Почетна / Србија / Како је сломљена НАТО стрела

Како је сломљена НАТО стрела

Битка на Кошарама, која је постала део историје ратовања, научила нас је како се у веома неповољним борбеним, рељефним и климатским условима одлучно брани држава, шта значи борбени морал и како се у готово безизлазној ситуацији манифестују одлучност, храброст, умеће, упорност, солидарност, другарство и, надасве, јунаштво

Поводом 21 године од почетка Битке на Кошарама, председник Србије Александар Вучић недавно је за умешно командовање одликовао потпуковника у пензији Драгутина Димчевског, тадашњег заменика команданта 53. граничног батаљона Приштинског корпуса.

ЗАСЛУЖЕНО ПРИЗНАЊЕ Тим поводом замолили смо генерал-пуковника у пензији Владимира Лазаревића, легендарног команданта Приштинског корпуса, да нам каже своје утиске: „Да ме је неко питао кога бих од 80.000 бораца Приштинског корпуса ставио на прво место за признање, посебно имајући на уму прву линију одбране према Албанији и Македонији, то би сигурно био Драгутин Димчевски, заменик команданта 53. граничног батаљона. Мада је школован за артиљерца, био је рођени граничар. И пре агресије, када бих издао наређење за какав задатак Димчету, како га од милоште зовем, био сам сигуран да ће га до краја извршити.
„Мада је орден заслужено додељен Димчевском, то високо признање председника државе доживљавам и као признање свим граничарима и целом Приштинском корпусу. Граничари су синоним епопеје Другог косовског боја, како сам назвао ту битку, за испољен хероизам у одбрани земље, за све велике подвиге војника и старешина. Непријатељ је имао превласт у ваздушном простору, а борбе су се водиле прса у прса.
Изабрали су 9. април, уз пуни цинизам, јер је СРЈ у част великог православног празника Ускрса 6. априла прогласила вишедневно примирје. Користећи ту ситуацију, а и ортографске и топографске предности тога дела државне границе (терен с њихове стране надвишава нашу територију), могућности да дејствују по нашим снагама, рачунајући вероватно и на изненађење, кренули су 9. априла уз такву ватрену подршку да је све горело у том првом појасу одбране, посебно на првим положајима наше одбране. Горели су и небо и земља. На Јуничким планинама и делу Проклетија снег је био изнад метра висине“, рекао је за „Печат“ генерал Лазаревић.

ПЛАНИРАНО У ПЕНТАГОНУ Битка на Кошарама је доказ копнене агресије на СРЈ, реализоване кроз ваздушно-копнену битку од 9. априла до 14. јуна 1999. године. Одвијала се у условима даноноћне авио-подршке снага НАТО-а, уз артиљеријску и подршку пешадијских снага регуларних формација ОС Републике Албаније. Све време, учествовањем у командовању и решавању критичних ситуација по нападача, пресудан утицај имале су снаге НАТО-а.
Непосредно с друге стране граничне линије било је око 6.000 људи, 36 тенкова, 20 оклопних транспортера, 18 вишецевних бацача ракета, 20 хеликоптера типа „апач“ и других средстава под јединственом командом.
Битка на Кошарама није био изолован случај копнене агресије на самом почетку рата. То је, у ствари, широко припремљен план сачињен у Пентагону. Творци су амерички војни стручњаци. За то постоје докази, чак и у Хашком трибуналу. План је имао назив „Стрела“. Копнену инвазију покушало је да оствари више десетина хиљада терориста, припадника оружаних снага Албаније и снага НАТО-а лоцираних у Македонији и Албанији и имала је две етапе. У оквиру прве, НАТО је планирао да у најкраћем року, за 7 до 10 дана, поломи кичму одбране на том правцу напада: северна Албанија – карауле Морина – 7. јули – Кошаре – Јуник – Ђаковица – Клина – ка северном и централном Косову, уз прихват и садејство јаких терористичких снага у ширем рејону Јабланице. Због тога су данима вршили бесомучну ракетну, ваздухопловну, артиљеријску и свеколику подршку, вршећи тзв. изолацију бојишта, од границе до дубине од 20 до 30 километара, спречавајући било какво довођење наших снага, снабдевање или јаче груписање и јачи отпор.

Зона борбених дејстава: Мапа из личне архиве Драгутина Димчевског

ЖЕСТОКЕ БОРБЕ „На Велики петак (9. априла), негде око четири сата изјутра, шиптарско-терористичке снаге су из Албаније напале нама суседну караулу Морина. Испоставило се да је то била тактичка варка. Само пола сата или сат касније уследио је главни напад по целом рејону карауле Кошаре. Минобацачки пројектили избушили су кров карауле, гађали су нас и бестрзајним топом. По падању граната и коректури препознали смо да су њихове снаге ласерски одређивале даљине и да су помно пратили ситуацију и дејствовали по нама. Одолевали смо на све то. Читав дан и целу ноћ они нападају, а граничари се не померају. Крећу они у напад. Ми их дочекујемо ватром. Неколико пута су кретали, али нису успели да пробију нашу одбрану. Када се предао један Албанац из Вучитрна, сазнајемо да их је с оне стране више од хиљаде, а нас само 130“, казује заставник прве класе Саша Радојевић, у оно време заменик командира карауле у чину водника.
Драгутин Димчевски се у време почетка напада налазио у Ђаковици. Одмах је са тројицом војника кренуо пут Кошара.
„Кад сам стигао, преузео сам команду. Цео дан смо пружали отпор на нападе који су се реализовали у таласима. Артиљеријом су гађали по Раса е Кошарес. Поклопили су нас великим бројем мина. Потом је кренула пешадија… Снег, хладно, зима се увлачи у кости… И дан-данас осећам ту хладноћу.
„Цео дан борба се водила на линији коју је храбро држао водник Саша Радојевић. Увече, као артиљерац, добијем хаубице. Наша артиљерија није претходно дејствовала због беспилотних летелица које су стално кружиле и изнад наших глава. Увече 9. априла артиљерију сам наводио на Раса е Кошарес. Разбили смо их, али није било снага да поново запоседнемо те положаје.
„Те ноћи било је тихо. Нико није дошао у помоћ. Десетог априла зубато сунце. Рекао сам да та тишина не слути на добро. Осећао сам да ће дебело ударити по нама. Нико нам није дошао у помоћ, осим 35 војних полицајаца. А они изненада добише наређење да иду на други правац. Нисам могао да их спречим.
„Почиње страховит напад. Борба на отпорној тачки Ц 4. Напад је фронтални. Атакују јаким снагама уз подршку минобацача, бестрзајаца. Прави пакао. Из рејона граничног стуба Ц 4 наши се повлаче према селу Кошаре. Негде око 18 часова свуда наоколо почеле су да падају мине. Када је постало јасно да ће нас окружити и уништити, наређујем повлачење према селу Кошаре и Опљазу“, сећа се Драгутин Димчевски.

ЧВРСТА ОДБРАНА Убрзо се радио-везом оглашава командант батаљона Душко Шљиванчанин: „Димче, рањен сам, твој возач је погинуо. Преузми команду.“
У наредна два дана, која су била кључна за одбрану границе, захваљујући Димчевском, поравната је и стабилизована линија одбране са фортификацијским објектима.
„Чврста нам је била одбрана. Ситуација, када су рањени командант 53. граничног батаљона мајор Шљиванчанин и командир карауле Дејан Агочевић, била је веома тешка, јер је напао многоструко бројнији непријатељ са положаја који су наткривљавали Кошаре. Водник Саша Радојевић, с борбеним искуством које је стекао напречац, један је од јунака одбране. Посебно наглашавам да су у нашим редовима били војници мартовске генерације који су се, после годину дана проведених у редовима Војске Југославије, већ прекалили у борбама с терористима.
„Нисмо имали замену у одбрани граничне линије, а трпимо напад за нападом. Уочавамо да колоне непријатеља сваки час долазе да замене снаге на првој линији, а са линије одлазе они који су до тада упорно нападали наше положаје“, каже Димчевски.
У рејону карауле Кошаре снег још увек није копнио. У редовима бранилаца није било панике. Сазнање да су они ти од којих зависи одбрана Косова и Метохије, дакле Србије, било је пресудно за одлучну одбрану.
„Када је водник Рачић, који је сишао у село Батуше, чуо да је караула нападнута, самоиницијативно је узео неки трактор и са једним војником и једним резервистом дошао на линију одбране и почео да дејствује минобацачима. Био је веома вешт у томе, па је прецизно погађао положаје непријатеља. Једне разбије, појаве се други. С обзиром на конфигурацију терена, нисмо имали преглед шта се догађа иза граничне линије, по дубини непријатељевог поретка. Брзо смо схватили да су терористи били веома добро обучени. Нисмо их потцењивали. Још увек не могу да схватим: падају од наше убитачне ватре, али се придижу и настављају даље. Као да је реч о дрогираним људима или некој врсти фанатика“, напомиње Димчевски.

фото: лична архива

ТРИ ПУТА ВАНРЕДНО УНАПРЕЂЕН

Један од храбрих старешина који су одиграли кључну улогу у стварању еластичног, а непролазног бедема, био је Драгутин Димчевски. Цео радни век посветио је часном занимању, почевши као водник после завршене Артиљеријско-подофицирске школе 1970. године у Задру. Три пута је ванредно унапређиван у виши чин, што је реткост. Рођен је у селу Равно Куманово код Куманова. Све време службовања био је у трупи, почевши од Лесковца, а највише времена провео је на Косову и Метохији.
Драгутин је искуством које је стекао на ратишту у Хрватској одиграо значајну улогу у успешној припреми и одбрани карауле Кошаре. Његово акумулирано знање, практични савети и умешно командовање спасили су многе животе и учинили да и у најтежој ситуацији одбрана не попусти.
Војник Владан Чкребо из Врњачке Бање каже да је Димчевски умешно командовао и координисао борбене и неборбене активности граничара, да је у душу познавао све војнике и старешине и да је имао изузетан однос према њима, те да је у малом прсту имао топографске карактеристике терена. Све је то ујединио у одбрану.
„Захваљујући Драгутину Димчевском, већина нас је остала жива“, истиче Чкребо.

ЗАУСТАВИО ДОБРОВОЉЦЕ Догодило се да је тих дана, трпећи велике губитке, кренула да се повлачи с десног крила одбране јединица неких добровољаца. У томе су набасали на мајора Димчевског.
„Били су дезоријентисани и бесни. Појавили су се преда мном начичкани реденицима и изгледало је да ће ме изрешетати. Није било времена за размишљање, одлучно сам стао пред њих и успео да их зауставим. Говорили су ми да војска више не може да издржи. Само ми је кроз главу пролетела мисао да не сме да дође до панике, и да останем смирен.
„Рат је то, није било времена за консултовање претпостављених. Једноставно, у тренутку треба да донесеш најбољу одлуку. Често смо одлуке доносили самостално. У одређеном периоду нисмо ни имали везе са претпостављеном командом“, каже Димчевски и наставља: „До 13. априла смо некако преживљавали. Од тог дана кренуло је снабдевање, ишло је све боље и боље. Значајан проблем било је и одржавање хигијене. Питају ме војници како да то реше. Шта сам могао у том часу, осим да им кажем да без обзира колико је хладно морају да се ослоне на поток. Сви смо се тако прали. После смо обезбедили купање у Батуши. Било је то велико олакшање. Нисмо спавали 9, 10, 11, 12. и 13. априла.
„У рововима смо се бријали. Строго смо забранили ложење ватре. Беспилотне летелице стално су нам зујале изнад глава. Камера непријатељу омогућава да има јасну слику бојишта у реалном времену. Уколико би нас уочили, одмах би нас поклопили. Десило се једном да су војници из 125. бригаде заложили ватру. Уочени су и убрзо затим бомбардовали су их. Имали су губитке.“

СУЛУДА ИДЕЈА На терену изнад 1.300 метара надморске висине, мада то није уобичајено, ангажован је и део оклопно-механизованих јединица.
О томе генерал Лазаревић каже: „Сећам се да ми је генерал Небојша Павковић рекао: ’Лазаревићу, то је сулуда идеја.’ А ситуација је напросто захтевала тенкове. Наиме, на албанској страни су била таква утврђења, такви бункери из времена Енвера Хоџе, да авијација није могла да их уништи. Једино су тенкови то могли да учине. И заиста, уз велику решеност неколико тенковских посада, оне су изашле близу врха, на границу, и разбиле та утврђења. Тенкови су гађали са раздаљина од неколико стотина до 1.000 и 2.000 метара. То су чинили тенкисти прегорели у 1998. години. Нису се бојали ничега. Били су врхунски оспособљени. Можете да замислите, када су се појавили тенкови, како је то деловало на наше војнике и старешине.
„Из бункера су искакали разни пси рата, међу којима је било и црнаца. Тенковске посаде су урадиле свој посао и вратиле се назад без губитака и оштећења.“

ИЗ РУКЕ У РУКУ Ни „апачи“, ни најсавременији авиони, ни употреба ракетних система земља-земља, ништа није помогло агресору јер су на другој страни као непремостиви бедем били патриотизам и јунаштво наших јединица, ангажованих у одбрани у првој етапи непријатељске операције „Стрела“.

фото: лична архива

Први удар зауставили су припадници 53. граничног батаљона, а онда, по дубини, биле су ангажоване снаге 125. моторизоване бригаде, пре свега 2. батаљон, затим снаге 549. бригаде, чија то није била зона одговорности, наставља генерал Лазаревић. Наиме, 2. батаљону с мајором Влахом Вуковићем на челу наредио сам да с другог положаја крене и затвара одређене правце. Признање одајем јединицама војне полиције и извиђачко-диверзантским јединицама Приштинског корпуса, затим јединицама потчињеним Приштинском корпусу: 72. специјалној и 63. падобранској бригади, па корпусној артиљеријској групи, инжињеријским саставима. Све те јединице и састави учествовали су у одбрани на правцу Кошара.
На десетине је херојских прича. У току дана више пута један положај прелази из руке у руку. Као да смо ратовали у Другом светском рату. Десетар Шарац одбија напад око 300 црнокошуљаша. Сви су остали на ледини. То је 30 на једнога. То су типични борбени извештаји. То су документи из рата. То је крупна грађа. И водник Миловановић, који је тешко рањен, забранио да му наши прилазе, јер се од јаке непријатељске ватре до њега није могло…
Није реализован постављен циљ агресора. Заузети су објекти који су по природи ствари били тешко одбрањиви. Шиптарско-терористичке снаге претрпеле су значајне губитке. Упорном одбраном уз примену активних дејстава, уз надљудске напоре, херојском борбом појединаца, група и јединица наше снаге су реализовале постављени циљ одбране. Била је то борба за сваки педаљ наше земље која је трајала 67 дугих и тешких дана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *