Нека се спреми Захар

Која је веза између промене устава и формирања нове политичке партије „За правду“, за чијег је председника изабран један од најпопуларнијих руских књижевника средње генерације?

У прошлом броја „Печата“ текст „Муњевити удар“ закључили смо претпоставком да би Путин и војнобезбедносни табор, користећи се ефектом шока после изведеног уставног блицкрига, на будућим превременим или редовним изборима за Државну думу могли да изађу „с новим лицима, а можда и партијама, и тако мање-више безболно сломе отпор либералних интересних кланова унутар естаблишмента“. Да је такав развој догађаја реалан, показао је већ првог дана фебруара конститутивни конгрес нове политичке партије „За правду“ (За праведност), за чијег је председника изабран један од најпопуларнијих руских књижевника средње генерације Захар Прилепин.
Несвакидашња биографија овог светски познатог писца открива филолога с додатним професионалним полицијским образовањем и богатим добровољачким искуством у специјалним јединицама током оружаних сукоба у Чеченији и Донбасу, те довољно говори о томе ко може да стоји иза наглог политичког успона Захара Прилепина. Ствари око настанка нове партије постају још јасније када се види да је један од двојице Прилепинових заменика политиколог Александар Казаков. Он је средином двехиљадитих био саветник Димитрија Рогозина у партији „Родина“, да би 2014. године постао главни политички саветник председника Доњецке Народне Републике Александра Захарченка, па га стога у Кијеву сматрају главним идеологом Новорусије. И други Прилепинов заменик у партији „За правду“ Александар Бабаков започео је политичку каријеру у „Родини“, али је касније прешао у „Јединствену Русију“ и данас је члан Савета Федерације. Од 2013. године, када му је тадашњи председник Србије Томислав Николић уручио Сретењски орден, Бабаков је постао незаобилазна личност у руско-српским односима.
Промена устава је на симболички начин већ повезана с партијом „За правду“, пошто је њен лидер раније од стране председника Русије Владимира Путина именован за члана радне групе за уставне промене. Захара Прилепина за чланство у овом телу није могао да препоручи ни посланички, нити сенаторски положај, а ни правничко образовање. Новој суверенистичкој епохи у развитку руског правног и политичког система, а која започиње променом тзв. Јељциновог устава, потребна је нова генерација политичких лидера, и то је разлог што се у Путиновој радној групи за промену устава нашао Захар Прилепин.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Avatar
    Душан Буковић

    ДОСТОЈЕВСКИ КАО ПРОРОК САВРЕМЕНИХ ДОГАЂАЈА

    Достојевски је пророчки сагледао савремене догађаје у Европи у којој је српски народ изгубио своје јединство и своју културну и политичку улогу крајем двадесетог столећа. Он је рекао да ће се нови људи одрећи слободе и да ће рећи Великом Инквизитору: „Држите нас поробљене, али храните нас“.

    Полазећи од чињенице, да се робови не сматрају као правне личности у инквизиторским, митоманским, робовласничким, идолатриским и окултним структурама у свету, јер су их њихови господари-робовласници, прошли и данашњи сводили на ниво теглећих животиња. Не заборавимо да је србофобични, вестернизовани, великохрватски диктатор-робовласник Јосип Броз Тито, продао капиталистичком западу више милиона несрећних радника-гастарбајтера као марксистички „вишак вредности“.

    Све ово што се збива у данашњем светском федералистичком новом поретку и што се збивало у трагичном двадесетом столећу под окриљем тоталитарних режима, сулудих крсташа, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“ и тзв. „великих кадрова“ који су седели, који и данас седе у тзв. „Светској Федералној Влади“, тзв. „Невладиним организацијама“ и езотериским , идолатриским и окултним митоманским структурама у свету, међу којима се посебно истичу извесни европски и амерички империјалисти-тријалисти (Види: http://www.globalsecurityjusticegovernance.org/publications-resources/report/; United World Federalists; World Federalist Movement…), само је свођење биланса погрешног постављања пројекта о којем је 1877. године Достојевски писао:

    „Европу очекују огромни преврати, такви да ум људски одбија да верује у њих сматрајући њихово остварење као нешто фантастично. Над целом Европом већ несумњиво кружи нешто кобно, страшно и што је главно, блиско…“

    Три године касније, Достојевски је писао:

    „Европа се налази уочи пада, пада свеопштег и ужасног… Настаће нешто што се неда ни замислити… Крајње разрачунавање, плаћање рачуна, може се догодити и много пре него што би и најача машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам стародневни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити као почетак свему. А како би могао бити природан, када се неприродност налази у основама и сакупљала се вековима…? Та неприродносрт и та ‘нерешива’ политичка питања морају на сваки начин довести великом, крајње расправљачком рату у који ће сви бити умешани… Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом и само чека прву варницу…“

    Узгред, не улазећи ни у какве друге коментара цитирали бисмо Питера Jyстинова ( Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег тријалисту-естаблиштарца, председника тзв. „Светске Федералне Владе“ чије се седиште налази у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама ( “He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), који је објавио веома интересантну и инструктивну књигу под насловом „Dear me“, где дословно стоји:

    „Ја верујем са су Јевреји допринели прилог човечанству који прелази све размере њиховом броју: ја верујем да су они ванредан народ. Нису они само снабдели свет са две вође светског значаја као што су Исус Христос и Карл Маркс, већ су себи дозволили и тај луксуз да не следе ни једног ни другог, јер чекају трећег ( “They have brought fort both Jesus Christ and Karl Marx, and have, in most cases, indulged in final luxury of following neither, whilе waiting for a third” )…

    Јесте, ја сам одговорио да Руси налазе да је ваљда немогуће опростити Јеврејима за револуцију. Лењин и Стаљин били су ретки међу малим бројем бољшевика који нису били интелектуалци Јевреји; Камењев, Зиновјев, Троцки, Јоффе, Литвинов, Радек, листа је бескрајна и ја сумњам да би Руси икад били способни да поставе такве идеје у праксу а да не би били потпомогнути са сталним јеврејским превирањем у свету мисли…“ (Види: Peter Ustinov. Dear me, London – Boston, 1977, стр. 257-258; Peter Ustinov, My Russia, London, England, 1983, стр. 164-165).

    Jyстинов се изјашњавао и као руски Jевреј. Био је руског, пољско-јеврејског, немачког и етиопског порекла — ‘“… was of Russian, Polish Jewish, German and Ethiopian noble descent…“ (Види: Sir Peter Ustinov, Wikipedia, the free encyclopedia…). Он се јавно изјасно деведесетих година ХХ века у извесном србофобичном европском и америчком тријалистичком естаблишменту, шта мисли о Србима:

    ”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„.“ (Види: http://www.vijestio.com/vijesti/svijet/srbomrsci-izjave-poznatih-zapadnih-politicara-o-srbima/…).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *