Миломир Степић – СВЕТ С БАЛКАНСКЕ ОСМАТРАЧНИЦЕ

Историјско мерило успешности владања и оно „су чим изаћ’ пред Милоша“ неће за 50, 100 или 500 година бити километри асфалта, број пробијених тунела и квадратни метри изграђених тржних центара, него да ли се јесу или нису одрекли Косова

Повод за овај разговор с проф. др Миломиром Степићем је његова књига Кроз балкански дурбин, коју је недавно објавио Институт за политичке студије. Темељна, јасна и у својој аргументацији прецизна, одговарајући на актуелне теме она заправо дубоко понире у ширу стварност и тумачи многе феномене.

У предговору књиге истичете да се на Балкану најјасније показују симптоми глобалних и континенталних поремећаја и да онај ко поседује балкански „ослонац“ има снагу и да „помери свет“. У чијим је рукама балканска „полуга“ данас, те шта говори поглед на свет с Балкана као са истурене осматрачнице?
Балкан поседује „магнетизам“ који неодољивом снагом привлачи велике силе. Када се његовом географски предиспонираном посредничком, контактном, транзитном и чворном положају између важних региона централне Европе, источног Средоземља, Јадрана, Црноморског басена, Мале Азије и Блиског истока дода чињеница да се ту налази и „процеп светова“, тј. конфликтни додир три светске цивилизације и судар геополитичких „тектонских плоча“ – не чуди надметање главних „играча“ за његову контролу. После хладноратовског тријумфа, САД на челу Запада нису пропустиле прилику да ставе под контролу и „вериге света“. Међутим, тзв. униполарни моменат је прошао и сада на Балкану своје место траже и други актери. Неки од њих били су пасивизовани, али никада нису одлазили, а други наступају снажно, брзо и без пардона. Штавише, приводи се крају и монолитност Запада, те се најважније његове чланице враћају на Балкан сопственим векторима. Дакле, долазећи мултиполаризам све више ће компликовати ионако тешко размрсив „балкански геополитички чвор“.
Како би изгледала балканска пројекција мултиполаризма?
Незахвално је прогнозирати у ком смеру ће се трансформисати садашњи униполарни мултиполаризам. Корона, тај „мали, невидљиви непријатељ“, показала је сву крхкост светског система и непредвидивост транзиције у нови поредак. По свој прилици, пандемија је, као катализатор, убрзала оно што је ионако било неминовно – долазак мултиполаризма као увод у неки нови биполаризам. Балкан га већ одавно региструје, можемо да препознамо његове обрисе и да с приличном сигурношћу одредимо кључне трендове, али још не можемо да прецизирамо како ће у геополитичком смислу изгледати. Не би требало да се изненадимо ако релативно брзо „субпоредак на балканском потконтиненту“ буде формиран у виду неокласичних интересних сфера или делова „великих простора“ Русије, Немачке и Турске, које можда неће геостратегијски наткрилити САД, али хоће геоекономска „паукова мрежа“ Кине.
Можемо ли антиципирати како ће се победа или пораз Трампа на предстојећим изборима одразити не само на позицију САД већ и на светски геополитички поредак?
Каже стара изрека: „Изаш’о свет на шиљак, па крену стромором!“ После врхунца надмоћи, САД су кренуле низбрдо и прете да читав свет гурну у провалију. Велику обавезу имају долазеће силе – првенствено Кина и Русија – да онемогуће САД да нас одвуку у неку „црну рупу“. Трамп, његова „екипа“ и одговорне елите уважавају реалност, а још више перспективу, да до пуцања пренапрегнуте САД више не могу да одрже глобалну хегемонију, те да је рационалније добровољно се „меко приземљити“, обезбедити позицију „једног у трилингу“ и задржати барем монроовску доминацију на два америчка континента, него водити унапред изгубљену битку, суочавати се са све оштријим унутрашњим тензијама и можда потпуно подлећи деструкцији. Друга страна не жели да прихвати деклинистичку стварност, погрешно процењује да САД и Запад у целини могу и даље да задрже привилеговану позицију и не одустаје од нарцисоидног става о Американцима као „неопходној нацији“ која задржава право да силом намеће сопствене интересе у сваком кутку Планете. Стога актуелна борба с короном, енормно нараслом незапосленошћу и расно-етничко-социјалним немирима, а сутра изборно надметање не између два човека већ између два концепта – нису само америчко већ светско питање.
