Brionski plenum

Piše Dušan Karić

Prenosimo dokument koji je jedan od osnivača OZN-e i UDB-e Dušan Karić dostavio predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću. U tom dokumentu navode se detalji u vezi sa Brionskim plenumom, održanim 1966. godine

Na sednici Gradskog komiteta SK Beograda 14. maja 1990. godine, jedan diskutant (Radosav Stevanović) pomenuo je jedan značajan problem za pretvaranje SK u modernu i savremenu društveno-političku organizaciju i novu stranku, rekavši da SK mora pre svega da raščisti sa nekim nerazjašnjenim pitanjima svoje prošlosti. („Još nemamo hrabrosti da se brzo izjasnimo o nekim spornim pitanjima naše prošlosti… o Golom otoku, o napadima na Josipa Broza Tita itd, jer ako to ne učinimo, biće to naša slabost u izbornoj trci“.)

Koliko znam, o oba ova problema, Golom otoku i napadima na J.B.Tita Savez komunista se u više navrata izjasnio. No, da li su ti problemi prelomni, ugaoni stubovi temelja iz istorije naše partije i zemlje uopšte, veliko je pitanje. Po mom shvatanju nisu. A nisu ni sporni. Međutim, najpresudniji, a sporni problem naše Partije i zemlje u celini, koji ni do danas nije razjašnjen, jeste IV Brionski plenum SKJ 1966. godlne – od koga nastaju svi sukobi po nacionalnoj, ekonomskoj i svim drugim linijama i od koga nastaju razaranja i raskol Saveza komunista i Socijalističke Jugoslavije, koji i do danas traju. Ova i ovakva zamena teza, ne postavljanje pravih i fundamentalnih pitanja i problema bili su česti u našoj predratnoj, ratnoj i poratnoj istoriji iz neznanja, neobaveštenosti ili pak sa određenom namerom. Setimo se samo problema Petka Miletića, osnivanja KP Slovenije i Hrvatske u okviru KPJ, Staljinovih i naših „čistki“ pre, u toku i posle rata, raznih poteza u toku i posle oko stvaranja i razvoja Socijalističke Jugoslavije, problema koga danas pokreće Dedljer itd. Postoje stotine problema iz naše bliske prošlosti, ali nijedan nije tako važan i sudbonosan za današnjicu kao što je to bio Brionski plenum 1966. godine.

KAKO JE DOŠLO DO PLENUMA

Izašavši iz sedmogodišnjeg sukoba sa Inform-biroom 1943-1955 godine

kao pobednik, KPJ i Jugoslavija – jedinstvenije nego ikad, sa širokim perspektivama za budućnost, na unutrašnjem planu jačanjem demokratizacije, pravne države, sloboda ličnosti i samoupravljanjem, a na spoljnom planu, sačuvavši svoju nezavisnost i samostalnost kako partijsku tako i državnu uz neprocenjivi doprinos za demokratizaciju i liberalizaciju svetskog komunističkog pokreta i uz zadobijanje značajne uloge u pokretu nesvrstanih i antikolonijalne borbe – naša partija i zemlja su mogle očekivati samo najbolje. Pogotovo ako se ovome doda još i jedinstvena socijalistička revolucija postignuta u NOR-u, kakvom se ne može pohvaliti nijedna zemlja koja je iz Drugog svetskog rata izašla kao socijalistička, te i Hruščovljeva „Kanona“ 1955. godine u Beogradu.

Međutim, kod mnogih vodećih ljudi naše partije, koji su živeli u SSSR-u ili na ovaj ili onaj način bili povezani sa organima ove zemlje, s obzirom na ogromne zasluge SSSR-a pre, u toku i posle rata, za ozdravljenje naše Partije i stvaranje socijalističke Jugoslavije, bez obzira na staljinističke greške, postojao je životinjski strah da će kad-tad platiti naš sukob sa Staljinom. Ovo je osobito bilo kod onih, koji su pre, za vreme i posle rata bili povezani sa obaveštajnom službom i Moskvom bilo Kominternovske, NKVD-ovske, vojne, MP-ove ili lično Staljinove. Oni su bolje nego iko znali o montiranom procesima pre i posle rata, na kojima su mnogi nevini članovi partija „priznavali“ svoje greške, i sami sebe optuživali. Tim članovima je stalno bila pred očima likvidacija Trockog u nekom dalekom selu Meksika, nekoliko godina posle raskida sa Staljinom, jer „nema oproštaja za one koji ne priznaju svoje grehe“. A naša Partija je dugi niz godina bila optuživana za frakcionaštvo, a tu i tamo i za „trockizam“. Za svakog člana Partije, optužba se mogla stvoriti-iskonstruisati, kao što je to učinjeno od IV-a za naše rukovodstvo i zemlju.

