Од слутње до ликовног откључавања мистерије

У Библиотеци Посебна издања издавачке куће „Службени гласник“, под уредништвом Петра В. Арбутине, изашла је пре непуне две године монографија на српском и енглеском језику Бајо Луковић. Портрет једне тајне. The Portrait of a Secret

Књига Бајо Луковић. Портрет једне тајне већег је формата, на више од две стотине страна, и њом је обележена петстогодишњица смрти Леонарда да Винчија (1452–1519), јубилеј који је код нас прошао незапажено.
Луковић је неоспорно вешт цртач, стекао је интерну диплому мајсторског цртежа код професора Драгана Лубарде. Та уметничка спрема предуслов је за било какво тумачење најбоље Леонардове слике „Мона Лизе“, од које се није раздвајао до смрти и која је постала култна у историји уметности, али и икона популарне културе. Луковић је вратио поштовање тој величанственој слици која је још од Марсела Дишана предмет ругла и иживљавања, о чему постоји и посебно издање на италијанском језику. Модерни човек неспособан да било како домаши генијално Леонардово умеће може само да га разара и исмева. Цртачка појавност радова овог београдског сликара креће се у два, не тако супротна смера, ка реализму и фантастици, према реалистичким студијама и слободно решеној фантастичној композицији, што је још један од предуслова за разумевање генија из Винче, који је својим литерарним и ликовним делом објединио те две обично супротстављене естетике.

СКРИВЕНИ АУТОПОРТРЕТ Луковић открива да је „Мона Лиза“ заправо скривени Леонардов аутопортрет, чему иде у прилог чињеница да наручилац те слике није хтео да је прими, по свој прилици у портрету своје супруге Ђоконде препознао је још нешто или неког. Луковић је то своје откриће остварио студиозно и поступно, разрадом у виду припремних цртежа и слика, све до коначне верзије слике из 1982. године. О његовом вредновању „Мона Лизе“ помоћу јединог Леонардовог аутопортрета у дубокој старости, у виду цртежа, писали су многи критичари, историчари уметности и стручњаци, излазили су фељтони, поштанске марке и ковани новац с представом те слике, код нас и у иностранству. Сада та слика једина у историји српске уметности има такву монографију и писце текстова, међу којим су и седам академика и професора, најпознатији домаћи познаваоци уметности и угледни књижевници, од Николе Кусовца, Мира Главуртића, Србољуба Живановића, Бојана Јовановића, Драгана Јовановића Данилова до Владете Јеротића, Јована Ћирилова, Радослава Братића, Радослава Јосимовића, Тодора Стевановића, Миодрага Коларића и др. Као што се у Леонардовом стваралаштву идеално и хармонично прожимају и надопуњују рационално и ирационално, тако је и Луковићева слика, тумачење и надградња „Мона Лизе“ у мору савремених просечних, досадних и неартикулисаних решења снажна слика, она која привлачи и има харизму. Зато су се њоме бавили поједини од најбољих српских историчара уметности, ликовних критичара, теоретичара, анатома, психијатара, антрополога, књижевника и директора музеја, али као и код свих целовитих и сјајних решења њена тајна није до краја расветљена, нити ће бити.

ПЛОД МИСТИФИКАЦИЈА? Да не бисмо претерали у похвалама, предочићемо и другачије ставове. За неке од најбољих српских познавалаца Леонардовог опуса, а који се баве ренесансном уметношћу, Луковићева слика је плод мистификације, он је на једној претпоставци изградио невиђене светове, куле и градове у ваздуху, потпомогнут бројним верницима. Негатори те слике кажу и да је грубо и наивно насликана у односу на Леонардов недостижни лазурни сфумато, што се посебно односи на десни њен део, на коме је представљен Леонардов лик, који је Луковић скоро невешто реконструисао, превео са цртежа на слику. То се нарочито уочава у сликању бора, косе и браде, који су пренети с Леонардовог „Аутопортрета“ на „Мона Лизу“ без много осећаја и финоће.
Пођимо, међутим, и у другом смеру. Шта ако је теза Предрага Баја Луковића тачна, ако је откриће тајне најбоље слике највећег сликара у историји непобитно? Онда се суочавамо с једном од највреднијих реконструкција и идеја у историји не само новије већ и светске уметности, за коју и није толико важно да ли је перфектно изведена, јер је ионако у овом времену било ком уметнику немогуће да достигне Леонарда. Миро Главуртић је на тој слици препознао знаке Архимедиале, наставка харизме те волшебне групе (мада њени други чланови нису тако реаговали на ту слику). Важан прилог овој идеји је компјутерски доказ „Mona/Leo“ и документарни филм Лилијан Шварц из 1984. године. У јануарском броју угледног часописа Уметност и антика она је објавила опсежну студију о томе да је „Мона Лиза“ заправо аутопортрет Леонарда да Винчија. Говори о томе да се црте лица Мона Лизе и Леонардовог аутопортрета савршено поклапају и овај компјутерски доказ је званично датиран у 1987. годину. Користила је најновије технике обраде слике повезане с алгоритмима морфинга, рефлектографијом, ултразвучном сликом, холографијом, дигиталном радиографијом и традиционалним рендгенским снимцима. На основу бројних савремених научних метода стигла је до Луковићеве слике и независно од њега потврдила је, само је он ишао другим путем, интуитивно, уметнички и директно, уместо научно. Први доказ о овој идеји је Луковићев цртеж из 1979. године, његова уљана слика из 1982. само је детаљна разрада.