Реч-две о српској историји

Има и оних народа који се, из разних разлога, одрекну своје историје, али ти народи сигурно одлазе у претинце прошлости и заувек у нестајање

Човек је једино живо биће које има своју историју. Историја, наравно, није само оаза добра или само врт отровног растиња. Уосталом, то није ни човек, који је саткан од добра и зла и то тако прожето да владика Николај Српски пише да се на сваком човеку може саградити и небо и пакао.

ОТАЏБИНА И ИСТОРИЈА Друштвено-историјске појаве и процеси блиско су повезани и нераскидиво узајамни.
Стојан Новаковић, председник владе Краљевине Србије, у делу Калуђер и хајдук пише: „Прекида међу вековима нема; они се преливају лаганим, поступним променама један у други као и све остало у органичком свету…“
Закон живота гласи: Све је једно и једно је све. Људске заблуде и владарски промашаји се у историји плаћају највишом ценом: људским жртвама и губитком слободе народа.
Социолог Ђуро Шушњић у делу Орвелијана пише: „Ми се занимамо за начин мишљења и веровања наших предака да бисмо боље разумели наш начин мишљења и веровања… Изучавамо њих да бисмо разумели себе!“
С нама није ништа почело и ништа се неће заувек завршити, сви ми стојимо на раменима предака и они су нам сигуран ослонац да видимо даље, истинитије и мудрије.
Писац Ернесто Сабато, готово стогодишњак, у делу Пре краја је написао да је „готово немогуће живети без отаџбине, или мајковине, како је радије говорио шпански филозоф Унамуно, будући да је мајка истински темељ постојања“.
Мајке и Отаџбине нема без историје: породичне и националне. Неолиберални владари света желе да нам (од)узму историју, јер хоће да нам узму право на сећање на Мајку и на Отаџбину. О томе се ради.

КУЛТИВИСАЊЕ НЕКУЛТИВИСАНОГ Људи који се (по)мало разумеју у друштвене науке добро знају да оне не могу да се схвате и разумеју без темељног познавањa историје друштвених феномена. То пак није случај у свим наукама. Филозофија која је наука над наукама (Аристотел) нас учи да је њена култура изразито историјска. Филозофија заправо живи повесно.
Значајно је и Блохово повезивање историје филозофије и филозофије историје. Блох пише: „Откривање будућности у прошлом то је филозофија историје, дакле и историја филозофије.“ Смисао људске историје Блох види у успостављају царства слободе и истинске људске заједнице где влада homo homini homo. Насиље је техничких и егзактних наука да нико од научника из ових области, или ретки од њих, не жели да се осврне иза себе мислећи да ће научни напредак потпуно променити свет, не схватајући да се човек историјски мало променио у суштинским, карактерним особинама. Узалуд је што сада човек живи у новим техничким околностима, његова суштинска природа је остала готово нетакнута у великој мери она је још увек паганска и претхришћанска; зар ужасни злочини у XX столећу („век зла“) и почетком XXI века то наjречитије не потврђују?
Карл Јунг пише: „Човек је… релативно мало хиљада година провео у култивисаном стању, а многе стотине хиљада година у некултивисаном.“ Меша Селимовић мудро тврди „да се људи по егзистенцијалним, суштинским особинама вековима не мењају. Остају исте њихова љубав, мржња, љубомора, завист, жеља за моћи и престижом… Мењају се само друштвени односи, али не тако битно и коначно… Увек остаје у човеку довољно неизмењених особина, како би човек сваког времена био могућ за људску индентификацију.“
Снажни техничко-технолошки напредак човеку омогућава да своју деструкцију још погубније истакне по друге људе и природу. Узалуд је научнику у друштвеним наукама да истражује и мудрује о политици, држави, моћи, неједнакостима или тиранији без мишљења и мудрости Сократа, Платона, Аристотела, Макијавелија, Русоа, Монтескјеа, Канта, Хегела, Маркса, Хајдегера. Исто је и када је у питању (не)разумевање једног народа без познавања његове историје. Нема пуноће и самосвојности народа без историјског укорењења и сећања, као што нема нити може бити биљке без (живо)творног корена.