Каква ће улога припасти Кини у прекомпозицији моћи великих сила, и у којој мери ће Србија и српске земље које контролишу кључне балканске коридоре бити фаворит на који Кина озбиљно рачуна? Да ли би то олакшало или пак српску позицију учинило још компликованијом, и зашто?
И корона-зараза је као лакмус показала да Кина има капацитет да преузме вођство од САД и постане водећа светска сила. Али питање је какве су њене предиспозиције за глобалног хегемона. Ипак су САД као „острво“ заштићене океанима, а Кина на евроазијском мегакопну има компликовано, хетерогено и нестабилно окружење. Треба имати у виду луцидно запажање руског неоевроазијца Л. Савина да Русија тежи интеграцији, а Кина повезивању. Српски чинилац на Балкану има квалитет не само за руског већ и за кинеског посредника јер је остао једини опонент америчком атлантизму. Стога може да буде њен „фаворит“, али се за ту привилеговану позицију треба и самопрепоручити. Уосталом, америчким бомбардовањем кинеске амбасаде у Београду 1999. Срби и Кинези могу се сматрати ратним савезницима. А то се цени и памти. Требало би знати и предочити да ни Кинезима, као ни Русима, као експонент на Балкану није довољна само Србија (нарочито не Србија са ампутираним КиМ) већ српске земље у целини. Да ли имамо храбрости да се ослонимо на ова два велика савезника и у симбиози интереса решимо српско питање, када смо, на другој страни, суочени с претњама и уценама ЕУ и САД?
Повлачење такси од стране Приштине отворило је простор за наставак преговора. Да ли су таксе све време опстајале као адут у рукама САД за покушај политичке нагодбе са Србијом?
У нарученој трећеразредној представи таксе су биле очигледан „штап“, а њихово повлачење, уз тврђење пазара са тзв. реципроцитетом – „шаргарепа“. Укидање такси представља се као огроман уступак арбанашких лидера, али не заборавимо да се у њиховој сенци много тога провукло и остало да траје. Поменимо само војску и недавно електропреносно припајање Албанији. И сада се на квазиуступак Приштине очекује стварни уступак Србије, који се, окрени-обрни, односи на оно што је опипљиво – територију. Ни о каквој нагодби када је територијални интегритет и суверенитет не сме бити разговора. То је противуставно и кажњиво!
Ипак, нека нагодба је очигледно „на столу“. Шта Србија добија евентуалном ревизијом „неадекватних граница“?
У супротности је и с Резолуцијом 1244 СБУН која потврђује целовитост СРЈ чији је Србија правни наследник, док њено позивање на споразум из Рамбујеа не вреди, будући да он није потписан. Зашто је Србија уопште упала у замку разговора о територији, без обзира што своју покрајину тренутно дефакто не контролише? Штавише, од српских званичника се чују предлози разграничења, корекције граница, размене своје за своје и танте за танте, да се добије нешто чиме бисмо били задовољни… Територијална трговина, и то не са било каквим већ с косовско-метохијским делом Србије, уведена је у политички и медијски оптицај као да се ради о обичној купопродаји њиве, баште, плантаже јабука или плаца за викендицу, а не о немерљиво важној стожерној српској земљи. Српско покретање ревизије наметнутих „неадекватних граница“ може и треба да се односи само на некадашње конститутивне народе и титоистичке републике бише СФРЈ.
Непосредно после избора, а пред сам Видовдан заказан је састанак Александра Вучића и Хашима Тачија у Белој кући на тему наставка дијалога. Како објаснити тврдње да се Србија, ослобођена ЕУ посредника, налази пред повољнијим могућностима решења косовско-метохијског проблема? Можемо ли очекивати другачији однос Трампа према статусу КиМ од оног који је неговала тзв. дубока држава годинама уназад?
