ANAKONDIN STISAK

Da li je Rusija pod totalnom opsadom?

Nema sumnje da se Rusija na spoljnom planu suočava s velikim izazovima – dezintegracija i disfunkcija Zajednice nezavisnih država, krnjenje bezbednosne strukture vojnoodbrambenog savezništva ODKB, zastoj u razvoju Evroazijske ekonomske unije, donedavna blokada napretka u pregovorima s Belorusijom o funkcionisanju Savezne države – samo su neki primeri za poteškoće koje se tiču isključivo Rusije, a postoje i problemi koji nastaju kao direktna posledica postupaka EU i SAD

Za razliku od prethodnog istorijskog perioda koji je bio obeležen idejnim protivrečnostima (ekonomskim, političkim, pa i moralnim), sadašnji konflikt, odnosno nadmetanje Rusije i kolektivnog Zapada je čista borba oko moći. Ne čudi stoga da diplomate i istraživači međunarodnih odnosa sve češće porede prvu polovinu 21. veka s razdobljem koje je prethodilo izbijanju Prvog svetskog rata. Tada, kao i danas, politički i ekonomski sistemi različitih velesila nisu u velikoj meri odudarali jedni od drugih, sukob se svodio na borbu oko kontrole nad prirodnim resursima koji su se nalazili u kolonijalnim posedima Velike Britanije i Francuske, a koje je Nemačka imperija priželjkivala za sebe.
Aktuelni trenutak se razlikuje od opisane predratne epohe time što teritorija sve više gubi na značaju u savremenoj globalnoj ekonomiji, koja se drži prevashodno na finansijskom sektoru. Teritorija nije postala nevažna već je postala manje značajna, što čini veliku konceptualnu razliku. U savremenoj geopolitici nije više dovoljno kontrolisati određeno parče zemlje s konkretnim brojem stanovnika, resursnom bazom i nekim nivoom infrastrukture. Uz pojam kontrole danas neizbežno ide i termin integracije – nije dovoljno samo kontrolisati datu teritoriju već je istu neophodno i integrisati u određeni institucionalni politekonomski aranžman. Za Rusiju Evroazijska ekonomska unija je jedan takav projekat putem kojeg ona teži da integriše delove bivšeg Sovjetskog Saveza, uz izuzeće baltičkih država koje su već integrisane u Evropsku uniju i NATO. Jasno je da su upravo ove dve organizacije sa sedištem u Briselu pandan ruskom projektu na postsovjetskom prostranstvu.
Nije iracionalno pretpostaviti da se ovi procesi kontrole i integracije međusobno sukobljavaju, jedino je bitno pravilno konceptualizovati njihov tok i staviti konkretne slučajeve Belorusije, Kirgistana, Karabaha, a u bliskoj budućnosti verovatno i Moldavije, u jasan kontekst. Prvo treba razumeti da se bipolarna hladnoratovska era završila, to jest ne postoje samo dva važna aktera na međunarodnoj sceni – SAD (ili Zapad) i Rusija. Kolektivni Zapad predstavlja određeni kulturno-politički prostor koji obuhvata zapadnu Evropu, Severnu Ameriku (njen anglosaksonski deo) i Okeaniju (Australiju i Novi Zeland). Po završetku Hladnog rata i nestanku pretnje od ekspanzije komunističkog političkog i ekonomskog sistema, zapadnoevropske zemlje kreću da trasiraju sopstveni put razvoja, katkad i protiv interesa nekadašnjeg hegemona u vidu SAD. Jedini razlog zašto zapadnoevropske zemlje ostaju deo NATO-a jeste ekonomske prirode – novac koji one ne izdvajaju za sopstvenu bezbednost ove države usmeravaju na socijalne izdatke i viši standard života za svoje građane. Sjedinjene Države plaćaju i održavaju evropsku bezbednosnu mrežu. To je i razlog negodovanja Donalda Trampa koji se prvi pobunio zbog tog sistema u kome Amerika faktički mora da plaća lojalnost svojih „saveznika“. [restrict]

