Драгослав Михаиловић – Истина о страхотама

Када сам напустио Голи оток, имао сам двадесет једну годину и шест месеци. Шта је то? Шта имате да кажете тада? Коме бих мо  гао да се пожалим и ко би ме разумео?

Разговарала Мила Милосављевић

C а деветнаест година, као жртва политичког једноумља утемељеног у патолошкој матрици режима, ухапшен је и препуштен голготи Голог отока. Овај удес је неповратно одредио судбину нашег саговорника Драгослава Михаиловића, једног од најистакнутијих савремених српских књижевника. Када је након две године проведене у злогласној тамници пуштен на слободу, како каже, није могао ништа да пита, нити да очекује да ће га ико разумети, јер они који су га разумели нису то смели да покажу, како не би било погрешно протумачено као подршка некој „опасној политици“. У тој својој самоћи, млади човек који је одувек сањао једно – да постане писац, наставља да следи свој прекинути сан. Наставља тамо где је с писањем стао силом прилика. Од тог тренутка до данас никад није престао да пише, али и да чита, јер, како каже наш саговорник, поред писања и читање је његов посао.

[restrict]

Шта је по вама печат времена у којем живимо?

На ово питање је веома тешко одговорити, јер људи имају разна интересовања и занимања, и свако би могао другачије да одговори. Печат мога времена и живота је чињеница да сам био на Голом отоку. То је била несрећна околност. Још као основац сматрао сам да ћу бити писац и да ћу писати романе и приповетке. Никад се нисам занимао за поезију. Десило се да сам прву књигу написао двадесет година након што сам такву одлуку донео. Не знам да ли сам донео добру одлуку, али сам желео да будем писац. Како сам био провинцијалац, мислио сам да нема разлике између литературе и новинарства и желео сам да будем и новинар. Али пошто сам био у затвору, нисам могао да напредујем у новинарству и све се свело на моје уређивање једног часописа који се звао Храна и исхрана. Међутим, успео сам да напишем двадесет две књиге. Неке од њих су објављене у четрдесетак издања, неке у једном, али могу да кажем да сам веома задовољан оним што сам до сада у животу урадио на том плану. Радим и дан-данас колико могу. Када сам написао шест дебелих књига о Голом отоку, почели су да ме салећу голооточани са жељом да ми испричају своје приче и своје судбине. Схватио сам да имам забелешке вредне пажње, њих око сто педесет, и управо радим на њима са жељом да се нађу у једној књизи.

Голи оток је несумњиво одредио вашу судбину. Можемо ли рећи да је на неки начин одредио и ваш књижевни пут?

На Голом отоку, гледајући свакодневно тај чудовишни логор, размишљао сам о томе да неко треба све то да забележи. Сматрао сам да би човек који би писао о таквом логору као што је Голи оток требало да буде Достојевски, а ја нисам Достојевски. Стога то нисам ни хтео да радим. Али кад је прошло двадесет година од мог заточеништва, видео сам да о Голом отоку пишу само удбаши, људи који су политички ангажовани у титоизму. Све то њима ништа није било страшно… Видео сам да ће истина о овој страхота бити избегнута и стога сам одлучио да почнем да пишем. Написао сам шест књига на преко четири хиљаде куцаних страна.

Постоји ли књига која вам је најдража и зашто?

То је врло тешко питање за сваког писца. За мене такође, јер сам на свим својим књигама врло приљежно радио. Објавио сам их до сада двадесет две. Пошто сам деценијама био на црној листи, писао сам тако што сам давао целог себе. Можда највише волим Петријин венац. И сам је понекад отворим, читам и почнем да се смејем и кикоћем над неким реченицама које је моја јунакиња изрекла, иако у стварности та жена није ни постојала.

Како тумачите актуелне покушаје хероизирања Јосипа Броза и време благостања за његова живота?

Он је био велика зликовачка битанга. Као скојевац нешто сам о њему боље мислио, али након затвора и свега што сам доживео на Голом отоку не могу наравно да мислим добро о њему. Не знам знају ли шта раде они који га хвале. Најзад, када је дошло то време да можеш да пишеш о злочинцима онако како мислиш да треба, ја сам то радио. Ако неко жели да о Јосипу Брозу пише онако како га је видео док га је служио, нећу се мешати. То је питање избора.

Све чешће се може чути да би стварање некакве нове Југославије донело много добробити. Шта би за Србију значило остварење те замисли и које снаге намећу овај концепт?

