АНАКОНДИН СТИСАК

Да ли је Русија под тоталном опсадом?

Нема сумње да се Русија на спољном плану суочава с великим изазовима – дезинтеграција и дисфункција Заједнице независних држава, крњење безбедносне структуре војноодбрамбеног савезништва ОДКБ, застој у развоју Евроазијске економске уније, донедавна блокада напретка у преговорима с Белорусијом о функционисању Савезне државе – само су неки примери за потешкоће које се тичу искључиво Русије, а постоје и проблеми који настају као директна последица поступака ЕУ и САД

За разлику од претходног историјског периода који је био обележен идејним противречностима (економским, политичким, па и моралним), садашњи конфликт, односно надметање Русије и колективног Запада је чиста борба око моћи. Не чуди стога да дипломате и истраживачи међународних односа све чешће пореде прву половину 21. века с раздобљем које је претходило избијању Првог светског рата. Тада, као и данас, политички и економски системи различитих велесила нису у великој мери одударали једни од других, сукоб се сводио на борбу око контроле над природним ресурсима који су се налазили у колонијалним поседима Велике Британије и Француске, а које је Немачка империја прижељкивала за себе.
Актуелни тренутак се разликује од описане предратне епохе тиме што територија све више губи на значају у савременој глобалној економији, која се држи превасходно на финансијском сектору. Територија није постала неважна већ је постала мање значајна, што чини велику концептуалну разлику. У савременој геополитици није више довољно контролисати одређено парче земље с конкретним бројем становника, ресурсном базом и неким нивоом инфраструктуре. Уз појам контроле данас неизбежно иде и термин интеграције – није довољно само контролисати дату територију већ је исту неопходно и интегрисати у одређени институционални политекономски аранжман. За Русију Евроазијска економска унија је један такав пројекат путем којег она тежи да интегрише делове бившег Совјетског Савеза, уз изузеће балтичких држава које су већ интегрисане у Европску унију и НАТО. Јасно је да су управо ове две организације са седиштем у Бриселу пандан руском пројекту на постсовјетском пространству.
Није ирационално претпоставити да се ови процеси контроле и интеграције међусобно сукобљавају, једино је битно правилно концептуализовати њихов ток и ставити конкретне случајеве Белорусије, Киргистана, Карабаха, а у блиској будућности вероватно и Молдавије, у јасан контекст. Прво треба разумети да се биполарна хладноратовска ера завршила, то јест не постоје само два важна актера на међународној сцени – САД (или Запад) и Русија. Колективни Запад представља одређени културно-политички простор који обухвата западну Европу, Северну Америку (њен англосаксонски део) и Океанију (Аустралију и Нови Зеланд). По завршетку Хладног рата и нестанку претње од експанзије комунистичког политичког и економског система, западноевропске земље крећу да трасирају сопствени пут развоја, каткад и против интереса некадашњег хегемона у виду САД. Једини разлог зашто западноевропске земље остају део НАТО-а јесте економске природе – новац који оне не издвајају за сопствену безбедност ове државе усмеравају на социјалне издатке и виши стандард живота за своје грађане. Сједињене Државе плаћају и одржавају европску безбедносну мрежу. То је и разлог негодовања Доналда Трампа који се први побунио због тог система у коме Америка фактички мора да плаћа лојалност својих „савезника“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *