Шта је на Првој интеркатедарској србистичкој конференцији, одржаној 19–21. јуна 2020. године у Тршићу, речено (и учињено) поводом ситуације у којој се последњих деценија статус српскога језика и књижевности све више урушава и у образовном систему, и у свакодневној употреби?
Српски језик и српска књижевност, уз српско ћириличко писмо, основни су идентитетски критеријуми српскога народа. Истовремено, Српски језик и књижевност јесте најзначајнији наставни предмет у основном и средњем образовању и наставни језик (језик образовања) за све друге предмете. Међутим, последњих деценија статус српскога језика и књижевности се све више урушава како у образовном систему, тако и у свакодневној употреби. Свесни те чињенице, српски филолози из свих релевантних наставно-научних и научних институција на којима се изучавају српски језик и српска књижевност одржали су 19–21. јуна 2020. године у Тршићу Прву интеркатедарску србистичку конференцију, на иницијативу Програмског одбора конференције, а у организацији Научно-образовно-културног центра „Вук Караџић“. Најновији догађаји око изостављања многих српских канонских писаца из гимназијског програма, а који су дошли неколико месеци након заказивања конференције, само су указали на дубину проблема и неопходност једног оваквог скупа.
На конференцији је поднето више реферата у којима су анализирани основношколски, средњошколски и универзитетски програми наставе српског језика и књижевности, између осталих: Питања српског језика и књижевности у основној школи (проф. др Рајна Драгићевић), Питања српског језика и књижевности у средњој школи (проф. др Александар Милановић), Српска књижевност у настави у средњој школи (проф. др Бошко Сувајџић), Питања српског језика и књижевности на учитељским и/или педагошким факултетима (проф. др Александар Јовановић), Питања српског језика на несрбистичким филолошким катедрама и на ненаставничким факултетима (проф. др Милош Ковачевић), Питања српског језика и књижевности у Републици Српској (проф. др Миланка Бабић), као и читав низ изузетно значајних кореферата проф др. Вељка Брборића, проф. др Зоране Опачић, проф др. Александра Јеркова, проф. др Весне Ломпар, проф. др Славка Петаковића и других. Уз присутна различита виђења појединих проблема и њиховог решавања, истраживања су указала на читав низ системских недостатака који урушавају наставу матерњег језика и књижевности, почев од недовољног броја часова у основној и средњој школи, преко непостојања наставе српског језика чак ни на наставничким факултетима, па све до кратких рокова за израду наставних планова и пренаглашавања тзв. исходовне наставе, умногоме погубне по идентитетске предмете. Занимљиво је, рецимо, поменути да је српски језик у наставним плановима у Србији имао крајем XIX века неупоредиво већи број часова у основној школи (10 – 1894, у просеку 7.5 – 1891, 7 – 1926, између 6 и 10 – 1945), да би од 1950. године он био свођен и сведен на данашњи број. Слична ситуација је била и у средњој школи, с тим што је у њој, поред основног, било више обавезних предмета из овог подручја. Изгледа да су наши преци добро знали оно што смо ми лако заборавили.
На конференцији су једногласно усвојене две декларације о српском језику и књижевности: 1) Декларација о неопходности повећања броја часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи; 2) Декларација о статусу српског језика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултетима. Обе се овде доносе у целини.
Многе од проблема с којима се суочава српски језик и књижевност у свим сферама своје употребе није могуће на одговарајући начин решити без хармонизације филолошких и политичких деловања. Организациони одбор Конференције је већ упутио декларације нашим највишим политичким, образовним и културним институцијама. Оне нису донете из синдикалних разлога, да би се добио покоји час више и да би се запослио већи број наставника српског језика и књижевности. За њихово прихватање и примену неопходно је ново сагледавање улоге матерњег језика и књижевности, и уопште идентитетских предмета, у нашем образовном систему. (Зато су питања где наћи додатни број часова и примедбе о преоптерећености ученика у овом случају беспредметне и служе као могући изговор: не ради се о повећању укупног броја часова него и њиховој прерасподели и уважавању вишеструко значајне улоге матерњег језика његовим местом у наставном плану.) Декларације, такође, нису донете ни да би представници наших србистичких катедри умирили савест и рекли да су учинили све што је у њиховој моћи. Напротив, обавеза је наставника и професора на свим србистичким катедрама, али и у свакој основној и средњој школи да се, сваком својом наставном и стручном делатношћу, боре за њихову примену и да своје учешће у раду других институција самеравају према њиховом стварном односу према декларацијама. Тек тако може доћи до њихове примене у пракси, на добробит не само српског језика и књижевности него и српске културе и српског народа у целини.
Декларацијама су наши најзначајнији србисти са свих матичних катедри, поновимо, указали на немале проблеме и начине њиховог превазилажења у настави и статусу српског језика и књижевности. Сад су на реду институције: да схвате и прихвате захтев струке, тим пре што су и најзначајнији државни функционери, почев од председника Србије, више пута посебно истицали да су српски језик и ћириличко писмо оно што Србе обједињава, што је њихов основни идентитетски критеријум, и што се мора чувати готово као зеница ока свог. А декларације управо показују да то јесте и мора бити тако – али и у пракси, а не само декларативно.
Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције – коју чине представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду и Завода за унапређење образовања и васпитања у Београду − једногласно су усвојили
ДЕКЛАРАЦИЈУ О НЕОПХОДНОСТИ ПОВЕЋАЊА БРОЈА ЧАСОВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ У ОСНОВНОЈ И СРЕДЊОЈ ШКОЛИДекларација се заснива на природи и значају наставе српског језика и књижевности у нас, свести о њеној улози у образовању као наставног предмета и наставног језика, богатству језичког и књижевног садржаја, као и месту и броју часова овог предмета у европским образовним системима. |
Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције – коју чине представници свих филолошких и филозофских факултета, као и представници учитељских и/или педагошких факултета у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду и Заводa за унапређење образовања и васпитања у Београду – усвојили су једногласно
ДЕКЛАРАЦИЈУ О СТАТУСУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА НА НЕСРБИСТИЧКИМ КАТЕДРАМА И НЕНАСТАВНИЧКИМ ФАКУЛТЕТИМАСрбисти одавно упозоравају да је језичка култура код Срба на врло ниском нивоу и да је срозавање писаног и говорног стандарда српског језика приметно на сваком кораку. Посебно у писаним и говорним медијима, али, нажалост, и у образовном систему. Основни разлог врло тешког стања српског језика и његовог писма ћирилице без сумње је игнорантски однос државних институција према српскоме језику, српскоме писму и општој језичкој култури. Тај однос најбоље се огледа у чињеници да важећи закон о језику и писму не укључује у службену употребу српски књижевни (стандардни) језик и ћирилицу у школи, чак ни у основној и средњој школи, а камоли на факултету. Зато је услов свих услова за побољшање статуса српског језика доношење новога Закона о службеној употреби језика и писма, одавно припремљеног и предатог у законску процедуру, али прећутно игнорисаног од српске владе, иако најзначајнији њени представници стално наглашавају да је нужно чувати српски језик и ћирилицу као основне идентитетске критеријуме српскога народа. |
Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције1) Катедра за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду; 2) Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду; 3) Катедра за српски језик Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу; 4) Одсек за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду; 5) Департман за србистику Филозофског факултета у Нишу; 6) Катедра за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Косовској Митровици; 7) Катедра за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Косовској Митровици; 8) Департман за српску књижевност и језик Државног универзитета у Новом Пазару; 9) Катедра за српски језик и књижевност Филозофског факултета на Палама Универзитета у Источном Сарајеву;10) Катедра за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Бањалуци Универзитета у Бањалуци; 11) Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности Филолошког факултета у Никшићу Универзитета Црне Горе; 12) Катедра за српски језик, књижевност и методику наставе српског језика и књижевности на Учитељском факултету у Београду; 13) Катедра за филолошке науке Факултета педагошких наука у Јагодини; 14) Катедра за језике и књижевност на Педагошком факултету у Ужицу;15) Катедра за језик и књижевност Педагошког факултета у Сомбору; 16) Катедра за српски језик и књижевност Учитељског факултета у Лепосавићу; 17) Катедра за српски језик и књижевност Педагошког факултета у Бијељини при Катедри за српски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву; 18) Институт за српски језик САНУ у Београду; 19) Институт за књижевност и уметност у Београду. |