Искрено не мислим да би то било добро за Србију. У оно време кад је титоизам владао из све снаге и ја сам тако мислио о Југославији. Било би добро ако би се словенски народи удружили, али не да заподевају узајамне свађе већ да слушају једни друге. Али као што је историја показала, не могу Балканци да се уједине и да то спроведу без судара. Мислим да је ово што ради Вучић који није ниједном потегао ту југословенску опцију добро. Сад је најбоље прошао на изборима и све то говори о расположењу код народа. Српски народ треба да живи самостално и да негује добре односе са околним а богами и оним народима који су мало даље од нас. Ми морамо да водимо рачуна о себи, о томе шта нам други народи мисле и да водимо једну озбиљну државу. Мени се допада то што ради Вучић. Можда грешим, а можда и не грешим.

Увек је био неупитан ваш оштро критички став према времену социјализма и југословенске идеје. Тај став сте образлагали у јавном ангажману и у књижевним делима. Шта је данас према вашем виђењу најзначајнији проблем и препрека за стварно оживотворење будућности, просперитета и независности српског народа?

То је питање које мени измиче. Искрено, не знам. Моја интересовања су на страни културе. Моја интересовања су на страни мира. Споменуо сам ових неколико реченица о Вучићу и поновићу још једном да мислим да он свој посао одлично ради, водећи рачуна о интересима Србије и нашег народа. Није добро што се Црна Гора одвојила од Србије, али, добро, ако су тако желели, то је њихова ствар. За време Јосипа Броза на важна места у управи увек су постављани Црногорци. Тако су стекли навику да буду фаворизовани. Шта ће једна државица попут Црне Горе радити у свету?

Судбина Косова и Метохије немеће се као питање свих наших питања. Какав став имате о Косову, око којег не престају да се ломе многа копља?

Верујем да ће Косово остати у саставу Србије као што је и досад било. Међутим, неке велике силе су управљене против тог става Србије. Искрено се надам да ће се Србија у тој констелацији снага снаћи и да ће Косово остати у Србији. То је српска земља.

За свој књижевни рад добили сте готово све најзначајније књижевне награде. Словите и за врлог чувара српског језика…

Чињеница да пишем на српском језику значи да морам да чувам српски језик. Потичем са дијалекатског дела српског језика. Моја велика наклоност с те језичке стране је према Косову. Мислим да је српски језик веома леп, и онај књижевни језик којим највећим делом пишем, али и онај дијалекатски који сам у литератури једним делом употребљавао а који сам слушао као мало дете од људи које сам волео. Дакле, мислим да је књижевни српски језик веома леп а да се наслања на некњижевни, дијалекатски говор који је такође леп.

Након читања Петријиног венца тешко је поверовати да Петрија није постојала. Ваши ликови су веома живи, а теме одвећ сложене и животне. Како бирате теме за своја књижевна дела?

Понекад вас неки људи једноставно подстакну на писање. Можда су негде заиста постојали жена или човек, њихова судбина као подстицај, али онда кад постану јунаци вашег дела, престају да буду ти о којима сте почели да пишете. Све што уследи је питање књижевног дара. Ако га имате, родиће се добро књижевно дело, а ако га немате, не вреди ништа. Нема помоћи. Знао сам да имам књижевни дар када сам почео да пишем. Кад се осврнем уназад и погледам моје књиге, мислим да сам урадио добро. Можда се моје књиге неће свидети баш сваком, али ја не могу да учиним ништа друго осим онога што сам већ учинио.

На којим књигама, којим писцима сте се изградили као писац?

Највише сам волео руску литературу и управо је она доста утицала на мене. Достојевски, Толстој… Могу да кажем да је на мене у том смислу утицао и мој српски језик. Били су ту и некакви моји читалачки идеали које сам запамтио од ране младости и дечачког доба. Одувек сам много читао а читам и дан-данас. У ово време изолације, у време короне читам свакодневно, најмање по сто, сто педесет страница. Читање је уз писање моје занимање и ја се тиме бавим свакодневно. Имам уз себе увек по неколико књига које читам.

Вратимо се Голом отоку. Како сте се осећали када су се архиви отворили и када сте били у прилици да дођете до свог досијеа и прочитате га?

Кад сам отворио досије, нашао сам триста страна, прочитао их и шест наредних месеци био болестан. На шта све човека натера терор који смо ми претрпели приликом хапшења и задржавања у затвору. Био сам непуне две године у затвору. Када сам изашао, имао сам двадесет једну годину и шест месеци. Шта је то?! Шта имате да кажете тада? Коме бих могао да се пожалим и ко би ме разумео? Разумели су ме многи људи, али су се плашили да покажу мислећи да ће то бити протумачено као подржавање политике која је много опасна. То је био један терор, један ужас живота.

Сваки писац има своју тајну, неке своје посебне ритуале у писању. Која је ваша тајна књижевног стварања?

Кад је Драгослав Михаиловић био млад човек, он је радио по петнаест сати дневно и одлазио је у кревет размишљајући о томе шта ће писати. Сада кад има деведесет година мање шест месеци, он не може толико да ради, али ипак и даље пише помало. Направио сам једну збирку о мојим голооточанима, и мислим да ће она бити ускоро објављена. Три књиге сам радио преко тридесет година. У рукопису имам роман који сам писао целих педесет година. Нажалост, он није испао добро и биће бачен. Много сам се трудио око својих књига и неговао их као што мајка негује своје дете. Кад нађем неко место које је мало слабије, почнем изнова и изнова то место да дорађујем.     

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Драгослав Михаиловић рођен је 1930. године у Ћуприји.
Први полукњижевни рад, хумореску под насловом „Писмо“, објављује крајем 1957. у Јежевом календару. Затим неколико година сарађује у новосадском часопису Летопис Матице српске. Матица српска објављује 1967. и прву његову књигу, збирку шест приповедака под насловом Фреде, лаку ноћ, за коју добија Октобарску награду Града Београда. Опет, најпре у Летопису, исти издавач 1968. објављује и другу његову књигу, кратки роман Кад су цветале тикве. Трећа књига, Петријин венац, издата 1975. године, освојила је Андрићеву награду. Роман Чизмаши објавио је 1983. и за њега добио престижну Нинову награду критике, а 1985. године и Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године. Године 1969, према мотивима свог романа, написао је драму Кад су цветале тикве, која је објављена и, у октобру те године, пет пута играна у Југословенском драмском позоришту, али после многобројних напада на политичким скуповима и у штампи, на радију и телевизији, личне интервенције Едварда Кардеља и јавног говора Јосипа Броза Тита, скинута је с репертоара због експлицитног помињања голооточких заточеника. Роман је у земљи био девет година практично забрањен, а исто толико званични југословенски дипломатски представник одлагао је излазак превода у једној социјалистичкој земљи. Године 1990. почео је да објављује и документарно-публицистичку књигу у више томова Голи оток (последњи, пети том објављен је 2012. године). Објавио је још публицистичка дела и научне студије. У полемичким текстовима, изјавама и интервјуима осуђивао је две државне концепције коју је Србија током XX века бранила: Југославију и социјализам. Осим поменутих, добио је Kочићеву награду за животно дело, „Рачанску повељу“ за целокупно књижевно дело, Виталову награду за збирку приповедака Преживљавање, и многа друга књижевна признања. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1981, а за редовног 1989. године.

[/restrict]

Један коментар

  1. Душан Буковић

    БРОЗОВИ НАТО-КУМУНИСТИ

    „О једној легенди да је Југословенски устанак зависио од совјетске помоћи“ – Моша Пијаде (Види: Mosha Piyade, About the legend that the Yugoslav uprising owes its existence to Soviet assistance, London, England, 1950).

    Историјска је чињеница, да је Черчилов хаџија, НАТО-комуниста Моша Пијаде имао великог удела у прекиду веза са фабијанско-бундистичком и бољшевичком Совјетском унијом и везањем Брозове интермаријумске, фабијанско-бундистичке и бољшевичке Југославије у току и после Другог св. рата за западноевропске и америчке НАТО империјалисте-тријалисте:

    “Moshe Pijade, Vice-President of the Presidium of the Yugoslav government, which came into power under Marshal Tito after World War II. Theoretician of the Yugoslav Communist Party, he had a large share in severing connections with the Soviet Union and the Cominform and tying up Yugoslavia with the West” ( Види: Nathan Ausubel, Pictorial history of the Jewish people, New York, 1953, page 208).

    У овом контексту цитирали бисмо чланак о извесним англоамеричким мисијама у Југославији у току Другог св. рата, који је објављен под насловом „Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије“, где дословно стоји:

    „…При Титовом врховном штабу налазила се мисија САД у саставу пуковника Хамилтона, потпуковника Ферца и Тељера, мисија Велике Британије у саставу генерала Маклина, потпуковника Мура и Сељбина и мајора Черчила. На острву Вису налазио се амерички мајор Урбан, енглески мајор Корвет. При главном штабу у Македонији налазио се енглески мајор Кулнеј и потпоручник Мекдоналд; при главном штабу Србије – амерички капетан Грилс, енглески мајори Хенскер и Армстронг; при главном штабу Хрватске – амерички капетан Рејд и енглески мајор Роџерс; при главном штабу Словеније – амерички мајор Гудвин и енглески мајор Џојнс; при главном штабу Војводине, енглески мајор Лејвидели и потпоручник Вуд и др…“ (Види: Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије, „Под заставом интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, брј. 10, 1.Х. 1949).

    Ако овоме још додамо што извесни комунисти-интернационалисти сами кажу о себи оно што је битно о Брозовим НАТО-комунистима. У комунистичком листу „За социјалистичку Југославију“ објављен је чланак Н. Лорана под насловом „Подјармљивање Југославије од стране англо-америчких империјалиста“, где између осталог, стоји:

    „За 26 март ове године у Југославији су одређени „избори“ за Народну скупштину. Основни циљ тих избора јесте да се замаскира фашистичка суштина режима клике Тита-Ранковића. Припрема за „изборе“ спроводила су у условима гестаповског терора и разуларене демагогије. За обезбеђење „поретка“ за време избора мобилисано је 700 хиљада полицајаца и десетине хиљада жбира државне безбедности. У току припреме за изборе олош Волстрита- поглавник фашистичке банде Тито и његови доклавници – држали су говоре у којима су под плаштом фразирања о „домократији, слободи и социјализму“, покушали да сакрију крајње тешко, управо катастрофално стање економике Југославије и њену потпуну зависност од англо-америчких империјалиста. Овим „изборима“ титовци још једанпут раскринкавају себе као експоненте буржоазије, као англо-америчке шпијуне и фашисте.

    Политика клике Тита-Ранковића у потпуности је усмерена на подржавање планова америчких потпаљивача рата. Београдски управљачи, испуњавајући наређења својих господара, чине све могуће да претворе Југославију у војни плацдар, а југословенске народе у топовско месо. Али то за титовце није нова ствар, јер се они већ одавно налазе у служби енглеске и америчке шпијунаже. Као што је познато, за време другог светског рата Титова банда била је повезана са англо-америчким империјалистима, добијала од њих одређене задатке и одговарајућу помоћ. Сада пак, титовци не скривају то.

    Иступајући 18-ог фебруара ове године у Ужицу Тито је цинички изјавио, да „смо ми за време рата од Запада добијали велику помоћ“.

    Англо-амерички империјалисти сада отворено подржавају клику Тита-Ранковића. За кратко време титовци су већ добили два америчка зајма у износу од око 50 милона долара. Та помоћ са Запада добија се такође по линији развијања трговинских веза и указивања војне подршке југословенским фашистима. Већ сада, уједно са другом робом, из САД у Југославију се лиферују авионски мотори, радио апаратура, авионски делови и други војни материјали. Између САД и Југославије закључен је споразум о ваздушном транспорту, у Југославији се граде нови аеродроми преуређују се стари, граде се касарне и друмови који воде према границама земаља народне демократије.

    Истовремено, под надзором америчких војних саветника, повећава се бројност армије, полиције, специјалних пограничних јединица, и врши се њехова нова предислокација. Армија, пограничне и специјалне јединице порасле су у 1949 години, у поређењу са 1948 годином, отприлике за два пута. Економски, финансијски и војни амерички саветници изучавају материјалне и људске резерве и могућности Југославије за будући рат.

    У сагласности са директивама англо-америчких империјалиста клика Тита-Ранковића претворила је Београд у амерички центар шпијунаже и антикомунистичке пропаганде. По налогу Волстрита београдски управљачи воде дивљу, чудовишну, клеветничку пропаганду против Совјетског Савеза и земаља народне демократије, служећи се најгнуснијим измишљотинама позајмљеним из арсенала хитлероваца.

    Претварање Југославије у војно-стратешку базу америчког империјализма захтева и преуређење њене економике у сагласности са антисовјетским, антидемократским и војним плановима САД и Енглеске. Услед тога клика Тита-Ранковића активно наставља са политиком ширења и јачања снага капитализма унутар земље. Државна индустрија престала је да буде народно добро и служи америчкој фирми Тито и Ко., као параван за капиталистичку експлоатацију трудбенички маса. Најважнији заводи и рудници прелазе у руке англо-америчког монополистичког капитала.

    Буржоаски економисти, који раде за клику Тита-Ранковића, уз помоћ англо-америчких „саветника“ разрађују такве „планове“, који се уопште не базирају на унутрашњим финансијским и техничко-економским могућностима, већ полазе од зависности економике Југославије од САД и Енглеске…
    Англо-америчка штампа их подржава. Тако је енглески часопис „Трибјун“ 9 марта ове године писао: „Југословенска економика се налази сада на најнижем нивоу… Само ефективна помоћ од стране западних држава може извући Југославију из садашњег тешког стања…“ (Види: Н. Лоран, Подјармљивање Југославије од стране англо-америчких империјалиста, „За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, бр. 12 (35), 30. март 1950).

    Такође, не улазећи у никакве друге коментаре, како бисмо одбили сваки приговор пристрасности, у априлском издању „Нове борбе“, органу југословенских комуниста- политемиграната у Чехословачкој, објављен је чланак, који у скраћеном обиму гласи…

    „ОСОВИНА“ ТИТОФАШИСТА И МОНАРХОФАШИСТА

    У америчком систему организовања агресије против СССР и земаља народне демократије, чије је језгро Атлански пакт, недостајала је нападачка комбинација, која би обухватала читаво подручје Средоземног мора са Балканом, Блиским и Средњим Истоком. Постојање народно-демократског режима у Југославији и огромни размах народно-ослободилачке борбе грчког народа онемогућивали су остварење таквих планова на Балкану.

    Контрареволуционарни удар Титове банде империјалистичких шпијуна и убица, продаја наше земље америчким потпаљивачима рата, забијање ножа у леђа грчкој демократској армији, дало је империјалистима могућности да приступе ковању планова за стварање система организоване агресије на подручју Балкана, а тиме и Средоземног мора.

    Непуних десет дана пре заседања министара војних ресора и начелника генералштабова земаља Атланског пакта у Хагу, у Атини су се састали амерички амбасадор у Москви Кирк и амбасадор САД у Београду Ален. Дипломати су стигли у Атину у пратњи војних и политичких „саветника“ и „експерата“, а конференцијама је присуствовао и претставник америчког министарства иностраних послова, Мајрон Блек.

    Ова конференција америчких дипломата изазвала је нарочиту пажњу империјалистичке штампе, која отворено пише, да су Ален, Кирк, Блек и њихови „експерти“ расматрали питање стварања „осовине“ Београд-Атина, тј. закључења војно-политичког савеза титофашиста са грчким монархофашистима.

    У вези са тим питањем грчки лист „Елефтерија“ каже, да је Ален имао у Београду вишечасовни разговор са Титом, од кога је добио поруку за грчку владу. Чим је стигао у Атину, Ален се састао са грчким министром иностраних послова. Грчки лист „Махи“ примећује, да је „Југославија данас постала центар интереса САД на Балкану.“

    Припремање војно-политичког савеза Београд-Атина, пише западна штампа, значи у ствари приступањња формирању основног дела толико ишчекиваног Средоземног пакта, логичног наставка и допуне Атланског пакта. Службена саопштења о атинским разговорима „доларских“ дипломата јасно указују на чињеницу, да потпаљивачи новога рата користе своје агенте титофашисте и грчке монархофашисте за стварање нових центара империјалистичке агресије на Балкану и у Средоземљу.

    „Осовина“ Београд-Атина значи увлачење Југославије у злогласни Атлански пакт, значи претварање наше земље у плацдарм империјалистичке агресије, значи продају наших радних људи империјалистима као „топовско месо“ за амерички напад на најбољег пријатеља југословенских народа, на моћни Совјетаки савез…“ (Види: „Нова борба“, бр. 6. (35), 8 април 1950, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Чехословачкој; Никос Захаријадис, Стварање осовине „Аина-Београд“ опасност по мир, „Напред“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Бугарској, бр. 12 (29), 15. јул 195; Титова клика даје нове и нове концесије америчким монополистима, „За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, број 13, 5. октобар 1949; Амерички официри као „инстуктори“ Југословенске армије, „За социјалистичку Југославију, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, бр. 13.Х.1949; Титова фашистичка влада приступа Средоземном пакту, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 11, 15.Х1949; Шпијунске везе титоваца и англо-американаца, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949. Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-полтемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949, Управљачи Југославије – агенти обавештајне службе САД, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949…).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *