Kako je slomljena NATO strela

Bitka na Košarama, koja je postala deo istorije ratovanja, naučila nas je kako se u veoma nepovoljnim borbenim, reljefnim i klimatskim uslovima odlučno brani država, šta znači borbeni moral i kako se u gotovo bezizlaznoj situaciji manifestuju odlučnost, hrabrost, umeće, upornost, solidarnost, drugarstvo i, nadasve, junaštvo

Povodom 21 godine od početka Bitke na Košarama, predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je za umešno komandovanje odlikovao potpukovnika u penziji Dragutina Dimčevskog, tadašnjeg zamenika komandanta 53. graničnog bataljona Prištinskog korpusa.

ZASLUŽENO PRIZNANJE Tim povodom zamolili smo general-pukovnika u penziji Vladimira Lazarevića, legendarnog komandanta Prištinskog korpusa, da nam kaže svoje utiske: „Da me je neko pitao koga bih od 80.000 boraca Prištinskog korpusa stavio na prvo mesto za priznanje, posebno imajući na umu prvu liniju odbrane prema Albaniji i Makedoniji, to bi sigurno bio Dragutin Dimčevski, zamenik komandanta 53. graničnog bataljona. Mada je školovan za artiljerca, bio je rođeni graničar. I pre agresije, kada bih izdao naređenje za kakav zadatak Dimčetu, kako ga od milošte zovem, bio sam siguran da će ga do kraja izvršiti.
„Mada je orden zasluženo dodeljen Dimčevskom, to visoko priznanje predsednika države doživljavam i kao priznanje svim graničarima i celom Prištinskom korpusu. Graničari su sinonim epopeje Drugog kosovskog boja, kako sam nazvao tu bitku, za ispoljen heroizam u odbrani zemlje, za sve velike podvige vojnika i starešina. Neprijatelj je imao prevlast u vazdušnom prostoru, a borbe su se vodile prsa u prsa.
Izabrali su 9. april, uz puni cinizam, jer je SRJ u čast velikog pravoslavnog praznika Uskrsa 6. aprila proglasila višednevno primirje. Koristeći tu situaciju, a i ortografske i topografske prednosti toga dela državne granice (teren s njihove strane nadvišava našu teritoriju), mogućnosti da dejstvuju po našim snagama, računajući verovatno i na iznenađenje, krenuli su 9. aprila uz takvu vatrenu podršku da je sve gorelo u tom prvom pojasu odbrane, posebno na prvim položajima naše odbrane. Goreli su i nebo i zemlja. Na Juničkim planinama i delu Prokletija sneg je bio iznad metra visine“, rekao je za „Pečat“ general Lazarević.

PLANIRANO U PENTAGONU Bitka na Košarama je dokaz kopnene agresije na SRJ, realizovane kroz vazdušno-kopnenu bitku od 9. aprila do 14. juna 1999. godine. Odvijala se u uslovima danonoćne avio-podrške snaga NATO-a, uz artiljerijsku i podršku pešadijskih snaga regularnih formacija OS Republike Albanije. Sve vreme, učestvovanjem u komandovanju i rešavanju kritičnih situacija po napadača, presudan uticaj imale su snage NATO-a.
Neposredno s druge strane granične linije bilo je oko 6.000 ljudi, 36 tenkova, 20 oklopnih transportera, 18 višecevnih bacača raketa, 20 helikoptera tipa „apač“ i drugih sredstava pod jedinstvenom komandom.
Bitka na Košarama nije bio izolovan slučaj kopnene agresije na samom početku rata. To je, u stvari, široko pripremljen plan sačinjen u Pentagonu. Tvorci su američki vojni stručnjaci. Za to postoje dokazi, čak i u Haškom tribunalu. Plan je imao naziv „Strela“. Kopnenu invaziju pokušalo je da ostvari više desetina hiljada terorista, pripadnika oružanih snaga Albanije i snaga NATO-a lociranih u Makedoniji i Albaniji i imala je dve etape. U okviru prve, NATO je planirao da u najkraćem roku, za 7 do 10 dana, polomi kičmu odbrane na tom pravcu napada: severna Albanija – karaule Morina – 7. juli – Košare – Junik – Đakovica – Klina – ka severnom i centralnom Kosovu, uz prihvat i sadejstvo jakih terorističkih snaga u širem rejonu Jablanice. Zbog toga su danima vršili besomučnu raketnu, vazduhoplovnu, artiljerijsku i svekoliku podršku, vršeći tzv. izolaciju bojišta, od granice do dubine od 20 do 30 kilometara, sprečavajući bilo kakvo dovođenje naših snaga, snabdevanje ili jače grupisanje i jači otpor.

ŽESTOKE BORBE „Na Veliki petak (9. aprila), negde oko četiri sata izjutra, šiptarsko-terorističke snage su iz Albanije napale nama susednu karaulu Morina. Ispostavilo se da je to bila taktička varka. Samo pola sata ili sat kasnije usledio je glavni napad po celom rejonu karaule Košare. Minobacački projektili izbušili su krov karaule, gađali su nas i bestrzajnim topom. Po padanju granata i korekturi prepoznali smo da su njihove snage laserski određivale daljine i da su pomno pratili situaciju i dejstvovali po nama. Odolevali smo na sve to. Čitav dan i celu noć oni napadaju, a graničari se ne pomeraju. Kreću oni u napad. Mi ih dočekujemo vatrom. Nekoliko puta su kretali, ali nisu uspeli da probiju našu odbranu. Kada se predao jedan Albanac iz Vučitrna, saznajemo da ih je s one strane više od hiljade, a nas samo 130“, kazuje zastavnik prve klase Saša Radojević, u ono vreme zamenik komandira karaule u činu vodnika.
Dragutin Dimčevski se u vreme početka napada nalazio u Đakovici. Odmah je sa trojicom vojnika krenuo put Košara.
„Kad sam stigao, preuzeo sam komandu. Ceo dan smo pružali otpor na napade koji su se realizovali u talasima. Artiljerijom su gađali po Rasa e Košares. Poklopili su nas velikim brojem mina. Potom je krenula pešadija… Sneg, hladno, zima se uvlači u kosti… I dan-danas osećam tu hladnoću.
„Ceo dan borba se vodila na liniji koju je hrabro držao vodnik Saša Radojević. Uveče, kao artiljerac, dobijem haubice. Naša artiljerija nije prethodno dejstvovala zbog bespilotnih letelica koje su stalno kružile i iznad naših glava. Uveče 9. aprila artiljeriju sam navodio na Rasa e Košares. Razbili smo ih, ali nije bilo snaga da ponovo zaposednemo te položaje.
„Te noći bilo je tiho. Niko nije došao u pomoć. Desetog aprila zubato sunce. Rekao sam da ta tišina ne sluti na dobro. Osećao sam da će debelo udariti po nama. Niko nam nije došao u pomoć, osim 35 vojnih policajaca. A oni iznenada dobiše naređenje da idu na drugi pravac. Nisam mogao da ih sprečim.
„Počinje strahovit napad. Borba na otpornoj tački C 4. Napad je frontalni. Atakuju jakim snagama uz podršku minobacača, bestrzajaca. Pravi pakao. Iz rejona graničnog stuba C 4 naši se povlače prema selu Košare. Negde oko 18 časova svuda naokolo počele su da padaju mine. Kada je postalo jasno da će nas okružiti i uništiti, naređujem povlačenje prema selu Košare i Opljazu“, seća se Dragutin Dimčevski.

ČVRSTA ODBRANA Ubrzo se radio-vezom oglašava komandant bataljona Duško Šljivančanin: „Dimče, ranjen sam, tvoj vozač je poginuo. Preuzmi komandu.“
U naredna dva dana, koja su bila ključna za odbranu granice, zahvaljujući Dimčevskom, poravnata je i stabilizovana linija odbrane sa fortifikacijskim objektima.
„Čvrsta nam je bila odbrana. Situacija, kada su ranjeni komandant 53. graničnog bataljona major Šljivančanin i komandir karaule Dejan Agočević, bila je veoma teška, jer je napao mnogostruko brojniji neprijatelj sa položaja koji su natkrivljavali Košare. Vodnik Saša Radojević, s borbenim iskustvom koje je stekao naprečac, jedan je od junaka odbrane. Posebno naglašavam da su u našim redovima bili vojnici martovske generacije koji su se, posle godinu dana provedenih u redovima Vojske Jugoslavije, već prekalili u borbama s teroristima.
„Nismo imali zamenu u odbrani granične linije, a trpimo napad za napadom. Uočavamo da kolone neprijatelja svaki čas dolaze da zamene snage na prvoj liniji, a sa linije odlaze oni koji su do tada uporno napadali naše položaje“, kaže Dimčevski.
U rejonu karaule Košare sneg još uvek nije kopnio. U redovima branilaca nije bilo panike. Saznanje da su oni ti od kojih zavisi odbrana Kosova i Metohije, dakle Srbije, bilo je presudno za odlučnu odbranu.
„Kada je vodnik Račić, koji je sišao u selo Batuše, čuo da je karaula napadnuta, samoinicijativno je uzeo neki traktor i sa jednim vojnikom i jednim rezervistom došao na liniju odbrane i počeo da dejstvuje minobacačima. Bio je veoma vešt u tome, pa je precizno pogađao položaje neprijatelja. Jedne razbije, pojave se drugi. S obzirom na konfiguraciju terena, nismo imali pregled šta se događa iza granične linije, po dubini neprijateljevog poretka. Brzo smo shvatili da su teroristi bili veoma dobro obučeni. Nismo ih potcenjivali. Još uvek ne mogu da shvatim: padaju od naše ubitačne vatre, ali se pridižu i nastavljaju dalje. Kao da je reč o drogiranim ljudima ili nekoj vrsti fanatika“, napominje Dimčevski.

TRI PUTA VANREDNO UNAPREĐEN Jedan od hrabrih starešina koji su odigrali ključnu ulogu u stvaranju elastičnog, a neprolaznog bedema, bio je Dragutin Dimčevski. Ceo radni vek posvetio je časnom zanimanju, počevši kao vodnik posle završene Artiljerijsko-podoficirske škole 1970. godine u Zadru. Tri puta je vanredno unapređivan u viši čin, što je retkost. Rođen je u selu Ravno Kumanovo kod Kumanova. Sve vreme službovanja bio je u trupi, počevši od Leskovca, a najviše vremena proveo je na Kosovu i Metohiji. Dragutin je iskustvom koje je stekao na ratištu u Hrvatskoj odigrao značajnu ulogu u uspešnoj pripremi i odbrani karaule Košare. Njegovo akumulirano znanje, praktični saveti i umešno komandovanje spasili su mnoge živote i učinili da i u najtežoj situaciji odbrana ne popusti. Vojnik Vladan Čkrebo iz Vrnjačke Banje kaže da je Dimčevski umešno komandovao i koordinisao borbene i neborbene aktivnosti graničara, da je u dušu poznavao sve vojnike i starešine i da je imao izuzetan odnos prema njima, te da je u malom prstu imao topografske karakteristike terena. Sve je to ujedinio u odbranu. „Zahvaljujući Dragutinu Dimčevskom, većina nas je ostala živa“, ističe Čkrebo.

ZAUSTAVIO DOBROVOLJCE Dogodilo se da je tih dana, trpeći velike gubitke, krenula da se povlači s desnog krila odbrane jedinica nekih dobrovoljaca. U tome su nabasali na majora Dimčevskog.
„Bili su dezorijentisani i besni. Pojavili su se preda mnom načičkani redenicima i izgledalo je da će me izrešetati. Nije bilo vremena za razmišljanje, odlučno sam stao pred njih i uspeo da ih zaustavim. Govorili su mi da vojska više ne može da izdrži. Samo mi je kroz glavu proletela misao da ne sme da dođe do panike, i da ostanem smiren.
„Rat je to, nije bilo vremena za konsultovanje pretpostavljenih. Jednostavno, u trenutku treba da doneseš najbolju odluku. Često smo odluke donosili samostalno. U određenom periodu nismo ni imali veze sa pretpostavljenom komandom“, kaže Dimčevski i nastavlja: „Do 13. aprila smo nekako preživljavali. Od tog dana krenulo je snabdevanje, išlo je sve bolje i bolje. Značajan problem bilo je i održavanje higijene. Pitaju me vojnici kako da to reše. Šta sam mogao u tom času, osim da im kažem da bez obzira koliko je hladno moraju da se oslone na potok. Svi smo se tako prali. Posle smo obezbedili kupanje u Batuši. Bilo je to veliko olakšanje. Nismo spavali 9, 10, 11, 12. i 13. aprila.
„U rovovima smo se brijali. Strogo smo zabranili loženje vatre. Bespilotne letelice stalno su nam zujale iznad glava. Kamera neprijatelju omogućava da ima jasnu sliku bojišta u realnom vremenu. Ukoliko bi nas uočili, odmah bi nas poklopili. Desilo se jednom da su vojnici iz 125. brigade založili vatru. Uočeni su i ubrzo zatim bombardovali su ih. Imali su gubitke.“

SULUDA IDEJA Na terenu iznad 1.300 metara nadmorske visine, mada to nije uobičajeno, angažovan je i deo oklopno-mehanizovanih jedinica.
O tome general Lazarević kaže: „Sećam se da mi je general Nebojša Pavković rekao: ’Lazareviću, to je suluda ideja.’ A situacija je naprosto zahtevala tenkove. Naime, na albanskoj strani su bila takva utvrđenja, takvi bunkeri iz vremena Envera Hodže, da avijacija nije mogla da ih uništi. Jedino su tenkovi to mogli da učine. I zaista, uz veliku rešenost nekoliko tenkovskih posada, one su izašle blizu vrha, na granicu, i razbile ta utvrđenja. Tenkovi su gađali sa razdaljina od nekoliko stotina do 1.000 i 2.000 metara. To su činili tenkisti pregoreli u 1998. godini. Nisu se bojali ničega. Bili su vrhunski osposobljeni. Možete da zamislite, kada su se pojavili tenkovi, kako je to delovalo na naše vojnike i starešine.
„Iz bunkera su iskakali razni psi rata, među kojima je bilo i crnaca. Tenkovske posade su uradile svoj posao i vratile se nazad bez gubitaka i oštećenja.“

IZ RUKE U RUKU Ni „apači“, ni najsavremeniji avioni, ni upotreba raketnih sistema zemlja-zemlja, ništa nije pomoglo agresoru jer su na drugoj strani kao nepremostivi bedem bili patriotizam i junaštvo naših jedinica, angažovanih u odbrani u prvoj etapi neprijateljske operacije „Strela“.

Prvi udar zaustavili su pripadnici 53. graničnog bataljona, a onda, po dubini, bile su angažovane snage 125. motorizovane brigade, pre svega 2. bataljon, zatim snage 549. brigade, čija to nije bila zona odgovornosti, nastavlja general Lazarević. Naime, 2. bataljonu s majorom Vlahom Vukovićem na čelu naredio sam da s drugog položaja krene i zatvara određene pravce. Priznanje odajem jedinicama vojne policije i izviđačko-diverzantskim jedinicama Prištinskog korpusa, zatim jedinicama potčinjenim Prištinskom korpusu: 72. specijalnoj i 63. padobranskoj brigadi, pa korpusnoj artiljerijskoj grupi, inžinjerijskim sastavima. Sve te jedinice i sastavi učestvovali su u odbrani na pravcu Košara.
Na desetine je herojskih priča. U toku dana više puta jedan položaj prelazi iz ruke u ruku. Kao da smo ratovali u Drugom svetskom ratu. Desetar Šarac odbija napad oko 300 crnokošuljaša. Svi su ostali na ledini. To je 30 na jednoga. To su tipični borbeni izveštaji. To su dokumenti iz rata. To je krupna građa. I vodnik Milovanović, koji je teško ranjen, zabranio da mu naši prilaze, jer se od jake neprijateljske vatre do njega nije moglo…
Nije realizovan postavljen cilj agresora. Zauzeti su objekti koji su po prirodi stvari bili teško odbranjivi. Šiptarsko-terorističke snage pretrpele su značajne gubitke. Upornom odbranom uz primenu aktivnih dejstava, uz nadljudske napore, herojskom borbom pojedinaca, grupa i jedinica naše snage su realizovale postavljeni cilj odbrane. Bila je to borba za svaki pedalj naše zemlje koja je trajala 67 dugih i teških dana.