MIODRAG PERIŠIĆ Neumorni disident i duša opozicije

Piše Gojko Đogo

Perišić bio jedina ozbiljna ličnost koja ga je mogla, u nekoj prilici, smeniti ili zameniti, a takve, Zoran Đinđić, kao ni bilo ko iz te neokumrovačke škole, nije voleo

Vremenska i prostorna razdaljina nekad omogućuje da se neka slika, pojava ili ličnost, neki događaj ili zbivanje sagledaju u širem ambijentalnom ili istorijskom kontekstu, prozirnije i celovitije nego kad smo u njihovoj neposrednoj blizini, kao posmatrači ili učesnici. Znatno češće, ta udaljenost zamagljuje naš vidik i uvid, naše oko i sećanje, jasnije se vide obrisi i senke, a gube nijanse i detalji, kao u vodenom ogledalu. Na zaranku života to ogledalo je bistrije, na zalasku sve mutnije.
Kad god treba nešto da zabeležim po sećanju, u nedoumici se pitam da li je baš tako bilo ono što je bilo? Ovo pitanje jednako vredi za ono što se zbilo juče, pre deset, dvadeset ili pre pedeset godina, pa i za ovo sećanje na Miodraga Perišića.

LEVIČARSKI TALAS „ŠEZDESETOSMAŠA“
Mile i ja smo se sreli još početkom sedamdesetih, dok sam bio u redakciji „Književne reči“. On je isplivao iz onog levičarskog talasa „šezdesetosmaša“; pisao je pesme u prozi, bio je već objavio zbirku „Alhemičarski krokodil“, i počeo da objavljuje članke i komentare u „Književnoj reči“. Iako je „Reč“ bila list književne omladine Srbije i pod šinjelom omladinske organizacije, nije bila odveć ideologizovana, pa ni Perketovi prilozi nisu bili takvi, ali ga je pratila priča da je mlad partijski kadar i da bi ga, po mišljenju glavnog urednika Milisava Savića, trebalo primiti u redakciju. Biće, ipak, da je kum Savić – kako smo ga tad pokrstili – onako oprezan i dovitljiv, kakvog ga je Bog dao, odnekud primio ovu preporuku, pa je hteo i da je ostvari. Ovaj Savićev partijski švindleraj, kao i sve češće njegovo pozivanje na prava glavnog urednika, pa i proturanje ili izbacivanje tekstova iz lista u štampariji, izazvalo je pobunu u redakciji i ja sam dao ostavku, i napustio „Reč“. Dugo posle toga, možda sve do imenovanja Jovice Aćina za glavnog urednika, nisam ni objavljivao u „Reči“.
Verovatno je ova redakcijska epizoda i partijska viza, koja je neko vreme Miletu otvarala vrata, doprinela da se između nas uspostavi izvesna distanca, tako da se nismo družili sve do početka osamdesetih, dok nije pukla bruka oko Vunenih vremena. Tad je Mile ustao u moju odbranu i napisao nekoliko principijelnih, hrabrih i poštenih tekstova. Bio je to jedan od najuticajnijih glasova podrške u generacijskom krugu pisaca i publicista oko „Književnih novina“, „Književne reči“ i Francuske 7, koji je bio – i danas verujem – onaj spasonosni pojas koji je znatno doprineo da ne potonem u politički mulj. Otada smo Perke i ja počeli da drugujemo i, kasnije, jatakujemo.
Dolaskom na mesto glavnog urednika „Književnih novina“, Perišićev uticaj u književnom i kulturnom životu znatno je porastao. Sa filozofskim i književnim obrazovanjem, i lepim osećajem pisao je zapažene tekstove o poeziji, ali angažovani kritički komentari i uvodnici u „Književnim novinama“, kao izvanredni književni i sociopolitički eseji, kakve onda niko nije pisao tako dosledno i uporno, presudno su doprineli njegovom ugledu.
Negde u to vreme, dok je još trajalo rvanje oko Vunenih vremena i drugih „slučajeva“ i sudskih procesa, Perišićev svetonazor se promenio. Boljševik iz „šezdesetosme“, uslovno rečeno, postaje socijaldemokrata, pa i demokrata. Ali, nikad liberal, u onom smislu kako se liberalizam danas iskazuje. U Miletu je vazda tinjalo levičarsko osećanje socijalne pravde.

