Убијање Универзитета

Ко Србе оставља без високог образовања?

Дирљиво је писмо јавности професорке Архитектонског факултета Драгане Васиљевић Томић, објављено прошле недеље. Она ради на факултету 25 година, ванредни је професор, и пријавила се пре годину дана на јавни конкурс за избор у звање редовног професора. То, прописано је, траје шест месеци. Међутим, пошто би Комисија за избор и надлежна тела факултета изабрали њену конкуренткињу – противно чињеницама које се на Универзитету бодују и претварају у бројеве – избор траје. Крше се правилници, статути, закони, али декан проф. др Владан Ђокић не одустаје. Сила право не моли!
Зато је дирљива обзирност професорке Васиљевић. Она пише као да верује да ови људи то раде у незнању. Њен скор је без сумње већи од противкандидаткиње, чак и кад се овој као монографија за научно вредновање урачуна и обична збирка закона из области грађевинарства. Преузето из Службених гласника разних годишта. „Покушај избора кандидата, који не испуњава услове, враћан је на поновно гласање са Већа научних области грађевинско-урбанистичких наука Универзитета у Београду и два пута са Сената Универзитета.“ Коме? Истој комисији. Иста комисија остаје при истом кандидату. Док Универзитет не дигне руке.

ПРИНЦИП – ШТО ГОРИ, ТО БОЉЕ А Универзитет је већ толико пута показивао да га правне обавезе не обавезују. Лично декан Ђокић, као председник или члан изборних комисија, учествовао је у избору осам кандидата за професоре који – нису испуњавали услове. Пре две године Милош Р. Перовић, професор Архитектонског факултета у пензији, подсетио је да је „поступак избора и реизбора наставника свуда у свету замишљен као периодична провера академског развоја наставника и њиховог доприноса“, али да је то што се дешава „на многим факултетима у Београду у протеклих неколико година… озбиљно забринуло културну и научну јавност“. Он је потврдио да је на његовом Архитектонском факултету поступак избора „параван групице професора окупљених у ад хок интересне коалиције“ a да се „уклања најуспешнији и највиталнији део наставног колегијума“.
Поједностављено, прописане процедуре се крше да би се стварала „гласачка машина“ или „нема присутна већина“. Бирају се слабији. Рачуна се на „захвалност“ оних који се држе на факултету а не испуњавају услове. Ко дигне главу, може рачунати да је непожељан. И да се неће бирати средства да се уведе у (не)ред!
Кад се професорка Васиљевић успротивила, одмах су јој одузели и предмет који предаје, а за који има уговор на још три године. Факултету неће бити проблем да јој плаћа плату, само да освета буде потпуна. Зашто? „Не знам“, рекао јој је декан. „Жали се.“ Коме, питала је. „Треба негде, неком да се преда приговор и неко ће све истражити.“ То је одговор „службеног лица“ највише научнообразовне установе у Србији („О архитектури и професорској каријери“, „Данас“, 3. јун 2020).

ЗЛОУПОТРЕБА АУТОНОМИЈЕ Делује толико нестварно да неко тако говори о правним обавезама према запосленом, да помишљате – немогуће да се то дешава на Београдском универзитету! Али не само да је могуће него је то уобичајено. Вишегодишња, деценијска пракса. „Важни људи“ на Универзитету знају да закони не постоје за њих. Они живе иза зида који се зове „аутономија универзитета“ и понашају се као да држава треба само да редовно шаље део пара које прикупи у буџет од пореских обвезника, и да универзитет остави да с њима чини што хоће. Не будимо деца. Урадиће се кад треба и шта треба за „неког горе“, а што права струка не би. Симбиоза неморалне струке и оних који приватизују делове државе.
Управо о томе је Савет и Сенат Универзитета у Београду још 2011. обавестио познати правник проф. др Бранко Ракић, који је тада био универзитетски омбудсман. Он обавештава „да се аутономија универзитета схвата прешироко, те да се пренебрегава чињеница да су начело законитости и начело аутономије универзитета два међусобно повезана и комплементарна концепта“. И сасвим директно: „Аутономија универзитета ни у чему не може представљати основ за изузимање од поштовања закона и других прописа.“ (Дословно исте реченице, али сад оно најважније подвучено црним, послаће он и 2017.)
И по закону, кад неки универзитетски силеџија обезбеди да за неко звање буде изабран кандидат који не испуњава услове – то може „попримити и карактер неког од кривичних дела против службене дужности из Кривичног законика“. Може, али државни контролори зажмуре и то се још није десило. Зато се безакоње чини без страха. На ово додајемо и закључак бившег омбудсмана: „Настављање незаконите праксе могло би да доведе и до озбиљног нарушавања угледа Универзитета у Београду, грађеног током два века његовог постојања.“
Случај Драгане Васиљевић Томић само је један од многих и непребројаних, а који показују да Универзитет баш брига за углед. И смешан им је Макијавели који је говорио да је „варљив углед који наслеђујемо од родитеља и дедова, (и да) он брзо нестаје ако га не прати властита врлина“. Непотизам, који уредно прати и наш универзитет, најгори је начин да се „чува“ углед. Али једино што наши академци превиђају је да сила пропадања, ипак, делује као сила земљине теже.

НЕГАТИВНА СЕЛЕКЦИЈА Распадање нашег универзитета је очигледно убрзано. На Шангајској листи прошле године Универзитет у Београду се сурвао са 302. места на мутних „између 401. и 500. места“. Оптимисти би рекли да је то пад за сто места. Али „никако не можемо говорити о неуспеху, јер смо и даље међу 500 најбољих универзитета у свету“, лаконски је рекла на то ректорка Иванка Поповић. Као да се капетан „Титаника“ у време тоњења тешио: добро је, засад смо само допола у хладној води. Онда се с ректорске висине данима приповедало таблоидној јавности како је то само „стицај околности“ и да је „због неколико поена дошло до велике промене“. Оклизнуо се шампион на стази, а већ сутра ће опет бити спреман да трчи за светски рекорд.
Јесте песник певао „и пад је лет“, али бежање од реалности, наравно, неће променити ништа. Односно, летеће се надоле још убрзаније. Безакоње има за последицу негативну селекцију. Што гори, то боље! На том принципу падају све институције у друштву. Али универзитет постављен на те основе губи смисао постојања.
Јер ту нема „враћања на старо“, док удариш дланом о длан. Нема лаке поправке. И у данашњој западноцентричној историји, где се узима да је утемељење universitas magistrorum et scholarium започело на Болоњском универзитету (1088. година), а и ако се преко Византије вратимо до старе Грчке – увек је ту реч о „високом образовању“. Елитном, дакле. Тамо се подижу први људи друштва. А то би требало, као у Платоновој академији, да окупља најбоље учитеље. И кад Филип Македонски тражи учитеља за свог наследника Александра, он замоли пријатеља лекара из Стагире да утиче на свог сина Аристотела, најбољег ђака најславнијег учитеља Платона, да се прихвати тог посла. Кад је друштво здраво, следи такве примере.
А наши данашњи властодршци купују диплому и за себе и за децу. О томе се више и не прича упола гласа. Улога универзитета, да као „заједница учитеља и ученика“ преноси стара и ствара нова знања, топи се споља и разара изнутра.

БОЛОЊСКА ДЕКЛАРАЦИЈА Иза читавог овог распадања стоје кулисе Болоњске декларације. Оверено у Европи! А то, подсетимо, почиње кад 19. јуна 1999. на славном месту, у Болоњи, 29 министара образовања, углавном из Европске уније, ставља потпис на документ који би требало да усмери универзитет у нову будућност. Пошто је то бивало у време НАТО агресије на Србију, српски универзитети ушли су у то пола деценије касније. Данас кад погледате, можда је то једино позитивно што се може наћи у ономе што се узвишено звало „Болоњски процес“. Мада, тај документ изванредни помиње и нас, додуше, колонијално покровитељски – као „ситуацију у југоисточној Европи“ (после ће нас унапредити у Западни Балкан). А та њихова пажња „требало би да буде додатни аргумент у прилог ’важности образовања и сарадње у образовању’ за ’развој и јачање стабилних, мирољубивих и демократских друштава’“. Тако ће се наша транзиција одвијати као темељно уништавање универзитета и јачање система колонијалне демократије. Негативна селекција у оба случаја постаје врховни принцип.
„У име стварања јединственог европског образовног система“ Болоњска декларација као циљеве поставља ефикасност студирања, мобилност студената и преводивост диплома. Иза тих општих намера појавила се трагикомична пракса: да би требало да 80 одсто уписаних студената заврши годину, учили – не учили, да пре полагања испита студент може да сакупи и 70 од 100 потребних бодова… Питање је онда зашто се то више и зове испит. При томе, студенту не би смело да се даје више од 300 страна за једносеместрални предмет. То би значило да од студента књижевности не може да се тражи да чита Браћу Карамазове, а да се и не помињу Рат и мир или Илијада. Или од Флобера може Госпођа Бовари али никако Сентиментално васпитање. Од Платонове Државе може да се тражи пола… Иако, „примера ради обавезна литература за једносеместрални испит из политичке филозофије на Колумбији [универзитету] обухвата преко 2.000 страница изворних текстова (само изворни текстови се и читају)“ (Жељка Бутуровић, „Глуви телефони“, НСПМ, 10. децембар, 2009).
Стално се позива на велике узоре, а понаша с оном латинском Quod licet Iovi, non licet bovi. Специјализација, само специјализација. Што је директно поништавање суштине универзитета, који и настаје да би се ученик/студент сусретао са универзалним знањима. „Хуманистичка култура се преносила с поколења на поколење преко механизма чију генетску матрицу представља универзитет“, показује Сергеј Кара-Мурза, познати руски интелектуалац чија биографија сведочи о потреби за универзалним знањем – кренуо је за својим интересовањем од хемије а стигао до врхунских знања о манипулацији свешћу. Универзитет је, каже Кара-Мурза, „пружао целовиту представу у универзуму – Васељени, независно од тога у ком обиму и на ком ступњу су та знања давана (совјетски буквар је грађен по типу универзитета – за малишана). Костур такве културе представљале су дисциплине (од латинске речи која означава и учење и шибе)“.
Наравно, на озбиљним универзитетима се чува и „представа универзума“ и „дисциплина“. „Јесте тачно да америчке основне студије производе мање специјализоване стручњаке.“ Упоредна анализа показује да је дипломац у Србији положио бар 85 одсто предмета из области на коју је усмерен, дипломац у Америци има око 25 одсто испита из те области. „Сви студенти, ма шта студирали, обавезни су да полажу предмете из књижевности, историје, природних и друштвених наука и то предаване на тим одељењима (а не на матичним факултетима студената) јер се верује да је интелектуална ’заокруженост’ неопходан услов пуне грађанске свести“ (Ж. Бутуровић). Код нас се идеја о увођењу српског језика и књижевности дочекује с борбеним презиром. Националистичка заосталост, одговарају велики љубитељи реформе универзитета по западним узорима. Америка је Исток?
Да би то ишло „како треба“, успостављена је већ разрађена машинерија. Све се изводи и уз помоћ студената који „оцењују професоре“ а и програме. Тако су „поједини програми буквално били преполовљени“, а углавном „кроз инструментализовање студентских организација на чије чело су постављени углавном најлошији или ’вечити студенти’, који су онда из јефтиних личних интереса, често и без свести о одговорности, а још чешће корумпирани неким ситним привилегијама и обећањима о брзом запошљавању, о стипендијицама по трећеразредним европским универзитетима, вршили безочан притисак“, сведочио је поводом 20. годишњице Болоње на научном скупу универзитета из Србије, Српске и Црне Горе професор Горан Максимовић са Филозофског факултета у Нишу. И „вероватно никад у високообразовним институцијама и на катедрама није било више полуинтелектуалаца и ограничених наставника и асистената, који нису у стању да одрже пристојно предавање“ а да „кроз презентацију не читају већ написане туђе мисли или фразе“.
Али су зато ту шампиони за Веровали или не, као што је „случај једног ревносног професора који је менторисао за неколико година равно 110 одбрањених доктората“. Као на траци. Шта чека Гинис? А ми би требало да стварамо услове да нађемо неког ко ће надмашити рекорд.

Крај у следећем броју

Један коментар

  1. Avatar

    POD HITNO OSNOVATI GRUPU UGLEDNIH
    KULTURNIH NAUCNIKA KOJA BI SE
    BAVILA SPRECAVANJEM DALJEG PROPADANJA.
    TO NAM MORA BITI PRIORITET SVIH PRIORITETA.

    A, REKTORKA KAO I SVI FUNKCIONERI KOJI
    PROMOVISU TUDJE INTERESE…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *