo, poput ubistva majke, to se ne proglašava kriminalom, nego karakterističnom pojavom koja je kod Srba bila oduvek česta, ali se o njoj ćutalo.
Najbizarniji zločini proglašavani su opštom i učestalom srpskom pojavom koja se do tada navodno prikrivala, i o kojoj se sistematski ćutalo. Kontinuirano se vrši promovisanje najrazličitijih zločina i odvija se svojevrsno masovno inspirisanje i podsticanje.
Kampanje su polako počele da različite dotadašnje srpske normalnosti prevode u nepočinstva, a nepočinstva i nenormalnosti u nešto ne samo dopušteno i normalno, nego i opšte poželjno. Priča o manipulaciji gej populacijom i paradama dovoljno je poznata.
Srbi su sve češće morali da svaki svoj javni nastup počnu sa čuvenom rečenicom: „Ja moram da kažem da se naravno ne slažem sa onima koji bi primenjivali silu ili koji ne bi najoštrije sankcionisali to i to…“ „Ne spadam u one koji bi…“ „Ja, dabome, nemam ništa protiv, ali bi ako smem da kažem…“ „Ne spadam u naročito pobožne ali ipak mislim da ne bi trebalo…“
Polovinu svakoga istupa bi neki do tada normalan Srbin morao da potroši na ograđivanje  i izvinjavanje, okolišanje i samoopravdavanje da bi rekao koju on pojavu smatra normalnom a koju nenormalnom.

CENZURISANJE JUTARNJIH SCENA BUĐENJA

U Srbiji se niko više ne bi iznenadio, a u skladu sa ovim kampanjama i savremenim poimanjem nenormalnosti i normalnosti, ako bi se počelo zabranjivanje svih onih filmova u kojima nekim strašnim snom probuđeno dete dolazi kod roditelja u krevet ili, pak, cenzurisanje onih scena jutarnjeg buđenja koje se odvija uvlačenjem deteta u krevet kod oca ili majke. Naravno, reč je o osnovanoj sumnji da se radi o mogućem incestu i pedofiliji. Da o poeziji čika Jove Zmaja o dedi i unuku o kome piše Dragomir Antonić i ne govorimo.
Naravno, lako je prepoznati da vriska i vika oko navodnog velikog broja pedofila, kao i o pedofilskoj tradiciji kod Srba, kao i mnogo čemu drugom pomenutom i nepomenutom, ima i jednu prepoznatljivu svrhu – anestezirati javnost i zamutiti sliku o nacionalnoj i ekonomskoj katastrofi i odgovornosti srpskih vlastodržaca za nju.
Kampanje su jednim delom urodile plodom. Proces suštinskog rasrbljivanja odmakao je. Mnogo toga ohrabruje. Srbija je gotovo sumanuto počela da iskoračuje iz same sebe i da otvoreno stremi ka nultoj godini svog postojanja, koja će biti označena potpunom realizacijom evroatlantskih integracija. Uložen je ogroman trud da se srpski narod dosegne poželjne visine neke novoproklamovane normalnosti i odricanja od svojih tradicionalnih nenormalnosti.
I taman kada smo svi mislili da smo pri samom kraju tog procesa, zadat nam je težak udarac. Za Srbe je ponovo podignuta lestvica priznate normalnosti. Ko će drugi da nam zada taj udarac do braća Hrvati.
U Hrvatskoj se, naime, podnosi zakon u kome više neće biti krivičnog dela incesta. Rođeni brat i sestra moći će slobodno da stupaju u seksualne i bračne odnose ako su punoletni i ukoliko to čine svojom slobodnom voljom.
Srbe tek čekaju nova iskušenja na mukotrpnom putu ka normalnosti. Ako i na trenutak zastanu – sav dosadašnji trud biće uzaludan. Biće zasluženo i ponovo ružni, prljavi, zli i – konzervativni.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *