Учитавање могућег смисла – СЕЉАЦИ, СЕЉАЦИ…

Дошло је време за поправљање наших лоших односа са највећом силом света, па је добродошао сваки повод за то. Сељаци су неутралан, аполитичан чинилац, са њима се може свашта започети. Према проницљивом схватању уредника политички коректне ТВ мреже, они су, на своју руку, године 1944. повели једну чисто хуманитарну акцију, изван било каквих војних или политичких структура; Како су у Дневнику РТС-а, о годишњици акције спасавања савезничких пилота, објашњене заслуге за ову операцију

Чух, у Дневнику Првог канала наше телевизије, да је у Прањанима обележена седамдесет шеста годишњица акције спасавања савезничких пилота, и да су храбар подвиг, године 1944, извели тамошњи сељаци. Деценијама, то се није помињало, а сада амерички и наши званичници славе и успутне јубилеје. Свакога дана се неки датум заокружује, те се може ако имамо времена и воље, уприличити славље. Дошло је време за поправљање наших лоших односа са највећом силом света, па је добродошао сваки повод за то. Сељаци су неутралан, аполитичан чинилац, са њима се може свашта започети. Према проницљивом схватању уредника политички коректне ТВ мреже, они су, на своју руку, године 1944. повели једну чисто хуманитарну акцију, изван било каквих војних или политичких структура. Притекли су у помоћ странцима-невољницима онако како би њих, да су залутали негде у Вермонту или Монтани, дочекали, угостили и на пут испратили тамошњи домороци. Дирљив пример међуљудске солидарности. Са мало маште, а без помоћи историографије која се предаје у нашим школама, можемо замислити како су ствари текле. Од краја 1943. по шумарцима и испашама наше земље почели су искрсавати необични излетници. Корачали су несигурним ходом, под пазухом су носили згужване падобране. Први су их приметили чобани и, служећи се рудименталним енглеским језиком наученим у четворазредној основној школи, чули исповести залуталих туђинаца. Били су то амерички пилоти, упућени из база у јужној Италији са задатком да руше нафтна постројења у Румунији, и неке фабрике у Аустрији, од кључног значаја за борбено деловање Трећег рајха. По обављеном послу, при надлетању балканског простора, немачка противваздушна одбрана је обарала њихове апарате и они су искакали из авиона, да сачувају живу главу. Имали су срећу да се обру међу гостопримљивим Србима; они су их смештали по гостинским собама, амбарима и вајатима, хранили их оним најбољим што им се у кући затекло, пазили их као род рођени. Пошто је њихов број из дана у дан растао, сеоски кмет, неки Михаиловић, одлучио је да о ситуацији у свом атару обавести Команду савезничких снага у Фођију и Барију. То је извео помоћу голубова-писмоноша. Порука је непријатно изненадила политичко вођство Англоамериканаца; оно је, од јесени 1943, имало другог изабраника у нашем региону, и пилоти су добијали наглашена упутства да се, у случају незгоде, обраћају присталицама свога штићеника, акредитованог савезника у Москви и у Лондону. Између Кладова и Вишеграда таквих, у оним месецима, није било. Авијатичари су наилазили једино на сељаке те су, nolens-volens, пристајали на њихову помоћ. Затим су се и њихови команданти морали помирити са нежељеним стањем ствари и успоставити сарадњу са српском сељачијом, назадном, политички неосвешћеном, оданом Монархији, неспособном да општи са културним светом, дакле суштински друкчијом од Светског Човека који је уживао њихово политичко поверење. У неспоразумима између политике и истине, кад је у питању очување голог живота, последњу реч, ипак, има нагон опстанка. Ослободиоци јужне Италије су, за часак, одустали од тврдих идејних убеђења и ушли у посао са незаобилазним сеоским Кметом, упркос гласинама да он одржава тесне пријатељске везе са немачким окупатором. Све парадокс до парадокса, али таква је природа рата: он баца људе куд желе и не желе. Сеоском Кмету у таковском округу стиже, крајем 1943, у повратном лету голубова-писмоноша, порука да има приступити утврђивању ваздушног моста између Сувобора и Барија, за пребацивање оборених пилота. За то је изабрано Галовића поље, зараван поврх села Прањана. Стотине пољопривредника-мештана, са механизацијом из времена књаза Милоша (воловска запрега, будаци, лопате, мотике и ашови), дало се на крчење шибља и рашчишћавање простора. Радове је надгледао сеоски одборник Вучковић: он је, пре рата, неколико пута ишао у Београд, па је знао како изгледа аеродром. Радови су напредовали. Одатле ће – као и са импровизованих узлетишта у Бољевцу и на Озрену – током 1944. до почетка 1945. бити евакуисано преко 500 савезничких авијатичара. У први авион ће ући комплетна енглеска војна мисија; она је имала врло лоше односе са сељацима и њиховим Кметом, а он је, кад би попио коју више, говорио да се Енглези на Балкану понашају како су научили у прекоморским колонијама и да су спремни да гину до последњег Србина. Генерал Армстронг, вођа мисије, није имао непосредног увида у сарадњу сељака са Немцима, али су његови претпостављени у Лондону и Каиру то свакако боље знали, па је са олакшањем дочекао тренутак да се извуче из сељачког брлога. Авиони су одлетали пуни, а враћали се празни; у журби, нису стизали да понесу штогод санитетског материјала или, не дај Боже, оружја. Касније се сазнало да су паковања те врсте избацивана, претходно, у Црној Гори и Херцеговини као помоћ политички исправно опредељеним савезницима. Сељаци такву пажњу нису заслуживали. Од њих је требало узети оно што су сами бесплатно нудили, па их избрисати из памћења као глуп сусрет у шумској дивљини. Онамо, енглески племићи, овамо, непросвећене мутиводе које ни са собом нису начисто: немогућа комуникација. Лакше су се споразумевали са агентом Коминтерне, он је био светски човек, у обмањивању често и од њих вештији…

Тим смућеним несрећницима, отписаним од средишњег тока Историје, у једном тренутку ће и њихов љубљени Краљ, по наређењу Енглеза, окренути леђа. Све им је ишло наопако. Одборник Вучковић, развијеног војничког слуха, распоредио је 8.000 сељака по брдским висовима и чукама око Прањана, да обезбеди извођење операције, али то није задивило моћнике. Под надирањем њихових миљеника, којима су крчили пут бомбардовањем Београда о Ускрсу 1944, и Лесковца у част рођендана краља Петра, прањанске сеље су се повукле према Мачви и Босни. При последњем полетању за Италију Американци су предложили сеоском Кмету да уђе у авион, што је он, као старомодни патриота, одбио. Две године ће се потуцати по Босни, док га Черчилови савезници не ухвате и не изведу на суд. Спасени пилоти су понудили своје сведочење: предлог је одбијен као неумесан. Сарадник Немаца, који помаже немачке непријатеље – то уноси непотребну збрку у испране мозгове. Осудиће га као издајника и ратног злочинца, стрељати и покопати на непознатом месту. Пилоти, у Америци, нису одустајали од својих тврдоглавих напора. Успели су да од председника Трумана за свог ратног спасиоца изнуде орден, али одликовање није имао ко да прими. Чак су и деца угледног сељака прешла на страну изасланика Коминтерне. Кмет је доживео епохалну историјску катастрофу: издао га је и главни савезник, и Краљ и рођена деца.
Корисно, за разумевање нашег положаја у свету, онда као и данас. Запад како кад хоће, а ми, како се мора. На првом обележавању прањанске ратне епопеје, пре десетак година, појавио се, са венцем, и представник енглеске амбасаде. Није га било стид да се поклони сенима изданог савезника… А ономад, на Галовића пољу, смотрих камену спомен-плочу на којој је уписан и некакав ген. Михаиловић. Остаде нејасно да ли је то скраћеница за геније, генетичар или генгало. Генсек свакако није, то је звање носио његов ратни противник, веома вешт у општењу са Међународном заједницом: њега ће, годинама, капиталисти плаћати за изградњу социјализма! Заостала сељачка маса свог Кмета је осећала као блиског рођака, па га је звала Чичом. Све до чега је она држала – краљ, вера, језик, писмо, часни крст, славна прошлост – отишло је дођавола. Име њеног драгог стрица стајало је, па и даље стоји, на црној листи поражених снага, те га, ево, београдска телевизија представља седамдесет шест година касније под колективним називом сељаци. Владислав Петковић Дис, чији ће се син јединац Мутимир Петковић, дипломирани правник, за време рата посељачити, добиће, од ослободилаца, метак у потиљак. Песник Дис је, поводом балканских ратова, оставио стихове натопљене дивљењем према сељаштву, које је, почетком 20. века, оличавало државу, нацију, културу и веру у будућност, да би од тог друштвеног слоја остала жалосна рушевина. Ево последње строфе Дисове песме:

Кроз моју душу, преко страха, рана,
Прође победа, вера, нови зраци,
Осмех и лице зоре доброг дана,
И просто име: сељаци, сељаци.
Тако онда. У модерном добу, нема места за простоту.

2 коментара

  1. Avatar

    Tuzna, istinita prica, koju niko ne komentarise. Stric moje majke major Petar Filipovic uspio je poslije aprilskog sloma da se pridruzi JVUO pod komandom tada pukovnika Mihajlovica. U borbama sa Njemcima poginuo je na Kopaoniku krajem 1942 godine. Komunisticka Jugoslavija je u tisini i bez pompe isplacivala njegovoj udovici penziju. Vjerovatno nije bio jedini. Ja sam cuo o tome tek negdje pocetkom 70-tih. Naravno to je bilo u ostroj protivrecnosti sa onim sto su nas ucili u skoli. Zaboga, JVUO, ili pezorativno cetnici, su izdali odmah 1941 i uzeli oruzje od mrskog okupatora da sprijece borce za slobodu i revoluciju. Uglavnom je tako i danas. I kod mladih politicara,tu i tamo, posebno u Crnoj Gori, cujete pricu o “cetnistvu”. Iako vecina ne zna ni sta je to. Ono sto je za mene bitno je da za majora Petra Filipovica, njegove ratne drugove i njihovog komandanta generala Drazu Mihajlovica nema mjesta u istoriji.

    Danojlicu hvala na divnom clanku.

  2. Avatar
    Душан Буковић

    Непобитна је чињеница да Србијом владају деца Брозових србофобичних аустромарксиста баљезгара и да они заборављају, да је Павелићев емисар и нацифашистички сарадник Јосип Броз тзв. „Тито“, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ где му се и данас клањају извесни „српски“ полтрони на срамоту јуначке Србије упрегао Србе партизане-аустромарксисте да се боре против Југославије и против српског народа за „национална права и самоопределење“ несрпских нација и националнних мањина (Види: Борисав Јовић, Велика превара- Како су Срби изгубили век, Београд, 2020).

    На овом месту потсетили бисмо читаоце овог цењеног портала на књигу професора Новице Војиновића, коју је објавио под насловом „Комунизам против православља“, где између осталог стоји:

    „Договор Броза са њемачким фашистима на Неретви март 1943. године.

    Опкољен и сабијен у Долини Неретве код Јабланице Броз ја са својом војском тражио преговоре са Нијемцима који су то прихватили. У споразуму који су тада закључили у име Броза његови сарадници Ђилас, Коча Поповић и Владимир Велебит, имају двије важне тачке од којих прва гласи да партизани сматрају да су четници, а не Нијемци њихови главни непријатељи, и друга да ће партизани заједно са Нијемцима напасти Енглезе и четнике ако се они искрцају на Јадранску обалу. Таква обећања окупатору, каже један енглески мајор – историчар, Дража никада није дао окупаторима. Па ипак се само Дража стално оптужује за колаборацију са окупаторима а Броза нико не оптужује…

    Осим споразума са Нијемцима, Броз је направио још један антисрпски акт – одлуку по којем се наређује да се заробљени четници стријељају на лицу мјеста. Дакле, Броз све заробљенике пушта на слободу или нуди да пређу у партизане само се заробљени српски четници стрељају на лицу мјеста…“ (Види: Проф. Др Новица Војиновић, Комунизам против православља ‘Књига о комунистичком геноциду над православним народом 1919-1999. Године, Подгорица, 1999, стр. 206-207).

    Што се пак тиче Броза и његовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године са задатком, да покрене устанак, грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију у Србији, која је била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску по плану Анте Павелића, енглеског интелиџенс сервиса, немачке обавештајне службе, Коминтерне и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:

    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    У овом контексту цитирали бисмо разговор између комунистичког идеолога Војислава Гавриловића и капетана Крајгера, шефа немачке обавештајне и политичке службе при немачкој главној команди за Балкан, који је објављен у расправи „Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Војислава Гавриловића“, где између осталог, стоји:

    „Гавриловћ је у току разговора са Крајгером открио да Павелић помаже Тита, пошто обојица имају исти циљ – уништење српског народа, као и да Крајгер одржава везе с Титом преко Павелића. Али ово питање није из опортунистичких разлога хтео да продубљава. Гавриловић је открио да је Крагер, као шеф немачке обавестајне службе за Балкан имао непосредне везе са Титом и да је при Титовом врховном војничком и политићком штабу имао своје тајне поверенике и делегате ( Велебитов случај ).

    Гавриловић Тита сматра скоро троцкистом који је у многим питањима, нарочито у националном и организационом толико застранио, да се чак не држи ни основних директива толиких конгреса Коминтерне и самог Стаљина. Гарвриловић каже:

    1. – Тито показује наклоност да својевољно предузима и одлуке које могу да имају и најтеже последице, пропуштајући да пита за савет. А у неколико махова противно је радио датом му савету, као нпр. оснивање ужичке републике.

    2. – У теоретском погледу и говором и делом копира Троцког, што није у складу са данашњим теоријама, нпр.: да се само побуном и борбом, без обзира на директни исход те борбе, иде ка утврђењу комунизма у извесној земљи, а то је троцкизам. На овај начин у српском простору исто као Троцки ствара своју личну војску са којом он лично командује а не партија.

    3. – У погледу организације партије створио је партиски одбор (ЦК) без икакве власти и тако сада, уместо да одбор контролише Тита, што је по правилима партије, Тито заповеда борбом.

    4. – У погледу националном и рансом он је поступио не као комуниста него као расиста ( Хрват ) служећи се комунизмом као помоћним мостом за прелаз свих па и најкомпромитованијих и најнеискренијих хрватс ких – усташких и муслиманских елемената из једног табора у други што је противно моралу, теоријама комунизма и изричним Стаљиновим заповестима.

    5. – Одобрења која је Тито добио из Москве увек су се односила на већ свршен чин, који је он претставио у најповољнијој боји по њега, а никад нису била тражена од стране његове претходна одобрења…“ (Види: Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Војислава Гавриловића, „Слобода“ – „Liberty”, бр. од 10 и 20 новембра 1958, Chicago, Ill., U.S.A.

    У овом контексту цитирали бисмо још једном чланак генерал-мајора Пере Попиводе, који је објавио под насловом „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“, који дословно гласи…

    Перо Попивода

    (генерал-мајор Југословенске Армије)

    ИЗДАЈНИЧКА ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА

    Садашњи фашистички управљачи Југославије, а у првом реду њихов главешина Тито, већ много година се баве хвалисањем својих „заслуга“, које су тобоже они стекли за време народно-ослободилачке борбе у Југославији против фашистичких окупатора. Сада је познато да су многи људи из руководства такозване КПЈ већ одавно плаћени агенти империјалистичких обавештајних служби. Чињенице о подлој делатности клике Тита-Ранковића потврђују се и тиме, што су Тито и његови помоћници још у току рата били заклети непријатељи народно-ослободилачког покрета у Југославији. Сада многе чињенице, које су раније биле познате југословенским партизанима, приморавају нас да поново размотримо догађаје из доба рата. Сада је јасно зашто је народно-ослободилачки покрет у Југославији од првих дана устанка против окупатора пролазио више пута кроз огромне потескоће, а партизанске јединице трпеле велике губитке, и то пре свега у људству. Партизански покрет је више пута преживљавао тешке кризе, а из последње кризе у 1944 години изашао је само захваљујући енергичном наступању Совјетске Армије на Балкану, захваљујући непосредној и одлучујућој помоћи нашој Народно-ослободилачкој Армији од стране братске Совјетске Армије.

    Као члан КПЈ, активни учесник партизанског покрета и руководилац низа јединица народне армије од првог дана устанка до краја рата, налазећи се у разним крајевима Југославије, имао сам могућности да на сопственом искуству видим резултате тих злочиначких дела, које су Тито и његови саучесници, почињући од 1941 године, тајно систематски спроводили.

    Сада, када је шпијунска Титова банда коначно раскринкана за своје злочине према народима Југославије и народима других земаља, неопходно је напоменути неке непобитне чињенице из периода рата. Познато је да су југословенски партизани у периоду народног устанка у Црној Гори, који је букнуо у јулу 1941 год., успели за кратко време да очисте од окупатора готово читаву Црну Гору, изузев три града (Цетиња, Подгорице и Никшића), који су били блокирани партизанским јединицама. Услед тога биле су опкољене десетине хиљада војника и официра окупаторске војске.

    Борба против окупатора вођена је успешно до краја лета 1941 године када су у Црну Гору стигли Милован Ђилас и Моша Пијаде у својству делегата ЦК КПЈ. Црногорском народу било је несхватљиво све то што се догодило по доласку тих делегата. Сада, пошто су постала позната подла дела тих окорелих шпијуна издајника разумљиво је за кога су и по чијим директивима у то време у Црној Гори радили ти „делегати“. У то време док је Моша Пијаде почео да организује масовна стрељања активних партизана и међусобно да завађа Црногорце, распирујући њихову стару племенску мржњу, Ђилас је захтевао да се прекине оружана борба против окупатора. Била је достављена директива и саопштење ЦК партије са потписом Ђиласа – где се говорило о револуцији која је тобоже букнула у Бугарској, као и о томе да су јединице Совјетске Армије већ ушле у Југославију. Народ је ликовао, но ускоро је схватио да су Ђиласова „саопштења“ унапред лажно смишљена. Услед тога наступила је деморализација народних маса и неповерење према комунистима.

    Окупатори су убрзо отпочели офанзиву против партизана, која је свуда праћена уништавањем села и градова, масовним стрељањима и терањем људи у концентрационе логоре. „Делегати“ Ђилас и Пијаде издали су директиву, тражећи да дефинитивно ликвидирају партизански покрет, у којој су предлагали да се партизански одреди разделе на по 2-3 човека и да се те мале групе крију од окупатора. Због тога је окупаторима успело да похватају, баце у концентрационе логоре и униште неколико хиљада партизанских бораца. Поменута директива довела је до тога да народ није хтео да крије партизане и називао их је издајницима. Упркос „директиве“ један мањи део партизана-комуниста пробио се у Босну и сјединио се са српским и хрватским партизанима.
    То су непобитне чињенице, које до танчина зна сваки Црногорац и Црногорка.

    У марту 1943 године, током четврте офанзиве фашиста против Народно-ослободилачке Армије Југославије, Немци су изненадно и на велико чуђење бораца-партизана предложили нашој команди преговоре за примирје. Хитлеровци су добро знали да се партизани налазе у врло тешком положају и сложеној ситуацији. Партизанске јединице је везивало око пет хиљада рањеника, тифус је косио борце, Немци су затекли неспремне наше јединице. До последњег дана руководство није говорило о томе да непријатељ припрема офанзиву. Ради тога је било чудно да су Немци били иницијатори примирја. На преговоре с Немцима отишао је, у име ЦК и Врховног штаба, Титов слуга Велебит, који је после рата разобличен као енглески шпијун. Он се састао с немачком командом негде у долини реке Раме. Немци су били „великодушни“, предложили су примирје, које је Тито прихватио. Неке наше јединице су намерно прекршиле примирје и напале Немце, јер су борци почели да протествују против ма каквих преговора с непријатељем. „Тито намерава да превари Немце“, – тако је било званично објашњење које су саопштили партизанима.

    Но, врло брзо после тога партизани су се убедили, да су њих, а не Немце, подло обманули Тито и његови помоћници. Као резултат преговора с Немцима, главнина партизанских снага (око 25.000 људи) била је опкољена у реонима базена реке Таре и Пиве. Титовци су у томе периоду хитно упутили начелника Врховног штаба друга Арсу Јовановића да руководи војним операцијама у Словенији, а друг Сретен Жујовић био је једини члан руководства, који се категорички супростављао Титовом оперативном плану. Жујовић је предложио свој план, који су одбацили Тито, Ђилас и Ранковић. После тога Жујовић се обратио борцима прве дивизије и још у току прве ноћи успео да без губитака изведе дивизију из непријатељског обруча. Другу Жујовићу је успело да осободи део партизана, нападајући непријатеља с леђа снагама двизије. Немци су стегли обруч око основне групе партизана у долини реке Сутјеске. Наступила је паника, Ђилас се сакрио, рањеници су масовно почели да врше самоубиства. Тито и Ранковић су изабрали најсвежије јединице и, спасавајући своју кожу, успели да се пробију кроз обруч.

    До данашњег дана нико не зна како и куда се пробио Тито, то је остала тајна за нас партизане. Препуштени од стране руководства на милост и немилост судбине партизански команданти на челу својих јединица јуришали су на фашисте и готово сви изгинули. Немци су брзо разбили партизанске јединице и почели зверски да истребљују рањенике. На том месту (2-3 кв. км.) погинуло је више од десет хиљада бораца, од којих 4.500 рањених и више од педесет народних хероја. Тако су се завршили преговри Тита и Велебита с Немцима. То су чињенице од којих се Тито не може сакрити и за које он посебно мора да одговара пред народима Југославије.

    Југословенски народи треба да знају, да је Сутјеска и све што се тамо догодило било резултат најсрамнијег и најподлијег издајства у периоду народно-ослободилчког рата, које је директно извршила банда Тита-Ранковића. Сутјеска је најтежа оптужба за данашње фасиштичко руководство Југославије на челу са Титом. О слави на Сутјесци може се говорити имајући у виду подвиге партизана, хероизам бораца, легендарност подвига Саве Ковачевића и других партизанских бораца и команданата.

    У вези с тим потребно је напоменути и о везама Тита са енглеским генералом Маклином и Рандолфом Черчилом, који сада из Лондона хвале Тита, називајући га „милим и драгим другом“. Само једна чињеница из ове Титове везе са империјалистима разјасниће ту „љубав“ и „интимност“. Када је 1944 године, на Врховни штаб у Дрвару био извршен немачки десант из ваздуха у току битке, између осталих у немачке руке пао је и Стојан Прибићевић, пореклом Југословен, амерички поданик и члан америчке војне мисије. Тито је успео преко Рандолфа Черчила, да Немци и усташе кроз неколико дана поврате Врховном штабу Прибићевића, који је већ био одведен у Загреб. Познато је да за време десанта Тито није хтео да се пробија и хтео је да се преда Немцима. Сретен Жујовић и Арсо Јовановић под претњом оружја приморали су га да напусти пећину где је био Врховни штаб. Ово је нашироко познато међу партизанима и тиме се међу нама објашњавала мржња Тита према Жујовићу и Јовановићу.

    1941 године у руке Гестапоа пао је Ранковић, који је био познат београдској полицији као један од чланова Политбироа ЦК КПЈ. У то време, док су Немци и недићевци стрељали и вешали све симпатизере компартије и народно-ослободилачког покрта, Ранковић је ускоро после хапшења премештен у болницу, а затим се под врло сумњивим околностима наједанпут нашао на слободи. За комунисте у то време била је исфабрикована званична титовска верзија, да су „ослобођење“ Ранковића остварили комунисти помоћу „организованог бегства“ из затворске болнице. Нема сумње да су пребацивање Ранковића у болницу стварно извели гестаповци на основу претходног споразума, да би замаскирали његово ослобођење.

    Данашња злочиначка гестаповска активност Ранковића у Југославији убеђује све поштене људе у то, да његово „ослобођење“ из гестаповског затвора није било случајно. Генерал-мајор Миладин Јовановић, који је био „ослобођен“ заједно са Ранковићем, говорио је 1942 године, нама – неколицини другова из Прве пролетерске југословенске бригаде, да их нису силом ослободили него у договору с Немцима.

    На тај начин су биле ослобођене из гестаповских руку Ђиласова жена Митра Митровић – Ђилас и Кидричева жена Мариета Кидрич. Прву су пратили Недићеви жандарми до ослобођене територије, а Кидричеву жену су довезли аутомобилом гестаповци и предали је директно ЦК-у Компартије Словеније.

    Везе данашњег фашистичког руководства Југославије са немачко-италијанским фасиштичким окупаторима јасно се виде и по томе како се држао, радио и живео у току читавог рата члан ЦК Светозар Вукмановић-Темпо. Тај човек је живео легално у градовима, који су били под влашћу окупатора, лечио се у болницама и слободно се кретао по окупираној територији. До рата Вукмановић је био неколико пута у затвору и био је добро познат старој полицији, која је сва била у служби окупатора. Па ипак му то нимало није сметало да се неколико година налази на непријатељској територији. Те чињенице које су наведене и у низу књига званично издате од стране клике Тита-Ранковића, разобличавају Темпа и њему сличне као старе „пријатеље“ окупатора.

    Ко је тај Вукмановић? О томе сведоче следеће чињенице. У почетку 1942 године, Вукмановић се налазио у Сарајеву као делегат ЦК и тамо је руководио партијском организацијом. Догодила се крупна провала, услед чега је потпуно био уништен партијски актив Сарајева (више од 150 комуниста), остао је жив једини Вукмановић! Још у том периоду партизани су са иронијом говорили: или је Вукмановић мађионичар, или има неке добре везе са непријатељем. Познато је, на пример, да је он без икаквих потешкоћа у почетку 1942 године отправио возом из Сарајева у Љубљану Кардеља и Ивана Мачека, садашњег заменика претседника владе Словеније. На путу су они навратили у Загреб (!) и тамо остали око два месеца, „кријући се“ у кући Влатка Велебита. Касније је Мачек причао партизанима како се на фалсификованим документима потписао својим правим презименом и да су то приметиле усташе, али је Велебиту ускоро „успело“ да их спасе!

    Управо у то време, када су тако успешно „ослобађали“ Ранковића, жене Ђиласа и Кидрича, када се Вукмановић могао слободно да креће пред носем непријатеља и да се лечи у усташким болницама, по затворима су били уништени најбољи југословенски револуционари, комунисти-хероји – Огњен Прица, Божидар Аџија, Аугуст Цесарец, Отокар Кершовани и многи други. Титовско руководство није нашло начина да их ослободи, ма да су држани у затвору још од марта 1941 године. Треба напоменути да су неки од поменутих другова, као Прица били чланови ЦК КПЈ и отворени противници Тита и његове политике још пре рата. Из тога се види да су Тито и Ранковић заједно са фашистима уништавали најоданије и најпровереније партиске кадрове Југославије.

    Чињенице говоре и о везама Титове клике са гестаповским агентима. О овоме сведочи, између осталог, веза ЦК КП Словеније у току читавог рата са италијанском Овром и Гестапом. Колико су тесно били повезани са окупаторима руководиоци ЦК Словеније – Кардељ и Кидрич, говоре свима познати подаци о „помоћи“ партизанима од стране начелника Гестапоа Словеначког приморја по надимку „Јожица“, који је имао резиденцију на Бледу. Он је успоставио везу са ЦК КП Словеније преко жене власника хотела на Бледу. Он је са својим аутомобилом пребацивао Кардељеве курире из Доленска у Горенско, Штајерску, Коруску, Приморску и обратно. Партизанима су говорили да је он тобоже обавештавао наше јединице о немачким намерама, ма да су југословенске јединице у том сектору трпеле страшне губитке. Један за другим била су уништена три партизанска штаба. У партизанским јединицама било је гестаповаца, од којих су неки били команданти батаљона. Кардељ је објаснио ту „помоћ“ од стране „Јожице“ тиме, што је он Пољак члан социјал-демократске партије који је изразио спремност да помаже партизанима.

    Капитулацију Немачке „Јожица“ је дочекао мирно на Бледу, постављајући шта више захтеве, ослањајући се на везе које је он имао са Кидричем и Кардељем. Чим је он почео да проваљује везе које је имао са руководством, титовци су га, одмах после рата, хитно ликвидирали.
    Познати титовски слуга Благоје Нешковић у току читавог рата налазио се у Београду и „илегално“ руководио партиском организацијом…
    За време рата многи партијски руководиоци, међу њима и чланови ЦК, гинули су тајанствено. Може се са сигурношћу тврдити да за нашу партију нема више тајни о стварним узроцима смрти наших најбољих другова. О овоме најречитије говори случај с Лолом Рибаром. Непосредно пред летење Лоле Рибара авионом у иностранство, што је било познато само Титу, Кардељу, Ђиласу, Ранковићу и њиховим енглеским пријатељима из војне мисије, долетео је усташки авион и на земљи унистио авион којим је требао да лети Рибар и убио самог Рибара.

    Још загонетније, одмах после ослобођења Београда, погинуо је члан Политбироа ЦК КПЈ Иван Милутиновић. ЦК је саопштио да се Милутиновић утопио, али како, под каквим околностима, куда је ишао и с киме, до данашњег дана остала је тајна за све, осим за клику Тита-Ранковића.

    То су само неке чињенице које илуструју издајничку делатност фашистицке банде Тита-Ранковића у прошлости.

    Саопштавајући о овим чињеницама, ја то чиним са пуном одговорношћу за њихову тачност пред својим народом и светском јавношћу. Нека знају народи Југославије о томе какве су намере и куда воде нашу земљу најцрњи непријатељи у историји народа Југославије – фашистичка банда Тита-Ранковића.
    Из свега овога може се извести само један једини закључак, да је Титова клика стари класни непријатељ, империјалистичка агентура, која се дуго крила у радничком покету Југославији.

    Југословенски комунисти и патриоти потпуно су свесни тога, да је њихов први и неодложни задатак обарање и кажњавање те злочиначке фашистичке банде која нам је нанела толико несреће и срамоте. Нема сумње да ће југословенски комунисти испунити овај задатак. Нека пријатељи Југославије у то не сумњају (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).

    Међутим, коментарисати и стално пратити извесне случајеве који се тичу двојице злогласних великохрватских фирера Анте Павелића и Јосипа Броза тзв. „Тита“ је тешко и незахвално. Међутим, нећемо ни мало претерати ако кажемо да су на истом задатку били извесни „српски“ масони-аустромарксисти и чланови Покрајинског Комитета КПЈ за Србију уочи, у току и после Другог св. рата: др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, др Михаило Константиновић, др Павле Чубровић, др Милан Недић, др Александар Белић, проф. Стеван Јаковљевић, проф Милан Богдановић, др Милош Бартош, др Ђорђе Тасић, проф. Чеда Митровић, проф. Милета Новаковић, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Вера Милетић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, др Фадил Маглајић, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, Војислав Гавриловић, браћа Марковићи, браћа Јерковићи, браћа Дедијери и многи други…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *