TRGOVINA ORGANIMA Srpsko srce kuca u – šeika

Piše Dragan Mraović

Maria Lina Veka, italijanski pisac i novinar, objavila je roman „Vučje srce“, čije je nadahnuće trgovina ljudskim organima (Srba) koju su vodili  funkcioneri OVK-a i današnje kosmetske „vlasti“, a u prisustvu 40.000 NATO vojnika

Priča o trgovini ljudskim organima naših sunarodnika počela je još 2002. godine, kada je na iračkoj televiziji gostovao izvesni šeik Behramin koji je pričao o svojoj transplantaciji srca, uspešno obavljenoj u Turskoj. Rekao je da se „odlično oseća, ali mu je žao što u njemu sada kuca srpsko srce“. Tu priču su srpskoj obaveštajnoj službi prenele kolege iz jedne od država koje se graniče s Irakom, najverovatnije obaveštajci izraelskog Mosada. To je, međutim, tek vrh ledenog brega. Prema nekim informacijama, samo tokom 1999. godine organi su nasilno izvađeni kod oko 300 Srba. Postoje podaci o tome da je u bolnicu „Majka Tereza“ u Tirani primljeno 75 osoba sa KiM. Njih 25 je poslato u Italiju, 15 u Austriju, dok sudbina ostalih nije poznata, a mnoge žrtve kojima su organi vađeni bile su smeštane, prema našim izvorima, u albanskim oblastima Kuks, Mat, Berat, Fijer, Dureš i Tirana.

ŽIVI FRIŽIDERI
O tome je govorio i haški svedok K-144, tvrdeći da su Hašimu Tačiju redovno dostavljani izveštaji o prodatim organima: „Koliko znam, najmanje 300 bubrega i još bar oko 100 drugih organa izvađeno je ljudima na Kosovu. Zarobljenicima su vadili jetru, ali i srce. Znam da se cena bubrega kretala od deset do 50 hiljada maraka, a pričalo se da je ukupna zarada bila veća od četiri miliona maraka. Vođena je precizna evidencija, a papiri su išli na ruke Hašimu Tačiju kao i 80 odsto zarade koju je delio s komandantima. Ostatak su dobijali oni koji su organizovali vađenje i transport organa… Kad bi iz… javili koji im i kakav organ treba, odlučivalo bi se ko će pod nož. Operisani bi zatim bili ostavljeni da umru tako što bi ih skinuli s aparata… U nekoliko slučajeva mlađi zarobljenici su, posle vađenja jednog bubrega, zatvarani i vraćani među ostale, ali to je izazivalo veliku paniku, pa se od te prakse odustalo…“
Dakle, zdravi i živi Srbi služili su kao živi frižideri. Izvadi se bubreg, proda, operisani mučenik održava u životu dok se ne proda i drugi ili srce, jetra… Za srce se ugovarala posebna cena, jer „frižider“ nije bio mnogo upotrebljiv posle njegovog vađenja.
Ime Ljutvija Dervišija je u istrazi krađe organa zarobljenih Srba sa KiM tokom 1999. godine pomenuo jedan od svedoka, rekavši da je urologa stalno viđao na mestima gde se sumnjalo da su zarobljenim civilima vađeni organi radi prodaje. Podsetimo se da je policija u Prištini uhapsila krajem 2008. tog zloglasnog urologa pod sumnjom da je obavljao ilegalne transplantacije bubrega, a privedeni su i njegov brat Arban Derviši, menadžer privatne ambulante „Medikus“ u kojoj su se odvijale operacije, kao i urolog Tun Pervorfaj. Hirurga Marija Spalonea policija je uhapsila 2004. godine, jer je svoje klinike u Durešu i Fijeru koristio za vađenje organa namenjenih evropskom tržištu. Poznata je i izjava dr Sulejmana Kodra, koji je radio na klinici Ksut“, da „ukoliko je i bilo ilegalnih presađivanja organa, hirurzi se ne mogu smatrati odgovornima“.

Bruno Vekarić, portparol srpskog Tužilaštva za ratne zločine, rekao je svojevremeno da, prema nekim saznanjima, ljudsko telo na crnom tržištu vredi skoro dva miliona evra. Bubrezi se prodaju od 15 do 100 hiljada, a jetra i srce dostižu i cifru od milion evra.

TRGOVINA SRPSKIM SRCIMA
Međutim, istraga o ovim monstruoznim zločinima, iako mlitava i do sada neefikasna, pokrenuta je tek pošto je Karla del Ponte pisala o tome u svojoj knjizi „Lov“. Šta je napisala Karla del Ponte kojoj nije palo na um da ta svoja saznanja pretvori u istragu? Verovatno bi bilo sasvim drugačije da su Srbi počinili te čudovišne zločine nad Šiptarima. Ima se utisak da je pisala o tome sasvim nesvesno, jer to za nju nije neka bitna tema u knjizi. Da je bila svesna šta je rekla svakako ne bi to napisala, jer da postoji neki Haški tribunal i za nju, bilo bi joj suđeno „što nije ništa učinila da spreči zločin“.
Na stranama 290-291 svoje knjige, Karla del Ponte je stala na stranu Srba, valjda jedini put i očigledno nehotice. Posle uvoda u tu temu, u kome govori kako ju je srpski pesnik sa Kosmeta, Ranko Đinović, obavestio da Srbi imaju imena čak 200 otmičara, članova OVK-a, uz direktnu optužbu protiv Hašima Tačija i Agima Čekua za otmice Srba u periodu 1998-2001. Koliko je sve to zanimalo Karlu vidi se i po tome što i ne zna u kojem svojstvu je Ranko razgovarao sa njom, jer kaže za njega da je bio „predsednik grupe Kosovara“, zamagljujući tako da je reč o Srbima. Posebnu sumnju izazivala je činjenica što skoro da nije bilo zahteva za otkupom otetih, a porodice su bile uverene da su odvedeni u Albaniju.
Karla kaže: „Tužilaštvo je saznalo da su istražitelji i funkcioneri UNMIK-a saznali, od grupe novinara kojima se moglo verovati, da su kosovski Albanci transportovali kamionima, u leto 1999. (posle međunarodne okupacije Kosmeta – prim. D.M), preko severne granice između Kosmeta i Albanije, trista otetih osoba. U početku su zarobljenici bili smešteni u barake i druge zgrade u gradićima kao Kukeš i Tropoja. Prema pomenutim novinarima i njihovim isključivo albanskim izvorima, najmlađi i najjači zarobljenici su dobro hranjeni, podvrgavani lekarskim pregledima, a nisu nikada tučeni, već su prebacivani na druga mesta kao što je Burel i okolina. Jedno od tih mesta bila je neka baraka iza jedne žute kuće na dvadesetak kilometara južno od gradića. Izvesna soba iza te žute kuće, rekli su novinari, uređena je kao priručna operaciona sala u kojoj su hirurzi vadili organe zatvorenicima. Potom su ti organi slati, prema istim izvorima, preko aerodroma Rinas, kraj Tirane, u hirurške klinike u inostranstvu da bi se presadili pacijentima koji su to platili. Jedan od informatora je i lično izvršio jednu od isporuka do aerodroma. Žrtve kojima bi izvadili jedan bubreg vraćane su u baraku sve dok ne bi bile ubijene radi uzimanja drugih organa. Tako su ostali zarobljenici u baraci znali kakva sudbina je i njih čekala, pa su užasnuti molili da ih odmah ubiju. Među zatvorenicima u baraci bilo je i žena… za koje su dva izvora tvrdila da su služile da pokopaju mrtve oko žute kuće i u okolini. Prema izvorima, šverc organa se odvijao uz znanje i aktivno učešće srednjih i viših oficira OVK-a…“.
Karla del Ponte nije ništa učinila da istraži užas kakav ni Andrić nije opisao u delu „Na Drini ćuprija“, a niko se ozbiljno ni ne trudi da utvrdi činjenice i kazni krivce. Hašim Tači, zvani „Zmija“, koji je bio osuđivan za međunarodni terorizam devedesetih godina, sada se sumnjiči i za trgovinu srpskim srcima, ali je on veliki ljubimac one nestašne i simpatične Madlen Olbrajt i „onkl“ Holbruka, pa mu niko ništa ne može.
Pesnik Dobrica Erić kao da je i pre zločina naslutio ta zverstva u svojoj „Prkosnoj pesmi“:

… Šta će ovde džihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeriMora da su čule belosvetske bande

da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi…

… ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srcečudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!

ČIJE JE MOJE SRCE
Za razliku od pesnikovih metaforičkih predosećanja, Vekina priča u romanu je dokumentaristička, iako stoji napomena da je svaka podudarnost s licima i događajima iz stvarnog života slučajna i nenamerna, verovatno da se izbegne nanošenje nove patnje živim rođacima žrtava. U predgovoru knjizi, Sanda Rašković-Ivić navodi da svi znamo da je od proleća 1998, pa do zime 2001, nestalo 1.300 Srba, ali da ne znamo kakav je bio njihov kraj. O tom kraju nam priča potresni roman Marije Line Veke.
Mladi Francuz Danijel može živeti jedino ako mu se ubrzo presadi srce. Dok on čeka, na Kosmetu nestaju vozač Dragan iz Obilića, Dejan, direktor škole u Uroševcu, Srđan iz Gnjilana, hirurg Milan iz Lapljeg sela… Ali, nestaju i retki Albanci koji su pokušali da pomognu porodicama otetih Srba da nešto saznaju, kao Ahmet, koji je nestao bez traga i glasa.
U međuvremenu su Danijelovi roditelji napravili „dobar posao“ pri čemu su posebno imali u vidu i cenu novog srca i on je otišao u jednu švajcarsku kliniku da čeka transplantaciju. Tada je hirurg Milan već bio zatočen u Albaniji, a „analize su pokazivale savršenu podudarnost“ davaoca srca sa primaocem. Milan je odmah shvatio, budući da je hirurg, u kakvom se zarobljeničkom logoru našao:
„On je, uostalom, prvi shvatio šta se događa u beloj kući, u dve operacione sale u suterenu, u kojima se neprekidno radi; shvatio je Milan čemu služe te posebne posude u rukama zadihanih ljudi, koji uleću u kola i, uz napadnu škripu točkova, nekuda odlaze.
Noću se sve jače čuje, tako da je ubrzo u Milanovoj besanoj glavi eksplodirao jedan drugi zvuk, karakterističan zvuk helikopterske elise. Helikopter je sleteo nedaleko odatle, iako su noću zvuci izobličeni, čine se mnogo bliži.
Jasno se čulo usporavanje, na trenutak se možda zaustavio, potom je elisa ponovo počela da se vrti uz svoj specifičan zvuk, a onda je helikopter poleteo i na tren uleteo u Milanov vidokrug.
Jasno, izvađeni organ valja presaditi, to je dragocena i kvarljiva roba. Potrebna je preciznost i brzina, ne sme se počiniti nikakva greška. Helikopter je neophodan.
Neko čeka novo srce, ko zna gde.
Pa nek je sa srećom, razmišlja Milan, i gotovo mu se pojavljuje osmeh na licu.
Sada se oseća spokojno.
Evo, već su došli po njega.“
Roman se završava Danijelovim razmišljanjem o tome da li će doći do odbacivanja novog srca ili će se „primiti u njegovim grudima“, a svakoga dana ga muči isto pitanje: „Čije je moje srce?“
Upravo to pitanje nas vraća na šeika Behramina. Danijel ne zna čije je srce, kao što primalac, po pravilu, ne treba ni da zna čije je srce kada dolazi do takozvanog kadaveričnog presađivanja, odnosno kada se organ uzima od umrlog s prethodnim pristankom njega ili porodice. Kako je onda šeik znao da ima „srpsko srce“? Jedino tako što su mu „prodavci“ rekli kako i odakle će ga dobiti i time bar udvostručili cenu. Ako čeka kadaverično srce može i da ne dočeka, ali ako se istrgne srce živom Srbinu, onda može da ga dočeka i da se smeši. Naravno, to košta, jer treba ubiti čoveka da bi drugi živeo i uzeti krvave pare za to.
Istraga o ovome tapka u mestu. Nikome osim porodicama nestalih nije u interesu da se išta sazna. Ne samo počiniocima zločina, što je logično, nego ni primaocima srca, jer su saučestvovali u ovom masovnom zločinu. Oni što su satelitom snimili neke senke u Srebrenici prepoznavši u njima srpski „genocid“, „nemaju“ satelitske snimke klanica u Berišinoj Albaniji, kao što „nemaju“ ni satelitske snimke Berišinih topova koji su gruvali sa albanske teritorije na srpsku vojsku na Kosmetu. Skoro 40.000 NATO robota na Kosmetu nesposobno je bilo da vidi i spreči stravične zločine nejasne ljudskom umu. Hoće li neko od njih odgovarati u Hagu po istom osnovu po kojem se tamo sudi Srbima?
Naše vlasti se u to ne mešaju, kao što se ne mešaju u zagađenje osiromašenim uranijumom, u ekološku katastrofu u Pančevu, u dvostruko veći broj tumora u Kragujevcu, zbog piralena, i u Kosovskoj Mitrovici, zbog O.U, kao što se ne mešaju ni u šta što bi narušilo njihovu idilu sa Briselom i Vašingtonom.
Preostali su nam Dobričina pesma i Marijin roman, kao nejaka brana zaboravu. A što se zaboravlja, ponavlja se. Da su nekadašnji koljači iz Jasenovca kažnjeni, ne bi bilo „Oluje“. Da su negdašnji šiptarski balisti na Kosmetu primerno kažnjeni, ne bi danas bilo nasilnog vađenja srpskih organa.

Danas se ratovi vode rečima

Razgovor sa Marijom Linom Vekom

Iako ste napisali roman, naizgled bezazlenu stvar, vi ste u stvari dirnuli osinje gnezdo?
Da, tačno je da sam koristila formu romana, ali, u svakom slučaju, dohvatila sam se „osetljive“ teme koja je u središtu polemika i suprotstavljenih stavova. Sve u svemu, jesam, dirnula sam osinje gnezdo.

I pored toga što kažete da je „svaka sličnost sa stvarnim činjenicama i ličnostima potpuno slučajna“, ima se utisak da je reč o dokumentarnom romanu. Potka se sudbinski podudara sa činjenicama, iako ne i sa imenima?
Inspirisala sam se brojnim pričama, sećanjima, bolovima koje sam videla, o kojima sam slušala i zbog kojih sam propatila na Kosovu i Metohiji: činjenice iz romana su inspirisane činjenicama o kojima su pričale porodice koje su izgubile sina, muža, oca, bilo koga dana, bez ikakvog razloga.

Zašto se zapadna štampa, vrlo histerična kada se radi čak i o najmanjim greškama Srba, nije skandalizovala i u ovom slučaju?
Jedan moj prijatelj, italijanski general, sada u penziji, rekao mi je: „Danas se ratovi vode prvo rečima, a posle oružjem“. Eto, rat protiv Jugoslavije i protiv Srbije prvo se zasnivao na medijskoj laži koja je naučno i neprestano plasirana. Priznati sada da su oni što su označeni kao krvnici, dakle, Srbi, u stvari bili žrtve neopisivog užasa, kao što je vađenje njihovih životnih organa, bilo bi isto što i priznati da se NATO agresija nije temeljila ni na čemu. Mislim da uz „humanitarne bombe“ koje je NATO bacio na Beograd dobro ide jedan citat Tacita: „Stvaraju pustoš i to nazivaju mirom…“
Beograd je bio, pre skoro jedanaest godina, grad-meta NATO aviona koji su tokom sedamdeset osam dana bombardovali Srbiju u prvom „humanitarnom ratu“ u istoriji, a danas je još uvek ranjeni grad.
Avioni su prestali da bacaju bombe na Balkan, pa su sada zauzeti sejanjem smrti u drugim delovima sveta, ali rana je i dalje otvorena i krvari. I dalje plamti agonija Kosova, lagana smrt srpske zajednice, odlučne da ostane na „svetoj zemlji“ srpskog naroda, na Kosovu i Metohiji.
Srušene zgrade nas i danas sećaju na naličje medalje „humanitarnog rata“, na tamnu stranu koju su mediji zanemarili, svedoče o košmaru, o obmanjujućoj viziji neodržive sadašnjosti.
Još niko nikada nije platio za civile ubijene u NATO agresiji.

Jedan albanski pesnik sa Kosmeta, Ali Podrimja, ne bi se moglo reći da je srpski neprijatelj, bar koliko je to nama poznato, ipak je napisao, u jednoj svojoj pesmi pre mnogo godina, da će orao ubiti vuka. Dobrica Erić, naš pesnik, opisao je, pre saznanja o zločinačkoj trgovini organima živih Srba u režiji OVK-a, u svojoj „Prkosnoj pesmi“, užas nasilno izvađenih srpskih srca koja „neće da se prime u njihovim grudima“. Izgleda da su se obistinile najfantastičnije i najneželjenije pesničke vizije?
Pesnik uvek ima sposobnost da vidi ono što drugi ne vide. Svakako je život na Kosovu i Metohiji sve više dobio obeležja beskrajnog košmara, crne rupe u kojoj se normalni svet beznadežno batrga. Tako se i neopisivi užas ljudi, još živih i mladih, namenjenih da budu roba na tržištu ljudskih organa, mrvi i zaboravlja u velikom, skrivenom, zamagljenom košmaru neizmerne gomile laži.

Kako je moguća tolika ravnodušnost sveta naspram takvih grozota?
Kao što rekoh, sredstva informisanja, moć velikih televizija, veza medija sa politikom i privredom, predstavljaju pravu pravcatu „ratnu mašinu“ koja služi da većini ljudi prikaže trenutnu i površnu vest o takozvanom „dnevnom problemu“ (juče Kosovo, zatim Irak, Avganistan, sada Iran), uvek uz malo stvarnih informacija koje su razvodnjene u bujici reči, sladunjavih i retoričkih komentara. Pamćenje nije u primeni, ljudi brzo zaboravljaju i olako se prepuštaju „uživanju“ u spektaklima sa „vatrometom i bleh muzikom“. U tom kontekstu grozote čije su žrtve bili Srbi na Kosovu jednako su neprimećene, kao i deca koja umiru od gladi u Nigeriji. Kao što kaže Ivo Andrić, već je teško kada neko pati, ali još je teže kada neko pati, a niko to ne primećuje…

Marija, otkuda ti sa nama? Mogla si mirno i lepo da živiš u tvojoj lepoj Italiji.
Osećam se građaninom sveta i moja otadžbina je celi svet. Za Srbiju me veže velika ljubav, ali takođe i za Kubu i mnoge druge zemlje… Jednostavno mislim da ima stvari za koje nijedna normalna, poštena osoba, ne može sebi da dozvoli – ni zbog kakvog „višeg“ razloga – da budu skrivene ili zanemarene. Istina se ne može zauvek skrivati. A samo nas istina čini slobodnim.