„Замор материјала“ великих сила

Дуготрајна напрезања читаве католичко-протестантске, (нео)либералне, таласократске „конструкције“ Запада учинила су да материјал од кога је сачињена пукне и када оптерећење није максимално. Корона је била само непосредан повод да „костури почну да испадају из ормара“

Да би нека земља постала и одржала се као велика сила, неопходно је да поседује све или већину кључних чинилаца „тврде“ („додирљиве“) и „меке“ („недодирљиве“) моћи. Дакле, нема геополитичког актера који може да утиче на (транс)континенталне и светске послове, а да не поседује традиционалне адуте за наметање својих интереса – пространу територију, обиље природних ресурса, бројну популацију, снажну економију, војни потенцијал… Такође, за постизање (гео)политичких циљева привидно ненасилним путем у савременом добу неопходно је постизање предности на идејном, медијском, дипломатском, обавештајном, културном, научнотехнолошком и образовном пољу. Потребна је и снажна империјална свест, тј. колективно осећање супериорности и воља за моћи, које артикулишу националне елите. Такође, нужно је на дугорочној визији и стратегији засновано адекватно деловање у време „историјских прелома“, које претенденти на преузимање вођства не само користе већ и стварају – велика географска открића, ратови, револуције, свргавање неподобних режима, економске кризе, епидемије, техничке иновације… Привилегије и полуге моћи које тада успоставе на основу сопственог тријумфа – адекватан светски поредак, економско-финансијска правила, међународне институције, запоседнуте територије, војнополитичка савезништва, интересне сфере, војне базе – омогућују им вођство у наредним деценијама и столећима. До следећег „великог преокрета“. [restrict] ПЕСИМИСТИЧКА ДИЈАГНОЗА Шта се то догађа са актуелним главним „играчима“ са Запада? „Година короне“ (за сада једна) није кључни, али јесте индикативан показатељ њихове рањивости. Мада, није у толикој мери лакмус који указује на стварно стање, колико катализатор неминовних и већ далеко одмаклих промена. Већина данашњих водећих сила, неке мање, а неке више, дугорочно је изгубила оно до чега им је веома стало и што их потврђује као лидере – кредибилитет. Показале су да им експериментални епидемијски „кризни менаџмент“ ипак не иде у потпуности од руке. То је само белодано показало да није било случајно њихово несналажење са имигрантском навалом, терористичким атацима, расно-етничким немирима, социјалним тензијама, насилним масовним демонстрацијама. Уз упоредо и синхронизовано губљење монопола и све теже диктирање своје воље на спољашњем плану, оне губе не само страхопоштовање које су изазивале широм света и које је унапред инхибирало сваки отпор мањих и слабијих већ и национално самопоштовање код сопствених поданика.
Ово се, у првом реду односи на старе европске поморске, колонијалне државе, заједно са својим (не)вољним следбеницима окупљене у групацију под именом Европска унија. Иницијална, конструкцијска грешка, упркос свим поправкама и подупирачима, није могла да буде исправљена јер је упитан њен интеграциони смисао и природа унутрашње хармоније. Одавно су уочени и подробно анализирани, како тврди З. Џокић, „схизофрени знаци друштвеног распада“, тј. „социјална психопатологија“. „Такозвана Европска унија је од свог самог почетка предодређена за патолошки развој и деструктивни крај. Она је мутант-репликант створен за одређену намену: за коју, ни сама није свесна, као ни за то чији је изданак, коме служи и за које време је програмирана да живи. Ова породица је само добар параван, један од многих, за прикривање ’монструма иза завесе’“, написао је пре више од једне деценије овај угледни неуропсихијатар и психотерапеут. Слична дијагноза могла би да важи и за тог њеног прекоокеанског покровитеља – „лидера слободног света“.
БЕЗ ЕЛИКСИРА МЛАДОСТИ „Труљење“ Запада логичан је исход (пол)кенедијевског „успона и пада великих сила“, мада се (још) не може говорити о шпенглеровској „пропасти Запада“. До „замора материјала“ његових водећих земаља довела је до пуцања нарасла пренапрегнутост као последица амбиције да се по сваку цену сачува светска доминација. А за то им је понестало снаге не само зато што су ојачале конкурентске силе које имају другачија цивилизацијска својства, сопствени вредносни систем и нарочито супротне геополитичке обрасце и интересе. И друге земље – неколико њих средње снаге, па и на десетине оних слабих, али добро позиционираних и богатих стратешки важним ресурсима – довољно су ојачале и пронашле стратешког заштитника да сада могу да се успешно супротставе. Стога некадашње европске метрополе, а у другој деценији 21. века и САД, све мање могу да на неоколонијалан начин задрже у подређеном положају и експлоатишу некадашње афричке, азијске и латиноамеричке поседе, а потом само привидно независне државе. Тако им је онемогућен доток империјалне екстерне енергије, а сопствену су одавно потрошили. И у буквалном смислу.
Будући да на тој инфузији помоћу које су дуго паразитирали не могу даље, како би продужили свој комфор смишљају разне глобалистичке марифетлуке, те их с раније стечених позиција намећу остатку света. Један од њих – врло перфидан јер циља на оправдану осетљивост и појединца и човечанства – јесте заштита животне средине. То је одмах мутирало у политичку екологију (зелену политику) у виду њихове борбе за елиминацију тзв. прљаве индустрије и супституцију фосилних горива (нарочито угља). Баш сад је, ето, прорадила савест тим утемељивачима идеологије екологизма, који су се сетили климатских промена када на сличним темељима своју развојну „доцњу“ надокнађују долазеће силе. Док су Енглеска, Француска, Немачка и САД протекла два-три столећа за собом остављале пустош и загађивале велики део Планете – то није било опасно. Али постало је алармантно када последње две-три деценије то интензивно раде њихови такмаци Кина, Русија, Индија, Бразил, Иран. Брже-боље им то треба забранити и тако их економски успорити и геополитички обуздати. Оне сиромашније и немоћније биће много лакше „трајно искључити из развоја“ економским санкцијама, пропагандним анатемисањем и пројектилима с осиромашеним уранијумом. Потом и подизањем еколошких стандарда до недостижних граница и тобоже добронамерним, а ултимативним, елиминисањем дизел-возила и термоелектрана на лигнит, а увођењем ветроелектрана, мини-хидроелектрана и електроаутомобила из баш њихових фирми.

ЈЕДНИ СИЛАЗЕ, ДРУГИ СЕ ПЕЊУ Али тиме се не елиминише већ само одлаже деклинистичка неминовност. Дуготрајна напрезања читаве католичко-протестантске, (нео)либералне, таласократске „конструкције“ Запада учинила су да материјал од кога је сачињена пукне и када оптерећење није максимално. Корона је само допринела да „костури почну да испадају из ормара“. Иако функционишу као спојени судови, дуго потискивани проблеми на унутрашњем плану постали су очигледнији него они на спољашњем. Резигниране и пробуђене масе, мада се њима често манипулише, изашле су на улице и све чешће протестују чак и из неких на први поглед неважних разлога. Државе које су се нарцисоидно прогласиле за „светионике демократије“ одједном су се суочиле са чињеницом да на те изазове немају одговоре. Дух из боце је изашао и тешко ће бити враћен. Некада незамисливо сиромаштво у земљама Запада постало је уобичајена ствар, а процене су да ће га епидемија енормно увећати. У тим околностима, кога још, изузев глобалистичких елита, занима „мождана смрт НАТО-а“ и „прединфарктно стање ЕУ“? И како ће се те две онемоћале персонификације трансатлантистичке „Империје“ ефикасно супротставити очигледно синхронизованом популационом цунамију и терористичком атаку „варвара“ када се одавно зна да је то „атомска бомба сиромашних“.
Вирус неповерења у систем прети да се много опасније прошири земљама Запада од ове епидемије. Од све веће економске, расне и политичке поларизације у њиховим друштвима, до ограничавања слобода, корумпираних власти, фаворизовања свакаквих настраности и тумарања између струке и политике изазваног короном – компромитовали су Државу много више него што је планирано и учињено доласком униполаризма и претварањем света у „глобално село“. С друге стране, велике силе Истока, иако под сталном оптужбом Запада за „мањак демократије“, показале су се далеко организованије и ефикасније у решавању изненадних претњи. Кина, осумњичена да је из ње зараза потекла, врло брзо је успела да је сузбије и да широкогрудо, глобално одговорно, „извезе“ антиепидемијске мере. И Русија, мада знатно погођенија заразом, није дозволила анархију и катаклизмичне слике као у Италији, Шпанији, Француској, Великој Британији или САД (појединачно имају троструко више преминулих на 100.000 људи од Русије). Штавише, у брзинском и геополитичком надметању за добијање истовремено и јефтине и поуздане вакцине стекла је завидну предност. А у првој, најмногољуднијој, и другој, најпространијој земљи света сумња у систем је минимална, и то није само ствар традиције и ауторитативности тамошњих власти. Најављујући ново лидерство, тај кредибилитет шири се светом и на велика врата продире на Балкан. У памет се, браћо… Срби! [/restrict]