Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Редитељ и аутор текста серије Тито – црвено и црно Мића Милошевић приступио је овом послу с одређеном свешћу: „Трилер о Титу нема краја. Нико пре њега ни после њега нема толико материјала за легенду. Читав Титов живот је историјски хепенинг, сјајан материјал за Ле Кареа: од анонимуса и револуционарног авантуристе“
После недавног дебакла са идолатриjском емисијом Тито – медијска икона која по свему припада неком прошлом времену, РТС као да се присећа да се пре петнаестак година Брозовим ликом и делом бавила на другачији начин, са ако не објективнијим, оно бар телевизичнијим погледом на ток и последице његове владавине. Тада је снимила 24 једносатне епизоде документарне серије под насловом Тито – црвено и црно у режији Миће Милошевића (2006), коју сада више не знам који пут репризира. Полазећи од чињенице да се све што се онда догађало може гледати и тумачити и овако и онако, да је Брозова тоталитарна тиранија имала разна лица, да је била сукцесија парадокса и триста других чуда, Милошевић је покушао да је посматра као неку врсту летећег купуса или социјалистичко-самоуправно-несврстаног луна-парка, што је више одговарало мозаичкој природи телевизије. Све је ту било удробљено да би оживела једна Брозова шареница и све је функционисало по неком више естрадном него драмском принципу, што је Милошевића сачувало од клопке једностраности у коју су се сурвали савремени аранжери историјских призора, попут Медијске иконе. Структура ове серије грађена је на тим историјским противречностима, што је створило привид неке објективности, али било подређено забавној и разонодној души телевизије. То је први приметио један од Милошевићевих коаутора сценарија Предраг Ј. Марковић, који је тада заступао мишљење да образовна телевизија треба да помири тачност и забавност, искуство које је стекао као сарадник и аутор на телевизијским квизовима (судећи по Медијској икони, у којој је такође учествовао, то је, изгледа заборавио). Марковић је тада истицао нешто друго: „Апологетски и свечарски, идолатријски дискурс Титових година, какав је уосталом и сав визуелни материјал из тог времена, који је у каснијим годинама, замењен потпуном негацијом тог времена и лика Јосипа Броза, у овој серији даје уравнотежену слику и историјских догађаја и главног актера.“ Таква уравнотеженост никако не одликује савремени приступ у коме је на делу зачарани круг: обред повампирења Титовог култа, у чему данас предњачи Јавни сервис Србије. Тамо изгледа мисле да се још једном репризом Милошевићеве документарне саге унеколико може поправити поразан утисак који је оставио њихов најновији учинак на ову тему.
Редитељ и аутор текста серије Мића Милошевић приступио је овом послу с одређеном свешћу: „Трилер о Титу нема краја. Нико пре њега ни после њега нема толико материјала за легенду. Читав Титов живот је историјски хепенинг, сјајан материјал за Ле Кареа: од анонимуса и револуционарног авантуристе, Тито се уздигао до суперстара мале земље који са великим светом разговара на ти. У том церемонијалном позоришту, из рачуна и политичког маркетинга, ко је све кога користио и искористио, питање је за историчаре. Сигурно је да је Тито из свега тога умео да направи велики политички капитал за себе лично, а за Југославију профитабилно место у свету, преплаћено милијардама долара. Све је то прохујало са вихором. Заваран илузијом Потемкиновог села, у дубокој старости већ, Тито је устоличио медиокритетско колективно руководство у служби дегенерисане партијске државе под налетом националистичког сепаратизма. Слоган ‘После Тита –Тито’ зачас се претворио у хипокритску маску заклетих колективних чувара Титовог наследства. Своју заклетву су изневерили, најзначајније Титово дело, бившу велику Југославију, колективно су искористили и у међусобним ратовима унаказили.“ То баца сасвим одређено, рекао бих директније светло на улогу ових ликова или њихових проксија у Милошевићевој серији и зато иста има своју историјску димензију. Сама по себи, она и јесте историјски документ вредан уложених пара и труда.
Најгоре од свега је што ништа нисмо научили. Глупо и незрело срљамо у исте заблуде и проклетства, опет се оштримо на међусобне сукобе у којима Титов култ изнова расте у жариште новог русваја међу Србима. Овај се култ упорно подржава и штедро финансира поново у корист српске штете. Врхунски циник у најбољој традицији Гордог Албиона, лорд Овен, остао је запамћен по својој иначе луцидној изреци о нама: „Време на Балкану ништа не лечи, све само постаје још горе.“
Joj Zeko, baš si ljut, samo sikćeš i ujedaš. A bio si tako dobar kad si u Titovo vreme ispijalo jeftin alkohol i baškario se po SKC. Ko bi te sada prepoznao?
Greh su načinili naši očevi, koji su napustivši vekovnu tradiciju njihovih predaka, koji su okupljeni i sabrani oko crkve uspevali da opstanu u teškim vremenima, dakle naš očevi u nekom revolucionarnom zanosu odbacili tu pra tradiciju i pohrlili za Austrougarskim mašinbravarom koji im obeća neki novi model čoveka skrojen po modelu komunističke Moskve uz frazu: “Religija je opijum za mase” !?! Nisu mogli slutiti da je taj novi opijum mnogo jačeg i pogubnijeg dejstva, a ako bi iko od njih i posumnjao, sledili su novi opijati u vidu besplatnih stanova, nezasluženih medalja, titula itd. Mi kao njihovi sinovi a tada deca, po principu: “Ne pada piljevina daleko od klade” delili smo sličnu sudbinu. Od najmlađih dana brusili su nam misao, vezivali nam pionirske marame i nije čudo šro je među nama bilo takvih pionirskih egzemplara kojima nije bilo strano da ushićeno zapevaju: “Tata se voli malo, mama malo više, a drug Tito najviše”. Vreme je prolazilo, ta ljubav prema Brozu je rasla i mi Srbi nismo uspevali da otrkrijemo da je ta ljubav u stvari bila patolška! Polako su nas oblikovali i sitnosopstvenički mentalitet je postao naše obeležje. A ako bi se neko zapitao pa kako je sve to moguće, kako to da ti neko besplatno dodeli stan, kako to da te čeka siguran posao čim završiš fakultet,zašto i čemu ono u ustavu do prava na ocepljenje neke republike u federaciji, zašto samo Srbija ima autonomne pokrajine zašto to nisu Lika, Kordun, Banija ili zajedno AP Dalmacija, zatim AP Istra, sledili bi lakonski i krajnje neodgovorni, ali utešni zaključci: “Ćuti brale ne talasaj, ovoga nigde nema u svetu.” I tačno je, nije ga nigde na planeti bilo. Ne diraj samo u lik i delo druga “Tite” i “pametno” otimaj ! I dok je drugima Juga bila na drugom mestu, a republika na prvom, Srbi su gotovo od početka Jugi u svojim srcima darivali prvim mestom, a za Srbiju je bilo rezervisano tek drugo mesto. I kako to priroda nalaže, sve što dođe morai da ode, tako i doživotni predsednik ode. Odjednom se svi pretvorismo u nekrofiličare i overismo to parolom:”I posle Tita TITO” !?! Kratko to potraja i sve badava dobijeno za njegova života, odjednom dođe na naplatu ! Tada se brzo rasprši ona njegova parola o “bratstvu & jedinstvu” i gotovo niko više nije mario za “zenicu oko svog” kako nam on savetovaše da ga čuvamo. Rekoh gotovo niko, jer samo kod nas Srba zažive dilema: Srbija ili Jugoslavija, bratstvo & jedinstvo da ili ne ? Druge republike sa lakoćom se rešeše te dileme, te boljke jugoslovenstva i bez trunke žaljenja za bivšom državom, svom žestinom se okrenuše sebi. A mi, skloni ureođenim podelama, još pod dejstvom opijata zvanog komunizam , šarenom lažom zvanom bratstvo & jedinstvo, dilemom Juga (makar skraćena) ili Srbija, monarhija ili republika, četnici ili partizani itd itd, nikako da se otreznimo i konačno okrenemo sebi. Više nego išta, potreban je jedan sveobuhvatni RESTART države. Ne mora od početka. Možda je dovoljno da nastavimo tamo gde su naši očevi načinili greh. Ili još bolje od 1918 kada smo možda zbog megalomanije Karađorđevića ili pod pritiskom tadašnjih moćnika stvorili Jugoslaviju. Jer bar je to jasno, da smo tada stvorili normalnu Srbiju na svim teritorijama gde su Srbi činili većinu, ne bi bilo ni Jugoslavije, ni njenog samoupravnog komunizma, ni četnika ni partizana, kao ni doživotnog Austrougarskog kaplara Broza ni njegovog saborca Krleže za koje kažu da su bili u sastavu “Vražje divizije” koja je činila zločine po Mačvi, ne bi bilo Jasenovca u kome je kako HDZ “znastvenici” tvrde pobijeno najviše Hrvata !?!, ne bi bilo ni najveće Brozove šarene laže nazvane “bratstvo & jedinstvo”. Moj otac se, pred smrt pokajao i zavetnički me zamolio da probam da sa ostalim sinovima Srbije, probamo da ispravimo njihove greške. Kao okoreli ateista se prekrstio pred upaljenim kadilom i zamolio Boga za oprost. Znam da je mnogima teško da zaborave ugodan i bezbrižan život kojim su živeli u komunističkoj Jugoslaviji, a bilo ga je da ne grešimo dušu, ali pogubna cena koju danas plaćamo, je pristigli račun za ta “čedna” vremena. I da ne dužim dalje, mi Srbi dok se ne oslobodimo refleksija Jugoslavije i dok se ne odreknemo Brozove šarene laže nazvane bratstvo & jedinstvo, nećemo biti u stanju da za Srbiju napravimo nikakav pozitivan pomak. To ne znači da treba da mrzimo bivšu “braću”, ali ono što treba da osećamo prema njima treba da bude identično osećaju koju imamo prema Rumunima, Mađarima, Bugarima, ni manje ni više od toga. West u koji sam se kao mlad čovek kleo i žalio što nisam rođen tamo gde cveta “demokratija” i gde ljudi žive životom dostojnim čoveka, je više nego jasno pokazao neopravdanu netrpeljivost prema mom rodu i sklon sam da nekadašnje oduševljenje zamenim ravnodušćošću i nisu mi jasni moji sunarodnici koji i pored svih zala koje nam je baš taj West servirao i dalje svoje pozitivne emocije tamo usmeravaju, istovremeno pokazujući netrpeljivost prema Rusiji. Kao da nisu svesni da SSSR nije isto što i današnja Rusija. To mu dođe kao da gaje simpatije prema opakom siledžiji (Amerika)uprkos činjenici da im je taj siledžija oteo jednu sobu, pa uz pomoć dobrog advokata (NATO) tvrdeći da je izvesno vreme proveo u delu stana, sada zahteva stanarsko pravo na čitav stan ?!? Istovremeno moj rođak (Rusija) pokazuje javnu želju da mi pomogne u odbrani, a ja to odbijam i nekako verujem da će se siledžija umilostiviti !?! Zadnji je čas da se mi Srbi trgnemo, okrenemo sebi i zastupamo isključivo srpsko STANOVIŠTE, kako to lepo, odmereno i sasvim realno objasni profesor Milo Lompar !!!
Zar nemate ograničenje dužine komentara? Kako je krenulo, ovog Nikoliča mogli biste da zaposlite u Pečatu, potpuno odgovara Pečatovoj najnovijoj političkoj struji, a to je izraziti antikomunizam i pljuvanje po Jugoslaviji. Kao da vas finansiraju Karadjordjevići.