LATINSKA AMERIKA Bolja budućnost je počela

Piše Zoran Milošević

U Kankunu je upravo održan samit na kome je ozvaničena nova regionalna organizacija koja pretvara Latinsku Ameriku u moćan blok sa sopstvenim interesima i programom, a region je načinio značajan iskorak, stvorivši  „adresu“ koja je objedinila čak 32 latinoameričke i države Karipskog mora

Domaći mediji nisu zabeležili nedavnu živu političku aktivnost u Latinskoj Americi, kojom se, očigledno, menja savremena geopolitička slika sveta (i doprinosi daljoj demokratizaciji planete). Zbog čega javnost u Srbiji nije upoznata sa ovim značajnim događanjima. O čemu je reč?
Poslednje nedelje februara (22-23), u Kankunu je održan samit na kome je zvanično formirana Zajednica država Latinske Amerike i država Karipskog mora. Stvorena je nova regionalna organizacija koja od Latinske Amerike stvara moćan blok sa sopstvenim interesima i programom. Tako je region načinio očigledni iskorak, stvorivši organizaciju koja je objedinila čak 32 latinoameričke i države Karipskog mora.

SVI GRESI VAŠINGTONA
Stvaranje Zajednice predstavlja vidljivu promenu, kako na američkom kontinentu, tako i u svetu, a ovaj događaj omogućen je dvojakim razlozima: prvo, slabljenjem hegemonije SAD-a i stvaranjem niza regionalnih blokova koji svedoče o novom odnosu snaga na globalnom novou, i, drugo, bezobzirnim i drskim podržavanjem vojnih diktatura od strane SAD-a. Kap je prelila, kako piše Mark Vejsbrot (Mark Weisbrot), administracija B. Obame koja je podržala prevrat u Hondurasu, kojim je svrgnut demokratski izabrani predsednik Selaj. Vašington, naime, nije pratio mere država koje su činile Organizaciju američkih država, te nije povukao svog ambasadora iz Hondurasa. Zatim, puč nisu nazvali tako, nego „promenom vlasti“. Postupak SAD-a izazvao je u regionu duboko nezadovoljstvo i nevericu. Najvažniji politički subjekti u regionu su sa ogorčenjem primili saznanje da je novi američki predsednik Obama prvo pomogao da se zaključi dogovor o povratku Selaja na čelo države, a potom otvoreno podržao vojnu diktaturu. Posle ovoga Vašington je istupio protiv većine država iz Latinske Amerike i Karipskog mora kršeći prava i građanske slobode neophodne za sprovođenje normalnih predizbornih kampanja. Zatim je SAD preduzeo još jedan antilatinoamerički korak. Dogovorio se sa Kolumbijom da može da koristi teritoriju ove države za svoje Oružane snage, odakle mogu da kontrolišu vazdušno prostranstvo Venecuele i cele Južne Amerike.
Stvaranje latinoameričko-karipskog bloka, bez Kanade i SAD-a, naziralo se odavno, ali ovaj proces je ubrzan pošto je došlo na videlo da su postojeće strukture nesposobne da reše aktuelne krize u regionu, što se posebno odnosi na Organizaciju američkih država (OAD), zbog kadrovske dominacije Vašingtona i bavljenja isključivo interesima SAD-a i Kanade.
Inicijativu za stvaranje novog bloka država dao je brazilski predsednik Lula de Silva, a sve je rađeno u protekle dve godine, čime je, smatra se, završen proces izlaska kontinenta „ispod štita“  hegemonije SAD-a.

SLOŽENA ISTORIJA
Istorija regionalnog organizovanja Latinske Amerike i država Karipskog mora je relativno duga. Prvo je stvorena OAD, 1962. godine, ali je ona brzo izgubila ugled posle isključenja Kube. Tada nijedna država nije smela da glasa protiv volje SAD-a. Potom je stvorena Kontadorska grupa, 1983. godine, od Meksika, Kolumbije, Paname i Venecuele, sa ciljem traženja rešenja oko zaustavljanja  građanskih ratova u državama Centralne Amerike. To je i prvi pokušaj stvaranja regionalne organizacije koja bi vodila sopstvenu politiku, tj. koja ne bi sprovodila direktive Bele kuće i Pentagona. Glavna zasluga za stvaranje Kontadorske grupe pripada jednom Evropljaninu, bivšem premijeru Švedske, Ulofu Palmeu, koji je to učinio, iako se SAD žestoko protivio.
Godine 1990. Kontadorsku grupu (koja se u međuvremenu počela nazivati i grupa osam) nasleđuje Grupa Rio u koju su ušle nove države, koje nisu bile članice Kontadorske grupe, a takođe i države iz oblasti Karipskog mora i Centralne Amerike.
Godine 2008, sa stupanjem u ovu grupu Gvajane, Haitija i Kube, ona dobija svoj sadašnji oblik. Ove godine, za vreme održavanja samita jedinstva, učinjen je pak najvažniji korak na putu stvaranja nove zajednice latinoameričkih država i država Karipskog mora.
U Kankunskoj deklaraciji koju su potpisali predsednici i predstavnici 32 države spomenutog regiona (isključen je samo Honduras) ističe se da je cilj organizacije „produbljivanje političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih integracija našeg regiona“, saglasno mnogopolarnoj svetskoj politici i „definisanju vlastitih pozicija u glavnim pitanjima i događajima iz međunarodnog života“.
U delu Deklaracije koja je posvećena svetskoj ekonomskoj krizi ističe se potreba za stvaranjem nove finansijske arhitekture na regionalnom i subregionalnom novou, što uključuje i mogućnost plaćanja roba i usluga u nacionalnim valutama. Predloženo je i da se razmotri mogućnost stvaranja jedinstvene valute i razvoja saradnje među nacionalnim i regionalnim bankama razvoja. Takođe, važno je napomenuti da države Latinske Amerike prevazilaze krizu, jer njihov razvoj je bio pozitivan (vlade su procenjivale 2 do 2,5 na godišnjem novou, a dogodio se razvoj od celih tro posto). Po svom duhu, dakle, dokument je orijentisan na integraciju, iako nema konkretnih rokova.
U dokumentu se razrađuju i dva najvažnija pitanja – pitanje energetike i infrastrukture. Za mnoge države, naime, pitanje energetske bezbednosti je jednako nacionalnoj bezbednosti. Pošto Zajednica država Latinske Amerike i država Karipskog mora imaju veliki hidropotencijal, tj. izvore električne energije, naftu i gas, to su one ugrožene od država koje nemaju ove resurse. Takođe, energija je jedna od najvažnijih i najboljih osnova razvoja ovih država. Ova pitanja su od izuzetne važnosti jer su doprinela ekonomskom rastu i integraciji na kontinentu, ali su i povećala obrazovni nivo stanovništva i svest o ljudskim pravima. Ovo je dovelo do povećanog broja naučnih inovacija i patenata. Države Latinske Amerike, sem Brazila, za sada u naučni rad ulažu jedan odsto NBD.  Od 2002. do 2008. godine socijalnim i obrazovnim merama, na primer, 60 miliona ljudi je izvedeno iz siromaštva – bolnog pitanja latinske Amerike. Zaključeno je da se stvaraju mehanizmi koji će poslužiti da se na regionalnom nivou preduzmu „brze, adekvatne i usaglašene mere“.
Da ova Deklaracija predstavlja i nešto više od pukog dokumenta, svedoči i zaključak da se na sledećim samitima (2011. godine) u Karakasu i Čileu (2012. godine) donese ustav Zajednice. No, najvažnije je da se sa stvaranjem organizacije počelo.

GLOBALNI UTICAJ
Zajednica država Latinske Amerike i država Karipskog mora već se iskazala kao moćan politički subjekt. Prvo, organizacija je za veoma kratko vreme postala brana predislokaciji vojnih baza SAD-a na kontinentu (radi se o 11 vojnih baza u Kolumbiji, Panami, Hondurasu u Haitiju). Drugo, ovim je okončan dugi proces izlaska ispod štita dominacije Vašingtona. Treće, ovo ima i svoju geopoliitčku usmerenost. Osim što Meksiko i Centralna Amerika više neće biti tretirana kao da ne postoje (pre svega od strane SAD-a i Kanade), važno je sagledati i činjenicu da se ujedinjuju države koje su dominantno rimokatoličke, pa je moguće govoriti o rimokatoličkoj latinoameričkoj imperiji, kako se to već čini u Kanadi.
Sve ovo, naravno, ne bi bilo moguće uraditi preko OAD. Takođe, ovome doprinose još neke okolnosti kao što je smanjenje moći SAD-a i Zapada u celini. SAD je Latinskoj Americi postao manje važan trgovački partner (primat preuzimaju Kina i Rusija). Zatim, SAD i Kanada nisu više glavni investitori u regionu, to su Kina, Indija, Rusija…, a i kolaps kartela MMF je lišio SAD važne poluge uticaja. Ironija je da je nedavno Brazil pozajmio, prvi put u istoriji, deset milijardi dolara Međunarodnom monetarnom fondu. Osim toga, rast i snaženje ekonomije država Latinske Amerike dovele su do povećanog političkog uticaja latinoameričkih političara u svetu, a samim tim i do integracionih podsticaja. U G-20 ulaze i države iz Latinske Amerike – Argentina, Brazil i Meksiko. Povećanom političkom uticaju latinoameričkih političara ubuduće bi trebalo da doprinosi i praksa predložena od strane Brazila, Meksika i Argentine da u MMF i Svetskoj banci predstavnicima država koje imaju dinamičnu ekonomiju, pri izradi i donošenju odluka, pripada više prava. Tako bi prvenstveno uticaj Brazila, Kine, Rusije, Indije, Meksika i Argentine bio značajno uvećan.
Eksperti iz Latinske Amerike ističu da je nova organizacija životno neophodna. Vojni puč u Hondurasu ugrožava demokratiju i ljudska prava i slobodu u celom regionu, podstičući desničarske vojne organizacije i njihove saveznike da pomisle kako je moguće u Latinskoj Americi vratiti vreme kada su lokalne elite uz pomoć Vašingtona mogle da se rugaju volji birača. Organizacija u kojoj nema SAD-a i Kanade, dakle, može da bolje zaštiti demokratiju, ljudska prava i slobode, ali i sveopšti progres u regionu, ako se on ugrozi. Ona, takođe, pozitivno utiče na međunarodne poslove i pomaže da se savremeni svet uredi kao višepolarni, što je, svakako, mnogo pravednije i demokratičnije nego što je to bilo kada je svetom gospodario SAD i celoj planeti nametao  svoje interese.