Болна места нашег света

Уметничка и мисаона оштрица Никола Аманитија усмерена је на корпорацијски, неолиберални капитализам и глобализам, који су завладали човечанством, и већ оставили последице по наш морал, а следствено томе и на све остале поре живота, па и на саму суштину живота

Када се појавио пре петнаест година, роман Долазим по тебе и водим те са собом за кратко време постао је најчитанија књига. Свеопштој грозници званој „Аманити“ погодовало је неколико гостовања овог аутора у Београду, у наредним годинама, па иако се о књижевном делу не сме судити према личности и изгледу писца, леп, млад, шармантан Италијан освојио је нашу публику, која је била спремна да „гута“ његове следеће романе упркос томе што они нису нимало лаки. Напротив, из књиге у књигу Аманити је осликавао савремено друштво као лицемерно, бездушно, породицу која треба да буде емоционално и морално језгро као извитоперену, и скоро увек децу, младе људе као жртве свеопште дегенерације.

[restrict]

У Аманитијевом погледу на свет не постоји битна разлика између обезљуђености богатих и сиромашних. Бруталности и хладноће има и међу људима на маргини, као у роману Како Бог заповеда, али и у вишим слојевима, у породицама политичара, интелектуалаца, као у романима Не бојим се и Ја и ти или у причама из збирке Зверињак. Али иако су теме које Аманити обрађује озбиљне а судбине које описује понекад трагичне, његови јунаци врло су животни, упечатљиви, динамични, а нарација често варира између урнебесне комедије, црног хумора и емоционално јаких тонова, што чини да ова дела буду прихваћена и схваћена на исправан начин.

Све оно што су биле опсесивне теме овог писца, у најновијем роману Ана уобличило се у драматичну визију савременог света, који је дошао до свог краја. Кроз форму романа дистопије или модерне апокалипсе, Аманити слика човечанство без будућности, парадокс света у којем постоје само деца, али тако да она нису потенцијал будућности већ спутана снага са ороченом могућношћу трајања. Градећи роман као причу о епидемији, зарази која је већ покосила одрасло становништво на планети, а чија матрица нас може подсећати на велике романе попут Сарамаговог Слепила или Пекићевог Беснила, ова књига се својом идејом, визијом и сатиром указује као Врли нови свет или 1984. двадесет првог века.

Аманитијева оштрица усмерена је на корпорацијски, неолиберални капитализам и глобализам, који су завладали човечанством, и већ оставили последице по наш морал, а следствено томе и на све остале поре живота, па и на саму суштину живота. У овом роману Аманити даје слику света где су жива само деца, која са стицањем полне зрелости и ступањем у одрасли живот умиру од истог вируса који је кренуо из Белгије и од ког су настрадали сви одрасли становници планете. Оно што је у ранијим романима и причама овог писца била опомињућа слика будућности младих који су огрезли у наркоманију, делинквенцију и агресију, запостављени и остављени од стране одраслих који је требало о њима да се брину, овде је постало слика немогућности било какве будућности, слика краја. Аманити, међутим, остаје на страни живота, он воли живот и воли децу, и зато се некаква нејасна нада указује на крају овог романа.

Развијајући причу о девојчици Ани која тумара родном Сицилијом у потрази за храном, брине се о себи и свом брату и заједно са другом децом пролази кроз борбу за опстанак, Аманити кроз овакву сликовиту алегорију показује реалност нашег доба у којем су деца остављена, препуштена сама себи. Свеска са записаним саветима за сналажење у животу коју је мама оставила Ани док је била жива и која за њу у данима живота под опсадом епидемије постаје једини путоказ, узданица за коју се чврсто држи, симболична је слика потребе младих да се о њима неко брине, да их води, да их не напушта. Из спољашње апокалиптичне радње Аманитијевог романа произлази да свет у којем нема одраслих није ни фантастика, ни дистопија, већ реалност неолибералног капиталистичког уређења које је поништило породицу и традиционалне вредности и лепоте живота, зарад трке за стицањем профита и привида угодног живота на високој нози.

Показујући како брендирани слаткиши и најновији модели патика у напуштеним продавницама остају једини артефакти света који смо изградили а у којем смо напустили децу, људскост и било какву визију хумане будућности, Аманитијев роман опипава сва болна места нашег света, био он италијански, српски или „евроатлантски“.          

[/restrict] займ moneymanзайм честное слово личный кабинетзайм на карту 100000 рублей