DISIDENTSKO OSAMDESETO STOLEĆE
To naše osamdeseto desetleće, kao ni u jednoj zemlji na istoku, ispunjeno je disidentskom delatnošću. (Ne znam kako bi se to drukčije moglo nazvati.) Oko Francuske 7, Udruženja književnika i „Književnih novina“, Akademije i Instituta društvenih nauka, Filozofskog i Filološkog fakulteta, pa i „Književne reči“, Doma omladine i Studentskog kulturnog centra, okuplja se nevelik kružok „zatočnika slobode“. To nije bila organizovana opozicija, niti grupa istomišljenika, ali Odbor za zaštitu umetničke slobode u Udruženju književnika, zatim Akademijin Odbor za zaštitu slobode misle i izražavanja jesu bile prve organizovane forme opozicionog delovanja. U tom kulturnom rasadniku nikle su i prve opozicione stranke.
Pominjem ovaj disidenski krug stoga što je Mile Perišić bio u samom središtu ovih zbivanja. Nije bio Glavni – Glavnog nije bilo – ali je bio duša opozicije.
Vazda vedrog dečačkog lica, sa dobroćudnim osmehom, furao je pomalo stil nežnog grubijana, hteo ponekad da liči na žestoka momka, a u stvari je bio veliko, veoma osetljivo dete koje je za čas moglo da pusti suzu; brige i nevolje je primao dublje nego što je pokazivao; bio je neutešni optimista, masovik, bezazleni partijski komesar bez kožne torbice, uvek sa nekom svežom idejom u džepu; ponekad se igrao i konspirativca koji nam poverava neku važnu tajnu informaciju od „nekih ljudi“ iz Amerike i Rusije… Imao je, zbilja dobre i ugledne prijatelje u svetu, odlazio je nekoliko puta u Ameriku i poduže boravio, tamo su mu se i ćerke rodile. Bio je odan lični i porodični prijatelj, sve je znao o našoj deci i umeo je da ih pridobije da i ona njega vole. Sam je otišao u Sarajevo 1984. godine da prisustvuje montiranom suđenju Radovanu Karadžiću.
Saučestvovao je u mukama prekodrinskih Srba, posebno je voleo Hercegovce, jer je i sam po ocu Stočanin, iako je rođen u Zenici. (Sećam se da su još šezdesetih godina postojale jedna ili dve kuće Perišića tamo iza stolačke dogane, između kupalja i donjeg mosta, blizu kuće Vlajka Lalića, oca pesnika Ivana V. Lalića. Prošao sam tuda prošle jeseni, ali nisam ih video, možda nisam umeo da ih nađem ili su srušene?)
Ta hercegovačka krvna žila dovela je Mileta i u zavičajno Udruženje Srba iz Bosne i Hercegovine u Srbiji koje smo formirali početkom devedesetih. On je ponajviše i lobirao da mene izaberu za predsednika. A on je bio jedan od potpredsednika. Nagovorio me da zajedno odemo i na jedno poklonjenje Slobodanu Miloševiću, istina na predsednikov poziv. (Da se vide dva predsednika svih Srba, ironično se šalio.)
Ali, Perke nije stizao da se previše bavi humanitarnim poslovima udruženja. Više posla je imao u Demokratskoj stranci.

