Na pragu globalnog gulaga

Piše Dragan Milosavljević

Preko „Tvitera“ i „Fejsbuka“, poruke sa Zapada pokrenule su na severu Afrike i Bliskom istoku omladinu i srednju klasu u destrukciju postojećih režima. Ali, na vidiku nema projekta  „arapske demokratije“ koja bi politički kanalisala tu energiju. Vakuum će Zapad, navodno, popuniti „Maršalovim planom“. U međuvremenu, otvara se prostor za militantni islam i latentni secesionizam, kakav je već viđen na Balkanu

Strategija „obojenih revolucija“, praćena redistribucijom moći i resursa, gazi do juče kooperativne doživotne predsednike koji joj stoje na putu. U tom neoimperijalnom  pohodu SAD i njenih evropskih saveznika, okupljenih u NATO,  očigledna  je realna  nemoć dugoročnog otpora  armija  lidera predviđenih za  „odstrel“. Pokazuje se da su te oružane snage bile maska za masne zarade u dosadašnjoj  trgovini oružjem  između zapadnih korporacija i ostarelih vođa, a ne uzdanica u odbrani suvereniteta. Istovremeno, ključni ljudi u aparatu i međunarodnim institucijama, kako je to viđeno u Tunisu, Egiptu i Libiji, ali i ranije na Balkanu,  preleću na stranu  agresora  ne bi li  očuvali pozicije i sinekure.
Sve je to već viđeno posle odlaska  neformalnog vođe „trećeg sveta“, Tita, sa političke i životne scene i kolapsa njegove oružane sile, tragično nespremne da brani i odbrani  ustavnu ulogu u očuvanju  države.
Ustoličava se, dakle, u „ružičastom  cunamiju“, koji je ranije  već prošao istočnom Evropom i Balkanom, VELIKI BATA, diktator bez lika. On će po obavljenoj  „kontrolisanoj  dezintegraciji“ malih i nemoćnih, ali i ne resursima siromašnih zemalja i njihovih režima, zavesti globalni  „korporativni poredak“ sa svetskom vladom, koja će  konačno izaći iz senke i  odlučivati  i formalno u ime onih nekoliko procenata koji već  poseduju  najveći deo globalnog bogatstva. Ali, hoće baš sve.

IMPERIJA NE KRIJE NAMERE
Imperija već otvoreno arbitrira na onim tačkama i u regijama gde se odlučuje o sudbini ključnih resursa: nafte, hrane, vode, ruda, jednom rečju gde se uspostavlja apsolutna kontrola  novim sofisticiranim  oružjima  medijskog spinovanja i totalne propagande u cilju pokoravanja budućnosti.
Radi se o nasilju  nad sudbinom svih onih koji neće biti elita novog rasizma i fašizma, a predodređeni su za robove novog poretka u operaciji planetarnih razmera koju SAD vodi i vidi kao jedini spas za budućnost svoje parazitirajuće ekonomije.
Pokazalo se  da je u  planski  izazvanoj i izvezenoj ekonomskoj krizi, prelivenoj na ceo globus, njen mnogo hvaljeni neoliberalni koncept, poduprt ucenjivačkim kapacitetima NATO-a, zasnovan  na unovčenju monopola. Pre svega, na  proizvodnji i prodaji  oružja, na bankarskim spekulacijama i štampanju novca, i konačno redistribuciji droge. Pri tom se uspešno oslanja na „mrežni rat“  propagandom koju vodi na preoblikovanju duša, religija i kulturnih obrazaca čitavih nacija. Ali, u toj operaciji SAD samo naizgled figuriraju kao autohtoni  nosilac projekta.
U stvari, ova „megadržava“, tvorevina  nastala iz „melting pota“  brojnih nacija,  i sama je projekat. U njemu je učaureno, do konačnog ovladavanja svetom, lažno mesijanstvo  protestantskog fundamentalizma, lažni  multikulturalizam iza kojeg stoje nedodirljive porodice, kao Rokfeler i Dipon. Sve to je upakovano u uhodani  masonski mehanizam „svevidećeg oka“ postavljenog na  valutu dolar,  čije je štampanje  odvojeno od  državne kontrole. Kenedi je ubijen, tvrde danas istoričari, zato što je tu praksu hteo da ukloni i vrati državi njene prerogative.
Ta vlast, koja se maskira svojim demokratskim simulakrumom u vidu  dvopartijskog sistema, izabranog predsednika i Kongresa, samo je vidljivi produžetak lobija  bankara, proizvođača oružja i farmaceutskih kartela. Sve  je pod budnim nadzorom službi koje su i same nadzirane od  neformalnih centara moći, kao što su „Bilderberg“, „Krizna grupa“ i „NVO mafija“…  Svi oni koordinirano funkcionišu  koristeći državne prerogative, ugled i neospornu moć SAD, i to na otimanju svetskih rezervi nafte, na čemu rade izazivajući požare, sada i „revolucije“ domino efekta u Sredozemlju.
U isto vreme, bankari kupuju svetske „stokove“ hrane i dižu joj cenu. Na taj način  podjaruju socijalne tenzije, koje zatim usmeravaju protiv dojučerašnjih kooperativnih  prijatelja, diktatora marioneta. Treći čekaju trenutak da preplave svet genetski modifikovanom hranom, rešavajući tako, navodno, problem gladi koju su prethodno planski proizveli. Kada budu jedini vlasnici semena svega što na zemlji niče a služi za ishranu, posao definitivnog ustoličenja  globalnog diktatora biće dovršen.
U međuvremenu, ne samo nevladin sektor koji nadzire „ljudska prava“ budućih robova ove neofašističke internacionale, već i njihovi mediji, koji su metastazirali u upravljanje svim informativnim sistemima  zemalja plena  novog poretka, šire priče o borbi za demokratiju.
Kako ta demokratija, u potpunosti nefunkcionalna i klijentelistička, funkcioniše, uverili su se na Balkanu  posle „petooktobarske revolucije“ u rasprodanoj i razdrobljenoj Srbiji. Ali, bankarska „nevidljiva“ ruka Velikog brata ovih

dana viđena je i u džepu Grčke koja  postaje svesna da se od nje, na ime  kredita za namaknute dugove, traži da rasprodaje svoju teritoriju. Grčka plamti u generalnim štrajkovima, ali to neće pomoći. Nova Nemačka, starih ambicija, nameračila  se da uz asistenciju zelenaške politike evropskih banaka, na čijem je čelu, polako proguta najlepša  grčka  ostrva  i spomenike kulture. Može li se, u ne tako dalekoj budućnosti, slična tehnologija, koja je već otela resurse Kosova i Metohije i instalirala tamo vojnu  karaulu „Bondstil“ za čuvanje plena, pojaviti  i u središtu Srbije, na putu gde se očekuje prolazak ruskog gasovoda.
Verovatno da Putin, suočen s najavom sastanka NATO-a tokom aprila u Beogradu, dolazi u martu, u pokušaju (da li uspelom?) da predupredi taj scenario. Velika je to partija pokera u kojoj će ova marionetska vlada biti, po ko zna koji put, samo jedan od žetona u igri.

AL KAIDA PONOVO JAŠE
U međuvremenu, ruske analize ukazuju da su Gadafijeve tvrdnje da je napadnut od  američkog tajnog saveznika Al Kaide, predvodnika takozvanog „atlantističkog islama“, potpuno zasnovane. Kako svedoče i nezavisni zapadni analitičari, džihadisti i Al Kaida, provereni svojevremeno na ratištima Balkana, Iraka i Avganistana, instalirani su u vođstvo petnaestak plemena, pocepali su Libiju i uvukli Gadafija u građanski rat. Bez sumnje, oni žele nezavisnost i zato što je „vođa revolucije“ baš nedavno osvojio većinsko vlasništvo nad izvorima nafte, koji se nalaze u delu Libije gde je gvozdenom rukom četiri decenije sprečavao otcepljenje. Sve miriše na „kosovski scenario“.
Antivladine snage  su pretežno potomci kralja Idriza koga je Gadafi lišio vlasti  1969. godine i upustio se u gradnju socijalističke  arapske  libijske džamahirije, u kojoj je dobar deo prihoda  od nafte uložio u  projekte širom Libije, a najviše u Tripoli. Inače, sav haos na istoku zemlje, gde je vojska napustila Gadafija  i udružila se sa džihadom, zapadni mediji opisuju kao „demokratsku revoluciju“. U svakom slučaju, Libija je podeljena i zakrvljena  na poznatom principu „divide et imperat“, da li je i žrtva neke nove Jalte, za sada se ne zna.
Jedno je sigurno. Strategija navodne  borbe za demokratiju u arapskom svetu ostaviće Tripoli bez nafte, bez obzira na to kome će konačno  pripasti i bez Gadafija. U nemoći da ga se direktno dočepa, Zapad je rezolucijom  Saveta bezbednosti  pokrenuo lov na Gadafija. „To mu ne ostavlja prostor osim za borbu do kraja“, prve su procene posle odluke OUN  da bude  preporučen za optužbe za zločin protiv humanosti i izložen sankcijama. Scenario već  isproban u Srbiji i Iraku.
Kada izgube naftu iz regije već otcepljenog Bengazija na istoku države, Libijcima u podeljenoj i opljačkanoj državi, gde će se kao i u Iraku instalirati interesi „porodica“ iz SAD i Britanije, ostaće pesak i obećana demokratija. A oni se ne jedu. Već se čuju  najave sa Zapada da Libija u „stvorenom vakuumu  neće nadživeti Gadafija“ jer, kako kažu na Zapadu, „demokratija se ne kupuje sa polica samousluga, već stvara decenijama, ako ne i stotinama godina“.
Pošto nisu imali naftu, Srbi su  morali „oslobođenje“, „demokratizaciju“, kao  promociju secesionizma dojučerašnjih komšija Albanaca, da plate glavom. A potom  bubrezima i svim drugim upotrebljivim organima prodatim na svetskoj pijaci. Koga danas interesuje da je agencija „Tanjug“, preko vašeg hroničara, još aprila 1993. godine emitovala  osvrt, načinjen na bazi  izvora i procena  svetskih agencija i „Radio Vatikana“, da će „ako Srbija ne bude kooperativna“ (a nije ni Gadafi ovih dana),  u operaciji „Virdžinija“, biti  utvrđen  srpski zločin nad Albancima  kao povod masovnog egzodusa  sa Kosova u susednu Albaniju“, gde su čekali „dobrovoljci“ Al Kaide.
Ovaj američki ključni saveznik u preoblikovanju islamskih sekularnih režima  u protektorate, kakav je već  Irak i Avganistan, pomoći će da se tvrdoglavom  pustinjskom  liscu izmakne osnovna poluga za opstanak. Gadafi je preko sina Saifa al Islama, na invaziju „golorukog naroda“ koji je  preuzeo pola Libije, „uzvratio“: „Imamo tri plana. Plan a: borba do poslednjeg metka i do smrti, plan b: borba do poslednjeg metka i do smrti, i najzad plan c: borba do poslednjeg metka i do smrti“.
Zapad kao odgovor najavljuje da će na ostatak Libije, da bi je oslobodili od Moamera, „poslati trupe prijateljskog Egipta“. Dakle, neće ginuti, kao ni na Kosovu i Metohiji, momci  iz zapadne elite, već se planira međusobni pokolj  Arapa, kao i Jugoslovena svojevremeno koji su se, podstaknuti spolja ali i  akcijom  poslušnika  iznutra, uključili u  komadanje zajedničke države. U toj montaži istorije, sudbina Srba i Srbije već je bila predodređena za ulogu jedinog krivca u scenariju što se od tada ponavlja širom sveta. Jedni momci su apsolutno zli i genocidni, a drugi njihove žrtve. Gadafija već optužuju za „genocid nad golorukim narodom“.
Sada kada su poslovi praktično već obavljeni u basenu Mediterana, a priprema se „svilen gajtan“ Iranu, odjednom se umesto izraza ustanak u rečniku zapadnih medija pominje  haos, najavljuje  egzodus Arapa prema Evropi  i utvrđuje činjenica da oborene režime nema čime da popuni narod izveden na ulice. Te  mase, po pravilu, nemaju ni vođu, ni organizovane političke snage. Tako će onaj  prikriveni, istinski i zato opasno nekontrolisani  revolucionarni  naboj biti demontiran preventivno i među Arapima, kao i 5. oktobra u Beogradu.

Kako procenjuje ruski  predsednik Medvedev, „sledi narednih deset godina besmislena serija besciljnih pobuna u kojima će arapske zemlje izgubiti suverenitet,  resurse“. A prikriveni  okretač, koji u tom paklu čeka  svoju šansu, već se uveliko oglašava preko Al Kaide bombama na Kavkazu, u skijaškim centrima oko Sočija, gde treba da se odigra zimska Olimpijada.
Ogoliti danas fenomen rađanja  jedinog gospodara sveta i njegovih  namera zaogrnutih  odorom nekakve  uvezene, dirigovane demokratije i simuliranih  ljudskih prava koja se u stvari svode na  socijalnu obespravljenost, dirinčenje i ogoljenu funkciju potrošača  robe megakorporacija, krajnje je nezahvalan, pa i  po novinare vrlo opasan posao. Njega se u svakom slučaju klone kako klijentelistički režimi, tako i njihovi mediji. U Srbiji saznajemo i gledamo na TV-u događaje u Sredozemlju i Bliskom istoku  u verziji  potpune podređenosti u odnosu  na uređivačku politiku „Wac Rigieja“, sve više po modelu Špringera.
Ništa bolje nije na televizijama  iza čijih se domaćih imena krije takođe u potpunosti kontrolisani i indukovani program zaglupljivanja masa i skretanja pažnje sa bitnih kretanja u svetu, ali i suštinskih problema u Srbiji.

DVOJAC POSMATRAČA
Zanimljivo je, pa i prilično neutešno, da se nova velesila u usponu, Kina uopšte ne oglašava  o tekućim zbivanjima, a da Rusija upozorava na moguće lomove tek u pola glasa. To se, pre svega, odnosi na izjave Putina, Medvedeva i ministra  Lavrova koji su upozorili da „Zapad ne treba da se meša u poslove arapskog sveta, već da ga prepusti da svoje probleme rešava sam“. Ali, to spada u već potrošeni rečnik alibija poznat još iz vremena pre dezintegracije Jugoslavije, iz vremena Hladnoga rata i ravnoteže snaga koje očigledno još nema i nije na pomolu. A i pitanje je da li će je ikada biti.
Rusiji je prošle nedelje  u Briselu, na zasedanju Saveta Evrope, jasno stavljeno do znanja da može samo dovesti gas u EU, ali da ne može da računa na njegovu redistribuciju. Moskva  očito nije u situaciji da se izbori za prava rešenja za sebe. Mada, kada ne bi bilo američke dominacije nad Evropom, ova bi i te kako lako izabrala  između plaćanja i održavanja NATO-a  u kojem dominira Vašington i korišćenja pod povoljnim uslovima resursa iz Rusije.
Glavni igrač za kockarskim stolom, na kojem se rešava  pitanje da li će ovo biti epoha novog robovlasničkog sistema sa jasno podeljenim ulogama, su SAD koje  drsko mašu špilom obeleženih karata. Saigrači se prave da to ne primećuju i nastoje da se održe kao faktori za kockarskim stolom sve do prvog ključnog previda kauboja nasilnika koga moraju da trpe, a to se pre svega odnosi na Kinu. Ona je  u položaju  ekonomskog brata blizanca  korporativnog kapitala SAD. Gomila njihovu valutu, čije je jedino pokriće nasilje NATO-a.
Teško je danas, u sveopštem svetskom cunamiju  balkanizacije sveta, parcelisanja na dugi rok interesnih sfera u uobličavanje takve ravnoteže koja će u stvari  odložiti pad SAD-a  kao države Imperije, prognozirati  put izbavljenja.  Jer, kraj dominacije SAD kao države ne mora doneti ništa drugo do izlazak   „korporativne revolucije“ iz ljušture u megarobovlasnički  novi poredak, sa svetskom  vladom sastavljenom  od predstavnika  najbogatijih familija. U kojoj će, naravno, dominirati ne SAD kao država, već karteli od kojih će većina zaista biti poreklom  iz SAD i Velike Britanije.
U jednoj takvoj gotovo nemogućoj konstelaciji, zemlje BRIK-a prionule su  na zadati takt korporativnih  sistema u distribuciji profita. A istovremeno treba  da  osmisle neku svoju, drugačiju igru, pri čemu ne smeju previše da zabrinu  gospodare sveta  koji komanduju tom globalnom igrankom. Problem za te po rangu velike igrače, ali još uvek ekonomski i vojno nedorasle  korporativnoj osovini SAD – EU, je da li je blef ili istinska spremnost gospodara da svet gurnu u armagedon, totalnu propast, ako na razrešavanju ključnih tokova istorije,  usmerenih  ka stvaranju globalnog gulaga, naiđu na odlučan otpor.
Ne radi se, dakle, o pitanju da li braniti anahrone sisteme sa diktatorima na čelu kojima su do juče pre svih London i Vašington isporučivali oružje, već čije će biti vlasništvo nad resursima i njihovim putevima za transport posle iznenadnog  uklanjanja „doživotnih“ sa političke scene. Na meti su i Iran i Sirija, kao poslednje kegle u preduzetoj partiji sa domino efektom.
Čini se da neke iskrice promisli o neodrživosti na dugi rok jednog takvog projekta postoje. Za sada nedovoljno vidljive i nedovoljno koncentrisane. A one se daju nazreti u očima Putina i Taoa, koji ispraćaju igru velikog kauboja i vrebaju, dao bog, eventualnu, za sada nevoljnu vidljivu slabost glavnog igrača. payday loan займ за 5 минут спбвзять займ онлайн через систему контактзайм онлайн по паспорту займ денег москвасрочный займ на киви без отказамтс займ денег