Надежда Винавер – Патриотизам као културна чињеница

Заноси и пркоси Станислава Винавера

Песника коме је српски језик „рајска река“ расрбљивати 65 година после смрти! То су реликти недосањаног сна некадашњих кроатокомуниста, о томе да ће српски гласови заћутати

Надежда Винавер, рођена Ђонлић, професор је Универзитета у Београду, есејиста, преводилац са француског језика, аутор седам универзитетских уџбеника, осамдесетак чланака, радова (књига и студија) посвећених теорији превођења и критици превода и другим књижевним темама.
Разговор с њом смо уприличили поводом великог културног подухвата – објављивања Сабраних дела Станислава Винавера у издању „Службеног гласника“ и Завода за уџбенике (приређивач Гојко Тешић).
Пред нама је, најзад, остварен велики подухват: Сабрана дела Станислава Винавера. Зашто смо овако дуго чекали да коначно угледамо дело једног од наших најзначајнијих модерниста?
Припремљена Сабрана дела Станислава Винавера јесу дуго чекала да буду штампана. Један од важних разлога који је задржавао издаваче да се прихвате њиховог објављивања свакако је био њихов обим. Али према искуству с неким другим Винаверовим књигама можемо са сигурношћу претпоставити да је било и политичких предрасуда при помену Винаверовог имена, па самим тиме и страха од могућих реакција режимских „духова“. Подсетимо се да је 2005. уредник једне велике издавачке куће кратко и јасно одбио („А то не може!“) да се разговара о објављивању Ратних другова. (Књига је тада изашла код једног мањег издавача, а касније је објављена и у едицији „Први светски рат у српској књижевности“ коју је „Службени гласник“ покренуо 2018. године.)
Па ипак, чудо сабраних дела се догодило. Од 2011. до 2015. појавило се седамнаест волуминозних књига, a књига под бројем 18 (1.074 стране) са насловом Заноси и пркоси Станислава Винавера садржи текстове теоретичара и коментатора дела Станислава Винавера. Одлуку, неопозиву и драгоцену, о објављивању целокупних дела донела су године 2011. два добронамерна директора две велике издавачке куће: Слободан Гавриловић („Службени гласник“) и Милољуб Албијанић (Завод за уџбенике). Тако се кренуло у огроман и тежак посао.
Приређивач Винаверовог дела Гојко Тешић, који се још од гимназијских дана везао за Винавера, успео је да, са својом екипом из „Службеног гласника“, савлада огромно поље Винаверових тема најразличитијих инспирација (стихови, студије, критике, расправе, новинарски чланци, путописи, размишљања, подсећања на људе, идеје, догађаје, заборављене и загубљене вредности…), да кроз Винаверово искуство преброди ратове, несреће, људске и песничке очаје, али и многе лепоте виђеног и замишљеног света. Труд огроман, подвиг велики.
Кад читамо како Мирослав Јосић Вишњић збира Винавера у једном сањаном писму: „… Твоја је глава са хиљаду и седам оџака и свевидећим оком и шкољкама пуним бисера. И главоболна стонога могла би да ти позавиди као и свудакретна хидра или пчела радилица“, с правом нам се може учинити да је цела једна библиотека сачињена од Винаверових књига оживела и кренула међу људе.
Својевремено сте о њему записали: „Више од многих тадашњих књижевника био је занет новинама у европској књижевности, у филозофији или музици, али сви ’модернитети’ нису му помутили људска осећања нити способност да разликује фикцију од стварности.“ Против каквих се фикција Винавер борио, а за какву реалност?
Цитирана реченица се налази у поговору Винаверове књиге Ратни другови, посвећене његовим ратним друговима, објављене први пут 1939. године. О овој тематици ви ћете, господине Димитријевићу, тражити још подробнији одговор кад питате: Родољубиви заноси и пркоси Винаверови суштински су повезани и с његовим учешћем у балканским ратовима и Првом светском рату које је потресно преточио у песме збирке Ратни другови. Зашто су га пре рата наши левичари нападали због поменуте књиге?
Критика (левичарска, како бисте ви казали) несамилосно је пропратила појаву ове књиге, подло напала подсећања на изгинуле ратнике у Првом светском рату, а песника (који нуди своју „вампирску билету“) прогласила за јавну опасност, а он је, како ће написати у књизи Скопски ђачки батаљон, носио удивљење, поштовање и љубав за своје другове, и током више од двадесет година није престао да жели да остави поетски помен о њима.
Драгоцену књигу о Скопском ђачком батаљону Винавер ће уредити заједно са Страхињом Дамњановићем: она садржи историју тог батаљона, записе учесника, многа сећања, велики поменик (појединачни текстови о погинулим друговима, реконструисане биографије њих сто двадесет) и известан број потресних последњих писама бораца родитељима, браћи и сестрама при поласку на фронт (где су сви изгинули). Штампање књиге о ђачком батаљону је завршено уочи немачког априлског бомбардовања Београда 1941. и пошто је зграда штампарије погођена бомбом, сматрало се да је цео тираж страдао. А заправо је реч о срећној случајности: један носач са колицима примио је више књига да их следећих дана однесе на дате адресе, па су ти примерци сачувани. Идентично издање је поновљено 1969. године (Београд, издање Удружења 1300 каплара).
Станислав Винавер је, између два рата, као авангардиста прво трпео нападе конзервативне критике, да би, од средине тридесетих, био на жестоком удару левичара, који су га прогласили „реакционаром“. Зашто је до тога дошло?
Ви ћете критичаре Винаверових Ратних другова назвати левичарима, а можда им треба дати посебна имена у зависности од степена мржње према српском народу. Њихова негативна критика је, у периоду после Другог светског рата, утицала на судбину књиге и њеног аутора, а нас приморала да се у поговору за ново публиковање (2005) нашироко вратимо на питање културне, а пре свега политичке историје у Југославији у времену када су песме објављене.
Време појаве књиге о Винаверовим ратним друговима је веома напрегнуто. На југословенској идејној сцени протурају се идеје о анахронизму родољубља, о превазиђености личних ставова према отаџбини, а посебно су на удару успомене на токове националне историје, нарочито зато што је остали „национи“ у југословенској заједници нису имали: вековима нису имали своју отаџбину, нити су покушали да је створе; у ствари чекали су да им неко други „направи“ отаџбину (то су Хрвати искористили два пута иако су у оба светска рата били на страни која је изгубила рат).
Тривијалне идеје о политичком и културном интернационализму или пак европеизму биле су корисне када је било потребно деловати против српског патриотизма (онда као и данас). Идеја комунизма апсолутно интернационална, у југословенској држави је све више постајала средство једне нације или групације људи да би се светили „хегемонијском“ народу, српском народу. Деформисана, партија ће, кад је дошла на власт, постати моћно средство људи из власти и извршилац многих зала.
Режимски постављен курс ће се наставити; наставиће се контролом српског националног осећања и грчевито ће се тражити пут да се идеја отаџбине селективно одбије само Србима.
Зашто је комунистима засметала књига о херојима српске борбе 1914–1918. године?
Када се пред Други светски рат поверовало да је много успомена избачено из реалног сећања људи, године 1939. појављује се Винаверова књига сећања и захвалности ратним друговима. Један Србин кроатокумуниста, громогласник, године 1940. „насрнуо је на Винавера и његове недужне стихове, из свих Коминтерниних антисрпских топова који у Србији нису ућуткани ни дан-данас“ написао је познати српски песник, а ситуација у којој ће се наћи Винаверово дело 65 година после његове смрти то потврђује.
Критичар громогласник је у листу Млада култура с почетка 1940. објавио критику сасвим негативну по песничко дело о палим војницима, опасну по аутора, али та критика је нешто много више и горе јер показује колико страшну, толико и тужну чињеницу: она је звоно за узбуну Србији, она је као урлајући вапај брода у опасности. Видело се тада да у Србији нема ни моралног ни законског оквира који би спречио да неки критичар у исто појмовно поље доведе сећање на младе ратнике изгинуле у одбрани сопствене земље и вампире (вукодлаке, речено српски), да нападне „повампиреног песника“ који лута, а те ратнике, своје другове, враћа из заборава усудивши се и у песме да их стави. Отуд критика без трунке пијетета, отуд повреда обичаја у српском народу да се пред смрћу застане и мртвом зажели покој.
Немилосрдна режимска школа успела је, почев од 1944, да код многих Срба развије осећање кривице зато што су Срби и они ће, оптерећени грехом свог порекла, а понеки и постиђени родољубљем и храброшћу својих очева и дедова у српским (и европским) ослободилачким ратовима, пристајати да буду народ без народности и вере, без историје, без поноса. Зато се данас враћа могућност кроатокомунистичких процена српских жртава у Другом светском рату.
Винавер није морао да се бори против фикције: он се увек држао својих разлога у књижевном изражавању. Настала као спомен на ову херојску и трагичну епопеју, Винаверова књига није историја већ је књижевни текст, недвосмислен, чист као чиста суза. Иако изграђено и на филозофском искуству пишчевом и на искуству народа, скромног, навикнутог на трпљење, ово дело се може разумети само као књижевност – мимеза смрти у трену историјског бездана. Винавер није мешао политику с књижевном инспирацијом, а идеја буквалног преслика догађаја у књижевном делу и очекивања да оно служи као дословно сведочанство из кога ће се извлачити закључци широког спектра било му је страно – многе своје странице он ће посветити управо одбрани књижевности. Ни на једном месту он није тражио закономерности и зато се све опеване личности издижу изнад условљености догађања. Они умиру сами, са својим бићем.
Дирљиве и строге, пуне народне мудрости и узвишене филозофске речитости, тихе сете и храбре оданости, ове песме остају увек српско искуство.
Ребека Вест, у књизи Црно јагње и сиви соко, описује Винавера под именом Константин, као одушевљеног Србина – Европљанина, који је њој и њеном мужу на Косову пољу занесено причао о Лазару и Мурату, о Обилићу и Вуку Бранковићу. Гласом потпуно увереног човека, пред Грачаницом он им је рекао: „Застаћемо у Грачаници, цркви која се налази на ивици Косова поља, али не верујем да ћете је разумети, јер је она за нас Србе нешто посебно…“ Шта се може рећи о Винаверовом косовском опредељењу?
Читав Винаверов живот представља јасан, непроменљив одговор на питање о његовим српским опредељењима.
Детаљ који сте узели из књиге Ребеке Вест је илустративан, а то је само један од примера Винаверовог упорног настојања да и странци почну да схватају српство као континуитет вредности, величанствених по остварењу и трагичних по губицима. Винавер је имао срећу да је од првих знања које је стицао о свету, па током година сталног рада и духовног богаћења, направио моћно репродуктивно чудо.
И тако је пред други долазак Ребеке Вест у Југославију 1936. године, Винавер њој написао врло дугачко писмо у коме ју је детаљно обавестио шта ће јој све показати у Југославији. Задивљује његово познавање историје и обичаја свих крајева земље. Породица има копију тог писма, а оригинал се налази у Конгресној библиотеци у Вашингтону у изложбеном одељку посвећеном Ребеки Вест. О томе ми је говорио Слободан Јовановић, преводилац, некадашњи вишегодишњи уредник часописа Мостови.
Винавер је снажно деловао на Ребеку Вест: штиво њене књиге је исцрпно, свеобухватно, с детаљима живота из свих крајева земље. Ту налазимо анализу широких историјских оквира, перспективу народа на којима су различите културе и вере оставиле трагове. Многи детаљи у књизи, стални наводи Константинових речи показују, ипак, да је Вестова стално подстрекавана да на одређен начин ствари доводи у везу, да за своје закључке тражи убедљиве доказе, да проналази корелације у целом словенском свету, у култовима о чијем пореклу би њој било тешко да донесе суд. Из тог великог интересовања и великог наука о свету, различитог од сопственог, поникло је пријатељство Ребеке Вест према Србима.
Због тога не треба да се питамо како је једна тврда Енглескиња постала и остала просрпски оријентисана. Да подсетимо да је одмах по завршетку Другог светског рата Ребека Вест у британској штампи жестоко нападала Черчила због његовог решавања српске политичке ситуације; Черчил је тад наметнуо забрану објављивања књига Ребеке Вест у двогодишњем периоду.
Винавер је на примерима учио Вестову нашем разумевању и својим опредељењем определио и Вестову. Можда је стога пре пролога својој књизи она навела реченицу из књиге Жана Коктоа Витезови округлог стола: „Тражим праву срећу, праву љубав, праву земљу у којој се сунце смењује с месецом, у којој су годишња доба правилно распоређена, где право дрвеће доноси праве плодове, где праве рибе настањују праве реке, а праве птице небо, где се испод правог снега помаља право цвеће, где је свака судбина права, права, истинска. Доста ми је ове туробне светлости, ових неплодних поља, без дана, без ноћи, где преживљавају дивље незасите звери, где закони природе не важе више.“
Кад је дошла у крајеве где су још постојале старе вредности, где су се показивали трагови старих вера и култова, где је архитектура водила у далека времена, где су успомене чуване у причи, у песмама – да ли је Вестова нашла право дрвеће, праве воде, право цвеће?
Дело Радомира Константиновића Философија паланке, које у нас одавно изазива полемике, нашло је свог издавача у оквиру „Задужбине Винавер“. Не оспоравајући место Константиновића у историји наше књижевности ипак постављамо питање – да ли би Винавер био за то да се Константиновић нађе под његовом „фирмом“. Шта мислите о томе?
Право да вам кажем, допао ми се предлог мојих комшија који ствар доводи до апсурда и показује колико је неосновано под именом фондације једног писца објавити дело другог: да оснујемо фондацију под именом Радомира Константиновића, да одштампамо известан број корица за књиге на којима ће стајати име фондације, а да унутра буду неки шунд или порнографски романи!
Породица Винавер је примила неколико писама и више телефонских позива – у чуђењу да смо допустили да се таква „фузија“ обави. Један познати преводилац и писац нам саветује да подигнемо глас против увреде Станислава Винавера и тражимо забрану продаје књига Радомира Константиновића штампаних под окриљем „Задужбине Винавер“. Понижавајуће је и покретати овакве разговоре.
Стварање фондације под Винаверовим именом није прошло законске одредбе и има непотврђено покриће за коришћење у оквиру књижевности. Наиме, пре неколико година Винаверови наследници су дали сагласност да се оснује „Фондација Винавер“ која ће бринути о књижевној заоставштини С. Винавера и носити његово име. С обзиром на то да је тај документ с потписом наследника званично оверен, наследници су сматрали да ће бити упознати са остварењем тог плана. Пошто нису никада ни о чему обавештени, они су од „фондатора“ тражили одговор на следећа питања: ко је и са којим циљем основао „Фондацију Винавер“, када и где је основана, какви су задаци и садржај рада Фондације, ко обезбеђује материјална средства за њен рад, ко се налази на челу Фондације, ко су чланови управе Фондације, њихова имена и њихове квалификације, и због чега породица није упозната с фактичким оснивањем Фондације пошто је за то дала сагласност.
Шта су вам одговорили?
Породица Винавер није добила никакав одговор на постављена питања, а касно је сазнала да се у оквиру те фондације објављују дела Радомира Константиновића и да се због тога у Шапцу води прави мали рат. Ми смо захвални Винаверовим браниоцима. Објављивање дела једног књижевника који је дао довољно доказа о свом антисрпству неки Шапчани сматрају злоупотребом тзв. Фондације. Величање личности која негира Винавера у стварима врло значајним за самог Винавера (његов однос према српској историји и традицији, према уметности, његово национално осећање) мени изгледа као кажњавање не писца Европејца већ писца Србина. Песника коме је српски језик „рајска река“ расрбљивати 65 година после смрти! То су реликти недосањаног сна некадашњих кроатокомуниста, о томе да ће српски гласови заћутати.
Винавер је био једноставан човек, непосредан, несклон нејасном интелектуалном извртању вредности и морала српског човека. А пре свега, изнад свега и на крају свега, све до његове смрти, стоји Винаверово родољубље, развијано и неговано у добрим породичним, културним условима оног времена, које ће он стално потврђивати, почев од одлуке париског студента да прекине студије и похрли отаџбини у помоћ кад су почели балкански ратови (са војницима су му већ били родитељи – добровољци) па све до последње песме написане неколико дана пред смрт, о завету старог Србина, песме уклесане у песников надгробни споменик.
Ову патетичну причу, коју сви знамо, понављам јер је у свему супротна Радомиру Константиновићу и није природно доводити у везу ова два књижевника.
Зашто сте тако децидни? Константиновић је, ипак, лепо писао о Винаверу.
Винавер је 1939. године објавио књигу песама посвећену друговима погинулим у Великом рату, о чему смо овде већ говорили. Књига написана с љубављу и великим пијететом, препуна дивних успомена, године 1965. добила је двојника по наслову: Радомир Константиновић је уредио књигу на основу дивљег трагања за ситницама по текстовима српских књижевника о Првом светском рату, на основу којих је са тешком одурношћу сасвим одбио идеју о моралу српског војника.
У свом метафизичком понирању у проблем књижевног представљања историјског сећања које, кад су у питању српска историја и српски ратници, он лишава естетике и у настајању и у деловању, Константиновић сурово ређа само неуспехе у рату јер само у таквим ситуацијама, по њему, војници постају свесни заблуда о свом херојству… Допустите да цитирам једну реченицу: „Све друго (…), већ од јесени 1915. јесте агонија тог епског хероја, агонија која је у Албанији доживела свој климакс и завршила се његовом коначном смрћу: историја је овог хероја лишила претпоставки нужних за његову даљу епско-херојску егзистенцију.“
Управо је историја демантовала Константиновића: он је заборавио да је српски ратник прошао „агонију“ и победио! Зато ће Винавер Ребеки Вест показивати Кајмакчалан као место где су Срби одбранили европску цивилизацију.
Књига Философија паланке је, кажу упућени читаоци, шињел из кога се излегла савремена другосрбијанска, аутошовинистичка „негација свега постојећег“ (ако се под „постојећим“ подразумева српска култура). Винавер се пак залагао за „паметно србовање“. Има ли компромиса?
Константиновићева мистификација политизованих идеја око Духа је у ствари жесток удар на историју Срба који, наводно, још не могу да се ослободе везе заједница-Дух и, у складу с тиме, још неослобођени, не могу да схвате да све треба да почне на голој ледини од времена Јосипа Броза. „Дух паланке, у немогућности досезања свог апсолутног јединства, као ванвременског усред времена, (…) види у органској култури јемство заједнице.“ Идеал органског је „у историји новије српске културе непосредни израз њеног племенско-патријархалног искуства које је, највише оличено у епици, искуство ванвремене митске свести…“
Свој богати асоцијативни свет Константиновић је ставио у службу негације. Увек је могуће ствари тумачити на погрешан начин. Читава булумента неокомуниста, новосрба, србомрзитеља и осталих још неидентификованих глава чека да у неком тексту младог Винавера нађе зачкољицу од које ће направити Арарат, а од Винавера можда направити комунистичког шегрта.
Када Константиновић говори о духу паланке (на пример о духу паланке као духу племена у агонији, као позоришту нормативности, о индивидуализму као функцији духа паланке, о нихилизму тамног, тј. српског вилајета и многим другим темама у којима српски дух бива нападнут, оцрњен и осуђен), ми схватамо да преобраћене кроатокомунистичке дисциплине – палеонтологија, антропологија, психологија, филологија, историја – ступају у дејство и објашњавају да недовољно писмени читаоци нису савладали тајну разумевања надахнутог антисмисла.
Макар колико радо прихватали концепцију о релативности процена књижевника и њихових дела, јер се судови о њима лако мењају, сви знамо да постоје озбиљна мерила заснована на вредностима које нико не може приписати одумрлој естетици или одумрлом родољубљу. Постоје константе у проценама зато што постоје константе у људима и њиховим животима, њиховом целокупном личном понашању.
Винавер и Константиновић су рођени у сасвим различитим срединама, културним и историјским условима; имали су различите намере и супротстављене начине поступања. Несамерљивим вредностима треба дати право да постоје, самостално, оправдане или неоправдане, не треба их упоређивати нити супротстављати. Станислав Винавер и Радомир Константиновић имају своје светове и места у тим световима, и ми то не можемо заборавити.