Хладноратовске игре без граница

Порука Кремља и Владимира Путина је крајње јасна и једноставна: У данашњем свету нема недодирљивих, безбедност је јединствена и недељива, а свако ко је угрожава ствара претњу пре свега самом себи

Да ли ће, и када, Москва и Вашингтон обновити Меморандум о безбедности летова над Сиријом, питање је које се поставило почетком маја. Дејство споразума из октобра 2016. прекинуто је прошлог месеца, након одлуке америчког председника Доналда Трампа да ракетира војне положаје сиријске војске пројектилима „томахавк“. Због тога је Русија иступила из споразума о безбедности летова, што практично значи да сваки амерички ваздухоплов или ракета могу бити објекат дејства руског ПВО. Ако је Трамп желео да на почетку свог мандата покаже мишиће у Сирији, можда је у томе и успео – по цену излагања својих трупа неприхватљивом ризику. Када политичари упрскају, на сцену ступају војници: начелник Генералштаба РФ Валериј Герасимов и шеф Здруженог генералштаба САД Џозеф Денфорд договорили су се о реактивирању замрзнутог меморандума, као и о стварању зона безбедности у Сирији. Сада је ово питање поново враћено политичарима, тачније пребачено у сферу дипломатије, али остаје да се види када ће дејство документа бити обновљено.

[restrict]

ПРОВЕРА СНАГА „НА ТЕРЕНУ“ Ситуација је, ипак, већ наредних дана почела да се развија како не би требало. Најпре је 9. маја, на Дан победе, руски ловац Су-27, наоружан са шест ракета ваздух-ваздух, пресрео у Црном мору амерички противбродски и противподморнички шпијунски авион П-8 „Посејдон“ и остао уз њега све док се није удаљио од кримске обале Русије. Затим је, 12. маја, нови саветник за националну безбедност председника Трампа, генерал Херберт Мекмастер изјавио да ће Америка „наставити да се супротставља рушилачком понашању Русије“. Његово незадовољство је разумљиво: истог дана догодио се још један инцидент у коме су учествовали Су-27 и П-8. И то, опет на истом месту, 160 километара од обале Крима. Како наводе амерички медији, руски ловац пролетео је на раздаљини од 20 стопа (шест метара) од америчког извиђача.

Ни то није све. Дан пре овог блиског сусрета, руски бомбардер Су-24 приближио се зони ваздушне одбране Јужне Кореје, принудивши Сеул да у ваздух подигне два ловца Ф-16. Инцидент се догодио на удаљености од 112 километара од ударне поморске групације САД, на челу са носачем авиона „Карл Винсон“, коју је Трамп послао ради застрашивања Северне Кореје. Циљ усамљеног руског „сухоја“ није био напад на Американце, поготово не на Јужну Кореју, већ би се пре рекло да је полетео да извиди ситуацију у овом региону препуном тензија, али и да провери реакцију снага на терену.

Слањем једног спорог бомбардера-јуришника, руски војни врх је пренео поруку Кремља да нема намеру да додатно погоршава ситуацију, али да пажљиво прати све. Да је Москва желела да изведе озбиљнију мисију крај Корејског полуострва, тада би се у небо винуле брзе машине Миг-31 или Су-35. И то, не један авион већ цела ескадрила. Поређења ради, највећа брзина коју, под одређеним условима, може да постигне Ф-16 износи око 2.100 километара на час, што је знатно мање од 2.500 колико развијају С-35 и Миг-31. Осим тога, овај тип „мига“ може на форсажу да извуче и свих 3.000 км/ч, али и да се вине више од 20 километара у висину, на шта је способан и Су-35. С друге стране, практични плафон лета за Ф-16 је само 15 километара. Зато је овај сусрет руског „сухоја“ и јужнокорејских „борбених сокола“ пре био део уобичајеног фолклора, него озбиљан инцидент.

ЈЕЗИК КОЈИ ПИЛОТИ РАЗУМЕЈУ Претходни закључак се не би могао рећи за све чешће излете америчких П-8 „Посејдона“ ка обалама Крима и руским положајима на Балтику. Ово су велике и модерне извиђачко-борбене машине, опремљене торпедима, поморским минама, противбродским крстарећим ракетама и авио-бомбама, са основним задатком откривања и уништавања непријатељских подморница и бродова. Ови авиони преносе прецизне координате противничких циљева за навођење других оружаних система. Овај авион је изузетно опасан крај обала Крима, јер види и скенира све, нишани све и има огромну аутономију кретања од преко 8.000 километара, што значи да може сатима да крстари без паузе. Са руске тачке гледишта, када се П-8 појави у домету, треба га пресретати. У ту сврху, понекад је добро пролетети на шест метара од њега, јер је то језик који противнички пилоти најбоље разумеју. У овом случају, 12. маја, како су објаснили амерички новинари, прелети руског „сухоја“ трајали су читав сат.

Зато је Мекмастер и био незадовољан и зато је Пентагон објавио да ће повећати број летова и појачати поморско присуство у Црном мору. Ма како налети руских „сухоја“ били непријатни, за суперсилу каква је Америка питање је части да узврати истом мером. Тако се ствара зачарани круг супарништва, које може да прерасте у отворено непријатељство. Посебно је занимљив тајминг ових инцидената у Црном мору. Први, 9. маја, догодио се два дана после телефонског разговора шефова руског и америчког генералштаба, где су се саговорници усагласили око режима безбедности у Сирији. Други инцидент, 12. маја, такође се десио два дана после сусрета руског шефа дипломатије са Трампом у Овалном кабинету Беле куће. И тада су постигнути добри резултати, пре свега у вези са планираним сусретом Трампа и Владимира Путина у јулу у Хамбургу, на Самиту Г20.

Али Американци су догађај од 12. маја повезали и са посетом америчког министра одбране Џејмса Матиса Литванији, куда је отпутовао како би „одагнао забринутост балтичких савезника“. У томе и јесте највећи парадокс: „балтички савезници“ би управо требало да буду забринути чињеницом да прекоокеански гост долази да их „умирује“ и уместо њих решава – ако уопште постоје – проблеме са првим суседом. Тим пре што Американци, ако би до неког сукоба дошло на Балтику, реално не би имали много чиме да помогну својим малим „савезницима“. Зато „поруке умирења“ са 10.000 километара удаљености, могу пре да личе на охрабрење ономе који гура руку у кавез са лавовима – да то настави и даље да чини. Много веће умирење била би истинска деескалација и повлачење иностраних армија са руских граница, укључујући и међународне воде у близини Крима, где ратни бродови и авиони САД у принципу немају шта да траже. Осим кавге.

Генерал Мекмастер због тога је био додатно изиритиран. Док његов колега Матис „умирује савезнике“, Руси у Црном мору шаљу потпуно супротну поруку: да ни сами Американци не могу бити мирни. Многе је то подсетило на фебруарске маневре америчке армије у црноморском региону и Румунији, када је руски ловац надлетао амерички разарач „УСС Портер“, исти онај са кога су два месеца касније испаљени „томахавци“ ка Сирији и војној авио-бази председника Башара Асада. Али 35 крстарећих ракета није никада долетело до циља, јер их је „нешто“ приземљило. Амерички новинари подсећају и да је Москва недавно удвостручила у Сирији количину ракета за ПВО систем С-400. То се догодило дан након сусрета Лаврова и Трампа. Ова испорука представља сигнал и забринутим „балтичким савезницима“, јер је сад ваљда јасно да у условима појачане конфронтације нико неће бити безбедан. Као што је јасно да Русија неће оставити Сирију без заштите.

ПОРУКА ЈЕ ЈЕДНОСТАВНА И ПРЕТЕЋА Не треба заборавити ни још један инцидент, од пре месец дана. Недуго после америчког ракетирања Сирије, крај обала Аљаске појавили су се руски стратешки бомбардери старије генерације Ту-95, два пута за 24 сата. Колико су Американци били спремни за такав изненадни догађај, сведочи и то што су се Руси приближили на свега 36 миља од обале Аљаске. Тада су их амерички ловци пресрели, али је то много ближе копну од 160 километара, што је раздаљина на коју Руси излећу када је реч о угрожавању њихове обале. Упркос томе што Американци ту имају снажне радаре, руски пилоти су по свему судећи изненадили, јер се на том месту дуго нису појављивали. Како процењују амерички експерти, Руси су тестирали спремност војних капацитета САД на том подручју. Сада Вашингтон мора да појачава безбедносне мере на свим правцима, јер се никад не зна одакле може опасност да наиђе. Када се једном упетљаш у војне игре без граница, мораш бити спреман „на страшном месту постојати“.

Ови догађаји сведоче о нарастању хладноратовске конфронтације, где се ниједан део границе не сме оставити без заштите. Дуго је ово важило само за Русе, јер њихове ваздухопловне и поморске снаге нису изводиле „рутинске“ летове у близини америчке територије, али се сада ситуација мења. Приближавање руских стратешких бомбардера тако близу противничког копна означава велику претњу – јер се у случају сукоба драматично смањује раздаљина и време за реакцију у случају лансирања ракета са ових авиона. Порука Кремља и Владимира Путина је крајње јасна и једноставна: у данашњем свету нема недодирљивих, безбедност је јединствена и недељива, а свако ко је угрожава ствара претњу пре свега самом себи.       

[/restrict]