STALJINISTIČKE SNAGE

U toj i takvoj situaciji, 1962. godine Brežnjev sa staljinističkim snagama, počinje da ruši Hruščova i dolazi na čelo Polit-biroa SKP/b/. Hruščov je Beogradskom i Moskovskom deklaracijom i zvanično prihvatio Jugoslaviju i Savez komunista Jugoslavije kao nezavisne i slobodne, progresivne antiimperijalističke snage u pokretu nesvrstanih. Međutim, staljinisti sa Brežnjeva na čelu, nastupaju sa novom „teorijom ograničenog suvereniteta“ – što znači da svaka socijalistička zemlja mora, pre svega, da vodi računa i da se upravlja prema potrebama SSSR-a i njegovoj bezbednosti, a tek onda o svojim interesima i drugom. Stara parola „revolucionarnost i progresivnost svake komunističke partije i njenih članova meri se po odanosti i ljubavi prema SSSR-u“, zamenjena je sada agresivnom Brežnjevljevom „teorijom“. Sve je dozvoljeno jer cilj opravdava sredstva. Tako je jedan od starijih sovjetskih obaveštajaca vojne obaveštajne službe „rezident“ Ivan Stevo Krajačić, preuzeo na sebe zadatak da dovede Jugoslaviju u ovo jato.

U nedeljniku NIN, od 17. septembra 1989. godine, Dedijer piše da je Ivan – Stevo Krajačić po uklanjanju Gorkića, preuzeo rukovođenje IV odeljenja Sovjetske obaveštajne službe. Tito je hteo da angažuje Krajačića za partijske zadatke, a iz Moksve je došao zahtev da Krajačić preuzme rukovodstvo Četvrte sovjetske obaveštajne službe. Tako je Krajačić, sve do svoje smrti, bio rezident ove obaveštajne službe, ne samo za Jugoslaviju nego i za neke susedne zemlje. U materijalima, pak za IV tom Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita, Dedijer u Politici od 26. aprila 1990. godine piše: „da je Ivan Stevo Krajačić od 1942. godine bio glavni rezident sovjetske vojne obaveštajne službe u Jugoslaviji i nekim susednim zemljama“ (Ovim, verovatno misli da je taj posao preuzeo posle pada Antonova-Srebrnjaka 1942. godine u čijem stanu je tada uhapšen Andrija Hebrang).

Međutim, ova dva zaduženja po datumu i vrsti obaveštajne službe (vojna ili NKD-ova) treba dopuniti i „dinamitaškim“ delovanjem Krajačića u Španiji za vreme građanskog rata, da bi se znalo od kada je radio kao Sovjetski agent kao i o Krajačićevoj ulozi u eksploziji municije 1941. godine u Smederevskoj tvrđavi i njegovim delovanjem preko Ilije Hariša „Gromovnika“ u toku NOR-a u Slavoniji.

Za kontinuitet delovanja Krajačića kao Sovjetskog agenta, danas je manje važno njegovo delovanje u Španiji i Slavoniji. Međutim, eksplozija u Smederevskoj tvrđavi 1941 godine, donela je Krajačiću najviše sovjetsko vojno-političko odlikovanje, Lenjinov orden. Dobio ga je krajem rata, u maju 1945. godine, mimo Tita i drugih proslavljenih rukovodilaca NOR-a naše zemlje. Svi smo tada bili začuđeni, kako to i zbog čega da ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, čovek koji se ničim posebno nije istakao u Narodnooslobodilačkoj borbi – NOB-u, dobija ovako visoko vojnopolitičko odličje. Svi smo se pitali, kako to da čovek, koji je u ratu do 1943. godine, bio nekakav ilegalac (sada se zna, da je za to vreme imao nemačka i ustaška dokumenta i prividno, da bi se kamuflirao, bavio nabavkom prehrane za nemačku i ustašku vojsku u Slavoniji i Sremu) a od 1943. godine se muvao po regionalnim štabovima i pozadinskim organima, dobio prvi u Jugoslaviji Orden „Lenjina“. Ovo je do danas ostalo neobjašnjeno i gotovo nepublikovano. Verovatno zbog toga, što je nepopularno slaviti akciju Sovjetskog obaveštajca iz Zagreba, u kojoj je prilikom eksplozije u Smederevu, poginulo oko dve hiljade nevinih Srba.

Jedan od najtežih problema nemačkog „blitz krieg“ protiv SSSR-a, za čitavo vreme rata, bio je dotur materijala. Sovjetske pruge su i danas, šireg koloseka od evropskog standarda. (za 9 cm) Zato su Nemci prikupljali ratni materijal u Smederevu (tvrđavi), a na ratištu žurili sa davanjem Ukrajine, Odese i Krima – kako bi taj materijal brodovima spustili niz Dunav i preko Crnog mora snabdevali svoje trupe.

SOVJETSKI OBAVEŠTAJCI

Zadatak sovjetskih obaveštajaca bio je da to omoguće. To je za njih bilo glavno.

Za nas, Jugoslovenske komuniste i partizane u vreme priprema ustanka i njegovog izvođenja, najvažnije je bilo organizovati ljude i voditi borbu, kako je to Ranković i rekao u intervjuu od 7. jula 1989. godine. „Ja nikad nisam bio aktivista koji je imao obaveze prema Kominterni i Staljinu. Sve što sam postigao u pokretu, borbi, revoluciji, postigao sam u zemlji, boreći se za organizovanje i jačanje kadrovske baze Partije za predstojeće istorijske događaje“. I tako smo i delovali. Pa i kada smo 1941. godine postigli početne uspehe, „Užičku republiku“, mi smo boreći se s Nemcima u okupiranom Kraljevu imali u svojim rukama, samo oko Kraljeva, sedam magacina bivše Jugoslovenske vojske sa avionskim bombama, eksplozivom i topovskim granatama (Lopatnica, Samaila, Mrsać, Vrba itd) i ni na pamet nam nije padalo da to uništavamo niti je to od nas traženo. Uljuljkivali smo se nadama da će nam doleteti neki Sovjetski avion (Čkalov je obleteo pol) ili da ćemo se dočepati neke haubice bivše vojske pa da to upotrebimo u borbi protiv Nemaca. Naša „vojnička“ pamet i iskustvo nisu dosezali čak ni dotle da to naoružanje iskoristimo za svoju odbranu. Zar bi Nemci u Prvoj ofanzivi mogli stići za samo jedan dan od Kraljeva do Užica da smo par avionskih bombi od 200 kila ukopali u stene Ovčarsko-kablarske klisure i srušili put? A Smederevo je bilo veliki uspeh sovjetskih agenata. Drugo je pak hipotetičko pitanje, šta je trebalo da rade ti agenti na svom terenu: Šta je sa ustankom u Hrvatskoj, šta sa Kerestincem itd.

Tito, koji je takođe bio povezan sa Kominternom odnosno sa SSSR-om kao obaveštajac i radio po direktivama Kominterne u predratnom periodu, čak i na razbijanju Jugoslavije, prosudio je i odlučio se na najriskantniji gest u svojoj karijeri početkom ustanka 1941. godine. Kada su iz Moskve stizali panični zahtevi da se krene u oružanu borbu protiv fašista, i kada su agenti morali sve češće da se javljaju sa obaveštenjem, svakodnevno ili bar 2-3 dana, odlučuje da prekine „pupčanu vrpcu“ sa svojom centralom i odlazi u partizane. Od njega nije bilo glasa čitavih šest meseci, kada se iz Foče odnosno Goražda javio 12/13 februara 1942. godine. Istina, Kopinič je u međuvremenu bio u januaru u Rogatici kod Tita i posle toga javio šta je u Ustanku postignuto. Ovakvo odsustvo od rada za Centralu u očima „Dede“ bilo  je stavljanje glave na panj giljotine. Pogotovo da je „Deda“ znao, da je Tito podnosio ostavku posle poraznog povlačenja iz Srbije. All i tu, kao i kasnije, uspehom naše borbe, spasili su ga njegovi saborci: „Ne dolazi u obzir tvoja ostavka, sedi i ćuti, jer ako i ovo malo ljudi – boraca koje je s nama sazna da među nama u rukovodstvu ima neslaganja, sve će se raspršiti i otići dođavola“, navodno je na ponuđenu ostavku odgovorio Sreten Žujović – Crni, a što je i „Marko“ Ranković podržao, a zatim i ostali mlađi (Đilas, Kardelj, Lola Ribar).

Kako je „Deda“ i na Kopiničevo javljanje imao primedbi (oko „proleterske“ brigade), da je u tom trenutku postojala ikakva tehnička mogućnost, poslao bi nekoga, možda čak i Petka Miletića (umro u Alma Ati 1972. godine) da zameni Tita. Tako je i u burnim vremenima NOB-a i revolucije, Titu i pokretu uopšte stalno visio mač nad glavom. I samo masovna i uspešna partizanska borba, pod rukovodstvom Partije nas je održala. Veličinu i značaj te borbe i oduševljenje naroda nisu mogli da umanje ni Inform-biro ni epizodni slučajevi Hebranga i Žujovića. Naprotiv, Jugoslavija je zadobila ugled bez presedana u svetu, kao slobodna i nezavisna zemlja.

MAČ NAD GLAVOM

Još u vreme početka sukoba sa Inform-biroom, svi sovjetski agenti i „stanari“ koji su bili prvi na udaru i najuplašeniji, morali su se prvi i izjašnjavati o optužbama. Strah je tada zavladao Jugoslavijom. Istina, Tito se poslednji na IB-u izjasnio, a V Kongres Partije završio je uzvikom „Živeo drug Staljin!“. To samo govori o strahu koji se širio od vrha do dna i koji nam je nametnuo oštrinu postupaka kao što je onaj na Golom otoku. Krajačić je u tom pogledu ostao nerazjašnjen. No, jedan mali nedovoljno poznat detalj: Kada smo već pregrmeli prvi udar IB-a i održali se, Tito ga je negde 1951. godine izveo sa pratnjom iza Avale (Lovački dom) i direktno upitao: „Hajde, zašto ne izvršavaš zadatak koji si dobio?“. Krajačić je, navodno, priznao da je dobio zadatak da ga likvidira, ali da on to neće učiniti. I sam je bio svestan da i njemu, kao i Titu, preti mač nad glavom. No, ti se strahovi razlikuju po intenzitetu i zaslugama. Dolaskom Brežnjeva sa staljinističkim snagama na vlast, i njihovom „doktrinom“ ograničenog suvereniteta, situacija Jugoslavije se znatno menja, a strah kod „dužnika“ raste. I u toj situaciji, stari „rezident“ Ivan – Stevo Krajačić samoinicijativno odlazi u Moskvu, hvata veze sa Brežnjevljevim saradnicima i pristaje na „doktrinu“. Kad je svršio posao, dolazi kod Tita kome je navodno rekao: „Stari, spašeni smo!“. Ispričao je svoj razgovor sa kontaktima iz Moskve, a čime se „Stari“ složio. „Ali oni traže da uklonimo sve one koji su navodno za slobodnu i nezavisnu Jugoslaviju“, što je ostalo pod sumnjom i kolebanjem, no na kraju je i to prihvaćeno. „Titu je bilo teško odreći se Rankovića i onih slobodarskih kadrova Partije, koji su ga stvorili i održali“.

Krajačić je vredno radio. Naširoko je vrbovao saradnike pod Titovom firmom, a na drugoj strani, stalno stavljao Tita u „makaze“: „Ti ili on“. Izolacija preko Jovanke i „mlađih“ funkcionera rađena je smišljeno i po njegovim uputima. „Stari“ mnoge stvari nije ni primećivao niti je pak na kraju imao snage da se odupre. Državna bezbednost je odstranjena od Šefa države, a porasla je uloga vojne bezbednosti, koja se, protivustavno počela baviti i civilima (Ozvučili su Kabinet predsednika srpske Vlade Slobodana Penezića „Krcuna“ i nametnuli kontrolu). A sve to, Krajačić je radio u ime Tita. Stvarao je zaverenički krug saradnika, a sve pod izgovorom obezbeđenja Tita. O ovome jasno govori i jedan detalj iz 1964. godine pre nego što će biti smenjen sa dužnosti šefa KOS-a (Kontraobaveštajne službe), Jefto Šašić, njegov stari poslušnik, boravio je u Zagrebu. U Sabor, kod Krajačića, odveo ga je zamenik šefa KOS-a Zagrebačke vojne oblasti. U razgovoru, kome je i ovaj prisustvovao, Krajačić je postavio pitanje Šašiću, kako da se likvidira „Gedža“. Zamenik KOS-a mislio je da se to odnosi na Dobricu Ćosića, koji je imao taj nadimak. Međutim, u daljem razgovoru, iz objašnjavanja Šašića, kako je „Gedža“ jak u Državnoj bezbednosti, ovaj je shvatio da se radi o Aleksandru Rankoviću, tada još zvaničnom potpredsedniku FNRJ. Plašeći Tita beogradskom čaršijom, naterao ga je da za ministra unutrašnjih poslova dovede Milana Miškovića i tako je preuzeo Ministarstvo unutrašnjih poslova odnosno Državnu bezbednost.

Armiju – koju je Tito neposredno držao u svojim rukama, plašeći Tita, da ga Srbi ne vole i da će mu doći glave i pored toga što su dva najviša rukovodioca Armije bili Ivan Gošnjak i Otmar Kreačić – „Kultura“, Krajačić je vešto podredio sebi, preko vojne obaveštajne službe (KOS-a i XII Uprave) određujući kadrove koji će rukovoditi ovim službama. Kako mu ni stari poslušnik Jefto Šašić kao Srbin nije bio dovoljno siguran, zamenio ga je pre IV Plenuma, Ivanom Miškovićem – Brkom, koji mu je u Smederevskoj eksploziji pomagao svojim vezama kao šegrt preduzeća „Sartid“, inače rođenim bratom Milana Miškovića. Tako je Krajačić, pred IV Plenum, dobio u svoje ruke celokupnu bezbednost preko dva brata Miškovića, odnosno celokupnu obaveštajnu i kontraobaveštajnu službu Jugoslavije.

Ovo nije bilo u redu, čak i iz samo formalnih razloga, jer je postojalo pravilo da dva bliska rođaka, otac i sin, braća, bratanac, šurak itd. ne mogu ni raditi a kamoli rukovoditi istom Upravnom službom a pogotovo bezbednošću. A sve je izvodio pod geslom, da se stara o „Jožinoj“ bezbednosti, kako je on intimno oslovljavao Tita.

Kakva je to uloga stranih agenata u rukovodstvu naše Partije i zemlje, kad i kako se nametnula i šta je sa njima danas, potrebno je da to saznaju mlade generacije. Ne treba imati iluzija da će se strane službe jednostavno odreći takve svoje moćunosti, pa se postavlja pitanje ko danas, posle smrti Krajačića vuče konce, Mišković, Dolanc, Vrhovec, Ribičić ili neko drugi.

Sve ove nerazjašnjene događaje, naročito dolazak na čelne funkcije, posle IV Plenuma nekih perifernih i u revoluciji „zakasnelih“ ljudi, koji se niti obrazovanjem, niti pameću, a posebno nikakvim zaslugama nisu isticali, trebalo bi objasniti i razjasniti.

RAZBIJANJE I RASKOL

Četvrti Plenum je pripremljen i izvršen kao vojno – državni udar klike stranih agenata kod nas. Zavera za razbijanje i raskol i naše Partije i naše Državne zajednice. Njihova moć i dejstvo osećaju se i danas. Mnogi pošteni borci naše revolucije i izgradnje nesvesno su bili uvučeni u ovu politiku razaranja Jugoslavije i njene Partije, koju i danas doživljavamo, ne znajući zašto se tako radilo i radi.

Karakteristična je za ovo danas izjava jednog od vodećih aktera IV Plenuma, general-pukovnika Mišković: „Moja Komisija, u kojoj su bili časni i pošteni ljudi, od struke i zanata, prisluškivanje nije otkrila. Političke zaključke iz našeg Izveštaja donosili su i planirali drugi.“ (Intervju od 25. maja 1990. godine). Jesu, to su bili časni i pošteni ljudi, ratnici. Ali bi isti ti ljudi pucali na svoje ratne drugove, kad bi im se kazalo da je to za odbranu Tita. A ne možete poreći gospodine Brk, da to i niste spremali, jer su Vam podređeni oficiri sedeli na Plenumu iza prvooptuženih za prisluškivaje sa otkočenim pištoljima. A na stranu i to, što ste i vojne jedinice pokretali zbog Plenuma. Tvrdite da su drugi plasirali i donosili političke zaključke. Minimizirate svoju ulogu krivca. A desetine hiljada, isto tako poštenih boraca revolucije, otišlo je pod led. Jeste li svesni, šta znači razbijanje Službe bezbednosti Jugoslavije u kojem ste učestvovali? Jeste li pročitali knjigu Selima Numića o Vašoj ulozi i ulozi Vašeg brata? Po čijem nalogu je drug Gošnjak posle Plenuma morao u Skupštini da laže tvrdeći da Vaša služba KOS sa Vama na čelu, neša dosijea? Kako to, da posle svega, Vi postajete predsednik Saveta bezbednosti Jugoslavije, uz menjanje Ustava? A danas, drugi su krivi! Ko je naredio da se obije pisaći sto i kasa ministra unutrašnjih poslova SFRJ Vojina Lukića, pošto je ovaj bio na službenom putu (odmoru) u Mongoliji kad je smenjen ili ko je naredio da se nad tim istim ministrom, kasnije, kad je uhapšen, vrše zverstva u kaznioni od strane dva brata kriminalca i osuđenika? Nemoj reći da to nisi znao ili da se to pripisuje drugima, Dolancu, Herljeviću ili svom pokojnom bratu.

Pokušaj skrivanja svoje uloge ill minimiziranje samo govori o skakanju pacova sa broda koji tone. „Časni i pošteni ljudi, od struke i zanata…“ neće baš biti takvi, ako su svesno radili ono što su radili u izvršenju naređenja, koja im je šef KOS-a izdavao.

Ova služba „vapije“ za istragom o njenom radu od IB-a jer je neljudski, batinaški odnos prema uhapšenim IB-ovcima na Golom otoku započet i uveden u prihvatnom logoru za IB oficire u Staroj Gradiški, i odatle prenet na Goli otok. A osobito od IV Brionskog plenuma, kad je ova služba proširila domen svog rada, baveći se pored vojnika i civilima. Ovu službu su od početka pa do danas, vodili ljudi iz Hrvatske, gde je Krajačić bio glavni kadrovik.

IZMIŠLJENO PRISLUŠKIVANJE

Krajačić je stalno punio uši Titu, da ga Srbi ne vole, da će mu „beogradska čaršija“ doći glave i slično. Koristio je međunacionalne sukobe koji su tinjali, a koje je Tito smirivao. Izmislio je prisluškivanje koje je on vršio preko Vojne obaveštajne službe (KOS) a poznato je da je Maršalat od 1962. godine, ospluživan od strane vojske, a ne od UDB-e.

Uostalom, on je prvi Titu doneo „crnu kutiju“ još 1945. godine, (videti knjigu Ljubodraga Đurića, strana 438). Oficiri KOS-a radili su po naređenju svog generala Miškovića odnosno Steve Krajačića, smatrajući da to tako Tito traži. O ovom pritisku Brežnjevljevih agenata na Tita i otporu ovoga rečito govori sledeći slučaj: Vraćajući se sa Briona, posle IV Plenuma, Tito je navratio u Zagreb. Praćen od strane hrvatskog rukovodstva u to vreme otišli su u vilu na Sljemenu, vilu „Vajs“. Posedali su u salonu, Tito u sredinu, sa desne strane Bakarić i Pirke, a sa leve Savka i Tripalo i ostali gosti. Nategnuta i neprijatna situacija. Nema o čemu da se razgovara jer se glavna optužba „prisluškivanje“ na Plenumu nije potvrdila niti je išta dokazano, da su Tito i rukovodeći ljudi prisluškivani od UDB-e. Desetak minuta po posluženju, stiže Ivan Krajačić sa trojicom svojih pratilaca. Vrućina. Krajačić raskopanog sakoa, nastupa u salon i pobedonosno se sa nekoliko metara, obraća glasno Titu: „Jesi li video Stari, da je sve ono što sam ti desetak godina već govorio, da te prisluškuju, da je sve tačno. Govorio sam ja tebi, da će ti beogradska čaršija doći glave. Prisluškivali su te, nego šta!“.

Titu očigledno neprijatno i odgovara mu: „Nemoj ti tako Stevo, nije baš sve to tako, što pričaš“. „Misli ti Stari kako hoćeš, ali sve je tačno ono što sam ti govorio“. Tito se demonstrativno digao rekavši: „Idemo“, a svi ostali za njim. Sedaju u kola i odlaze, silaze u vilu na Rebru. Krajačić je sa svojim pratiocima ostao gore. Pošto su posedali po istom rasporedu i bili posluženi, Tito se nervozno okrenuo Bakariću: „Slušaj Vlado, vi se morate ozbiljno pozabaviti ovakvim šovinističkim Stevinim istupima. Ne može on to tako“. Vakarić skrušeno odgovara: „Pa, jeste Stari, pa imaš pravo, mi to i činimo, ali ti znaš kakav je Stevo. On je tvrdoglav. Nikoga ne sluša, ne boji se i ponaša se kako hoće“. Tito uzvraća: „Ne može to tako, ovo je država i ne može on da je tako olako razara!“. Posle kraćeg vremena i posluženja, koje Tito odbija, nezadovoljan ustaje i kaže: „Idemo“. Svi sedaju u kola. Pravac kolodvor, Plavi voz i Tito odlazi u Beograd. (Iskaz oficira iz pratnje)

GAZDAŠKO PONAŠANJE

Već više puta srećemo napise u kojima Tito upućuje javne kritike Ivanu-Stevi Krajačiću, a odmah iza toga, Krajačić uz Tita na prijemu, svečanosti, dočeku strane delegacije i slično. Zaista čudno i neobjašnjivo. Šta je to? U čemu je ta neshvatljiva premoćna uloga Krajačića nad Titom i njegovo neodgovorno i nabusito ponašanje prema šefu države bez posledica? A da ne govorimo o njegovom ponašanju prema ostalim rukovodiocima, ličnim hirovima i prohtevima, zidanju dveju kuća u Zagrebu za njega lično, gazdaškom ponašanju na državnim lovištima, dovođenju morske vode kamionom – cisternama iz Jadrana za bazen u njegovoj kući i slično.

(Stipe Drndić mu je poslao kola marke „Mercedes“, kupljena službenim novcem, a Stevo je ta kola vratio jer mu se nije svidela boja kola. Stipe je ova kola zadržao).

Kakva je to bila uloga vodećih Sovjetskih agenata kod nas i zašto Mika Tripalo danas izjavljuje, da ga je smenio Brežnjev? Kakav je to spisak ljudi, koji je Titu predao Brežnjev, funkcionera koje treba smeniti u Jugoslaviji? Ko je Brežnjevu sačinio taj spisak i ko od tih agenata danas vuče konce? Ne treba imati iluzije, da je sve to prošlost. Jer repovi su ostali. O tome govori i članak u Politici: „Tako je govorio Popit“. U članku je izneto sledeće:

„U proleće 1973. na jednom od inače čestih tajnih sastanaka slovenačkih komunista Pranoe Popit, tada uz Kardelja najuticajniji slovenački političar je rekao i ovo:

„Na Četvrtom plenumu politički smo likvidirali Srbiju. Sada je moramo i ekonomski razbiti, jer sve dok ima stabilnu i jaku privredu predstavlja i stalnu hegemonističku pretnju. Najlakše se to može postići rušenjem kadrova – priseća se Miodrag Čeperković napominjući da je papir sa tekstom tog govora tog proleća kružio Beogradom i da ga je i on lično držao u rukama.

Ubrzo je, kaže, sačinjen i spisak od 42 direktora najvećih srpskih preduzeća, koje je trebalo smeniti. Za tri meseca svi su, izuzev dvojice, bili i smenjeni. Uz njih i oko 4.500 drugih rukovodilaca i stručnjaka iz privrede. Sve što je Popit nagovestio svojim govorom, ubrzo se i ostvarilo.

Tako su sa tobožnje devijacije UDB-e, prisluškivanje i drugo, prešlo na borbu protiv Srbije i u tom cilju, pokrenuto je i pitanje zloupotrebe UDB-e na Kosovu. Jedan mali primer to očito pokazuje: danas je Generalni sekretar Vlade Jugoslavije sin Milana Miškovića, kojeg je Krajačić doveo za ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije pre IV Brionskog plenuma. Ovu funkciju ovaj vrši preko deset godina. Bio je to u vreme Milke Planinc, u vreme Branka Mikulića i sada za vreme Ante Markovića. Kroz njegove ruke prolaze svi najpoverljiviji materijali Jugoslovenske vlade. Naivno bi bilo verovati da je ovaj funkcioner nezamenjiv i da nije na istoj liniji na kojoj je bio i njegov otac. Neka Predsedništvo države i Partije razmisli, kako do toga dolazi. A to su sigurno ozbiljniji problemi naše Partije i zemlje nego Goli otok ili napadi na J.B. Tita.