NIJE BILO „TEŠKIH NOGU“
Potkraj oktobra 1989, došao je kod mene u Dom omladine pesnik i sekretar Udruženja književnika, rodom Trebinjac, Dušan Vukajlović i pozvao me da sa nekolicinom prijatelja osnujemo Demokratsku stranku. Sutradan smo se okupili u Udruženju književnika da o tom porazgovaramo. Vukajilo i Mile su bili već obavili neke razgovore, većali smo koga bi još trebalo pozvati. Došli su Čavoški, Koštunica, Đinđić, Marko Janković, možda Inić i Trivo Inđić, ne sećam se dobro. Bilo je jasno da je ova ideja već prokuvana, valjda u Institutu društvenih nauka.
Ti pripremni razgovori održavani su uglavnom svakog ponedeljka, uveče, najčešće u Udruženju književnika, i jednom, dvaput, u mojoj kancelariji u Domu omladine ili u stanu advokata Đurđa Ninkovića, u hotelu „Astorija“.
Bile su to rasprave o programskim načelima, o kadrovskim pitanjima nije bilo ni reči. Grupa nije uvek bila ista, neki su dolazili i odlazili iz različitih razloga, ili se nisu slagali sa nekim od programskih načela ili su zazirali od represije. U ponedeljak, 11. decembra uveče, u Udruženju književnika, nas trinaestorica, po azbučnom redu, potpisali smo apel javnosti u stotinjak primeraka. Pekić i Danojlić su bili u Londonu i Parizu, pa ih je potpisao Kosta Čavoški. Nije bilo „teških nogu“, niko nije oklevao. Bila je to mala svečanost. Vukajilo je doneo viski.
Sutradan, 12.12.1989. godine, u 10 sati, održana je konferencija za štampu u klubu Doma omladine, na kojoj je Osnivački odbor Demokratske stranke uputio svoj prvi apel javnosti. Konferenciji su prisustvovali: Mićunović, Čavoški, Rade Stojanović, Inić, Marko Janković, Vukajlović, Gligorov i ja. Tako je počela svoj život nova Demokratska stranka, i ta priča dalje je već poznata.
Perišić je stalno bio u najužem rukovodstvu, njegov uticaj je bio sve vidljiviji, posebno posle Mićunovićeve smene. Đinđić i on bili su poznanici iz „Književnih novina“, možda i sa fakulteta, i njihov odnos je bio drugarski neposredan, pa i prisan. Nije mu, kao demokrati, naudilo ni to što je bio ministar u Panićevoj vladi i, potom, savetnik predsednika Dobrice Ćosića.
Ali, nisu Demokrate bile baš harmonična familija. Stranku su dosta brzo napustili većina osnivača i neki ugledni članovi. Naime, od samog početka, od osnivanja, postojala je neformalna, ali uočljiva podela na plave i žute, što je amblem Demokrata i nehoteći sugerisao: žuto (zlatno) sunce na plavom (nebeskom) polju. Od te podele na plave i žute, patriote i mondijaliste, narodnjake i liberale – kako god ih zvali – dugo je bolovala Demokratska stranka. Bilo je predloga da se uspostave dva krila jer oko većeg broja pitanja nije bilo spora. To nije učinjeno i Demokrate su se počele cepati, parojčiti, kao košnica sa više matica. Samo se Mićunović priklonio i vratio kući.
Tako je minulo jedno čedno, disidentsko, devojačko doba stranke koja je bila najveća nada Srbije. Počelo je strančarenje, smutnja i trgovina svim i svačim, ponajviše ljudskim kožama.
A gde je tu neutešni optimista Mile Perišić? On i ja smo ostali verni „zakletvi“, ja do paljevine „Rajhstaga“, Mile do smrti.
Mi smo stalno bili zaduženi za Srbe preko Drine. Prvih ratnih godina uživali smo i posebnu Đinđićevu naklonost, on nije zaboravljao da je Bosanac, rođen u Posavini, na „koridoru“. Mile je Karadžiću prenosio Đinđićeva mišljenja i predloge, i gunđao kad Radovan ne bi poslušao. To, ipak, nije uticalo na njihovo prijateljstvo. Mile je znao da su Đinđićevi predlozi, preko zajedničkih prijatelja, najčešće usaglašeni sa Miloševićevim, i utoliko bili ozbiljniji, što je do Radovana stizalo preko drugih izvora. Ja sam, pak, uvek bio na Radovanovoj strani i uveravao Đinđića da Karadžić ne može i ne sme, dok rat traje, praviti bilo kakve paušalne kompromise.

NADMETANJE „PLAVOG“ I „ŽUTOG“
I pored manjih nesporazuma, Karadžić i Đinđić su se sreli nekoliko puta u Udruženju Srba na Terazijama, u zgradi gde je bilo i sedište Demokratske stranke. Đinđić je, potom, sa svojom svitom, otišao na Pale. Taj paljanski „pečeni vo“ – koga nije ni omirisao – Đinđiću je često nabijan na nos, ali, istine radi, valja reći da je tada ugled i rejting Demokrata tako naglo porastao da ga, valjda nikad, pa ni danas, nisu dostigli.
Do konačnog raskida tih višestrukih veza sa Palama došlo je tek kad je izbio sukob između Karadžića i Biljane Plavšić. Đinđić je podržao Plavšićevu i time raskol u Srpskoj demokratskoj stranci. Smetao mu je navodni kriminal za koji je Biljana optuživala neke prvake SDS-a. Ali, po sredi su bili drugi, politički razlozi.
Otad, na žalost, i uticaj Mileta Perišića (i moj, naravno) u stranci počinje da se koleba. Mile se dugo otimao i pokušavao da okupi i osnaži naše „plavo krilo“, ali nadlukaviti ili nadmudriti Đinđića niko nije mogao. To batrganje više mu je odmoglo nego pomoglo. Mile je i dalje tavorio i moralisao u stranci, bio je dragocen i poštovan, i članovi su to prepoznavali, dobijao je veliki broj glasova na tajnim izborima, ali „žuto krilo“ nikad ga nije prigrlilo. Nije tražio pomilovanje, ali ga ne bi ni dobio. Zalud je pokušavao da izbije u vrh, gde mu je bilo mesto. Bio je jedan od potpredsednika i poslanik, ali Đinđić ga nije puštao u „hram pomazanika“. Ne zato, rekao bih, što je i dalje ostao veran plavoj strani dvorane – nove privilegije su sve ispremetale i pomutile – nego zato što je u podvršju stranke Perišić bio jedina ozbiljna ličnost koja ga je mogla, u nekoj prilici, smeniti ili zameniti, a takve, Đinđić, kao ni bilo ko iz te neokumrovačke škole, nije voleo, ni pravoverni sin Milošević, ni razmetni sin Đinđić. Zato je Perišić i poslan za ambasadora u Kanadu. Ne u Njujork, gde je imao ozbiljne političke veze, nego u Kanadu, u Zanzibar.
Pre odlaska, pitao sam ga zašto ide kad dobro zna zašto je tamo poslan, a njegova Žaneta je, otprilike, odgovorila: Pa, moramo od nečega živeti, vidiš ovu decu, treba da brinemo i o njihovoj budućnosti, ne samo o sebi.
I otišao je Mile, s tugom, iako se senka na njegovom dečačkom licu nije primećivala.

NIJE STIGAO – DA DOHVATI RUČKU
Ne bih želeo da se ogrešim o bilo koga pomenutog, najmanje o Zorana Đinđića, ali nema ni razloga, da uporedo sa isticanjem njegovih vrlina, ne pominjemo i njegove grehe, i tragične zablude. Te zablude su ga i odvele u smrt. Kad se dete previše zaigra, lako može slomiti nogu ili ruku, ili upasti u kakvu rupu. Đinđić je bio tako veliki igrač da je poverovao kako se i sa đavolom može igrati, samo da utakmicu dobije. Kad se igra završila, đavo je došao po svoje. Apostol realpolitike završio je kao žrtva svog političkog romantizma.
Mile Perišić je došao na sahranu svog prijatelja i video ko nosi njegov kovčeg. Stari drug nije stigao da dohvati ručku. Sreli smo se na groblju i dogovorili viđenje, ali se više videli nismo.
Rekao je negde nešto – a zna se gde i pred kim – što se pretendentima na demokratski presto nije svidelo; neko je u tim rečima prepoznao navodne njegove ambicije i umesto na Skupštinu stranke, pozvan je na partijsko-policijsko saslušanje. To nije bila Udba ni Bia, nego nešto gore od oboje. Demokratska stranka ili policija duguju nam tu istinu i imena onih što su učestvovali u tom sramnom ritualu u kome je ostrakizovan Miodrag Perišić, pisac i političar koji je ostavio neizbrisiv trag u našoj kulturnoj i političkoj povesti poslednje četvrtine minulog veka.
U noći, pre nego što je otputovao, javio se telefonom jednom prijatelju, gotovo u suzama, pomenuo je „suđenje“, ali nije ničije ime. Nije hteo ili nije smeo.
Njegovo plemenito srce tu uvredu i poniženje nije moglo da preboli.
Tako su polomljena dva golubija krila Demokratske stranke – žuto i plavo – sad nam se vrani prevrtači premeću iznad glava.

_______________________

Ovaj prilog književnom i političkom žitiju Miodraga Perišića, sažet i krajnje uprošćen, zadire nužno u život Demokratske stranke i drugih institucija gde je Mile založio najbolji deo svoga života. Ponešto sam, svakako, prevideo ili zaboravio, možda negde i pogrešio, posebno zanemarujući hronologiju i širi društveni kontekst, ali ovo nije prelistavanje stranica istorijske čitanke nego prebiranje po uspomenama.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *