Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Došlo je vreme za popravljanje naših loših odnosa sa najvećom silom sveta, pa je dobrodošao svaki povod za to. Seljaci su neutralan, apolitičan činilac, sa njima se može svašta započeti. Prema pronicljivom shvatanju urednika politički korektne TV mreže, oni su, na svoju ruku, godine 1944. poveli jednu čisto humanitarnu akciju, izvan bilo kakvih vojnih ili političkih struktura; Kako su u Dnevniku RTS-a, o godišnjici akcije spasavanja savezničkih pilota, objašnjene zasluge za ovu operaciju
Čuh, u Dnevniku Prvog kanala naše televizije, da je u Pranjanima obeležena sedamdeset šesta godišnjica akcije spasavanja savezničkih pilota, i da su hrabar podvig, godine 1944, izveli tamošnji seljaci. Decenijama, to se nije pominjalo, a sada američki i naši zvaničnici slave i usputne jubileje. Svakoga dana se neki datum zaokružuje, te se može ako imamo vremena i volje, upriličiti slavlje. Došlo je vreme za popravljanje naših loših odnosa sa najvećom silom sveta, pa je dobrodošao svaki povod za to. Seljaci su neutralan, apolitičan činilac, sa njima se može svašta započeti. Prema pronicljivom shvatanju urednika politički korektne TV mreže, oni su, na svoju ruku, godine 1944. poveli jednu čisto humanitarnu akciju, izvan bilo kakvih vojnih ili političkih struktura. Pritekli su u pomoć strancima-nevoljnicima onako kako bi njih, da su zalutali negde u Vermontu ili Montani, dočekali, ugostili i na put ispratili tamošnji domoroci. Dirljiv primer međuljudske solidarnosti. Sa malo mašte, a bez pomoći istoriografije koja se predaje u našim školama, možemo zamisliti kako su stvari tekle. Od kraja 1943. po šumarcima i ispašama naše zemlje počeli su iskrsavati neobični izletnici. Koračali su nesigurnim hodom, pod pazuhom su nosili zgužvane padobrane. Prvi su ih primetili čobani i, služeći se rudimentalnim engleskim jezikom naučenim u četvorazrednoj osnovnoj školi, čuli ispovesti zalutalih tuđinaca. Bili su to američki piloti, upućeni iz baza u južnoj Italiji sa zadatkom da ruše naftna postrojenja u Rumuniji, i neke fabrike u Austriji, od ključnog značaja za borbeno delovanje Trećeg rajha. Po obavljenom poslu, pri nadletanju balkanskog prostora, nemačka protivvazdušna odbrana je obarala njihove aparate i oni su iskakali iz aviona, da sačuvaju živu glavu. Imali su sreću da se obru među gostoprimljivim Srbima; oni su ih smeštali po gostinskim sobama, ambarima i vajatima, hranili ih onim najboljim što im se u kući zateklo, pazili ih kao rod rođeni. Pošto je njihov broj iz dana u dan rastao, seoski kmet, neki Mihailović, odlučio je da o situaciji u svom ataru obavesti Komandu savezničkih snaga u Fođiju i Bariju. To je izveo pomoću golubova-pismonoša. Poruka je neprijatno iznenadila političko vođstvo Angloamerikanaca; ono je, od jeseni 1943, imalo drugog izabranika u našem regionu, i piloti su dobijali naglašena uputstva da se, u slučaju nezgode, obraćaju pristalicama svoga štićenika, akreditovanog saveznika u Moskvi i u Londonu. Između Kladova i Višegrada takvih, u onim mesecima, nije bilo. Avijatičari su nailazili jedino na seljake te su, nolens-volens, pristajali na njihovu pomoć. Zatim su se i njihovi komandanti morali pomiriti sa neželjenim stanjem stvari i uspostaviti saradnju sa srpskom seljačijom, nazadnom, politički neosvešćenom, odanom Monarhiji, nesposobnom da opšti sa kulturnim svetom, dakle suštinski drukčijom od Svetskog Čoveka koji je uživao njihovo političko poverenje. U nesporazumima između politike i istine, kad je u pitanju očuvanje golog života, poslednju reč, ipak, ima nagon opstanka. Oslobodioci južne Italije su, za časak, odustali od tvrdih idejnih ubeđenja i ušli u posao sa nezaobilaznim seoskim Kmetom, uprkos glasinama da on održava tesne prijateljske veze sa nemačkim okupatorom. Sve paradoks do paradoksa, ali takva je priroda rata: on baca ljude kud žele i ne žele. Seoskom Kmetu u takovskom okrugu stiže, krajem 1943, u povratnom letu golubova-pismonoša, poruka da ima pristupiti utvrđivanju vazdušnog mosta između Suvobora i Barija, za prebacivanje oborenih pilota. Za to je izabrano Galovića polje, zaravan povrh sela Pranjana. Stotine poljoprivrednika-meštana, sa mehanizacijom iz vremena knjaza Miloša (volovska zaprega, budaci, lopate, motike i ašovi), dalo se na krčenje šiblja i raščišćavanje prostora. Radove je nadgledao seoski odbornik Vučković: on je, pre rata, nekoliko puta išao u Beograd, pa je znao kako izgleda aerodrom. Radovi su napredovali. Odatle će – kao i sa improvizovanih uzletišta u Boljevcu i na Ozrenu – tokom 1944. do početka 1945. biti evakuisano preko 500 savezničkih avijatičara. U prvi avion će ući kompletna engleska vojna misija; ona je imala vrlo loše odnose sa seljacima i njihovim Kmetom, a on je, kad bi popio koju više, govorio da se Englezi na Balkanu ponašaju kako su naučili u prekomorskim kolonijama i da su spremni da ginu do poslednjeg Srbina. General Armstrong, vođa misije, nije imao neposrednog uvida u saradnju seljaka sa Nemcima, ali su njegovi pretpostavljeni u Londonu i Kairu to svakako bolje znali, pa je sa olakšanjem dočekao trenutak da se izvuče iz seljačkog brloga. Avioni su odletali puni, a vraćali se prazni; u žurbi, nisu stizali da ponesu štogod sanitetskog materijala ili, ne daj Bože, oružja. Kasnije se saznalo da su pakovanja te vrste izbacivana, prethodno, u Crnoj Gori i Hercegovini kao pomoć politički ispravno opredeljenim saveznicima. Seljaci takvu pažnju nisu zasluživali. Od njih je trebalo uzeti ono što su sami besplatno nudili, pa ih izbrisati iz pamćenja kao glup susret u šumskoj divljini. Onamo, engleski plemići, ovamo, neprosvećene mutivode koje ni sa sobom nisu načisto: nemoguća komunikacija. Lakše su se sporazumevali sa agentom Kominterne, on je bio svetski čovek, u obmanjivanju često i od njih veštiji…
Tim smućenim nesrećnicima, otpisanim od središnjeg toka Istorije, u jednom trenutku će i njihov ljubljeni Kralj, po naređenju Engleza, okrenuti leđa. Sve im je išlo naopako. Odbornik Vučković, razvijenog vojničkog sluha, rasporedio je 8.000 seljaka po brdskim visovima i čukama oko Pranjana, da obezbedi izvođenje operacije, ali to nije zadivilo moćnike. Pod nadiranjem njihovih miljenika, kojima su krčili put bombardovanjem Beograda o Uskrsu 1944, i Leskovca u čast rođendana kralja Petra, pranjanske selje su se povukle prema Mačvi i Bosni. Pri poslednjem poletanju za Italiju Amerikanci su predložili seoskom Kmetu da uđe u avion, što je on, kao staromodni patriota, odbio. Dve godine će se potucati po Bosni, dok ga Čerčilovi saveznici ne uhvate i ne izvedu na sud. Spaseni piloti su ponudili svoje svedočenje: predlog je odbijen kao neumesan. Saradnik Nemaca, koji pomaže nemačke neprijatelje – to unosi nepotrebnu zbrku u isprane mozgove. Osudiće ga kao izdajnika i ratnog zločinca, streljati i pokopati na nepoznatom mestu. Piloti, u Americi, nisu odustajali od svojih tvrdoglavih napora. Uspeli su da od predsednika Trumana za svog ratnog spasioca iznude orden, ali odlikovanje nije imao ko da primi. Čak su i deca uglednog seljaka prešla na stranu izaslanika Kominterne. Kmet je doživeo epohalnu istorijsku katastrofu: izdao ga je i glavni saveznik, i Kralj i rođena deca.
Korisno, za razumevanje našeg položaja u svetu, onda kao i danas. Zapad kako kad hoće, a mi, kako se mora. Na prvom obeležavanju pranjanske ratne epopeje, pre desetak godina, pojavio se, sa vencem, i predstavnik engleske ambasade. Nije ga bilo stid da se pokloni senima izdanog saveznika… A onomad, na Galovića polju, smotrih kamenu spomen-ploču na kojoj je upisan i nekakav gen. Mihailović. Ostade nejasno da li je to skraćenica za genije, genetičar ili gengalo. Gensek svakako nije, to je zvanje nosio njegov ratni protivnik, veoma vešt u opštenju sa Međunarodnom zajednicom: njega će, godinama, kapitalisti plaćati za izgradnju socijalizma! Zaostala seljačka masa svog Kmeta je osećala kao bliskog rođaka, pa ga je zvala Čičom. Sve do čega je ona držala – kralj, vera, jezik, pismo, časni krst, slavna prošlost – otišlo je dođavola. Ime njenog dragog strica stajalo je, pa i dalje stoji, na crnoj listi poraženih snaga, te ga, evo, beogradska televizija predstavlja sedamdeset šest godina kasnije pod kolektivnim nazivom seljaci. Vladislav Petković Dis, čiji će se sin jedinac Mutimir Petković, diplomirani pravnik, za vreme rata poseljačiti, dobiće, od oslobodilaca, metak u potiljak. Pesnik Dis je, povodom balkanskih ratova, ostavio stihove natopljene divljenjem prema seljaštvu, koje je, početkom 20. veka, oličavalo državu, naciju, kulturu i veru u budućnost, da bi od tog društvenog sloja ostala žalosna ruševina. Evo poslednje strofe Disove pesme:
Kroz moju dušu, preko straha, rana,
Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice zore dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci.
Tako onda. U modernom dobu, nema mesta za prostotu.
Tuzna, istinita prica, koju niko ne komentarise. Stric moje majke major Petar Filipovic uspio je poslije aprilskog sloma da se pridruzi JVUO pod komandom tada pukovnika Mihajlovica. U borbama sa Njemcima poginuo je na Kopaoniku krajem 1942 godine. Komunisticka Jugoslavija je u tisini i bez pompe isplacivala njegovoj udovici penziju. Vjerovatno nije bio jedini. Ja sam cuo o tome tek negdje pocetkom 70-tih. Naravno to je bilo u ostroj protivrecnosti sa onim sto su nas ucili u skoli. Zaboga, JVUO, ili pezorativno cetnici, su izdali odmah 1941 i uzeli oruzje od mrskog okupatora da sprijece borce za slobodu i revoluciju. Uglavnom je tako i danas. I kod mladih politicara,tu i tamo, posebno u Crnoj Gori, cujete pricu o “cetnistvu”. Iako vecina ne zna ni sta je to. Ono sto je za mene bitno je da za majora Petra Filipovica, njegove ratne drugove i njihovog komandanta generala Drazu Mihajlovica nema mjesta u istoriji.
Danojlicu hvala na divnom clanku.
Nepobitna je činjenica da Srbijom vladaju deca Brozovih srbofobičnih austromarksista baljezgara i da oni zaboravljaju, da je Pavelićev emisar i nacifašistički saradnik Josip Broz tzv. „Tito“, koji danas trune u faraonskoj mogili u izvikanoj „kući cveća“ gde mu se i danas klanjaju izvesni „srpski“ poltroni na sramotu junačke Srbije upregao Srbe partizane-austromarksiste da se bore protiv Jugoslavije i protiv srpskog naroda za „nacionalna prava i samoopredelenje“ nesrpskih nacija i nacionalnnih manjina (Vidi: Borisav Jović, Velika prevara- Kako su Srbi izgubili vek, Beograd, 2020).
Na ovom mestu potsetili bismo čitaoce ovog cenjenog portala na knjigu profesora Novice Vojinovića, koju je objavio pod naslovom „Komunizam protiv pravoslavlja“, gde između ostalog stoji:
„Dogovor Broza sa njemačkim fašistima na Neretvi mart 1943. godine.
Opkoljen i sabijen u Dolini Neretve kod Jablanice Broz ja sa svojom vojskom tražio pregovore sa Nijemcima koji su to prihvatili. U sporazumu koji su tada zaključili u ime Broza njegovi saradnici Đilas, Koča Popović i Vladimir Velebit, imaju dvije važne tačke od kojih prva glasi da partizani smatraju da su četnici, a ne Nijemci njihovi glavni neprijatelji, i druga da će partizani zajedno sa Nijemcima napasti Engleze i četnike ako se oni iskrcaju na Jadransku obalu. Takva obećanja okupatoru, kaže jedan engleski major – istoričar, Draža nikada nije dao okupatorima. Pa ipak se samo Draža stalno optužuje za kolaboraciju sa okupatorima a Broza niko ne optužuje…
Osim sporazuma sa Nijemcima, Broz je napravio još jedan antisrpski akt – odluku po kojem se naređuje da se zarobljeni četnici strijeljaju na licu mjesta. Dakle, Broz sve zarobljenike pušta na slobodu ili nudi da pređu u partizane samo se zarobljeni srpski četnici streljaju na licu mjesta…“ (Vidi: Prof. Dr Novica Vojinović, Komunizam protiv pravoslavlja ‘Knjiga o komunističkom genocidu nad pravoslavnim narodom 1919-1999. Godine, Podgorica, 1999, str. 206-207).
Što se pak tiče Broza i njegovog odlaska iz Pavelićevog Zagreba u Beograd 1941. godine sa zadatkom, da pokrene ustanak, građanski rat među Srbima i tzv. „buržoasko-demokratsku“ revoluciju u Srbiji, koja je bila samo kao nagli prelaz u permanentnu proletersku po planu Ante Pavelića, engleskog intelidžens servisa, nemačke obaveštajne službe, Kominterne i Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju, jedno svedočanstvo je ostavio engleski konzul u Kraljevini Jugoslaviji, Stefan Klisold u knjizi koju je objavio pod naslovom “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, gde između ostalog, stoji:
„Kada je bila obrazovana Pavelićeva ‘Nezavisna Država Hrvatska’, u kojoj je pod bajonetima Italijana i Nemaca bila ustoličena ustaška vlast, prišao je jednog dana Poglavniku šef javne sigurnosti ‘NDH’, Dido Kvaternik i rekao mu:
‘Ti se Poglavniče sećaš kako je Lenjin došao da podigne revoluciju u Rusiji. Nemci su ga propustili preko svoje zemlje u jednom blindiranom vagonu. Mi ne bismo mogli naći dragoceniji ekspert za Srbiju od Tita. Srbi će imati da plaćaju za to sledećih dvadeset godina…’ Poglavnik je bio oduševljen i odmah je Kvaterniku dao upustva da se Tito prebaci u Srbiju…“ (Vidi: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, str 99).
U ovom kontekstu citirali bismo razgovor između komunističkog ideologa Vojislava Gavrilovića i kapetana Krajgera, šefa nemačke obaveštajne i političke službe pri nemačkoj glavnoj komandi za Balkan, koji je objavljen u raspravi „Dokazi o saradnji komunista sa okupatorom – Slučaj Vojislava Gavrilovića“, gde između ostalog, stoji:
„Gavrilovć je u toku razgovora sa Krajgerom otkrio da Pavelić pomaže Tita, pošto obojica imaju isti cilj – uništenje srpskog naroda, kao i da Krajger održava veze s Titom preko Pavelića. Ali ovo pitanje nije iz oportunističkih razloga hteo da produbljava. Gavrilović je otkrio da je Krager, kao šef nemačke obavestajne službe za Balkan imao neposredne veze sa Titom i da je pri Titovom vrhovnom vojničkom i politićkom štabu imao svoje tajne poverenike i delegate ( Velebitov slučaj ).
Gavrilović Tita smatra skoro trockistom koji je u mnogim pitanjima, naročito u nacionalnom i organizacionom toliko zastranio, da se čak ne drži ni osnovnih direktiva tolikih kongresa Kominterne i samog Staljina. Garvrilović kaže:
1. – Tito pokazuje naklonost da svojevoljno preduzima i odluke koje mogu da imaju i najteže posledice, propuštajući da pita za savet. A u nekoliko mahova protivno je radio datom mu savetu, kao npr. osnivanje užičke republike.
2. – U teoretskom pogledu i govorom i delom kopira Trockog, što nije u skladu sa današnjim teorijama, npr.: da se samo pobunom i borbom, bez obzira na direktni ishod te borbe, ide ka utvrđenju komunizma u izvesnoj zemlji, a to je trockizam. Na ovaj način u srpskom prostoru isto kao Trocki stvara svoju ličnu vojsku sa kojom on lično komanduje a ne partija.
3. – U pogledu organizacije partije stvorio je partiski odbor (CK) bez ikakve vlasti i tako sada, umesto da odbor kontroliše Tita, što je po pravilima partije, Tito zapoveda borbom.
4. – U pogledu nacionalnom i ransom on je postupio ne kao komunista nego kao rasista ( Hrvat ) služeći se komunizmom kao pomoćnim mostom za prelaz svih pa i najkompromitovanijih i najneiskrenijih hrvats kih – ustaških i muslimanskih elemenata iz jednog tabora u drugi što je protivno moralu, teorijama komunizma i izričnim Staljinovim zapovestima.
5. – Odobrenja koja je Tito dobio iz Moskve uvek su se odnosila na već svršen čin, koji je on pretstavio u najpovoljnijoj boji po njega, a nikad nisu bila tražena od strane njegove prethodna odobrenja…“ (Vidi: Dokazi o saradnji komunista sa okupatorom – Slučaj Vojislava Gavrilovića, „Sloboda“ – „Liberty”, br. od 10 i 20 novembra 1958, Chicago, Ill., U.S.A.
U ovom kontekstu citirali bismo još jednom članak general-majora Pere Popivode, koji je objavio pod naslovom „Izdajnička delatnost klike Tita-Rankovića u periodu narodno-oslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda“, koji doslovno glasi…
Pero Popivoda
(general-major Jugoslovenske Armije)
IZDAJNIČKA DELATNOST KLIKE TITA-RANKOVIĆA U PERIODU NARODNO-OSLOBODILAČKE BORBE JUGOSLOVENSKIH NARODA
Sadašnji fašistički upravljači Jugoslavije, a u prvom redu njihov glavešina Tito, već mnogo godina se bave hvalisanjem svojih „zasluga“, koje su tobože oni stekli za vreme narodno-oslobodilačke borbe u Jugoslaviji protiv fašističkih okupatora. Sada je poznato da su mnogi ljudi iz rukovodstva takozvane KPJ već odavno plaćeni agenti imperijalističkih obaveštajnih službi. Činjenice o podloj delatnosti klike Tita-Rankovića potvrđuju se i time, što su Tito i njegovi pomoćnici još u toku rata bili zakleti neprijatelji narodno-oslobodilačkog pokreta u Jugoslaviji. Sada mnoge činjenice, koje su ranije bile poznate jugoslovenskim partizanima, primoravaju nas da ponovo razmotrimo događaje iz doba rata. Sada je jasno zašto je narodno-oslobodilački pokret u Jugoslaviji od prvih dana ustanka protiv okupatora prolazio više puta kroz ogromne poteskoće, a partizanske jedinice trpele velike gubitke, i to pre svega u ljudstvu. Partizanski pokret je više puta preživljavao teške krize, a iz poslednje krize u 1944 godini izašao je samo zahvaljujući energičnom nastupanju Sovjetske Armije na Balkanu, zahvaljujući neposrednoj i odlučujućoj pomoći našoj Narodno-oslobodilačkoj Armiji od strane bratske Sovjetske Armije.
Kao član KPJ, aktivni učesnik partizanskog pokreta i rukovodilac niza jedinica narodne armije od prvog dana ustanka do kraja rata, nalazeći se u raznim krajevima Jugoslavije, imao sam mogućnosti da na sopstvenom iskustvu vidim rezultate tih zločinačkih dela, koje su Tito i njegovi saučesnici, počinjući od 1941 godine, tajno sistematski sprovodili.
Sada, kada je špijunska Titova banda konačno raskrinkana za svoje zločine prema narodima Jugoslavije i narodima drugih zemalja, neophodno je napomenuti neke nepobitne činjenice iz perioda rata. Poznato je da su jugoslovenski partizani u periodu narodnog ustanka u Crnoj Gori, koji je buknuo u julu 1941 god., uspeli za kratko vreme da očiste od okupatora gotovo čitavu Crnu Goru, izuzev tri grada (Cetinja, Podgorice i Nikšića), koji su bili blokirani partizanskim jedinicama. Usled toga bile su opkoljene desetine hiljada vojnika i oficira okupatorske vojske.
Borba protiv okupatora vođena je uspešno do kraja leta 1941 godine kada su u Crnu Goru stigli Milovan Đilas i Moša Pijade u svojstvu delegata CK KPJ. Crnogorskom narodu bilo je neshvatljivo sve to što se dogodilo po dolasku tih delegata. Sada, pošto su postala poznata podla dela tih okorelih špijuna izdajnika razumljivo je za koga su i po čijim direktivima u to vreme u Crnoj Gori radili ti „delegati“. U to vreme dok je Moša Pijade počeo da organizuje masovna streljanja aktivnih partizana i međusobno da zavađa Crnogorce, raspirujući njihovu staru plemensku mržnju, Đilas je zahtevao da se prekine oružana borba protiv okupatora. Bila je dostavljena direktiva i saopštenje CK partije sa potpisom Đilasa – gde se govorilo o revoluciji koja je tobože buknula u Bugarskoj, kao i o tome da su jedinice Sovjetske Armije već ušle u Jugoslaviju. Narod je likovao, no uskoro je shvatio da su Đilasova „saopštenja“ unapred lažno smišljena. Usled toga nastupila je demoralizacija narodnih masa i nepoverenje prema komunistima.
Okupatori su ubrzo otpočeli ofanzivu protiv partizana, koja je svuda praćena uništavanjem sela i gradova, masovnim streljanjima i teranjem ljudi u koncentracione logore. „Delegati“ Đilas i Pijade izdali su direktivu, tražeći da definitivno likvidiraju partizanski pokret, u kojoj su predlagali da se partizanski odredi razdele na po 2-3 čoveka i da se te male grupe kriju od okupatora. Zbog toga je okupatorima uspelo da pohvataju, bace u koncentracione logore i unište nekoliko hiljada partizanskih boraca. Pomenuta direktiva dovela je do toga da narod nije hteo da krije partizane i nazivao ih je izdajnicima. Uprkos „direktive“ jedan manji deo partizana-komunista probio se u Bosnu i sjedinio se sa srpskim i hrvatskim partizanima.
To su nepobitne činjenice, koje do tančina zna svaki Crnogorac i Crnogorka.
U martu 1943 godine, tokom četvrte ofanzive fašista protiv Narodno-oslobodilačke Armije Jugoslavije, Nemci su iznenadno i na veliko čuđenje boraca-partizana predložili našoj komandi pregovore za primirje. Hitlerovci su dobro znali da se partizani nalaze u vrlo teškom položaju i složenoj situaciji. Partizanske jedinice je vezivalo oko pet hiljada ranjenika, tifus je kosio borce, Nemci su zatekli nespremne naše jedinice. Do poslednjeg dana rukovodstvo nije govorilo o tome da neprijatelj priprema ofanzivu. Radi toga je bilo čudno da su Nemci bili inicijatori primirja. Na pregovore s Nemcima otišao je, u ime CK i Vrhovnog štaba, Titov sluga Velebit, koji je posle rata razobličen kao engleski špijun. On se sastao s nemačkom komandom negde u dolini reke Rame. Nemci su bili „velikodušni“, predložili su primirje, koje je Tito prihvatio. Neke naše jedinice su namerno prekršile primirje i napale Nemce, jer su borci počeli da protestvuju protiv ma kakvih pregovora s neprijateljem. „Tito namerava da prevari Nemce“, – tako je bilo zvanično objašnjenje koje su saopštili partizanima.
No, vrlo brzo posle toga partizani su se ubedili, da su njih, a ne Nemce, podlo obmanuli Tito i njegovi pomoćnici. Kao rezultat pregovora s Nemcima, glavnina partizanskih snaga (oko 25.000 ljudi) bila je opkoljena u reonima bazena reke Tare i Pive. Titovci su u tome periodu hitno uputili načelnika Vrhovnog štaba druga Arsu Jovanovića da rukovodi vojnim operacijama u Sloveniji, a drug Sreten Žujović bio je jedini član rukovodstva, koji se kategorički suprostavljao Titovom operativnom planu. Žujović je predložio svoj plan, koji su odbacili Tito, Đilas i Ranković. Posle toga Žujović se obratio borcima prve divizije i još u toku prve noći uspeo da bez gubitaka izvede diviziju iz neprijateljskog obruča. Drugu Žujoviću je uspelo da osobodi deo partizana, napadajući neprijatelja s leđa snagama dvizije. Nemci su stegli obruč oko osnovne grupe partizana u dolini reke Sutjeske. Nastupila je panika, Đilas se sakrio, ranjenici su masovno počeli da vrše samoubistva. Tito i Ranković su izabrali najsvežije jedinice i, spasavajući svoju kožu, uspeli da se probiju kroz obruč.
Do današnjeg dana niko ne zna kako i kuda se probio Tito, to je ostala tajna za nas partizane. Prepušteni od strane rukovodstva na milost i nemilost sudbine partizanski komandanti na čelu svojih jedinica jurišali su na fašiste i gotovo svi izginuli. Nemci su brzo razbili partizanske jedinice i počeli zverski da istrebljuju ranjenike. Na tom mestu (2-3 kv. km.) poginulo je više od deset hiljada boraca, od kojih 4.500 ranjenih i više od pedeset narodnih heroja. Tako su se završili pregovri Tita i Velebita s Nemcima. To su činjenice od kojih se Tito ne može sakriti i za koje on posebno mora da odgovara pred narodima Jugoslavije.
Jugoslovenski narodi treba da znaju, da je Sutjeska i sve što se tamo dogodilo bilo rezultat najsramnijeg i najpodlijeg izdajstva u periodu narodno-oslobodilčkog rata, koje je direktno izvršila banda Tita-Rankovića. Sutjeska je najteža optužba za današnje fasištičko rukovodstvo Jugoslavije na čelu sa Titom. O slavi na Sutjesci može se govoriti imajući u vidu podvige partizana, heroizam boraca, legendarnost podviga Save Kovačevića i drugih partizanskih boraca i komandanata.
U vezi s tim potrebno je napomenuti i o vezama Tita sa engleskim generalom Maklinom i Randolfom Čerčilom, koji sada iz Londona hvale Tita, nazivajući ga „milim i dragim drugom“. Samo jedna činjenica iz ove Titove veze sa imperijalistima razjasniće tu „ljubav“ i „intimnost“. Kada je 1944 godine, na Vrhovni štab u Drvaru bio izvršen nemački desant iz vazduha u toku bitke, između ostalih u nemačke ruke pao je i Stojan Pribićević, poreklom Jugosloven, američki podanik i član američke vojne misije. Tito je uspeo preko Randolfa Čerčila, da Nemci i ustaše kroz nekoliko dana povrate Vrhovnom štabu Pribićevića, koji je već bio odveden u Zagreb. Poznato je da za vreme desanta Tito nije hteo da se probija i hteo je da se preda Nemcima. Sreten Žujović i Arso Jovanović pod pretnjom oružja primorali su ga da napusti pećinu gde je bio Vrhovni štab. Ovo je naširoko poznato među partizanima i time se među nama objašnjavala mržnja Tita prema Žujoviću i Jovanoviću.
1941 godine u ruke Gestapoa pao je Ranković, koji je bio poznat beogradskoj policiji kao jedan od članova Politbiroa CK KPJ. U to vreme, dok su Nemci i nedićevci streljali i vešali sve simpatizere kompartije i narodno-oslobodilačkog pokrta, Ranković je uskoro posle hapšenja premešten u bolnicu, a zatim se pod vrlo sumnjivim okolnostima najedanput našao na slobodi. Za komuniste u to vreme bila je isfabrikovana zvanična titovska verzija, da su „oslobođenje“ Rankovića ostvarili komunisti pomoću „organizovanog begstva“ iz zatvorske bolnice. Nema sumnje da su prebacivanje Rankovića u bolnicu stvarno izveli gestapovci na osnovu prethodnog sporazuma, da bi zamaskirali njegovo oslobođenje.
Današnja zločinačka gestapovska aktivnost Rankovića u Jugoslaviji ubeđuje sve poštene ljude u to, da njegovo „oslobođenje“ iz gestapovskog zatvora nije bilo slučajno. General-major Miladin Jovanović, koji je bio „oslobođen“ zajedno sa Rankovićem, govorio je 1942 godine, nama – nekolicini drugova iz Prve proleterske jugoslovenske brigade, da ih nisu silom oslobodili nego u dogovoru s Nemcima.
Na taj način su bile oslobođene iz gestapovskih ruku Đilasova žena Mitra Mitrović – Đilas i Kidričeva žena Marieta Kidrič. Prvu su pratili Nedićevi žandarmi do oslobođene teritorije, a Kidričevu ženu su dovezli automobilom gestapovci i predali je direktno CK-u Kompartije Slovenije.
Veze današnjeg fašističkog rukovodstva Jugoslavije sa nemačko-italijanskim fasištičkim okupatorima jasno se vide i po tome kako se držao, radio i živeo u toku čitavog rata član CK Svetozar Vukmanović-Tempo. Taj čovek je živeo legalno u gradovima, koji su bili pod vlašću okupatora, lečio se u bolnicama i slobodno se kretao po okupiranoj teritoriji. Do rata Vukmanović je bio nekoliko puta u zatvoru i bio je dobro poznat staroj policiji, koja je sva bila u službi okupatora. Pa ipak mu to nimalo nije smetalo da se nekoliko godina nalazi na neprijateljskoj teritoriji. Te činjenice koje su navedene i u nizu knjiga zvanično izdate od strane klike Tita-Rankovića, razobličavaju Tempa i njemu slične kao stare „prijatelje“ okupatora.
Ko je taj Vukmanović? O tome svedoče sledeće činjenice. U početku 1942 godine, Vukmanović se nalazio u Sarajevu kao delegat CK i tamo je rukovodio partijskom organizacijom. Dogodila se krupna provala, usled čega je potpuno bio uništen partijski aktiv Sarajeva (više od 150 komunista), ostao je živ jedini Vukmanović! Još u tom periodu partizani su sa ironijom govorili: ili je Vukmanović mađioničar, ili ima neke dobre veze sa neprijateljem. Poznato je, na primer, da je on bez ikakvih poteškoća u početku 1942 godine otpravio vozom iz Sarajeva u Ljubljanu Kardelja i Ivana Mačeka, sadašnjeg zamenika pretsednika vlade Slovenije. Na putu su oni navratili u Zagreb (!) i tamo ostali oko dva meseca, „krijući se“ u kući Vlatka Velebita. Kasnije je Maček pričao partizanima kako se na falsifikovanim dokumentima potpisao svojim pravim prezimenom i da su to primetile ustaše, ali je Velebitu uskoro „uspelo“ da ih spase!
Upravo u to vreme, kada su tako uspešno „oslobađali“ Rankovića, žene Đilasa i Kidriča, kada se Vukmanović mogao slobodno da kreće pred nosem neprijatelja i da se leči u ustaškim bolnicama, po zatvorima su bili uništeni najbolji jugoslovenski revolucionari, komunisti-heroji – Ognjen Prica, Božidar Adžija, August Cesarec, Otokar Keršovani i mnogi drugi. Titovsko rukovodstvo nije našlo načina da ih oslobodi, ma da su držani u zatvoru još od marta 1941 godine. Treba napomenuti da su neki od pomenutih drugova, kao Prica bili članovi CK KPJ i otvoreni protivnici Tita i njegove politike još pre rata. Iz toga se vidi da su Tito i Ranković zajedno sa fašistima uništavali najodanije i najproverenije partiske kadrove Jugoslavije.
Činjenice govore i o vezama Titove klike sa gestapovskim agentima. O ovome svedoči, između ostalog, veza CK KP Slovenije u toku čitavog rata sa italijanskom Ovrom i Gestapom. Koliko su tesno bili povezani sa okupatorima rukovodioci CK Slovenije – Kardelj i Kidrič, govore svima poznati podaci o „pomoći“ partizanima od strane načelnika Gestapoa Slovenačkog primorja po nadimku „Jožica“, koji je imao rezidenciju na Bledu. On je uspostavio vezu sa CK KP Slovenije preko žene vlasnika hotela na Bledu. On je sa svojim automobilom prebacivao Kardeljeve kurire iz Dolenska u Gorensko, Štajersku, Korusku, Primorsku i obratno. Partizanima su govorili da je on tobože obaveštavao naše jedinice o nemačkim namerama, ma da su jugoslovenske jedinice u tom sektoru trpele strašne gubitke. Jedan za drugim bila su uništena tri partizanska štaba. U partizanskim jedinicama bilo je gestapovaca, od kojih su neki bili komandanti bataljona. Kardelj je objasnio tu „pomoć“ od strane „Jožice“ time, što je on Poljak član socijal-demokratske partije koji je izrazio spremnost da pomaže partizanima.
Kapitulaciju Nemačke „Jožica“ je dočekao mirno na Bledu, postavljajući šta više zahteve, oslanjajući se na veze koje je on imao sa Kidričem i Kardeljem. Čim je on počeo da provaljuje veze koje je imao sa rukovodstvom, titovci su ga, odmah posle rata, hitno likvidirali.
Poznati titovski sluga Blagoje Nešković u toku čitavog rata nalazio se u Beogradu i „ilegalno“ rukovodio partiskom organizacijom…
Za vreme rata mnogi partijski rukovodioci, među njima i članovi CK, ginuli su tajanstveno. Može se sa sigurnošću tvrditi da za našu partiju nema više tajni o stvarnim uzrocima smrti naših najboljih drugova. O ovome najrečitije govori slučaj s Lolom Ribarom. Neposredno pred letenje Lole Ribara avionom u inostranstvo, što je bilo poznato samo Titu, Kardelju, Đilasu, Rankoviću i njihovim engleskim prijateljima iz vojne misije, doleteo je ustaški avion i na zemlji unistio avion kojim je trebao da leti Ribar i ubio samog Ribara.
Još zagonetnije, odmah posle oslobođenja Beograda, poginuo je član Politbiroa CK KPJ Ivan Milutinović. CK je saopštio da se Milutinović utopio, ali kako, pod kakvim okolnostima, kuda je išao i s kime, do današnjeg dana ostala je tajna za sve, osim za kliku Tita-Rankovića.
To su samo neke činjenice koje ilustruju izdajničku delatnost fašisticke bande Tita-Rankovića u prošlosti.
Saopštavajući o ovim činjenicama, ja to činim sa punom odgovornošću za njihovu tačnost pred svojim narodom i svetskom javnošću. Neka znaju narodi Jugoslavije o tome kakve su namere i kuda vode našu zemlju najcrnji neprijatelji u istoriji naroda Jugoslavije – fašistička banda Tita-Rankovića.
Iz svega ovoga može se izvesti samo jedan jedini zaključak, da je Titova klika stari klasni neprijatelj, imperijalistička agentura, koja se dugo krila u radničkom poketu Jugoslaviji.
Jugoslovenski komunisti i patrioti potpuno su svesni toga, da je njihov prvi i neodložni zadatak obaranje i kažnjavanje te zločinačke fašističke bande koja nam je nanela toliko nesreće i sramote. Nema sumnje da će jugoslovenski komunisti ispuniti ovaj zadatak. Neka prijatelji Jugoslavije u to ne sumnjaju (Vidi: General-major JA Pero Popivoda, Izdajnička delatnost klike Tita-Rankovića u periodu narodno-oslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda, „Pod zastavom intrnacionalizma“, broj 11, od 15. X. 1949, Organ Jugoslovenskih komunista polit-emigranata u NR Rumuniji; General-major JA Pero Popivoda, Izdajnički rad klike Tita-Rankovića u periodu narodno-oslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda, „Za socijalističku Jugoslaviju“, broj 13, 5.H.1949, Organ jugoslovenskih komunista polit-emigranta u Sovjetskom Savezu).
Međutim, komentarisati i stalno pratiti izvesne slučajeve koji se tiču dvojice zloglasnih velikohrvatskih firera Ante Pavelića i Josipa Broza tzv. „Tita“ je teško i nezahvalno. Međutim, nećemo ni malo preterati ako kažemo da su na istom zadatku bili izvesni „srpski“ masoni-austromarksisti i članovi Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju uoči, u toku i posle Drugog sv. rata: dr Jovan Đorđević, dr Siniša Stanković, dr Jevrem Nedeljković, dr Dragoljub Kr. Jovanović, dr Bora Stevanović, dr Dušan Nedeljković, dr Pavle Savić, dr Branko Šljivić, dr Aleksandar Leko, dr Petar Jovanović, dr Mladen Josifović, dr Vaso Čubrilović, dr Baja Bajić, dr Stevan Đelineo, dr Blagoje Nešković, dr Olga Dedijer, dr Mihailo Konstantinović, dr Pavle Čubrović, dr Milan Nedić, dr Aleksandar Belić, prof. Stevan Jakovljević, prof Milan Bogdanović, dr Miloš Bartoš, dr Đorđe Tasić, prof. Čeda Mitrović, prof. Mileta Novaković, Spasenija-Cana Babović, Božidarka-Kika Damjanović, Vera Miletić, Davorjanka Paunović, dr Ivan Ribar sa sinovima, dr Fadil Maglajić, Moša Pijade, Aleksandar Ranković, Sreten Žujović, Koča Popović, Petar Stambolić, Milovan Đilas, Svetozar Vukmanović, Danilo Lekić, Miloš Minić, Rodoljub Čolaković, Mirko Tomić, Vladislav Ribnikar, Slobodan Penezić, Marko Ristić, Dobrivoj Radosavljević, Vojislav Gavrilović, braća Markovići, braća Jerkovići, braća Dedijeri i mnogi drugi…