Zemlja bez suda

U paklu dužničke krize, nemoćna da organizuje efikasnu odbranu instituta ugovora i svojine, pri tom obuzeta reformama velikih razmera, Srbija privremeno ostaje bez sudova, a moguće i bez policije

Ekonomija destrukcije doživljava danas svoje zvezdane trenutke, simbolično osvetljena paljevinama koje su u Srbiji uzele maha, a kojima se lako mogu zamagliti (ili razjasniti) odgovori na pitanja ko je koga i koliko ispoštovao u mutnim vodama industrijske ili zdravstvene politike. Istovremeno, konkurentnost srpske ekonomije pala je na najniže grane, a dugovi stanovništva, privrede i države popeli su se do visine sa koje se jasno vidi pakao dužničke krize, u kojoj mnoge zemlje (kojima tepaju pridevima južnog voća) tavore decenijama.

PRINCIP DESTRUKCIJE

Nećete verovati, ali ovo nisu najstrašnije manifestacije destrukcije koja nas je zadesila. Pred našim očima komada se državna teritorija, menjaju granice, pripremaju se (u potaji) nove izbeglice za Srbiju, a domaćini i gosti u Vatikanu (Mesić, Tadić i Tompson) popravljaju opšte i sopstveno raspoloženje razmenjujući diskove sa veselim melodijama o Maksovim mesarima (iz Jasenovca i Stare Gradiške).

A u toku je, valjda po nalogu evroatlantskih prijatelja (i gospodara), reforma velikih razmera, koja će blokirati rad sudova nekoliko meseci, a kojoj je, po rečima advokata g. Bože Prelevića uspeh obezbeđen, jedino pod uslovom da se osigura izbor kvalitetnih sudija. Svojim prelaskom iz sudstva u advokaturu, kao i javnim nastupima, g. Prelević je nedvosmisleno, mada ne sasvim direktno, rekao šta misli o kvalitetu sudija, sudskih procesa, kao i sudskih veštaka u Srbiji. Nije teško uočiti da je izabrao sofisticiran način da izrazi svoju duboku nevericu u uspeh reforme sudstva, posle koje svi očekuju pogoršanje stanja.

SUDITI PO KUĆAMA

Srbija je, za neko vreme, ostala bez sudova. Radoznali analitičari mogli bi da nagađaju da li će se policija pridružiti ovoj vrsti reforme, pa će područje zaštite života i imovine građana i države biti u potpunosti prepušteno privatnoj inicijativi. G. Nenad Čanak, istaknuti reformator iz Vojvodine, nadahnut potrebom efikasnije borbe protiv nasilja, u jednoj TV emisiji predložio je (sasvim u duhu evroatlantizma) da se građanima podeli oružje – pa neka svako brani svoj život i imovinu, po sopstvenom osećanju pravde i zakona. U tom slučaju, zaista, ni sudovi ni advokati ne bi bili potrebni (zamislite samo kolika bi to bila ušteda u budžetu?), a suđenja bi se mogla obavljati i po kućama, kao i izvršenja presuda – na licu mesta. U predlogu g. Čanka ostalo je nejasno pitanje da li oružje treba da se deli svima, ili samo pristašama evroatlantizma, da bi mogli da se efikasno brane od verbalnih napada zlomislećih? Možete li da pogodite odgovor?

Država je pokazala, nažalost po ko zna koji put, da nije u stanju da učvrsti pravni poredak (i to samo zato što i nema želju da ga učvrsti). Država, takođe, ne želi da organizuje efikasnu odbranu instituta ugovora i svojine, kao ni poštovanje prostornog reda, a to su osnovni preduslovi da privredni život krene sa mrtve tačke. Tek u uslovima ekonomske slobode i pravne sigurnosti, zaposlenja ne bismo čekali na predizbornim mitinzima, nego na tržištima rada, a naši preduzimljivi sugrađani mogli bi da preuzmu na sebe rizik za privredne poduhvate i tako povećaju proizvodnju, izvoz i zaposlenost.

SPOREDNO I GLAVNO

U našoj javnosti postoji mišljenje da je uloga države u ekonomiji isključivo „usrećiteljska“ i da se sastoji u permanentnoj državnoj intervenciji. Država, po tom uvreženom mišljenju, ne samo da treba da osmisli privrednu strategiju, nego da, u skladu sa njom, inicira poslovne poduhvate. Da bira najunosnije investicije i pomaže (subvencijama na račun poreskih obveznika) stranim i domaćim kompanijama u njihovoj realizaciji. Interesantno je da o ovom pitanju postoji konsenzus stranaka vlasti i opozicije, a razlike nastaju tek kada se razmatra ko treba da vrši raspoređivanje novca uzetog od građana, ili kako (na koji način) država treba da interveniše (kome da otme, a kome da pokloni).

Država je uvek bila najspremnija da se bavi drugorazrednim i trećerazrednim pitanjima redistribucije, umesto da pre svega radi ono što je glavno i zbog čega postoji. Ali u učvršćivanju instituta svojine, ugovora i prostornog reda, političari su uvek videli opasnost da se njihov uticaj umanji. Zaista, kada bi  svojina i ugovor bili svetinje, kada bi se poštovao prostorni red, onda bi područje za arbitražu i intervenciju stranačkih funkcionera bilo neuporedivo manje, a mogućnost korupcije bi se, takođe, bitno umanjila (u tom grmu možda leži zec). Zato intenzitet želje za ekonomskom slobodom, čvrstim pravnim poretkom i prostornim redom naglo slabi sa približavanjem preuzimanja vlasti (ma koje stranke), dok jača želja da se, uprkos objektivnih ekonomskih zakona (nezavisnih od volje ljudi) i mimo zakona kojima se garantuje nepovredivost svojine i ugovora, nađu prečice za bolji život.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.