Драган Милосављевић

Avatar

Živela smrt!

Ono što posebno zabrinjava u političkoj bahanaliji Vašingtona, koji je otpustio sve kočnice ljudskosti, morala i sebi priuštio da dve evropske zemlje (je l' to ta civilizacija EU kojoj stremimo) gurne u neoimperijalne intervencije u Libiji, uskoro i Siriji, jeste slavljenje ovakve politke u istinskom maniru sektaških obreda. Glorifikacija ubistava. Tome se, nažalost, punim obimom pridružuju i vladini mediji u Srbiji, pod punom kontrolom svojih sponzora „US Aid“, Soroša i ostalih. U tom nelagodnom zadatku naravno da dolazi do tragikomičnih omaški, pa je tako izveštač „RTS-a“ iz Vašingtona u emisiji „OKO“ prenoseći slavljeničko rasploženje povodom likvidacije „najvećeg svetskog teroriste“ rekao da je to definitivni kraj Obame Bin Ladena. Naravno, ispravio se brže bolje, no ostao je utisak da je podsvesno u ovoj omaški odigralo ključnu ulogu i da na ispravku ne treba obraćati pažnju. Zaista, SAD sprovode državni terorizam bez premca u novijoj istoriji, a podsetićemo da se čovečanstvo na ovu metodologiju pravilo gluvo i slepo kada su NATO bombe, i to tada još bez blagoslova Saveta bezbednosti, zasipale Srbe u Bosni i Srbiji, ali i Šiptare, koje je ovo nasilje sa neba nateralo u već isplanirani egzodus u Albaniju, u američkom Kongresu šifriran kao operacija Virdžinija još 1993. godine. BESPOSLENI ŠTIĆENICI CIA Nova akcija upotrebe jedno vreme besposlenih štićenika CIE, posle Avganistana, usledila je od strane Klintonovih jastrebova na prostorima bivše Jugoslavije. Tako je Al Kaida, posle vakuma u Aziji, dobila angažman u akcijama protiv Srba u Bosni. A pod zastavom verskog rata protiv, navodno, pravoslavnog agresora. Bin Laden, kontroverzni, navodni, neprijatelj, preko svojih boraca odradio je krvavi posao u nametanju države muslimanskih ekstremista u Evropi, gde se igrao fudbal sa srpskim glavama. Po istom scenariju plan Vašingtona obavljen je i na Kosovu. Pre toga, kako je već spomenuto, u NATO bombama poterani su Albanci u susednu im otadžbinu da bi se vratili sa trupama NATO-a koje su na otetom Kosovu zatekle, pored Tačijevih terorista, i „oslobodioce“, teroriste Al Kaide. I nikom ništa. A cela ta nameštaljka kasnije će biti ključni povod za uništenje suvereniteta Srbije, navodnog agresora na sopstvenoj teritoriji, koju brani od secesije, ubistva Miloševića u Hagu i dovođenja kvislinške elite na vlast 5. oktobra. Ona je sve to pozdravljala, čak i tražila još bombi po režimu, unapred proglašena krivom za navodnu prekomernu upotrebu sile. Nema šanse da će Al Kaida nestati sa Bin Ladenom, niti su naivne prognoze iz Vašingtona, a oglašava ih niko drugi nego državna sekretarka Hilari Klinton, da „sindikat smrti Al Kaide nije uništen“ i da će udariti snažno. Ako se ovaj nagoveštaj, po ustaljenoj matrici SAD u izgradnji povoda, stavi pod lupu, onda ne ostaje druga mogućnost nego prognoza da će taj očito već isplanirani osvetnički udar Al Kaide, sa kojom sada otvoreno sarađuju SAD u rušenju režima prvo Mubaraka, pa Gadafija, biti iskorišćen za nekakav prelomni događaj, čime će biti označeno otvoreno objavljivanje nečega što već pritajeno postoji. Maks Kajzer, komentator na TV „Raša tudej“, to naziva „svetski finansijski porobljivački rat“ u kojem su „vojne intervencije tek mačiji kašalj, a pravi udar daleko razorniji predvodi svetske finansijske institucije“. POZDRAV „REVOLUCIJI“ One, tvrdi Kajzer, koristeći lažnu valutu dolar „koji svojim robovskim radom drže na površini Kinezi, uvlače u dužničko ropstvo jednu po jednu državu“. Drugim rečima, stavljaju među vodenično kamenje bankara zelenaša državu žrtvu, kakva je i Srbija, institucije, suverenost i sve vrednosti, od religije do kulture i tradicije. Na sve te čudovišne razmere novog holokausta, u koji je uterana gotovo cela populacija globusa, a zarad raskalašnosti nekoliko procenata finansijskog plemstva okupljenog oko svetske vlade, svetska štampa ćuti. I sama posvećena prenosima spektakla svojevrsnog političkog militarističkog finansijskog satanizma, koji je zapravo poslednja faza Fridmanovog koncepta neoliberalnog kapitalizma. Više nego cinično zvuče reči ovdašnjeg funkcionera Ministarstva kulture zaduženog za medije, a prenosi TV „Avala“, koji na Svetski dan slobode novinarstva izjavljuje „novinari su sami krivi za svoj položaj jer su neobrazovani“. A postavlja se vrlo jednostavno pitanje. Kada bi hteli, imajući u vidu i mogućnost da za 24 sata ostanu bez hleba, gde bi novinari mogli da objave opservacije o stvarnom svetu u kojem živimo, a ne o simulakrumu na čijoj su gradnji angažovani novinari, više nego bedno plaćeni. Kome od zvaničnih medija u kojima divljaju „opservatori“ koji pod firmom agresija pozdravljaju „revolucije“, „arapsko proleće“. Da li je ijedan od njih makar nagovestio motive, pravi uzrok neokolonijalnih izvidnica agresije Francuske i Engleske, na prostorima gde su vekovima pljačkale i odatle razvozile roblje na kojem je, uz pljačku resursa, nikao ekstraprofit kapitalizma, tada u povoju. Pitanje je samo taktike kada će biti otvoren front u Siriji, a sve zato da bi se zadao odlučni udarac Iranu, poručuju na Dan nezavisnog novinarstva istinski, ali retki nezavisni analitičari.Takvi će uskoro biti spaljivani kao veštice u srednjem veku. Jer šta bi inače radila informativna inkvizicija u vreme punog povratka na najmračnije stranice svetske istorije?

Више

Poligon „humanitarnog“ neokolonijalizma

MEČKI NA RUPU Analize CIE o mentalnom sklopu titoista i krajnje beskrupuloznim metodama borbe za vlast, recimo između Dolanca i Ljubičica, objašnjavaju i smisao potonjih događaja, recimo srž floskule „i Srbija i Kosovo“, preobražaj većeg dela nazovi opozicije u poslušnike, danas sve više pro NATO agilnih. Nema više alibija. Milošević i Đinđić juče, Tadić danas, Nikolić, ako se odluči, sutra, morali su, moraju znati kuda, po kakvu cenu i sa kojim garancijama se ide mečki na rupu. Jer, posle svih iskustava, jasno je jedno. Sedanjem za sto u čijem se krugu igra smrtonosni balkanski rulet, sa pištoljem u ruci Vašingtona, nemoguće je, to je pitanje vremena, zaobići koncept kockanja sa sudbinom. Naročito na balkanskom buretu, pogotovo što u ovom ruletu nema dobitnika, osim njegovog organizatora. Ukratko, planere rasturanja Jugoslavije i današnjeg poloma Srbije, koje veličaju svakodnevno ovdašnji mediji pod brnjicom, još početkom sedamdesetih interesovalo je samo jedno. „Šta posle Tita?“ Tu je, pre svega, bila ključna procena da „Rusija pod bilo kakvim scenarijima neće rizikovati evropski, pa svetski rat u sprečavanju američkog scenarija za Balkan“. Pokazalo se tačno kao i da će u nadgornjavanju debelog Slovenca, vezanog za nemački DNB (tvrdi CIA), i vojnih obaveštajnih struktura, gurnutih u ruke Lenglija još od 1948. godine (tvrdi CIA), biti otvorena breša za raspad SFRJ. Kao projektovani žrtveni jarac, kao oličenje nekakvog medijski kreiranog srpskog genocidnog nacionalizma, viđen je u opservacijama CIE već 1987. godine Milošević. Vrlo zanimljivo, reklo bi se i tačno u predviđanjima CIE, je da će ekstremistički desničari, inače oročeni četnički „kumovi“, svojim „brutalnim uznemiravanjem manjina“ i „naglašenim šovinizmom“ probuđeni srpski nacionalizam svesno pretvoriti u pregovaračku omču oko vrata Miloševiću. I tako ga planski uvaliti u grotesknu utakmicu za „najpatriotu“. To je bio idealan milje za vršljanje svih pripremljenih službi i planova u organizovanju zločina na teret srpskog naroda, gde je zapravo sahranjena, reklo bi se zauvek, mračna tajna o Srebrenici od koje svi beže kao đavo od krsta Jedni su u tom krvavom cirkusu nosili dresove sa kokardom, a drugi sveže proprane od petokrake. Treći segment bivših titoista izvukao se iz „rata u kojem nismo učestvovali“ i stupio u redove novog poretka, što dakako nije sadržaj o kojem bi CIA pričala za javnost. Oni su još u radnom odnosu. GLAVA U TORBI Previđajući svesno puni smisao te suicidalne predstave, u kojoj su Milošević i Đinđić zbog nepoštovanja scenarija platili glavom, a preostala dva ključna učesnika kvarteta služe i dalje kao džokeri, jedan u Hagu, a drugi u Beogradu, treći segment uveriće se da u američkim i britanskim planovima nema mesta za prijateljstvo. Još manje za dugoročno savezništvo, lojalnost ili zahvalnost. Da nije možda drugačije sa Turcima koji se „na konjima vraćaju na Balkan“, kako je to simbolično obećao ministar Davutoglu. Doživeće oni među nama, oni što pretraju poniženja neobjavljene okupacije, a praktično su danas nemoćni posmatrači, da i ovu vlast Vašington i podanička „kvinta“ i oporavljeni bolesnik sa Bosfora vide kao prezrene, a samo je pitanje vremena, i potrošene i odbačene izvršioce. Takvu ulogu, svesno ili ne, neka sudi istorija, odigrali su Srbi saborci Broza, u koje se još kune pola Srbije, a potom i brojni njihovi potomci iz inkubatora titoizma. Slaba je uteha što „demokratori“ pojedine od njih iz čistog utilitarizma, pa čak i sluge totalitarizma, bivše komunističke funkcionere i koordinatore službe, proglašavaju herojima demokratije. Neki, pokazalo se, imaju kraću, a neki dužu upotrebnu vrednost, isključivo na bazi količine štete i pometnje koje su u stanju da naprave na geopolitičkoj teritoriji, interesantnoj za NATO imperiju. Tamo gde će se pod maskom zaštite ljudskih, posebno manjinskih prava, formirati protektorati, kakav je danas ova teritorija bez trajno definisanih granica. Ali trezveniji, a njih je sve više, prepoznaju u toj tarapani svesno primoravanje dvorskih „analitičara“ i preobraćenog dela opozicije da se kao alibi uključe u „osveženu“ garnituru vlasti, predviđenu za konačno rešenje. Oni imaju ponudu da budu, uz prateće beneficije i sinekure, naslednici „spaljene zemlje“. Svojim prisustvom u završnici dokrajčenja Srbije trebalo bi da ostanu poslednji „zapljunuti“ u igri balkanske „šuge“. I dok se odvija započeta predizborna igra između Tadića i Nikolića, sa Čedom i Mlađom u fazi zagrevanja oko koalicionih ponuda, dinar predizborno „jača“ po cenu da država probije plafon enormne zaduženosti. A ona podrazumeva i svilen gajtan svakoj narednoj vladi. NJIHOVA ZAŠTITA NIJE NAŠA Ali ko će sada misliti na državu ako bilo čime treba zaseniti birače? Dakle, jednom uhom u Briselu, drugim u Istambulu, a sa rukom u tesnoj klopci MMF gde je banana (to zovu povlačenje, a ne pozajmica). Kažu da tako hvataju majmune jer po cenu gubitka glave neće da puste plen, pa tako padaju u ruke lovcima. Sa šakom zaglavljenom u tesnom otvoru. Tvrdi se među ekspertima da je ovaj soj političkih i ekonomskih šarlatana, koji deceniju vlada Srbijom, laboratorijski stvoren. Uglavnom su to „doškolovani“ kadrovi iz inkubatora Titove vrhuške, pa kursisti Fulbrajata, Soroša, ali i Kumrovca, koje je u prvi plan izbacilo „snalaženje“ tokom uvođenja sankcija SAD. Svi oni zabetonirani su kao nova elita „demokratije“ posle 5. oktobra. Predodređeni su da sve dragocene delove teritorije i resurse Srbije, kada na mig budu bankrotirali zbog „nemogućnosti da vrate pozajmljene milijarde dolara“, na ime namirenja prenesu u vlasništvo stranim zelenašima. Probudićemo se, tako, u tuđoj kući, do juče našoj, sa lancima poimeničnih, ali i državnih dugova i bićemo poterani da sa statusom roblja dirinčimo za gazde svoje bivše domovine. A trebalo je „samo“ pet vekova da je iščupamo iz ruku osmanskih „zaštitnika“. Osim, ako ne shvatimo svu ozbiljnost dugotrajnih planova „opservatora“ iz Lenglija i prozremo do kraja nametnute standarde novogovora globalizma o tobožnjim „teorijama zavere“, dok nam se one događaju kao STVARNOST i uhodana PRAKSA neoimperijalizma i neofašizma. Ko je zaboravio „milosrdnost anđela“ neka pogleda Libiju danas, Siriju sutra. Ako nastavimo i dalje slugeranje nametnutom modelu „političke korektnosti“, a to je isključiva obaveza jedne strane, one bespomoćne pred siledžijama koji razaraju društvo, moral, porodicu, nameću gnusne standarde najgoreg zapadnog treša i političke neprincipijelnosti, postaćemo nacija u nestanku koja puni bisage reketašima, osvedočenim hegemonistima. Zapravo, problem za Srbiju i Srbe, bez zaštite, ne od juče, već gotovo ceo jedan vek, i jeste u tome što su je njeni vajni prijatelji „zaštitnici“ napuštali u svakoj za njih oportunoj prilici, a da je istorija o tome ćutala, onda kada je bila dužna da pogovori. Na Krfu ostavljana da krepava od gladi, slali su joj toliko slavljeni Francuzi falš municiju za proboj Solunskog fronta, Englezi i Ameri bacali pod gusenice Hitlerovih tenkova, da uspore pancer divizije ( nije se baš bunila Moskva), bombardovali na Uskrse pod firmom oslobađanja, previđali i Jasenovac i masovne egzekucije u Šumadiji, Sremu i Beogradu, upriličene sa njihovim pulenom Brozom. Propustili mu kroz prste Goli otok, napravili krajem prošlog veka od Srbije eksperimentalni poligon za „humanitarni“ neokolonijalizam. Ni prelomljena Rusija nije u toj srpskoj golgoti propustila da preko Jeljcina, posebno Černomirdina, napravi za sebe pazar na srpskoj grbači. I eto nas od 5. oktobra 2000. godine u šaci srpske instant demokratske elite, dovedene ružičastim udarom u sadejstvu domaće izdaje i inostrane strategije. To što oni imaju moćnog zaštitnika, uopšte ne znači da Srbija ima oslonac za opstanak u istorijskim granicama. Naprotiv, oni koji štite koaliciju na vlasti i istorijski prijatelji i neprijatelji ovog naroda, garancija su da će u bilo kojem njihovom međusobnom raskusurivanju Srbija i Srbi ostati kratkih rukava. Na poslednjem zasedanju Parlamenta, kada se raspravljalo o valjanosti rasprodaje preostalog porodičnog srebra, teritorije i resursa Kosova i otuđenju „Telekoma“ ispod cene, primetna je bila bahatost, pa i cinizam sa kojim je vlada odgovarala na mucava i nemoćna pitanja opozicije. Oni su zaista sigurni u moć svojih zaštitnika da ih, kako misle, sačuvaju ne samo od gneva Srbije, već i od suda istorije. Da li će baš? Znamo, dakle, ko štiti manjine, ljudska prava evrounijata, ljubav istopolnih, kučiće od sakaćenja. Pa valjda će neko odgovoriti ko štiti Srbe. Ali zaista...

Више