УМИРАЊЕ НАРОДА Има и оних народа који се, из разних разлога, одрекну своје историје, али ти народи сигурно одлазе у претинце прошлости и заувек у нестајање. Историја нас учи да и народи умрети могу. Зашто глобалисти желе да се историја, мит, традиција, вера, обичаји и језик малобројних народа и малих држава, што пре, и ако је могуће, заувек забораве, или само да се успут спомену, а да се „визионарски“ поглед окрене у „срећну будућност“. Зашто је за мундијалисте опасно(ст) да се (по)гледа уназад у богате ризнице прошлости? Када се људи загледају у повест, јасно ће схватити да су све до сада империјалне амбиције и снови завршили, пре или касније, на сметлишту историје.
Све(т) се убрзава и садашње империје трају све краће. Трају крваво, али безбојно. Неуверљиво. Моћници са амбицијом да владају светом, што до сада ником није успело, мисле да могу да заварају парадигме и постулате историје.
Европом и светом не кружи баук социјализма (комунизма), али кружи, још увек, баук неолиберализма и новог поретка света. Коме и зашто данас смета историја и вековно памћење, када је то лична карта и знак препознавања идентитета и самосвојности народа. Новом светском поретку сметају историје народа, јер им и ти народи и нису важни. Да би било места за њихове „богове“ морају се порушити бисте великана људског рода и иконе светаца.

ТЕРОР БАНАЛНОГ Сваки дан у „новом свету“ је дан нечега, какви су ти дани и „нови свеци“ такво је и наше време: обездуховљено, празно и банално. Уместо апостола, западни свет слави „црни петак“. Наздравље. Вредности које се сада нуде су бесмислене, пролазне, површне, безначајне. Загледаност у тело, себе, преваре, отимања, беспримерна богаћења, земне рајеве, а нигде склоништа за људске душе и дух. Свет глобализма је антиисторијски, антирелигијски и антивредносни. Резултат њихових деловања јесте деконтаминација природе, људског духа и морална ерозија. Савремени човек коначно мора признати да постоје историјске вредности и изнад њега. Савремени западни свет је срушио темеље христолике Вере и безверје је смртна пресуда за западноевропску цивилизацију.

(САМО)ОДРИЦАЊЕ Где смо ми Срби у овом данашњем сложеном, опасном, вучјем жрвњу историје? Ми смо још увек у великим лутањима и трагањима, као да нисмо вишестолетни народ. Срби су у великој мери били жртве историјских прилика XX века. Ми смо се, у име заједничке државе са, по пореклу, али не и по вери и духу, себи блиским народима, одрекли себе, своје вере, имена, писма, великана и националних вредности, а заузврат од западног света (за)добили најгоре епитете и најужасније атрибуте у савременом свету.
Срби су ископали корен и заборавили гробове предака у име „братства и јединства“ а све нам се то вратило на страшан начин, јер је природно да, ако народ не поштује себе, зашто би га поштовали други којима је он препрека за њихове националне интересе. Преко пола века за званичне Србе све је почињало и завршавало се у Јајцу. Као да пре, код Срба, ничега није било, а ако је нешто као и постојало, то је био крунски доказ да се до тада водила погрешна, назадна и ненародна политика. Као када је марксистичка филозофија показивала да су све „старе филозофије“ биле погрешне, а она је на њиховим плећима доносила коначну и неупитну истину света.

СРПСКА ДРЖАВОТВОРНОСТ Касније смо, као народ и политика, како-тако, уз сва оспоравања и отпоре, некако дошли до вожда Карађорђа и Српске револуције из 1804. године. И ту смо више-мање стали. Везали смо се за неку грађанску, демократску, европску Србију. Клањамо се сенима вожда Карађорђа Петровића, коме је славни владика Његош посветио бесмртно дело Горски вијенац, али морамо дати и један врло значајан одговор: да ми Срби и Српство државотворно нисмо настали вождовим устанком.
Право је питање зашто смо се ми као народ одрекли највећег дела наше националне, славне и тешке историје. Ко се још од народа и народних вођа одриче свог дубоког корена и сече најплодоноснији извор и исток живота. Историјски долазак до вожда Карађорђа јесте помак, али он није довољан. Где је славна и благородна лоза Немањића, Косовски бој, деспот Стефан Лазаревић и вишестолетно робовање под Турцима. Сви ови историјски периоди у животу и трајању једног народа су неопходни, драгоцени и вредни, јер се народ не може спознати без његовог корена и укупног трајања. Народ мора да се узима у свом тоталитету. Народ јесте синтеза онога шта је био, шта је сада, и што може бити. Уколико говоримо о српској војсци, нема истинске спознаје српског војника без Стефана Немање, Милутина, Душана, цара Лазара, браће Југовића, Обилића, витеза и деспота Стефана, ускока и хајдука.
Како измирити српску прошлост, садашњост и будућност? Истином. Да видимо како су се Срби сналазили у столећима ропства и како је свој дух крепио народни геније и ту морамо да видимо и Бановић Страхињу и Пећку патријаршију и Мехмед-пашу Соколовића и Омер-пашу Латаса, јер све је то наше национално наслеђе, не да нас дели и свађа, него да нам даје драгоцене историјске поуке и поруке како и кроз све може и мора да пролази један столетни народ. Да схватимо да оно што се нама данас дешава није ново и дешавало се у другим околностима и нашим прецима.
Непријатељи који нас желе смањити, искоренити, умањити и склонити с историјске сцене настоје да се Срби што мање сећају и да имају што краћи историјски корен, јер народу који се не сећа и нема свој дубоки извор лако је заувек ишчупати ту слабашну, безбојну, болешљиву биљку. Они који владају прошлошћу њихова је и будућност.

