СИЛОВАЊЕ У ВРЕМЕ КУЛТУРНОГ РАТА

Феминистичке лажи против женских истина

Наша сумњичавост има бројне разлоге. Културално смо јој склони, чак и у случајевима када је за њу тешко наћи рационалне разлоге. На пример, када је реч о десетинама малолетних полазница једне приватне школе глуме. Неке од њих тврде да су годинама пролазиле кроз ужас, понижења и пакао коме није лако наћи равног. Склоност ка неверици је овде пустила још дубље корене у деценијама транзиције, када смо варани. Често од ликова који су деловали анђеоски наивно или сасвим искрено.
Али чини ми се да и неочекивано велика количина сумњичавости претходних недеља у данашњој, дубоко подељеној Србији, има још неке узроке. Први се тиче чињенице да овде бесни прљави културни рат. У њему једна, грађанистичка страна, састављена углавном од писмених, културно културних и свезубих нарциса, за сваку ружну ствар и зло криви српско друштво, наводно неизлечиво болесно. Та склоност ка учитавању српства у сваку индивидуалну патологију и срамотни поступак ескалира увек када нека језива ствар има елементе који се могу везати за Српску православну цркву и друге специфичне институције или културална обележја Срба.
Лично зло тада, по правилу, бива протумачено као наводни израз културално уоквиреног, неуништивог етничког зла. Штавише, обично као још један „доказ“ да смо сви ми – наравно, ако се континуирано не деконтаминирамо и не суочавамо – помало „звери српске“, православљем навођени цивилизацијски отпад склон клању и силовању. „Велика срамота је што неки медији искоришћавају ову тешку тему силовања и сексуалног злостављања младих глумица како би ширили лажи, блатили земљу и цркву, и искоришћавали тугу и бол људи како би добили кликове и мало пара“, коментарисао је на твитеру Сергеј Дојчиновић. „Лешинарење у Србији и лажно моралисање медија који апсолутно раде све на деструкцији српског друштва је нешто најодвратније што имамо у држави.“ Претходних дана су тако више из саме Србије него из антисрпског окружења стизале тврдње да је „култура насиља под кринком вјере већ одавно факт у Србији. Дубљи је проблем од самог Мирослава. Погледаш медије и начин извјештавања, шта се врти на ТВ-у и да опозиција националистима није ни за петама.“

ЛИЧНИ ПРИМЕР Други, донекле повезани повод за сумњичавост и неверицу препознаје се и у мом не тако давном искуству. Медијском линчу лажима и монтираним „доказима“ са друштвених медија да сам наводно серијски „прогонитељ жена“, који је јула 2019. организовала група моћних, елитних феминисткиња уз снажну помоћ водећих аутоколонијалних медија, као и неколико србоскептичних опозиционих странака, параграђанских организација и професионалних удружења. Ту се препознаје једна ствар која је, бојим се, гора и од суђења. Нисам добио прилику да се браним и уверљиво демантујем канонаду лажи и објасним како и зашто су монтирани наводни докази, чак ни да говорим јавно. Да није било две оклеветане телевизијске емисије, „Печата“ и неколико истински независних и отворених јутјуб канала, буквално више не бих постојао у јавности.
Зашто је мој лажирани случај користан за разумевање снажне сумњичавости према наводима групе жена, вероватно ће и суд то показати, стварних жртава?
„Има нас које професионални кодекс обавезује на то, али нас и људски кодекс обавезује да верујемо женама“, написала је на твитеру уредница „Времена“ Јована Глигоријевић, која је 2019. године саставила канонаду лажи и монтираних „доказа“ против мене. Заједно с Југославом Ћосићем и Дражом Петровићем, координирала је моје стрељање феминистичким лажима. Штавише, Јована Глигоријевић нам сама серијски демонстрира зашто треба бити сумњичав. Захваљујући њој и групи привилегованих саборкиња, које су у јавности монополисале „женско питање“ и права, над свим страшним женским истинама надвијају се подле феминистичке лажи. Морали би бити свесни масног феминистичког лагања, и узрока и последица, да би могли да разумемо реакције на „сексуално насиље и последице“, што је Глигоријевићева ставила и на насловну страну „Времена“.
Она се позива на књижицу „Смернице за медијско извештавање о насиљу према женама“, коју је срочила феминистичка аутоколонијална трансмисија под називом „Новинарке против насиља“. Требало је да кажу и да су против слободе говора за неистомишљеника и за цензуру. Међу бисерима је да „медијски извештај не сме да умањује, исмева насиље и не би требало да се у њему износи неверовање преживелој/жртви.“ Истичу и да треба „посебно водити рачуна о избегавању релативизовања ’блажих’ облика насиља, попут сексуалног узнемиравања које је кривично дело“, где, кажу „новинарке“ склоне релативизацији сваког насиља и прогона, „увек треба имати у виду да је сексуално насиље свака радња из сфере сексуалности учињена према некој особи без њеног пристанка; због тога, треба избегавати тражење и пружање доказа да је постојала употреба силе, јер она није нужна за сексуално насиље, а тиме се релативизује насиље у којима није постојала“.
Аутоколонијалне феминисткиње су и у Србији успешно присвојиле, „синегдохизовале“ положај(е) жена. Иако само део, оне су своје ставове, интересе и преокупације у јавности поистоветиле са стремљењима и проблемима свих жена. Плус, у овој идеологији је присутан најспорнији аспект богатог Марксовог наслеђа, армиран помодном постструктуралистичком мишљу. Оне су идеју „диктатуре пролетаријата“, жртава структуралне дискриминације и израбљивања, заменили идејом диктатуре у име (женског) рода – по сваку цену и свим средствима. Плус, сматрају да су увиди жена, које представљају структурално угроженим чак и када су саме турбо-привилеговане, по себи супериорни и истинитији у односу на (скоро) све друге, сем одређених мањинских.
Али свака стварност, па и родна, никада није црно-бела. Када већ говоримо о медијима, неке уреднице су се показале као посебно бахате и немилосрдне цензорке – ако су уопште постојали неистомишљеници у њиховим идеолошки очишћеним редакцијама. На пример, то је у, од Србије украденом, лажном НИН-у некада била Антонела Риха, а данас Весна Малишић, дефакто главна уредница редакције у којој Милан Ћулибрк игра улогу фикуса. Додуше способног да намакне спонзорске паре отетом недељнику, чији је тираж на граници да се мери у стотинама. Цензорке су биле и Санда Савић и Јелена Косанић Подунавац у информативном програму некадашњег Б92 – једном другачије зависном медију. Прво од западних донатора, а затим од Демократске странке – све до смрти, више самоубиства, за коју је заслужно властољубље и среброљубље Верана Матића, наизглед топлог изданка Градске конференције Савеза социјалистичке омладине Београда, који је израстао у водећу аутоколонијалну мачку с девет лукративних, слугерањских живота.

НЕОКОЛОНИЈАЛНО ОРУЂЕ Женска права и женске патње и страдања су и формално признате као кључно неоколонијално оруђе новембра 2001. године. Тада је супруга једног америчког председника Лора Буш први пут одржала говор у термину редовног недељног радијског обраћања председника нацији. Позивање на положај жена, и то из уста „Прве даме“, требало је да ојача легитимитет војне интервенције рањене и понижене суперсиле у Авганистану, уоквирене, као и већина наредних, као спасилачка мисија. Касније је једна каријеристкиња Хилари Клинтон пригрлила женска и геј права и прогласила их „људским правима“ – али није успела да постане прва америчка председница. Спречила ју је „корпа бедника“, маса сиромашних и гладњикавих, којима још нису одузели право гласа. Наравно, право да не умирете од глади политички не постоји као људско, пошто су и у Србији и у САД и у остатку света „људска права“, као и феминизам, монополисале привилеговане, циничне и бескрупулозне, неоколонијалне слушкиње и слуге капитала.
Не треба игнорисати чињеницу да у Србији, не без разлога, мисле да им је све дозвољено и да су недодирљиве, беле медведице неоколонијализма. Остављен не само без посла већ и могућности да било шта зарадим оним што знам и умем, канонадом оркестрираних лажи аутоколонијалне феминисткиње и њихови моћни саборци су ми уништили здравље и живот. Претворен сам у живи леш, више уништеног него првог „поништеног човека“ у Србији, како ме, задовољна исходом, описала Биљана Србљановић. Ова, такође лажима и подметањима склона јавна личност, интелигентна је и немилосрдна идеолошка боркиња. При томе, иако имућна, збринута спонзоруша, прилично је инвентивна у својој „Прадом“ и „Ермеом“ ушушканој досади. Организовала је тако и „дочек“ хашке пресуде Ратку Младићу у једном кафићу у свом крају. „Уз пиће и аплаузе, прославићемо објављивање пресуде крвнику и спустити главе у знак пијетета за све побијене у рату у Босни“, написала је у позиву. Склона да цепа као најсуровији мушкарац, па онда јавно кмечи да је крхка женица ако се усудите да јој одговорите сличном мером, Србљановићева је мој одстрел описала изразом који има важно место у последњој фази културног рата у САД.
„Поништавање“ мета представља главни циљ „културе поништавања“, коју су, полазећи од искустава и успеха ранијих фаза „политичке коректности“, развили и усавршили амерички „либерали“. Она укључује различите перверзне, али медијски упечатљиве методе, од којих је неке могуће описати само оксиморонима попут „булинг у сузама“, као и претњу физичким насиљем маскираних „антифашистичких“ активиста. Ипак, најделотворнији су различити облици притисака, првенствено преко такозваних невладиних („непрофитних“) организација, „либералних“ медија и друштвених мрежа, који обећавају да ће институције или компаније које се опиру поништавању мете бити затворене или да ће имати огромне финансијске губитке.
Успешно „поништавање“ неистомишљеника огледа се и у одстрањивању из јавности као (са)говорника и уклањање из образовних и других институција у којима се воде кључне битке културног рата. Треба стално подсећати да су његови главни циљеви (ре)дефинисање друштвених приоритета и норми и упоредно регрутовање младих мозгова, првенствено у средњим школама и на факултетима. Оно се огледа у њиховом „спонтаном“ – обично као „здраворазумском“ или „људскоправашком“ – стављању у службу неолиберализма и помоћних идеолошких алатки. Ту спадају метастазирано мањинарење, тачније привилеговање не толико различитих друштвених (али не и класних) маргина колико мањиница с тих танушних маргина, и идеологија рода. Она је на свим периферијама, па и у Србији, усавршена и стално бива оснаживана уз помоћ богатих искустава и разорних „успеха“ империјалног феминизма и хомоколонијализма. Препознатљива је у, по правилу нападном „сигнализирање врлине“, које укључује фрљање кључним речима потчињавајуће и елитистичке идеологије рода, фразама као што су „оснаживање“, „патријархат“, „тоскични маскулинитет“ и „интерсекционалност“. Идеологија рода, као и пратећи феминистички и хомонационалистички апарат, постали су важни алати десуверенизације, покоравања и даље субалтернизације сиромашне већине.

ЛОКАЛНЕ СПЕЦИФИЧНОСТИ „ПОНИШТАВАЊА“ Наравно, и оригинално америчка стратегија „поништавања“ је у својој случајносрпској копији добила неке специфичне димензије и аспекте, који су били препознатљиви и у мом случају. Затирање је учињено врло лако и успешно не само захваљујући огромним успесима аутоколонијалних снага у овдашњем, много сложенијем културном рату већ и кукавичлуку, интернализованом комплексу Сребренице и губитничком менталитету њихових супарника, а мојих, требало би, „сабораца“. Паралишући губитнички менталитет је саздан на мешавини каријеризма, профитерства и страха који царује међу многим истакнутим личностима, декларативно перјаницама отпора неоколонијалном мешању и десуверенизацији. Зато овде насупрот све софистицираније, тријумфалистичке културе аутошовинизма стоји мало шта сем тужне културе пораза у коју су, без својих масовних медија и са слабашном организацијом, потонуле антиколонијалне снаге.
Моји једини релевантни греси и стварни повод за медијско претварање у опасног „прогонитеља жена“ (и свашта још, много горег, на друштвеним мрежама) јесу појмови аутошовинизам и Случајни Срби, као и доследна деконструкција аутоколонијалних снага и огољавање њихових лажи и метода деловања. У томе су ми помогла само лична искуства у Трећем свету и преиспитивање сопствених заблуда о природи, величини и јединствености зала које су деведесетих чинили Срби. Зато је посебно болна тишина многих од декларисаних патриота и медијских професионалаца од којих сам очекивао да ће, ако ништа друго, помоћи да се чује мој оклеветани и заглушени глас. Познаници ми и дан-данас стално помињу примере својих пријатеља који се боје да на друштвеним мрежама пренесу моје текстове, с којима се или слажу или их сматрају релевантним.
