Звона, браћо, звона

Слика совјетског уметника Тараса Гапоњенка „Робовласници“: платно насликано 1942. године до суза је дирнуло Владимира Путина, а на њему је приказан нацистички војник који враћа у футролу пиштољ којим је убио младу жену

Бољитка у Украјини неће бити док Дан победе дочекује у процепу између фашиста и антифашиста, нити је лако Зеленском да буде шеф државе у којој победници страхују да ће их поражени каменовати

Дан победе ове године дочекан је у условима пандемије, што се значајно одразило на традиционалан начин прославе у постсовјетским републикама. Посебно на три словенске земље – Русију, Белорусију и Украјину – које су и поднеле највеће жртве у борби против нацизма. Тако је белоруски председник Александар Лукашенко, који од почетка није марио превише за пандемију, решио да параду не одлаже, па су Минском дефиловали тенкови и хаубице, уз стотине војника у маршу и неизоставне ветеране на трибинама без рукавица и заштитних маски. Многи су овакво понашање оценили као неодговорно, али је Александар Григорјевич (коме је ово изборна година), поручио да „другог пута за нас није било, а и да јесте опет бисмо исто поступили“. Остао је доследан себи и својим ставовима, па остаје само нада да вирус у Белорусији неће погодити учеснике параде, укључујући и најосетљивије, ветеране Другог светског рата.
Русија, с њеним лидером Владимиром Путином на челу, од старта је кренула другим путем, уводећи снажне мере заштите и карантина међу грађанством. То се показало исправним у њеном случају, јер се у Русији у последње време бележи петоцифрени пораст броја заражених вирусом корона на дневном нивоу, па би организовање Параде победе на Црвеном тргу било скопчано са великим ризицима. Москва је одлучила да се величанствени догађај поводом 75. године победе над нацистичком Немачком и њеним помагачима одгоди за неколико недеља или месеци, кад епидемиолошка ситуација то буде омогућила. Упркос томе, ваздушна парада хеликоптера и авиона, као и Путинов говор у Александровском саду – подно западних зидина Кремља, где се налази споменик Незнаном јунаку и вечна ватра – били су довољно убедљиви и прикладни у оквиру датих околности.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *