Др Владимир Илић – Како су од Срба правили нацисте?

Зашто Срби у америчкој пропаганди, од 1990. наовамо, не могу бити жртве нацизма, него увек и свагда – „хитлеровци“ и својеврсни „накот за сјекиру“

Хумилијаристи су „атомско језгро глобализма“. Наступају као „интернационалисти“, а заправо сеју најстрашнији шовинизам. То нема никакве везе са стоицима и „грађанима света“, нити с интернационалним бригадама у Шпанији које су певале Si me quieres escribir и Ay Carmela. У много чему су превазишли своје „узоре“, али и „штићенике“ нацисте, поготово у манипулацији медијима и – понижавању људи! Свако ко буде имао воље и снаге да прочита Прометеју стећи ће, верујем, јасну слику – каже у разговору за Печат др Владимир Илић, аутор књиге Прометеја: Медијска „нацификација“ српског народа.

Једна од основих теза ваше књиге јесте да нацизам није случајна, изолована појава у историји Европе и Запада него је последица унутарње логике у развоју противречности капитализма и демократије. Такође, показали сте колико је била важна подршка крупног капитала Хитлеровом доласку на власт. После толико деценија шта можемо рећи о нацизму и о процесу нацификације народа Гетеа и Шилера?
Нацизам није само чин већ пре свега дуготрајан процес. Од расистичких теоретичара 19. века, пре свега у Британији, а потом у Немачкој и Француској, преко еугеничара широм Европе, до тирада о крви и тлу (blut und boden) Рихарда Дареа, тобожњег научника а потом есесовца, прошло је много деценија. Адолф Шиклгрубер, који презиме мења у Хитлер, ствара свој монструозан и прилично конзистентан систем „националсоцијализма“, током боравка у затвору, након неуспелог државног удара, и то уз помоћ Хеса, „старог ратног друга“. У књизи коју је спретни издавач назвао Моја борба Хитлер наговештава већину будућих планова за обрачун с „јеврејском социјалдемократијом“ унутар Немачке, а потом ширење Немачке на рачун „нижих раса“, пре свега Словена. Но поход на „реакцију“ и „Црвени фронт“ не би био могућ без помоћи одређених високих кругова немачке војске, крупног капитала и пре свега интернационалних бизнис кругова. Дакле, иако је пропагирао крајњи национализам и шовинизам, нацизам је, заправо – интернационални производ. Баш као и, нешто раније, фашизам у Италији. Предговор Мусолинијевој Аутобиографији писао је бивши амерички амбасадор у Риму – Вошбурн Чајлд, стари „агент“ Џ. П. Моргана.
Гете је у песми Прометеј објаснио своје „вјерују“, а поготово у Фаусту. Но иако „екстремни фаустовац“, Хитлер више верује Хансу Гинтерсу, „папи расе“, и Ернсту Јингеру, писцу Челичне олује, човеку филмске биографије који за дивно чудо никада није постао члан нацистичке партије.

Америчка србофобна пропаганда не верује филму Дара из Јасеновца Предрага Антонијевића. Како се десило да народ који је толико страдао у Другом светском рату од руку нациста буде проглашен за наследнике нациста у Европи?
Будући да добар део медија, поготово у оном делу света који себе назива Запад (Србију смештају у „Западни Балкан“ а да нико није објаснио где је и шта је „Источни Балкан“) контролишу припадници јеврејског народа, требало је намах поистоветити Србе с нацистима. Да би одијум био што већи. У томе је посебну улогу имала агенција за односе с јавношћу Рудер и Фин, чији је власник био Дејвид Фин. Његово право име је Давид Финкелштајн, али у свету „белих англосаксонских протестаната“ (wasp = оса) мимикрија је увек пожељна. „Извођач радова“ био је директор агенције Џејмс Харф, потоњи власник сопствене агенције Глобал комјуникејторс, данас веома заинтересован за Кину… У сарадњи с „таргетираним“ политичарима и медијима, као и с Америчко-јеврејским комитетом, лобистичком организацијом која је 1930-их година била под великим упливом моћних фамилија Шиф и Варбург. На челу Комитета били су тада Алфред Мозес и Дејвид Харис. Клинтон нешто касније поставља Мозеса за амбасадора у суседној нам Румунији, ваљда да би боље надгледао санкције и ембарго… Заправо постојала је јасна „подела рада“ између политичара, тајних служби, медија и лобистичких пи-ар организација. Баш као и у „Геншеровој Немачкој“…
У претходним књигама Фамилија и Империја показали сте да није тачно да нисмо покушавали, деведесетих, да лобирамо у западним медијима за уравнотежену слику о догађајима у рату за југословенско наслеђе. Пошто смо унапред осуђени, нико није хтео да ради кампању за нас. Зашто је до тога дошло?
Нема ниједне агенције која не би желела у то време да „ради за Србе“. Највећи професионални изазов на свету је да представите ставове оних које „сви нападају“. И најисплативији. Но увођењем санкција тадашњој СР Југославији чак и најагилнија агенција из Лондона „диже руке“. Радити за Србе постао је илегалан посао, под претњом драконских новчаних казни, што би водило – кључу у браву.
Које су биле фазе у медијској кампањи да се Срби прикажу као народ склон геноциду? Да ли су лобији радили против нас из осећања (било каквог, од „правде“ до користољубља) или је реч о машинерији која меље како јој се нареди?
„Машинерија“ ради непрекидно, јер је медијска манипулација једна од основних техника владавине модерног доба. Основне фазе медијског рата који је кулминирао „нацификацијом“ српског народа могу се сврстати у неколико равни: кампање у припреми разбијања Југославије, „легитимисања сецесије западних република СФРЈ“, припрема и реализација агресије НАТО-а на СР Југославију, Србију пре свега, и на крају, али не последње, софистицираније кампање после „петооктобарске револуције“.

Шта су радиле агенције за односе с јавношћу, а шта главни медији? Како су узајамно усклађивали свој рад и колико је та координација допринела „информационом смогу“ који нас је гушио и гуши?
Примера ради, журналиста-лобиста Рој Гатман (Гутман) „открива конц-логоре у Босни“ и то објављује у таблоиду Њуздеј. Таблоиди се увек истурају у први план, јер ако би нешто кренуло лоше по иницијаторе таквих „вести“, увек се може наћи „исприка“ да је реч о „жутој штампи“. Већ поменута агенција Рудер и Фин – чији је власник данас готово стогодишњи Финкелштајн „заслужио“ своје место у пи-ар Кући славних, а примеренија му је Кућа срамоте – сторију о конц-логорима шаље путем факса на стотине адреса политичара, медија, лобиста итд. И непроверена прича је „шокирала свет“, некако баш пред Лондонску конференцију, на којој ће Иглбергер (ин)директно означити Србе као „основне узрочнике рата и агресоре“. Много касније некадашњи директор агенције Харф рећи ће холандској ТВ: „Када је НАТО преузео акцију (агресија на СРЈ), отворили смо шампањац“!
Књига обилује добрим илустративним материјалом, сличним оном који је Милан Ристовић објавио у Црном Петру и балканским разбојницима, где је понуђена карикатурализација Срба у германској штампи у доба Првог светског рата. Како су нас карикатурализовали?
„Тетовирали“ су Србима кукасти крст (хакенкројц) и на раме и на чело. Поготово у расистичким карикатурама којих је било тушта и тма. Франкфуртер алгемајне цајтунг, једна од перјаница антисрпске тираде, као да је сметнуо с ума да је у подизању „Шпрингеровог царства“, осим „пријатеља из САД“, знатну улогу имала и Стефани фон Хоенлое, коју је Хитлер звао „моја принцеза“…
Колико вам је времена и воље било потребно да се одмакнете од сопствених националних и личних емоција да бисте написали објективну књигу, „студију случаја“, која би, на који год језик да се преведе, могла да служи као узор како се то ради?
Можда је одговор на ово питање балада Бранка Миљковића Охридским трубадурима, или Попина Манасија… Једино ми је жао што ћу разочарати љубитеље грчке митологије: Европу није отео Зевс него – БААЛ!