То ме, нажалост, не чуди. „Храбри“ Горислав Папић ме, на пример, одмах ставио на „црну листу“ емисије коју уређује – где сам раније био редован гост, мада искључиво као сведок догађаја или саговорник на „лаке“, спољнополитичке теме, за које у Србији има врло мало иоле упућених саговорника или их уопште нема. Да не улазим овде у „храброст“ серијске ЕУ тезгарошке Љубице Гојгић, изгледа изгубљене у даровима разних штифтунга и амбасада, и месијански комплекс Оље Бећковић, који је већ разорио и њен немали дар и последње трагове професионалности и избалансираности. Ипак, кључно за разумевање лакоће мог „поништавања“, као и мере у којој сам физички и психички измрцварен, јесте опскурна улога Љиљане Смајловић, једне од најинтелигентнијих и најмоћнијих (декларативно) патриотских и суверенистичких медијских ратница. У мом случају скривене иза жалосних изабраника – Вишње Аранђеловић и Владимира Радомировића, фикуса на челу УНС-а. Иначе, дефакто сувласника „Пиштаљке“, једне од непотистичких пара-НВО које делују у кључном неоколонијалном сектору „истраживачког новинарства“.
Пошто је у мом случају „поништавања“ примењен и амерички метод уцењивања и претњи послодавцу, морам рећи да имам много више разумевања за срамну улогу наше највеће тајкунке, власнице Факултета за медије и комуникације, и њених сарадника. С катедре сам отеран после систематске вишегодишње маргинализације, иако сам годинама био најбоље оцењени предавач. Ту треба издвојити две чињенице, које чине ФМК посебно рањивим на прљаве притиске лажима, којима је легитимитет дала култура поништавања. Прво, факултетом харају два испреплетана професорска лобија, одраније склона „поништавању“ неистомишљеника – аутошовинистички и хомонационалистички. Не знам који је нетолерантнији према различитим ставовима и отпору неоколонијализму.
Друго, чини се да управа факултета систематски крши један број закона и вишеструко је осетљива на хајку на друштвеним мрежама, која је вођена како би ми дали отказ. При томе, њу је на свом твитер профилу први покренуо Југослав Ћосић, командант омиљеног гласила главне циљне групе овог елитистичког факултета. Најперверзнија је чињеница да на факултету – са кога сам, наводно, отпуштен искључиво зато што још нисам докторирао – на свим смеровима и департманима, и на основним и на мастер и на докторским студијама, предаје и оцењује на десетине, а можда и стотине наставника који не да немају докторат, или бар мастер већ неретко ни завршен факултет. Ово је, наравно, само један од примера кршења релевантних законских одредби које сам уочио или за које сам чуо од бивших колега.

ПАТОЛОГИЈА АУТОКОЛОНИЈАЛНЕ СРБИЈЕ Нажалост, различити аспекти монструозне афере која тресе Србију, као и мој прогон, илуструју неке од кључних друштвених слабости и патологија аутоколоније Србије, да парафразирам отрежњујућу синтагму Слободана Антонића. У вези с оптуженим и оптужбама, све је јасно. Реч је о једној истински универзалној патологији и злу. Али баш у овом случају су се кристалисали и двоструки стандарди и права природа овдашњег „феминизма“, „либерализма“ и „европејства“ и наш други, случајносрпски ауторитарни импулс – везан за схватање Срба као „запуштеног народа који није могуће довести у ред“. Зато је данас неопходно бранити праве жртве од лажи лажних и, нажалост, у сенци организоване кампање клеветања у име феминистичких циљева, стално истицати да женама никада не смемо веровати само „зато што су жене“.
Чак и ако вас не пониште и не оклевећу као „прогонитеља жена“, незахвално је критиковати ове аутоколонијалне кербере и демаскирати њихове „аргументе“. Они можда стварно „шене“ да их или НАТО или ЕУ или Сорош награди. Не знам. Незахвално је судити о мотивима, чак и када се ради о аутоколонијализму и његовој верној сенци, аутошовинизму. Али ако оголите делић њиховог зла, у најбољем случају, прикачиће вам етикету да тиме само „шените да вас нацоши награде“. Нажалост, изгледа да нема награда за борбу против аутоколонијализма – ни од „нацоша“ ни од оних који то нису. Биће да мањка и страних спонзора и домаће храбрости. Судећи по мом искуству, постоје само казне и претње – илити, колоквијално речено, стално „силовање“. Полиција је већ била да ми претресе стан и да ме приведе. И даље сам на бироу за незапослене. Остало је још да ми пошаљу шинтере, или која служба је већ надлежна за нас – нацификоване „звери српске“, које се усуђују да и даље ходају улицама, пишу и говоре.