Без посредника ЕУ само се иде у Вашингтон, али га се нисмо ослободили. Не предају се тако лако бирократе из Брисела. Уздрманој на свим „фронтовима“ – од брегзита, до заразе и најезде миграната – ЕУ још само пред Балканцима може да се накостреши. А Трамп је проблем наследио од својих претходника и садашњих љутих противника. Он би да убере неки политички поен тако што ће га (се) решити, али не тако што би довео у питање тзв. косовску независност која је плод директног, чак и војног америчког ангажмана. Тако би нарушио ионако пољуљан кредибилитет САД и дао јак адут у руке супарницима који желе што пре да му виде леђа. И њему би највише одговарало да „сломи“ Србију неким козметичким уступком. Чини се као да Трамп и тзв. дубока држава према Србији имају однос доброг и лошег полицајца.
Како објашњавате релативизовање значаја Резолуције 1244 СБУН у српском јавном простору и препоруке да би било упутно да се на конференцији великих сила донесе нов, бољи, усклађенији с реалношћу документ који би регулисао питање статуса КиМ?
У великом делу српске јавне сцене – од политичке номенклатуре, до научне породице – постоји запрепашћујуће утркивање ко ће пронаћи више (псеудо)аргумената за одрицање од Косова и Метохије. Да све буде још чудније, они добијају и отворену медијску подршку. Нема сумње да ту има неког система и невидљиве руке. А толико је чињеница изван сваке дискусије у прилог очувања КиМ у саставу Србије: наши сународници, духовно средиште, косовски завет, државотворна колевка, геополитичка „макротврђава“, огромна лежишта метала и неметала, резерве лигнита за 180–200 година… Да не подсећам на Устав! Уосталом, тзв. косовску независност признаје само 28,5% становништва и 34,6% територије држава света. И то је реалност, а не само окупација, подршка Запада независности, разобручено арбанашко насиље, па и наш политикантски дефетизам који артикулишу кругови „мудрих“, „далековидих“ и „окренутих будућности, а не прошлости“. Никаква промена Резолуције 1244 СБУН не би нам ишла у прилог. А још мање да будемо предмет компензација на хипотетичкој конференцији великих сила.  
Да ли је могуће враћање Косова под фактичку контролу Србије?
Није питање „да ли“ већ „када“ и „како“. Није довољно само да у то верујемо него и да се упорно припремамо на свим пољима – политичко-дипломатском, економском, војном, културном, пропагандном, просветном… Не заборавимо шта је рекао Бизмарк: „Немачко уједињење резултат је деловања немачког учитеља.“ А у српским уџбеницима је све више скандалозних пропуста као, на пример, у оном гимназијском за географију где се појављују карте на којима су КиМ приказани као независна држава. Истовремено, на корицама уџбеника у Албанији налазе се саставни делови „Велике Албаније“. У ствари, прво би требало да покажемо неупитну и бескомпромисну националну вољу да су КиМ наши и да безусловно морамо да их вратимо под фактичку контролу Србије. Зашто бисмо их (про)дали? Нарочито сада, када се односи у свету убрзано мењају у српску корист. Ако је тачно да Србија у последње време има изузетан пораст БДП-а (међу највећим у Европи), смањење незапослености, поплаву страних инвестиција, повећање просечне плате на више од 500 евра (до 2025. на 900 евра) и убрзану изградњу фабрика, станова, ауто-путева и „брзих пруга“ – може се закључити да је тај напредак могућ упоредо с „нерешеним статусом Косова“. Па зашто онда срљамо у „компромис“ када прилике још нису повољне? Због пријема у ЕУ која ни сама не зна шта ће са собом? Треба да знају доносиоци одлука: историјско мерило успешности њиховог владања и оно „су чим ће изаћ’ пред Милоша“ неће за 50, 100 или 500 година бити километри асфалта, број пробијених тунела и квадратни метри изграђених тржних центара, него да ли се јесу или нису одрекли Косова!

Геополитички преферанс

Како оцењујете ситуацију у БиХ, колико маневарског простора остаје РС да се одупре притисцима?

У БиХ, коју неки називају „Франкенштајн државом“, рат се наставља политичким средствима. Игра се једна врста геополитичког преферанса. Рат је 1992. почео антисрпским везивањем хрватско-муслиманских застава, а сада постоји неформална, лабилна српско-хрватска коалиција из прагматичних, егзистенцијалних разлога – отпора муслиманској хегемонији и покушају унитаризације земље. Ствари се на међународном плану све више мењају у корист РС и она мора да све отвореније брани своје интересе и испоставља захтеве усмерене првенствено на поштовање „слова“, а не „духа“ Дејтонско-париског споразума, Устава, људских и националних права. Интегративне процесе са Србијом треба продубљивати на свим пољима, уз заједничку подршку оним пределима у Федерацији БиХ где Срби чине већинско становништво – Дрвару, Гламочу, Грахову и Петровцу. Поновићу: уједињење српских земаља у српску државу остаје „велики циљ“ и њему треба посветити националну енергију, а не поново неким авантуристичким застрањивањима. Мислим да пролази време националне дефанзиве и ескивирања, а долази тренутак за преузимање геополитичке иницијативе.

Да ли би евентуално потписивање „правно обавезујућег споразума“ значило и трајно потискивање Русије с Балкана, и шта би то имало за последицу?
Трајно потискивање не, али дугорочно свакако да. Русија више на Балкану не би имала никакво исходиште према коме би упутила свој геополитички вектор. Била би, нема сумње, сведена на моћну, али ипак другоразредну силу, потиснуту у дубину евроазијског Heartland-а и потпуно лишену амбиција према југоистоку Европе. После онемогућеног „Јужног тока“ био би јој пресечен и „Турски ток“, а читав Балкан покрио би НАТО са обезбеђеном позадином за снажнији ангажман у црноморско-кавкаско-каспијском региону. Тај губитак не би могло да јој компензује ни често помињано евентуално америчко прихватање прикључење Крима, будући да је то „свршена ствар“. У сваком случају, последице би биле најгоре по Србију. Шта би могло да заустави њено даље територијално фрагментирање и сажимање?
У којој мери је стављање Балкана под потпуни протекторат Запада могуће у руском присуству? С тим у вези, да ли русофобију у данашњој Црној Гори објашњава чињеница да је Русија највећи подсетник на српски идентитет српске Спарте?
Запад терети Русију за „малигни утицај“, а она за сада још увек само „држи ногу у вратима“ и минимално квари атлантистичку идилу. Окривљена за дестабилизацију Балкана, она дестабилизује управо нестабилност коју је донео Запад, пресудно доприносећи разби-распаду Југославије дуж неконсеквентних титоистичких граница. У данашњој Црној Гори режим шири русофобију мање због руског подсећања на српски идентитет Црногораца, а много више да би релативизовао утицај православља чији је Русија светски стожер.
Чињеница је да су варнице из Црне Горе преко ноћи запалиле ватре на српском етничком простору. Да ли се српска национална вертикала, за коју се веровало да је трајно пресечена новим НАТО границама, показала жилавијом него што је то Империја могла да претпостави?
Српско истинско „суочавање с прошлошћу“ требало би и почетак и крај да има у свеобухватној спознаји штете коју су нацији нанеле републичке границе и вештачке, „октроисане нације“ из времена „друге“ Југославије. О томе је још увек мало научних радова, докторских дисертација, монографија. Напротив – тај период се често велича као Периклово доба, а тог „чипа“ уграђеног у колективни ментални склоп никако да се ослободимо. Упркос томе, српски народ показује завидан имунитет на агресивни неотитоизам и неојугословенство, многим примерима манифестујући интегралност иако су се „и ала и врана“ подигле да изврше расрбљивање Балкана.
Која је то критична тачка конверзије после које би свака реверзибилност у Црној Гори била немогућа?
Изгон или црногоризација Српске православне цркве!

Одрешене руке подгоричког Господара

У којој мери је одвајање Црне Горе 2006. и процес њеног расрбљивања у функцији српског пресецања приступа мору и отимања Русији евентуалног упоришта на Јадрану?

То је највероватније кључни разлог. Србија је „осовинска“ земља Балкана и нескривена намера Запада јесте да је стави у непријатељско окружење, кенанистички „обуздава“, те затвори и удаљи од мора не само њу већ Србе као етно-просторног чиниоца, стереотипно перципираног „коњовоца руских козака до топлих мора“. Црна Гора јесте мала, али је њен положај за САД и НАТО важан као последње карике у ланцу који потпуно затвара читаво балканско приобаље од делте Дунава до Тршћанског залива (изузимајући геостратегијски небитан Неумски panhandle БиХ, која није у НАТО-у због противљења Републике Српске). Неће ваљда САД да дозволе неку нову Сирију и базу Тартус или Хмејмим у Црној Гори, на корак до Отрантских врата? Знајући да „Руси споро седлају, али брзо јашу“, дали су подгоричком Господару „одрешене руке“ да благовремено изврши преобраћање Црногораца и тако трајно зацементира непосредни отклон од Срба, а посредни од Руса.

Рекли сте да је ствар националне зрелости и геополитичке прилике када ће се српске земље назвати српском земљом. Да ли у националној незрелости треба тражити разлоге за српски просторни нихилизам?
Национална незрелост, ако се може тако назвати, индукована је историјским приликама и интересима наших непријатеља да српски чинилац, геополитички позициониран на осетљивом месту, буде сведен на „безопасну меру“ – просторно фрагментиран и редукован, популационо умањен и дивергентан, војно и економски што слабији. Колико је само пута у ранијој и блиској прошлости српски народ демографски десеткован и готово остао без елите која би му трасирала пут у будућност. А и она елита која је преостала умела је да подлегне погубним идејама и захтевима, и поведе га у погрешном смеру. Има ли бољег примера од југословенства. Као наслеђе подељености остао је појам српске земље, а и он се очигледно избегава јер подсећа да се и изван садашње Србије налази српски простор. Тај термин на три места наводи се у званичној државној химни Боже правде, а у целовитој верзији Химне Светом Сави оне се и директно набрајају. Потребно је бити стрпљив и вребати геополитичку прилику, а за то време се национално изграђивати, како би се множина трансформисала у једнину – српска земља.
Како објаснити да је упоредо са наднационалним евроатлантским интеграцијама текла српска национална дезинтеграција? Сматрате ли да би интеграција српског простора требало да буде приоритетни циљ од највећег националног значаја?
Ради се о парадоксу само на први поглед. Запад свим силама већ три деценије дезинтегрише српски национални простор у бившој СФРЈ, настављајући исто и са самом Србијом отимањем КиМ, а истовремено нуди наднационално интегрисање у ЕУ и НАТО. Са становишта њиховог интереса, то је разумљиво – ако би се српске земље конституисале у јединствену српску националну државу, добила би се снажна балканска политичко-територијална јединица од Повардарја до Купе и од Подунавља до Јадрана. А она се, тако велика, на Западу „учитава“ као проруска, што је недозвољиво. С друге стране, Срби имају болна искуства са животом под влашћу мултиетничких империја, а нарочито у две југословенске наднационалне интеграције. Стога је приоритет прво редоследом логична, етнички и геополитички компатибилна, те економски и војно сврсисходна и одржива национална интеграција, па тек потом, ако то интереси налажу, може се размишљати и о наднационалној.

Један коментар

  1. Avatar
    Unutrašnji dijalog (glas naroda)

    Milomir Stepić: … Balkanske osmatračnice, članak na ekspertskom nivou: temeljno, jasno, precizno. Zanimvljivo je da se čuje mišljenje iz ugla “glas naroda”, prvenstveno na neobjektivna “zvanična” politička tumačenja koja zbunjuju. Nedostaju prilično konkretne objektivne informacije. Na primer, podržavanje teritorijalnog integriteta Srbije, i R-1244, a Briselskim sporazumom se zaokružiuje teritorijalni integritet Kosova sa integrisanim administrativnim prelazima u carinsku granicu 2013 god (Briselski sporazum je u startu prihvaćen-potpisan – a do danas nije dostavljen skupštini da raspravu?). Zajednica opština sa srpskom većinom (ZSO) po B. sporazumu upravlja po zakonima i Ustavu Kosova, nema zakonodavno-izvršna ovlašćenja, sa statusom istim za sve kosovske opštine. To se narodu nikada ne saopštava, samo se govori globalno o “Zajednici srpskih opština” ?… mnogo je tema, da ne dužim, osvrnuću se na temu

    DA LI JE MOGUĆE vraćanje Kosova pod faktičku kontrolu Srbije? MOGUĆE JE, naravno, – ako se hitno “raskine” Briselski sporazum (za koji postoje brojni argumentovani razlozi) kojim se otima-predaje teritorija KiM, dok još ima vremena – dok nije kasno. Sa pronalaskom “kompromisa” Kosovo se učlanjuje u UN, Unesko, interpol… za na vek predata teritorija albancima-šiptarima. Posebno što se pokreću i druge separatističke ambicije na ostatak srpske teritorije. Nakon raskida Briselskog sporazuma – da se traži povratak 250.000 proteranih Srba po R-1244 (nije bitno kojih, biće dobrovoljaca za povratak), osnaživanje srpskog nacionalnog jedinstva preko Srpskog nacionalnog veća, SPC i Dijaspore, ekonomskog, vojnog potencijala naročito prema administrativnoj liniji… ne za ratovanje nego za odbrambeni mehanizam – da znaju Albanci da nećemo da im predamo-poklonimo teritoriju. Ako ostane na snazi Briselski sporazum – ne vidi se teoretska mogućnost da se vrati teritorija. Da su hteli naši pregovarači da se zadrži Kosovo, zašto su u startu potpisali Brielski sporazum (otimanje teritorije) – kada se takav medjunarodni dokument potpisuje na kraju sporazuma kada dve strane usaglase političke stavove?. Ima tu mnogo širi opseg za obrazloženje, “Mala unija” (SRB, S. MKD, AL (kasnije najverovatnijei Kosova, čeka se ulazak u UN) gde se koriste dva CEFTA sporazuma: Protok kapitala, robe – koriste za “nammetanje” Srbiji protok ljudi i usluga i otvorenih granica da se naseljavaju albanci iz AL i KS u Srbiju, … sve u sklopu normalizacije da se završi finalizacija i preda Kosovo. Da ne dužim, hvala na razumevanje! …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *