Zvona, braćo, zvona

Boljitka u Ukrajini neće biti dok Dan pobede dočekuje u procepu između fašista i antifašista, niti je lako Zelenskom da bude šef države u kojoj pobednici strahuju da će ih poraženi kamenovati

Dan pobede ove godine dočekan je u uslovima pandemije, što se značajno odrazilo na tradicionalan način proslave u postsovjetskim republikama. Posebno na tri slovenske zemlje – Rusiju, Belorusiju i Ukrajinu – koje su i podnele najveće žrtve u borbi protiv nacizma. Tako je beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, koji od početka nije mario previše za pandemiju, rešio da paradu ne odlaže, pa su Minskom defilovali tenkovi i haubice, uz stotine vojnika u maršu i neizostavne veterane na tribinama bez rukavica i zaštitnih maski. Mnogi su ovakvo ponašanje ocenili kao neodgovorno, ali je Aleksandar Grigorjevič (kome je ovo izborna godina), poručio da „drugog puta za nas nije bilo, a i da jeste opet bismo isto postupili“. Ostao je dosledan sebi i svojim stavovima, pa ostaje samo nada da virus u Belorusiji neće pogoditi učesnike parade, uključujući i najosetljivije, veterane Drugog svetskog rata.
Rusija, s njenim liderom Vladimirom Putinom na čelu, od starta je krenula drugim putem, uvodeći snažne mere zaštite i karantina među građanstvom. To se pokazalo ispravnim u njenom slučaju, jer se u Rusiji u poslednje vreme beleži petocifreni porast broja zaraženih virusom korona na dnevnom nivou, pa bi organizovanje Parade pobede na Crvenom trgu bilo skopčano sa velikim rizicima. Moskva je odlučila da se veličanstveni događaj povodom 75. godine pobede nad nacističkom Nemačkom i njenim pomagačima odgodi za nekoliko nedelja ili meseci, kad epidemiološka situacija to bude omogućila. Uprkos tome, vazdušna parada helikoptera i aviona, kao i Putinov govor u Aleksandrovskom sadu – podno zapadnih zidina Kremlja, gde se nalazi spomenik Neznanom junaku i večna vatra – bili su dovoljno ubedljivi i prikladni u okviru datih okolnosti.

[restrict]

PROBLEM „POLITIČKIH ZVONA“ Duhovni i moralni značaj 9. maja i Dana pobede za Ruse ostaju veliki i sveti, naglasio je šef ruske države. „To je naše sećanje i ponos, istorija naše zemlje i istorija svake porodice“, rekao je Putin i naglasio da je podvig ljudi koji su doneli pobedu – nemoguće potceniti i da će ga zahvalni svet pamtiti. Govoreći kasnije za rusku televiziju, Putin je rekao da ga je do suza dirnula slika sovjetskog umetnika Tarasa Gaponjenka „Robovlasnici“. Na ovom platnu, naslikanom 1942. godine, prikazan je nacistički vojnik koji vraća u futrolu pištolj kojim je ubio mladu ženu. „Na njenom telu leži malo dete, gotovo odojče. Prosto tera suze na oči“, rekao je Putin.
Ako je ruska i beloruska pozicija jasna i njihove proslave Dana pobede zavise, ili ne zavise, od situacije sa epidemijom virusa korona, dotle se treća članica ovog slovenskog bratstva – Ukrajina – već godinama nalazi u političkom vakuumu između snaga fašizma i antifašizma koje se bore za prevlast. Zanimljivo je da one prve, sledbenike Stepana Bandere, Romana Šuheviča i drugih Hitlerovih pristaša, neskriveno podržavaju zapadni krugovi. Reklo bi se, iz sasvim pragmatičnih dnevnopolitičkih razloga, jer su ove ekstremističke snage na „braniku odbrane“ Ukrajine od navodne ruske agresije. Drugim rečima, to su snage na koje Zapad može računati da će uvek biti protiv saradnje i zbližavanja Kijeva i Moskve. A to je, kako je pre desetak godina otvoreno govorila tadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton – dovoljan zalog da će „obnova SSSR-a“ u bilo kom obliku biti sprečena na svaki način.
Dok su na vlasti bile „čiste majdanske snage“, o Danu pobede se nije smelo ni govoriti, bar ne u onom smislu kako je to činjeno prethodnih decenija i na tradicijama koje baštine Moskva i Minsk. Veterani Drugog svetskog rata stavljeni su u svojevrsni karantin tokom nekoliko proteklih godina, a njihovo polaganje cveća na spomenike povodom Dana pobede pretvaralo se u gotovo ilegalne, i veoma rizične akcije. Dirljivo je bilo gledati kako starci sa ordenjem na grudima krijući se idu ulicama koje su nekada oslobađali od nacista, oslanjajući se na štapove da ne padnu – dok ih uvredama, a ponekad i kamenicama, zasipaju omladinci radikalnih uverenja koji verovatno i ne znaju šta se dešavalo tokom rata. I čiju stranu, u svojoj ideološkoj zaslepljenosti, zapravo, oni drže.
U takvoj situaciji novom predsedniku Vladimiru Zelenskom i njegovoj vladi, koja predstavlja hibrid radikalnih i umerenih političkih snaga, nije nimalo lako. Da bi mogao da makar skromno obeleži Dan pobede, morao je da čini razne kompromise sa nacionalistima. U tu svrhu osmislio je „četiri memorijalna zvona“ i obećao da će dva zvona biti postavljena u Donbasu i na Krimu, kao simboli „jedinstva i mira“. Problem sa „zvonima mira“ je to što ne mogu biti postavljena bez ozbiljnog vojnog sukoba, jer se podrazumeva da će to, suprotno većinskoj volji tamošnjih građana, učiniti ukrajinska vlast koja na ovim teritorijama godinama ne postoji. U takvim okolnostima teško se može govoriti o „jedinstvu i miru“. Eksperti, međutim, ukazuju da su ova „politička zvona“ zapravo manevar Zelenskog uoči predstojećih lokalnih izbora i u odsustvu ozbiljnijih pomaka u ekonomskoj sferi. Parafrazirajući Dositeja Obradovića, Zelenski bi mogao da kaže: „Zvona, braćo, zvona, a ne plate i radna mesta.“

DALEKO JE SIMFEROPOLJ Stvari, ipak, nisu tako jednostavne. „Bio sam juče u Luganskoj oblasti, u prvom selu odakle je 1942. započelo oslobođenje Ukrajine. Tamo će biti postavljeno prvo zvono – Zvono sećanja. Danas sam u Zakarpatju, nedaleko od mesta gde je završeno proterivanje zavojevača. Ovde će biti postavljeno Zvono pobede. Mi verujemo i učinićemo sve da obavezno dođe dan kada će biti postavljena još dva zvona: Zvono mira u Donjecku i Zvono jedinstva u Simferopolju“, izjavio je predsednik Zelenski i pojasnio da će, kada u njegovoj zemlji nastupi mir, „četiri zvona istovremeno izvestiti o tom znakovitom događaju u istoriji Ukrajine“. Sve bi, možda, imalo makar nekakvog smisla da nije činjenice da je Simferopolj već šest godina u sastavu Ruske Federacije, nakon što se više od 96 odsto učesnika Krimskog referenduma izjasnilo za ovu odluku. I da se njihovo raspoloženje, pokazuju sva istraživanja, u međuvremenu nije ni najmanje promenilo.
U svojim javnim nastupima Zelenski ne odustaje od ideje „vraćanja Krima“. „Naravno, imamo čvrstu poziciju o pitanju vraćanja Krima“, rekao je predsednik prošlog leta i naglasio da u tome ima i podršku „međunarodnih prijatelja“. Jasno je, doduše, da pravi prijatelji nisu oni koji vas huškaju na rat s najbližim susedom i rođenim bratom, već ako imaju s njim neke nerešene račune – sami to rasprave. Do sada se Zapad najuspešnije tukao s Rusijom preko leđa Ukrajinaca. Krah takve politike, opšte siromaštvo i građanski rat koji je odneo na hiljade života, upravo je i doveo Zelenskog na vlast. I on sve to veoma dobro zna, kao što nema nikakve iluzije da bi zaista moglo doći do „vraćanja Krima“. Posebno imajući u vidu da se ovo strateško poluostrvo već vratilo u sastav Rusije, čiji je deo bilo tokom dva veka, sve do 1954, kada ga je šef Komunističke partije SSSR-a Nikita Hruščov, inače Ukrajinac, bez referenduma i uz protivljenje mnogih građana, pripojio svojoj rodnoj republici.
Sve to Zelenski radi kako bi udovoljio zahtevima nacionalista koji ne pristaju ni na kakve kompromise i koji, uprkos nedovoljnoj podršci građana ali uz čvrstu podršku Zapada, i dalje igraju važnu ulogu u ukrajinskoj politici. Osim običnih građana koji su na svom džepu osetili blagodeti majdanske „demokratije“ i zbog toga poslali u duboku opoziciju Petra Porošenka i njegovu vladu, mnogo realističniji pristup imaju i pripadnici ukrajinske elite koji takođe razumeju koliko su dugoročno izgubili zbog kidanja poslovnih veza s Rusijom. Njihov zahtev je jasan: neophodan je kompromis s Moskvom, trajno okončanje sukoba u Donbasu i „sklanjanje u stranu“ pitanja Krima, jer potezanje ovog spora ne vodi nikuda. Niti Ukrajina ima snage da vojno vrati poluostrvo, niti njegovim žiteljima pada na pamet da se ponovo potčine Kijevu. Ove ideje, međutim, ne nailaze na razumevanje „međunarodnih prijatelja“, pa Zelenskom i njegovim saborcima za sada ne preostaje ništa drugo nego da nastave utabanim stazama Porošenka i majdanskih aktivista. Da je tako, govori i povratak u ukrajinsku politiku bivšeg predsednika Gruzije i gubernatora Odese Mihaila Sakašvilija, iza koga stoje uticajni zapadni krugovi.

IZ PORAZA U PORAZ Zato je, veruje Zelenski, idealna „politika zvona“, čija bi buka mogla da priguši nezadovoljstvo građana zbog odsustva napretka. Zelenski bi želeo da Ukrajini vrati Dan pobede i time umanji uticaj i opasnost od profašističkih grupa, ali je svestan da nema moć da ih nadjača. Zato pričom o zvonima i Donbasu i Krimu održava nametnuti balans između zahteva nacionalista i većine građana koji žele realne rezultate. A njih neće biti ako Dan pobede Zelenski dočekuje u procepu između fašista i antifašista. Nije lako biti predsednik u zemlji koja godinama leluja između rata i mira i gde 9. maja pobednici strahuju da će ih poraženi kamenovati. Sve dok Dan pobede ponovo ne postane najsvetiji državni praznik, Ukrajina će kliziti iz poraza u poraz. Tu ni međunarodni prijatelji ne pomažu.

[/restrict]