PRIMERI BELORUSIJE I UKRAJINE Interesi i jednih i drugih, međutim, mogu koincidirati s protivljenjem ruskim planovima integracije na istoku Evrope, te zato oni mogu delovati združeno u nekim slučajevima. Primera radi, i SAD i EU se slažu u pokušaju zbacivanja režima Aleksandra Lukašenka u Belorusiji, u cilju sabotiranja ruske političke i ekonomske strategije u regionu. Podrazumeva se da je narativ o demokratiji prosto paravan za konkretne interese SAD i EU u beloruskom slučaju. Ipak, ni Vašington ni Brisel nisu u stanju da integrišu Belorusiju, kao što nisu ni Ukrajinu, Moldaviju, Gruziju, Jermeniju – što znači da oni ne mogu zaista da prošire svoju sferu uticaja na ovaj region, već samo žele da osujete Rusiju u pokušaju realno moguće integracije koja bi donela stabilnost, a shodno tome i razvoj navedenim zemljama. Na pitanje zašto je Rusija uspela da suzbije pokušaj obojene revolucije u Belorusiji, ali ne i u Ukrajini, odgovor se može potražiti u lokalnoj eliti. Aleksandar Lukašenko je pristao na otvoreno mešanje Rusije u politički sukob u Belorusiji, što sa sobom povlači dugoročno i snažno prisustvo Rusije u Minsku. Kada se jednom pozove stariji saveznik u pomoć, dati sistem postaje zavistan od interventa.
Viktor Janukovič 2014. godine nije se odvažio na ovakav potez jer se plašio izbijanja građanskog rata u Ukrajini u kome bi lično morao da učestvuje kao jedan od glavnih lidera. Njemu je bilo zgodnije da potraži pomoć na daljinu od Rusije u vidu kredita i izjava podrške, ali nije hteo da pozove Rusiju da se direktno umeša u suzbijanje obojene revolucije. Ukoliko stvari posmatramo sa njegovog gledišta, kao u prvom redu oligarha, a ne političkog lidera, onda njegova odluka deluje racionalno – dobio je azil u Rusiji, uspeo da sačuva deo svog nepravedno stečenog kapitala, dok bi građanski rat doneo sa sobom ozbiljne rizike s kojima on nije bio spreman da se suoči. Zato je u Ukrajini Rusija uzela koliko joj treba – to je bio Krim, dok je destabilizovala Ukrajinu iznutra podržavajući isprva proteste, a potom i nasilno otcepljenje Donbasa. Jedina sila s kapacitetom da integriše Ukrajinu do dan-kongresmen iz Ohaja Majk Tarner danas ostaje Rusija, sve ostale opcije jednostavno nisu na stolu. Ovu činjenicu polako počinje da shvata i ukrajinsko biračko telo, koje postaje sve nezadovoljnije činjenicom da Ukrajina evidentno nije za sebe izvukla nikakvu korist okrećući se Zapadu.

KARABAHSKI KONFLIKT Konflikt Jermenije i Azerbejdžana odvojen je od dešavanja u Belorusiji i Ukrajini. Radi se o višedecenijskom sukobu koji nikada nije jenjavao, nikada nije ni prešao u stadijum zamrznutog konflikta. S vremena na vreme bile su zabeležene eskalacije intenziteta konflikta, poslednja ozbiljna destabilizacija bila je u 2016. godini, dok su se manji okršaji desili u julu 2020. Važno je razumeti da su se na međunarodnoj areni pojavili novi igrači, a jedan od njih je Turska, što je važno za karabahski sukob. Netačno je tvrditi da je Turska satelit Sjedinjenih Država i da svi njeni potezi ne samo da odgovaraju „Zapadu“ već i da ih on diktira. Erdogan je dosad povukao više poteza koji se direktno kose s interesima SAD i EU na Bliskom istoku i u Mediteranskom basenu. Rusija i Turska imaju strateške sporazume u više regiona uključujući Siriju i Libiju. Ako analiziramo narativ jermenskog i azerbejdžanskog predsednika, videćemo da lider iz Bakua Ilham Alijev predstavlja svog konkurenta iz Jerevana Nikola Pašinjana kao „Soroševog agenta“, dok prvi čovek Jermenije sukob s Azerbejdžanom vidi kao sudar „jermenske demokratije i azerbejdžanske diktature“. Ova dva narativa prikazuju sasvim drugačiju sliku od očekivane, gde bi Jermenija trebalo da bude verni saveznik Rusije, a Azerbejdžan marioneta Turske, koja je opet pod kontrolom „Zapada“.
U realnosti, jermenski režim je orijentisan na pomoć sa Zapada više nego azerbejdžanski, o tome svedoče i izjave najviših zvaničnika Francuske i SAD koji su nedvosmisleno podržali Jermeniju u ovom konfliktu i javno optužili Azerbejdžan da koristi teroriste iz Sirije. Nije bitno da li je narativ o teroristima istinit ili lažan, suština je u tome da i Vašington i Pariz otvoreno prihvataju i šire jermenski narativ, što znači da oni, barem verbalno, podržavaju Jermeniju u datom konfliktu. Treba razumeti da Jermenija ne može tek tako da izađe iz ruske sfere uticaja, jer je Rusija jedini garant bezbednosti Jermenije, koja je uhvaćena između sve jačeg Azerbejdžana i sve agresivnije Turske. Kako se onda karabahski konflikt uklapa u teoriju opšteg napada na Rusiju, kroz plan „Anakonda“, strategiju ograničenja SSSR-a Bžežinskog i druge instrumente delovanja? Jedini racionalni odgovor je da se ne uklapa, ni Zapad, ni njegovi agenti uticaja nisu započeli sukob u Karabahu, započele su ga obe zaraćene strane koje svaka na svoj način eskaliraju dati konflikt i postavljaju neprihvatljive maksimalističke uslove jedna drugoj. Ovo, naravno, ne znači da Sjedinjene Države ne pokušavaju da ostvare svoj remetilački uticaj u regionu, one su upravo aktivne u Jermeniji, ali Vašington nije u stanju da upravlja ovim sukobom nad kojim Turska i Rusija imaju znatno veći uticaj. Ako Rusija i jeste napadnuta sa svih strana, onda je to napad nepovezanih međunarodnih aktera koji pokušavaju da realizuju sopstvene interese ili osujete ruske.

SLUČAJ MOLDAVIJA Sledeće žarište u ruskoj sferi uticaja na koje će EU i SAD imati uticaj jeste Moldavija. Prvog novembra ove godine u ovoj bivšoj sovjetskoj republici treba da budu održani predsednički izbori na kojima će se nadmetati, uslovno govoreći, proruski kandidat Igor Dodon, trenutni predsednik, i Maja Sandu, kandidat proevropske opozicije. Iako je Dodon u poslednjih nekoliko godina delimično promenio svoju retoriku prema Rusiji – ranije je zastupao ulazak Moldavije u Evroazijsku ekonomsku uniju, dok sada podržava neutralnost Moldavije i dobre strateške odnose s Moskvom – mnogi ga i dalje smatraju proruskim kandidatom. Za razliku od Ukrajine i Belorusije, gde žive narodi direktno povezani s ruskim, etnički i religiozno, u Moldaviji stanovništvo nije podeljeno na prorusko i prozapadno već na promoldavsko i prorumunsko. Moldavija je, u bukvalnom smislu te reči, raspolućena u nacionalnom identitetskom smislu – polovina Moldavaca smatra da pripada autohtonoj moldavskoj naciji, dok drugi deo veruje da su Moldavci deo veće rumunske nacije. Žitelji nepriznatog Pridnjestrovlja su Rusi (Ukrajinci ili Belorusi) i ne učestvuju u ovim podelama koje su vezane za, njima etnički nesrodan, moldavski narod. Podela na prozapadno i prorusko biračko telo prati ovu identitetsku podvojenost – pobornici postojanja moldavske nacije su bliži saradnji s Rusijom, dok su glasači koji sebe smatraju Rumunima bliži prozapadnoj, evropskoj opciji. Ne treba ni govoriti da moćne članice EU – Francuska i Nemačka, imaju veći uticaj na dešavanja u Moldaviji od Vašingtona. Njima se suprotstavlja ruski uticaj, koji ima integrativne ambicije prema ovoj državi. Rusija, naravno, prvo treba da uspešno integriše Ukrajinu u svoj blok, pre nego što pokuša da isto učini s Moldavijom, ali bi pobeda Dodona značila da u Moldaviji neće biti aktivirano još jedno ratno žarište u vidu napada moldavske armije na Pridnjestrovlje i ruske mirotvorce koji su tamo bazirani. Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, većina anketa daje prednost Dodonu, ali je scenario obojene revolucije više nego izvestan. Proevropska opozicija će svakako pokušati da ospori poraz Maje Sandu, a da li će ulica uspeti da sruši aktuelnu vlast neće primarno zavisiti od Moskve, koja teško da može da se direktno umeša u dati konflikt, već pre svega od sposobnosti Dodona da kontroliše bezbednosni aparat u Kišinjevu i od stepena mobilizacije njegovih birača koji takođe treba da brane svog predsednika. Verujemo li u plan „Anakonde“, sukob kontinentalne i morske sile, ili jednostavno sagledavamo sukobe sfera uticaja raznih aktera čiji se broj postepeno uvećava, Moldavija će zasigurno predstavljati predmet analize u bliskoj budućnosti.

TREĆA „REVOLUCIJA“ U KIRGISTANU Dešavanja u Biškeku su, takođe, dobar primer da nije moguće uspešno orkestrirati revolucije, naročito u neevropskim društvima koja su bazirana na sasvim drugim vrednostima i načinima ponašanja. Spoljni posmatrač, naročito onaj koji pristupa analizi isključivo sa gledišta geopolitike, mogao bi da dođe do zaključka da Vašington otima kontrolu nad Kirgistanom od Rusije, i to baš u trenutku dok se odvija destabilizacija Belorusije i rat u Karabahu. U prilog tome zasigurno idu i obimna ulaganja u nevladin sektor u Biškeku. Kako onda objasniti izjavu novog premijera Kirgistana Žaparova, koji je donedavno bio u zatvoru, da Rusija ostaje glavni strateški partner ove zemlje i da ruska vojna baza zasigurno neće biti zatvorena? Možemo napraviti dve pretpostavke – prva, da u Kirgistanu nije došlo do obojene revolucije već do puke smene režima, i druga, novi premijer ne govori istinu, okrenuće se ka SAD u zgodnom trenutku i „izdati“ Rusiju. S drugom pretpostavkom bismo mogli da se složimo da se u Kirgistanu već nisu desile dve istovetne „obojene revolucije“, a Kirgistan je i dalje deo Evroazijske ekonomske unije s ruskim vojnim prisustvom.
Zaista, za analizu realnog društvenog stanja u zemljama Centralne Azije nije potreban politikolog već antropolog, jer su politička previranja u datom društvu direktan proizvod njegove klanovske strukture (poznavaoci srednjoazijskog regiona govore o severnom i južnom klanu). Analizirati Kirgistan s gledišta partijskog ili političkog sistema znači produžavati neokolonijalnu evropsku matricu po kojoj svi ljudi deluju i misle na isti način, inače se smatraju iracionalnim i necivilizovanim. Ne mogu se izvoziti određeni evropski načini razmišljanja i vrednosti u društva koje sa tom paradigmom nemaju nikakvih dodirnih tačaka niti to uopšte žele. Pretransformisati kirgistansko društvo iz klanovskog u moderno jedino može obimni paket inostranih investicija i sveopšta urbanizacija. Ovo je van domašaja i Rusije i Sjedinjenih Država. Kao što je Turska novi igrač na Kavkazu, Kina postaje sve važniji faktor u Srednjoj Aziji i njen uticaj je protokom vremena sve veći. Rusija je uspela delimično da integriše ovaj region, sa izuzetkom izolacionističkog Turkmenistana, ali Kina u budućnosti poseduje pozamašne kapacitete dublje integracije Srednje Azije. Ruskom uticaju teško da će moći da parira Vašington, ma koliko novca potrošio na neefikasan građanski sektor u datom regionu, ali će Kina biti u stanju da to učini. Da li će i u kom stepenu ruska i kineska strategija biti usklađene ostaje da se vidi. Sada događaji u Kirgistanu ne mogu biti okarakterisani kao deo sveobuhvatnog plana kolektivnog Zapada za suzbijanje Rusije, a ako takvi planovi postoje, onda ne daju željeni rezultat.
Od tri analizirana slučaja Belorusije, Karabaha i Kirgistana, samo jedan, beloruski, direktan je proizvod intervencije kolektivnog Zapada. To, naravno, ne znači da ne postoje unutrašnji razlozi za proteste i nezadovoljstvo građana u Belorusiji, ali aktivna uloga Zapada u finansiranju i medijskoj podršci beloruske opozicije ne može biti zanemarena. U Karabahu odnosi Rusije i Turske igraju značajniju ulogu od odnosa Rusije i Zapada, a od dve zaraćene strane upravo je „saveznik“ Rusije Jermenija bliža Zapadu. Kirgistanski slučaj pokazuje da često unutrašnji faktori mogu biti presudni, a da spoljno mešanje čak i kada postoji može da ima samo neznatni uticaj na tok stvari.
Možemo reći da je na granice ruske sfere uticaja stigao talas nestabilnosti, delimično izazvan dejstvima različitih delova Zapada, ali i unutrašnjim protivrečnostima u konkretnim društvima i državama. S nekim od tih pritisaka Rusija se zasad dobro nosi, dok su drugi objektivno van njene kontrole, što ne znači da će i oni poći suprotno od ruskih očekivanja. U svakom slučaju, stanje nije tako crno kao što se može učiniti na prvi pogled, a integrativni procesi su pitanje decenija, a ne godina. Radi se o borbi na duge staze, u kojoj se svaki taktički poraz ili odstupanje ne mogu doživljavati kao potpuni krah.

[/restrict]