10 odluka koje su promenile svet

Piše Danijel Vračar

U pariskim knjižarama pojavila se knjiga Jana Keršoa „Sudbonosni izbori, deset odluka koje su promenile svet 1940-1941“ u kojoj engleski istoričar na omamljujući način analizira premišljanja, oklevanja i neodlučnost Čerčila, Staljina, Ruzvelta i Hitlera tokom dve ratne godine

U knjizi „Sudbonosni izbori, deset odluka koje su promenile svet 1940-1941“ (Choix fatidiques, dix décisions qui ont changé le monde 1940-1941) Jan Keršo iznosi mišljenje da je tok rata u potpunosti zavisio od serije odluka donetih između maja 1940. i decembra 1941, koje su determinisale dalji nastavak konflikta. On je istraživao okolnosti u kojima su te odluke donete i zašto su alternativna rešenja, koja su takođe pažljivo razmatrana, na kraju bila odbačena.

CARSTVO NA MEDITERANU
Bez Čerčila, koji je upravo postao Prvi ministar, Engleska bi verovatno, između 25. i 28. maja 1940, tražila sklapanje separatnog mira s Nemačkom. Engleski ekspedicioni korpus bio je 25. maja opkoljen na severu Francuske, kod Denkerka, i u Belgiji. Bez američke pomoći i uz moguću nemačku invaziju u narednom periodu, Engleska je išla u susret katastrofi. Ali Čerčil je znao da će, ako započne pregovore, morati da pristane na nemačke uslove za sklapanje mira. Takav mir bio bi gotovo sinonim za kapitulaciju, što bi poništilo vrednosti za koje se Velika Britanija borila. Nastaviti borbu, čak i uz mogućnost da se doživi poraz, Čerčilu je izgledalo kao bolje rešenje. Takođe, smatrao je da će ovakav stav povoljno uticati i na moral Engleza. Konačno, nadao se da će Amerikanci na kraju ipak intervenisati i priskočiti Velikoj Britaniji u pomoć. Odluka Velike Britanije da ostane u ratu dovela je u opasnost ukupnu Hitlerovu ratnu strategiju.
U jesen 1940. Hitler je odlučio da napadne Sovjetski Savez. Neki nemački generali smatrali su ovu odluku nerazumnom, čak i ludošću, dok je, po Keršou, ona bila neizbežna i logična. Svakako da je deo nemačkih visokih oficira verovao u brzu pobedu nad SSSR-om, koji je pokazao slabosti svoje vojske u tzv. „Zimskom ratu“ protiv Finske. Napad na SSSR bio je logični sled Hitlerovih ideoloških opsesija još iz dvadesetih godina 20. veka. Međutim, Keršo je pokušao da dokaže da je napad na SSSR imao i strateške razloge i da je, samim tim, bio sasvim logičan. Hitler nije uspeo da okonča rat na Zapadu, a morao je da osigura prevlast u Evropi pre nego što se Sjedinjene Države uključe u konflikt. Ako bi uspeo da SSSR brzo baci na kolena, Engleska bi pristala da pregovara pod njegovim uslovima, što bi Amerikance navelo da ostanu izvan rata. Često se govori da je odluka o napadu na SSSR ogromna i fatalna greška, ali na papiru, prema Keršou, to je odluka koja se podrazumeva i koja ima smisla.
Musolini je 26. oktobra 1940. objavio rat Grčkoj. Ovu odluku on je doneo uprkos neslaganju svojih nemačkih saveznika. Musolini je želeo svoje carstvo na Mediteranu. Njemu nije prijalo da u savezu sa Hitlerom bude mlađi i slabiji partner, koji je u to vreme, ne obaveštavajući Dučea, uputio nemačke trupe u Rumuniju, zemlju koju je Italija smatrala za zonu svog uticaja. Musolini se osetio poniženim i verovao je da će napadom na Grčku potvrditi svoju nezavisnost. Kampanja je doživela potpuni fijasko i primorala Nemce da u Grčkoj dovrše posao koji su započeli Italijani, što je za mesec dana odložilo napad na SSSR. Povlačeći svoje trupe iz Egipta, Musolini je omogućio Englezima da preuzmu inicijativu u severnoj Africi. Keršo smatra da napad na Grčku predstavlja početak Musolinijevog kraja i zaključuje: „Eto gde vodi gordost.“
Ruzvelt je 11. marta 1941. potpisao poznati Zakon o zajmu i najmu, koji je omogućio ekonomsku pomoć Velikoj Britaniji (ali i SSSR-u) u ratu protiv Nemačke. U to vreme u SAD-u je još uvek postojao veoma jak lobi koji je pokušavao da utiče na Ruzvelta da se ne meša u rat u Evropi. Sâm Ruzvelt se, poput akrobate na zategnutoj žici, kretao između izolacionista i intervencionista. Čak je bio bliži izolacionistima, ali je odavno shvatio da Nemačka – više nego Japan – ugrožava američke interese. Stoga je i potražio rešenja kojima bi pomogao Veliku Britaniju (i SSSR). Zakon o zajmu i najmu bio je njegova ideja kako bi zaobišao Kongres i ustavne prepreke koje su ograničavale američku pomoć nekoj zemlji u ratu.

METODIČNA MEGALOMANIJA
Kada je Hitler napao SSSR, Staljin je zanemeo. Iako je napad mogao da se nasluti, Staljin je uporno odbijao da poveruje da do njega može da dođe. Ova tvrdoglavost se može objasniti. Paranoična priroda podsticala je Staljina da bude obazriv prema svojim obaveštajnim službama i informacijama koje su mu one dostavljale. On ih je doživljavao kao dezinformacije isfabrikovane na Zapadu u cilju izazivanja rata između SSSR-a i Nemačke. Staljin nije mogao da zamisli da će se Hitler usuditi da započne rat na Istoku sve dok se ne okonča rat na Zapadu. On je mislio da su nemačke potrebe pre svega ekonomske i nadao se ultimatumu (a ne iznenadnom napadu), kojim bi Nemačka tražila teritorije i sirovine. Konačno, počeo je da sumnja da će Nemci napasti SSSR, ali je verovao da će taj napad odložiti redovnim i korektnim zadovoljavanjem nemačkih ekonomskih potreba. Znajući da Crvena armija neće biti spremna do 1942, ubedio je sebe da do nemačkog napada ne može doći pre te godine.
Japanski avioni napali su 7. decembra 1941. Perl Harbor. Znajući da idu u susret brojnim i velikim rizicima i da su im, dugoročno gledano, šanse da pobede dosta slabe, Japanci su, ipak, napali američkog džina. S njihove tačke gledišta, oni i nisu imali drugog izbora. Amerikanci, koji su se protivili željama Japana da se proširi u Kini i na Dalekom Istoku, odlučili su da blokiraju snabdevanje Japana naftom. Bez tih sredstava i bez stavljanja pod svoju vlast indonežanske nafte, na šta je SAD stavio embargo, budućnost Japana izgledala je više nego nesigurno. Japansko rukovodstvo nije imalo prevelik izbor: trebalo se zauvek potčiniti američkoj hegemoniji ili pokušati tu hegemoniju slomiti. Svakako da su Japanci bili svesni da ovo drugo nosi krupne rizike, ali oni su im bili draži od ponižavajućeg prihvatanja američkog jarma.
Samo nekoliko dana kasnije Hitler, koji je tokom čitave 1941. izbegavao da provocira SAD, objavio je ovoj zemlji rat. Ovaj nagli i pogibeljni manevar, dugo vremena smatran za jedan od najčudnijih u Drugom svetskom ratu, imao je, po Hitleru, svoju logiku. Sjedinjene Države, koje su snabdevale Veliku Britaniju, su već manje više bile angažovane u ratu. U jesen 1941. Ruzvelt je već otišao toliko daleko da je govorio o „neobjavljenom“ ratu sa Nemačkom, dok su se kod Islanda umnožavali incidenti između američkih ratnih brodova i nemačkih podmornica. Hitler je obuzdavao nemački mornaricu jer je njegov prioritet bio rat protiv Sovjetskog Saveza. Ali kad je Japan napao Perl Harbor, on se nije ustručavao da iskoristi ono što je smatrao za priliku poslanu od samog proviđenja. Smatrao je da će Japan biti u stanju da imobiliše SAD na Pacifiku. Bio je to trenutak da se podmornicama dozvoli maksimalna aktivnost koja bi dovela do pobede na Atlantiku, što bi imalo za posledicu prekidanje pomorskih linija snabdevanja između Amerike i Engleske. Hitler je mislio da još uvek može da dobije rat u Evropi, pa da se potom s pozicije sile okrene prema SAD-u koji će biti oslabljen u ratu s Japanom. Njegova megalomanija bila je, po Keršou, veoma metodična.

GENOCIDAN KONFLIKT
Krajem jeseni 1941. Hitler je odlučio da se započne sa uništenjem Jevreja, dok su se do tada praktikovale samo deportacije. Ni ova radikalizacija nije bila slučajna, jer je za Hitlera uništenje Jevreja predstavljalo ratni cilj. Međutim, nije postojao konkretan plan o načinu kako da se to izvede. Ovo uništenje nije bilo drugorazredni ratni cilj, ono je predstavljalo jedan od osnovnih ratnih napora Rajha. Verujući još uvek u brzu pobedu na Istoku, Nemci su isprva planirali samo deportaciju Jevreja u ledene krajeve SSSR-a. Masovna ubistva Jevreja započela su u avgustu 1941, ubrzo nakon napada na Sovjetski Savez: ubijeno je na desetine hiljada žena i dece, ali kako se rat produžio, nacisti su bili primorani da pronađu nova rešenja u vezi s deportacijom Jevreja. Osmišljene su nove metode ubijanja i zone izabrane za tu aktivnost premeštene su iz SSSR-a u Poljsku.
Sve odluke donete između maja 1940. i decembra 1941. nikako nisu bile donete automatski. Velika Britanija se premišljala (u tajnosti, naravno) tokom tri dana (od 25. do 28. maja 1940), dok nije odlučila da ne zatraži od Nemačke mir. Da se to ipak desilo, Hitler bi mogao da napadne SSSR, znajući da je rat na Zapadu dobijen. Da je Velika Britanija izišla iz rata, SAD bi svakako odlučio da ostane izvan konflikta u Evropi. Musolini nije morao da Italiju uvuče u neuspešni rat u Grčkoj, jer je to rezultiralo ozbiljnim pogoršanjem položaja Osovine u severnoj Africi. Da je hteo da ublaži svoj okrutni rat u Kini, koji je predstavljao kamen spoticanja u približavanju Americi, Japan bi mogao da izbegne Perl Harbor. Štaviše, poraz Francuske i poteškoće u kojima se našla Velika Britanija samo su podstakle Japan da radikalizuje svoju politiku na Dalekom Istoku. U ovom periodu u SAD-u je doneta odluka da se proizvede atomska bomba. Krajem 1941, devetnaest meseci posle otpočinjanja nemačke ofanzive u zapadnoj Evropi, konflikt je postao svetski i genocidan. Svaka odluka doneta tokom ovih devetnaest meseci u Evropi, Aziji ili Americi u potpunosti je odredila dalji nastavak konflikta.