Други колосек

Куда води обновљени дијалог Београда и Приштине у Бриселу, какве поруке због тога учестало пристижу из Москве, и зашто се Русија одједном нашла на удару појединих медија у Србији

Милорад Додик, лидер Срба с леве стране Дрине који тренутно врши дужност српског члана Председништва БиХ, позвао је ових дана са страница „Политике“: „Иза Вучића као преговарача треба да стане цела Србија.“ „Уверен сам“, казао је Додик – зато што стварно тако мисли или зато што је нашао за сходно да искаже лојалност председнику Србије након што је она можда доведена у питање тврдњама да је организација „Србска част“, наводно блиска Додику, наводно учествовала у нередима у Београду – „да бољег браниоца српских интереса на Косову нема од Вучића. Преговарачи из Београда, с Вучићем на челу, сигурно неће учинити ништа на штету краткорочних или дугорочних интереса српског народа и српске државе… Вучић мора да има апсолутну подршку, која би га још више обавезивала.“
Много од нас тражи Додик тим позивом да Вучићу поверујемо безусловно и апсолутно. И зато што је у питању Косово и Метохија, та најскупља српска реч, и зато што управо трају покушаји да се убрза (докрајчи?) процес присиљавања Србије да преда оно што предати не сме, најзад, и зато што сам Вучић отворено каже да не може да нам каже шта у вези с тим процесом изнуде намерава да учини. „Да извучемо што више и изгубимо најмање што морамо, да пробамо да вратимо изгубљено од 2000. до 2012. године… Шта год да додам, само ћу да оштетим нашу позицију, да наштетим интересима у Европи и свету, а то нећу да радим“, рекао је Вучић пре него што ће, прошлог четвртка, у Бриселу, после скоро двогодишње паузе бити настављен тет-а-тет дијалог Београда и Приштине у чије је име наступио премијер Авдулах Хоти.

[restrict]

ДИЈАЛОГ У БРИСЕЛУ Председник Вучић пожалиће се после тог састанка да „не преговарамо ми овде само са Приштином, већ и са Бриселом и са најмоћнијим земљама Европске уније које су све признале независно Косово“, и коначно понудити разумно објашњење разлога због којих уопште пристајемо да будемо учесници тог дијалога у коме против себе немамо само другу страну већ и судије. Сами смо на то пристали; то јест, подсећања ради премда од тога сад немамо никакве користи, Борис Тадић и Вук Јеремић у наше име. Вучић: „Одлука је Генералне скупштине УН да ЕУ води суштински дијалог између Београда и Приштине. Дакле, ми бисмо себе изоловали не само у Европи већ у целом свету да у томе не учествујемо. А да ли је нама пријатно – није.“
Нови ЕУ посредник за дијалог Мирослав Лајчак, елем, открио је да се на првој сесији реанимираног дијалога причало о релативно бенигним темама као што су питања несталих и расељених и о економским односима, а баш су ове теме – уместо питања која се директно тичу статуса наше јужне покрајине – одабране за почетак зато што, опет Лајчаковим речима, „имају симболичан карактер када је реч о помирењу“. И баш да видимо, иако унапред знамо шта ћемо видети, колико ће из овог симболичког разговора проистећи притиска на Албанце да олакшају повратак прогнаних Срба на своје Косово и Метохију.

УБРЗАЊЕ ПРОЦЕСА Следећи састанак на „високом политичком нивоу“ – разговори експертских тимова настављају се већ ове недеље – Лајчак је пак најавио за почетак септембра. А премијер самозваног Косова Авдулах Хоти, уз тврдњу да „смо у завршној фази закључења коначног споразума“, чак говори и о жељи/намери да се „овај процес заврши у року од неколико недеља“, додуше, ово уз ограду да „могу да говорим само у име Косова“.
Све и ако одлучимо да не поверујемо Хотију и његовом опису тренутног пролазног времена, а јасно је и да и он и те како има мотива да ситуацију прикаже повољнијом по себе него што она можда уистину јесте, Лајчакова најава септембарског наставка дијалога несумњиво сведочи о намери Европске уније (и трансатлантских центара моћи који стоје иза њене намере) да се процес изнуде Косова и Метохије од Србије, након што је наш случај успешно одузет од администрације Доналда Трампа, убрза колико год то може да им пође за руком.
Позивајући се на своје изворе из Европске уније, агенција „Танјуг“ јавља да ЕУ „намерава да ‘интензивира’ (процес дијалога) и да га води ‘на два паралелна колосека’. Један ‘колосек’ био би посвећен финализацији и коначној примени свих оних споразума који су до сада потписани, а нису заживели или нису у потпуности имплементирани“ – председник Вучић најавио је иначе да ће се у наредним рундама разговарати и о злосрећној Заједници српских општина, што овој Танјуговој информацији даје на уверљивости – а „други колосек је рад на споразуму о свеобухватној нормализацији… Из ЕУ поручују да су за наставак дијалога обављене темељне припреме, договорене теме, добијена подршка земаља чланица, и, можда, кажу, и најважније – показана политичка воља и посвећеност лидера у Београду и Приштини. Уз такву посвећеност, може се говорити о месецима, а не годинама када је реч о финализацији процеса, уверени су у Бриселу. ЕУ преговарачи, дакле, најављују ‘динамичан процес’ преговора, који би требало да се интензивира одмах после летње паузе, у првој недељи септембра.“

ПОРУКЕ ИЗ МОСКВЕ У ишчекивању, како изгледа, поприлично вруће јесени, а сва је прилика и управо због те вруће јесени која нам предстоји, у последње време из Русије учестало стижу подсећања да се и она и те како пита, штавише, да је фактор без кога се не може кроз Савет безбедности, што ће рећи, без кога се не може никуда па све намере ЕУ посредника и њихових инспиратора могу да се покажу и као класичан случај прављења рачуна без крчмара.
„Печат“ је прошле недеље већ скренуо пажњу на важан сусрет ЕУ изасланика Мирослава Лајчака и сталног представника Русије при ЕУ Владимира Чижова – колико нас сећање служи, први сусрет те врсте још од почетка дијалога Београда и Приштине – после кога је Чижов саопштио како је „истакнуто да је правна основа за решавање питања Косова Резолуција Савета безбедности УН 1244, која је у потпуности актуелна“.
Негде истовремено, из Москве стиже и вест да је „председник Русије Владимир Путин одржао видео-састанак са сталним члановима Савета безбедности земље, на којем је разматрана ситуација у југоисточној Украјини, Либији и на Балкану… У контексту балканских послова, истакнуто је да је потребно изградити све процесе узимајући у обзир основну Резолуцију Савета безбедности УН 1244“. При чему треба напоменути да се важна порука Москве налази већ и у самој чињеници да је одлучено да се урби ет орби обзнани како су Балкан и наше Косово и Метохија, у складу с Резолуцијом 1244, били једна од тема овог састанка. Ово најављује активно руско учешће у нашем случају.
Да би, коначно, и портпаролка руског Министарства иностраних послова Марија Захарова саопштила: „Ми подржавамо напоре председника Вучића који су усмерени на мирну нормализацију ситуације, у оквиру дијалога Београда и Приштине… Залажемо се за то да Београд и Приштина постигну решење које ће бити одрживо и узајамно прихватљиво, а у складу са Резолуцијом 1244. То решење пре свега треба да буде у складу с међународним правом. Оно мора да добије сагласност Савета безбедности УН и да узме у обзир, пре свега, интересе народа Србије.“
Кад се мало боље размисли, страховито важна изјава. Зато што, под а, каже да Русија не дозвољава да косовски случај буде суи генерис као што желе архитекте његове самопроглашене независности, већ мора да буде разрешен у оквирима које дозвољава међународно право а оно не дозвољава ово што су нам урадили. Под б, решење мора да се тражи у оквирима Резолуције 1244, а она је у погледу суверенитета над Косметом кристално јасна. Под в, и Русија се пита а без ње се не може – томе служи оно подсећање на улогу Савета безбедности – и коначно, под д, спомињање интереса народа Србије представља неизговорену али недвосмислену поруку да ће се Русија сагласити само с оним решењем које је прихватљиво народу Србије; ово у не дај Боже случају да власт попусти под притиском и пристане на решење суштинске аутономије Косова и Метохије какво није предвиђено важећим Уставом Србије.
Све у свему, очевидно је из ових неколико примера, став Русије непоколебљиво је формулисан баш онако како само пожелети могу сви који Косово и Метохију сматрају за оно што и јесте, дакле неотуђиви део наше земље. А то значи да је порука Русије да не може да буде брзог решења које није у нашем интересу, ма колико на томе радиле архитекте крње косовске независности.
Имајући то у виду, крајње је неразумљиво, не усуђујемо се да покушамо да разумемо, зашто је баш у овом тренутку у појединим медијима блиским актуелној власти покренута антируска, безмало, кампања каква по својој перфидности и суманутом резоновању више приличи оним (опозиционим) медијима чији вредносни системи (и с њима повезани буџети) имају извориште на Западу. Шта се, наиме, том кампањом жели постићи? Да се конзументима тих медијских садржаја, а то ће рећи, углавном гласачима Александра Вучића, огади Русија упркос томе што они у Вучићу желе да препознају баш оно што виде у Путину? Или је пак реч о (пре)поруци упућеној самом Вучићу, да се окрене од Русије иначе ће се ти медији окренути против њега као што су се лако окренули против Русије?
Како год, тек, извесно је да нас, после најављене летње паузе, ишчекују велика искушења да урадимо оно што смо успели да не урадимо и 1999, и 2006–2008, и 2013. када је потписан Први бриселски споразум. „Србија више нема потребу да олако прихвати било шта“, потпуно је исправна порука коју је у већ споменутом разговору за „Политику“ упутио Милорад Додик. И остаје само да се надамо док се у то и не уверимо, можда већ кроз неколико месеци, да су и остале Додикове дијагнозе подједнако тачне…

[/restrict]