НАСЛЕЂЕ НЕМАЊИЋА Узмимо за пример српску медицину. Она није (за)почела од короне нити од партизанских болница, наравно, немамо ништа против лекарског позива и у ратно и у наше доба, нити од Карађорђевих устаника него од Светога Саве, далеке 1208. године у Студеници. Србија треба да подигне духовну академију медицине у Студеници која ће бити жива матица лекарског позива. Шта би други народи дали за тај и такав животворни и свети корен.
Деспот Стефан Лазаревић, један од највећих витезова света, основао је престони Београд, сачувао српске земље, око четрдесет година после Косовског боја, релативно независним, а данас у нашем главном граду има непрепознатљив споменик. Зато је садашње постављање, хвала Богу, у Београду монументалног споменика оснивачу српске државе Стефану Немању непроцењиво значајно и моћног значења и отвара српску историју ка целини и целообразности. Данашња власт да је само то учинила, има сучим изаћи пред Милоша.
У доба Немањића створено је Распеће Христово у Студеници, Бели анђео у Милешеви, Лепи Јован у Сопоћанима, донета је Тројеручица у Хиландар, писани Мирослављево јеванђеље и Душанов законик. Глобалисти и србомрсци и они којима је наша историја, као и све аутентично наше, највећи трн у очима, када нападају споменик Немањи, позивају се пре свега на естетику, уметност и лепоту. Као да су они једина мера шта је лепо и вредно. Као, није то ради Немање и историје Срба него ради лепоте. Није него. Као, њихова лепота ће спасти неолиберални свет. Историјска чињеница да су Срби имали три цара и много краљева и три домаће династије говори у прилог томе да смо народ који има своје дубоке историјске корене и велике вредности, али да смо били и сужњи и робље и, неретко, гробље историје када је требало страдати и носити свој крст на нашој Голготи. Самозаборав је одмагање себи и помагање нашим непријатељима.
Светским неолибералним владарима сметају туђи мит и корен, јер хоће да имају само своје митове и своје вредности које ће други беспоговорно поштовати и дивити им се и клањати, јер они добро знају да не живе човек и народ само од хлеба, модних крпица и распусних провода већ и од речи Божје. Нашим непријатељима и такмацима треба слаба Србија и (за)пало Српство. Њима треба послушна, самозаборавна Србија и она која се не сећа себе и која саму себе презире. Њима не треба слободарска, традиционална, верујућа, успешна и јака Србија. Треба да се вратимо себи, својим коренима поштујући и све друге, не улепшавајући нашу историју и нашу садашњост, нити нереалну будућност, али пожељно је да одважно сањамо јер је сан потреба човека и народа. Уколико истрајно не потврђујемо своју историју, она ће бити прекрајана од наших противника, и наше ће свете династије и Цркву приписати себи, као и присвајати светски признато културно наслеђе.
Мир и борба су једине извесности света.

Један коментар

  1. Avatar

    Ко нема своје: иторију, цркве, манастире, владаре, језик, писана документа, књиге, писмо… присвојиће туђе. чак и земљу, од давнина поклоњену Србима да би бранили границе од Турака? Зар Албанци не присвајају наше најстарије цркве на Космету? Зар Хрвати не својатају чак и нашу ћирилицу? Језик? (уз мале, незнатне измене прогласише га хрватским, а – наш је, то свако одмах може да види.. Мирослављево јеванђеље? Ретке и скупоцене књие из бројних манастира? Зар не измислише хрпу својих (непостојећих) краљева? … И то чине дрско, не стидећи се што лажу. А Срби? Док се полако “кувају, добровољно се одричу херојске и славне историје, и “митова”. јер су им рекли да треба да се “окрену само будућности, јер је живот у прошлости нешто назадно и штетно . Тако прихватише нашем народу сасвим стране глупости типа: Црни петак, Ноћ вештица… којештарије! С друге стране, они исти, други Срби, путују чак преко океана како би тамо добили част да распале по неком звону које Американцима, ох, тако много значи.
    Срби! Ми треба да се поносимо својом прошлошћу – јунацима и историјом; да знамо да нисмо тикве без корена и никад се тих корена не одрекнемо; да волимо своју земљу – а коју бисмо иначе волели више од своје?- као и други. Може ли ико да замисли да неки Американац више воли Србију него Америку? Она је мала и сиромашна, али је наша, а ми немамо другу…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *