Psovka Tome Nikolića

Piše MILORAD VUČELIĆ

Postupak lidera Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića samo je ukazao i skrenuo pažnju na suštinu problema s kojim se u srpskom političkom i javnom životu suočavamo. Zato većina ljudi ne krivi Nikolića već na tu psovku gleda kao na simptom jedne druge teške bolesti koja se može izlečiti u izbornom traženju alternative postojećoj parlamentarnoj praksi i vlasti

Može li imati ugled onaj parlament u kome se već godinama ne raspravlja o najkrupnijim problemima države i srpskog društva i koji nijednom na dnevnom redu nije imao osnovno državno pitanje – Kosovo? Može li biti od ugleda parlament u kome su prava opozicije teško osakaćena, a ona više nego ponižavana? Može li imati demokratskog i nacionalnog ugleda parlament sa najrigoroznijim antidemokratskim poslovnikom koji narušava osnovne dužnosti narodnih predstavnika? Može li imati ugleda parlament čiji predsedavajući više liče na kapoe radnih logora i čuvara zatvora nego na parlamentarne spikere. Može li biti od ugleda parlament koji je u stanju da otpočne sednicu o budžetu države i sasluša ekspoze predsednika vlade bez prethodnog razmatranja i stava parlamentarnog odbora za finansije? Može li biti od bilo kakvog ugleda parlament kada se bez njegovog odbora za finansije i njegovog predloga neko tretira kao kandidat za guvernera Narodne banke Srbije? Može li biti od ugleda onaj parlament koji na brzinu donosi zakone koje je nemoguće sprovesti? Može li biti od ugleda parlament koji bez reči usvaja prevedene tuđe zakone, a onda ih kroz dva meseca menja?

NEČUJNA MAŠINERIJA
Može li imati ugled parlament koji donosi zakone koje ne poštuje niko u državi, a posebno ne poslanici koji su ih izglasali? Može li biti od bilo kakvog ugleda onaj parlament koji uvodi nove institucije i agencije za borbu protiv korupcije ili revizore čije odluke za poslanike vladajuće većine ne važe? Može li bilo kakvog ugleda imati onaj parlament koji na dnevni red svog zasedanja pod tačku razno i poslanička pitanja sa zakašnjenjem od tri meseca stavlja na dnevni red izveštaj deviznog revizora? Može li imati ugleda onaj parlament koji protivustavno usvaja Statut Vojvodine i diskretno doprinosi secesiji jednog dela srpske državne teritorije? Može li imati bilo kakav ugled onaj parlament koji iz meseca u mesec menja broj okruga u Srbiji? Može li imati ugled onaj parlament koji dve godine nije u stanju da izabere sudije Ustavnog suda Srbije i tako kompletira ovu visoku državnu instituciju? Može li biti od ugleda onaj parlament koji donosi protivustavne zakone o izboru sudija? Može li biti ugledan onaj parlament koji se pretvorio u puku nečujnu mašineriju za donošenje zakona i deklaracija? Može li biti od ugleda onaj parlament u kome vladajuća većina uglavnom ćuti i ćuteći podiže ruke u danu za glasanje? Može li imati ugled parlamentarna rasprava u kojoj je glavni kriterijum i razlog za vrednovanje valjanosti argumenata uljudno ćutanje i bon-ton?
Može li imati ugleda onaj parlament u kome se na sav glas zahteva od opozicionih poslanika da budu „konstruktivna opozicija“ baš kao da živimo usred realnog socijalizma? Još samo da čujemo da „nećemo kritizerstvo nego dobronamernu i konstruktivnu kritiku koja iznosi dobre i realne predloge“ i da se neko obruši na mladog Marksa i njegovu „kritiku svega postojećeg“ pa da pomislimo da nas je neki vremeplov vratio preko pola veka unazad!
Može li imati ugleda onaj parlament koji se svim silama i osiono obrušio na „Večernje novosti“ i celokupnu javnost zbog jedne štamparske greške, a sve zarad odbrane ugleda i autoriteta tog istog parlamenta? Više je poslanicima smetala ta štamparska greška nego lažna Deklaracija o Srebrenici koju je usvojila poslanička vladajuća većina? Može li imati ugleda onaj parlament u kome će protiv srpskog naroda biti podignuta lažna optužnica o jedanaest pokušaja genocida nad muslimanima u prošlom veku? Može li biti reči o bilo kakvom ugledu parlamenta kada je taj poslanik deo stranačke većine koja vlada Srbijom? Može li imati ugleda onaj parlament koji deklariše i ozakonjuje laž i srpski samošovinizam i samorasizam dovodi do krajnjih granica? Ne može.

SAMOHVALA REŽIMA
Lako je u pomenutom parlamentu prepoznati Narodnu skupštinu Republike Srbije. Punih godinu dana je organizovano vođena antiparlamentarna kampanja u Srbiji. Pucalo se iz svih oruđa po poslanicima i skupštini. Iz dana u dan. Bila je artiljerijska priprema za donošenje drakonski restriktivnog poslovnika, a parlament je postao inkubator za proizvodnju zakona po evropskim standardima.
Krajem prošle i početkom ove godine ova ista Narodna skupština Srbije je konačno postala pravo miljenče. Mediji su je hvalili na sva usta. Te kako je efikasna, te kako je demokratska, te kako je evropska, te kako je uvažena… Pojavili su se i postrojeni gardisti i crveni tepih. Na sav glas se orilo po svim medijima da je izvršen „povratak dostojanstva parlamenta“!
Onda je usledilo istraživanje u narodu po kome u tu i takvu Narodnu skupštinu ima poverenje samo dva odsto građana Srbije! U istoriji srpskog parlamentarizma to poverenje nikada nije bilo niže. Što je veća samohvala režima i njenu potčinjenih i od njega strogo kontrolisanih i ucenjenih medija, to je sve manje poverenje građana i srpskog naroda.
I onda uz punu zaštitu i uvažavanje predsedavajuće i poslaničke većine večiti ministar, već decenijski ekonomski „bog i batina“ Srbije Mlađan Dinkić ugazi i Skupštinu Srbije i sasvim nedvosmisleno direktnim poređenjem stavi znak jednakosti između Srpske napredne stranke danas i Hitlerove nacističke partije juče! Onako usput izvređa jednu poslanicu naprednjaka. I sve su to oni koji predstavljaju većinu, s odobravanjem i gledali i oćutali, i sve je to za njih bilo na tragu „povratka dostojanstva Narodne skupštine Srbije“! Predsedavajućoj nije ni na pamet palo da takvog ministra ućutka i izbaci iz parlamenta.
U svakoj državi koja imalo drži do sebe, koja je bila tolika žrtva te primenjene ideologije i koja ima jasnu istorijsku svest ne postoji teža optužba i teža uvreda nego reći nekome da je fašista i nacista. Samo u srpskom parlamentu nije tako. U njemu je mnogo teža optužba da ste prekršili bon-ton i opsovali!
I tako se, kao što je opšte poznato, u parlamentu, kao neka vrsta oduška, čula  privatno izrečena nepristojna psovka Tomislava Nikolića. Narušio se ni manje ni više nego bon-ton. Koga briga za nacizam ako su narušena pravila lepog ponašanja! Nikolić se lepo, onako evropski i uljudno u više navrata izvinio. Dobio je i kaznu od predsednice parlamenta. Pomenuti i već opisani mediji su tu psovku umnožili, praveći od njega sto puta gori prekršaj. Oni su joj obezbedili produženo dejstvo i nebrojeno puta proizveli privatnu psovku saglasnosti s Tomislavom Nikolićem.

IZGUBLJENI UGLED
Na medije hrupiše oprobani i dežurni eksperti, sociolozi, psiholozi, analitičari i antropolozi koji su sve to podrobno analizirali i osudili. Niko ni da pomene nijedan od gore navedenih pravih razloga za izgubljeni ugled Skupštine Srbije.
No, sve je to uzaludan posao i uzaludna kampanja. Sve to ništa ne vredi jer srpski narod i građani Srbije vide i znaju šta su pravi razlozi zbog kojih srpski parlament ne uživa ugled.
Psovka Tome Nikolića samo je ukazala i skrenula pažnju na suštinu problema s kojim se u srpskom političkom i javnom životu suočavamo. Zato većina ljudi ne krivi Nikolića već na tu psovku gleda kao na simptom jedne druge teške bolesti koja se može izlečiti u izbornom traženju alternative postojećoj parlamentarnoj praksi i vlasti. To se ne da popraviti – to se mora promeniti.