Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – ЖИВОТ СА КЊИГАМА

Учитавање могућег смисла – ЖИВОТ СА КЊИГАМА

Свет је непоправљив, што нас не ослобађа обавезе да се одупиремо ругоби и злу. У штампаном слову је искра смислености и клица словесности. Затрпани смо наплавинама политичарске логореје. Колико пута зажелимо да се окупамо од онога што смо чули преко телевизије или прочитали у новинама! Књига је кућни хигијенски прибор за очишћење од таквих и сличних прљавштина, јаловог надгорњавања, и малоумног спорења

Животни простор ми је испуњен књигама. Као дечак, ђак ниже гимназије у Љигу, често бих застајо пред излогом скромне књижаре, обузет једном неостваривом жељом. Кад бих имао пара, па да купим све што је стајало у излогу, и напунио двоколицу. (Двоколица је мала воловска запрега којом су сељаци одвозили џакове жита у воденицу.) Ту сам жељу поверио мајци, и заборавио је, али она није. Посетивши ме око 1970. у мом београдском стану, и видевши ормане с књигама, она ми, смешећи се, рече: „А ти, видим, дотерао двоколицу!“
Бог свети зна колико сам ормана одонда напунио и испразнио. Купујем их и позајмљујем, добијам на поклон и поклањам, преносим их из стана у стан, вучем их као мачка мачиће, а и сâм сам објавио тридесетак наслова. Једно време сам, у Паризу, узимао приватне часове из књиговезачког заната. Умем да учврстим расклиману рикну, да залепим растављене листове. Конзервативан као и у неким другим стварима, држим да књига која поштује себе мора бити склопљена у табацима од по 16 страница, прошивених концем, по могућности необрезаних. Оно што нам се, у последње време, нуди као хрпа слепљених листова, као e book или digital book, јесте пролазна техничка досетка. Да, квалитет лепка је бољи него некада, џепна издања се не распадају при мало небрижљивијем отварању, па ипак, једино шивење обезбеђује мало дужи живот.
Једне године, притиснут материјалном оскудицом, реших да продам библиотеку. Антикварна књижара је послала камион да их одвезе, а ја се, док су износили пакете, склоних у оближњу кафану, да не гледам невољу и муку. После обнових фонд, у Француској и у родном шумадијском селу, али ми се и данас дешава да почнем трагати за нечим што сам својевремено имао, чега нема ни на једној полици, али се сачувало у имагинарном каталогу.
Прошивена или слепљена, књига је сакрални предмет, угодан за гледање и опипавање; одсликана на екрану, она светлуца попут сунчаних зрака на снегу, и у светлуцању ишчезава. Неоспорна је корисност техничког умножавања њених облика, али оно што је корисно најчешће није лепо и племенито. Модерна технологија би да је приближи што ширим слојевима корисника, а ту су неизбежни уступци неизграђеном укусу. Отуда вероватно погрешан и преувеличан утисак да је посвећени предмет изложен самоуништењу. Ни традиционална форма, наиме, није обезбеђивала вечито трајање. Хартија се, после две-три стотине година, распада у прашину. Излаз је у прештампавању и у преписивању, док електронски документи нестају притиском на одређено дугме. Оно се може активирати и грешком.

Драгоценост која се враћа кући: 166. страница Мирослављевог јеванђеља, једина донедавно недостајућа страница најстаријег сачуваног српског рукописа на ћирилици

Вртоглави напредак штампарства довео је до претрпавања складишног простора. Сваких тридесет секунди, на нашој планети излети испод пресе једна новообјављена књига што у годишњем збиру износи око милион наслова. Неко је израчунао да би човеку требало петнаест година рада да би пописао имена аутора и називе књига штампаних у току једне године! Прогрес добија сопствено убрзање, понекад нам се чини да срља у провалију. Још је француски моралиста Жозеф Жубер (1754–1824) указивао на једну тамну страну Гутенбергове галаксије: поплава штампаних ствари нас одвраћа од читања класичних писаца, и ту је губитак већи од добитка.
Ко би све то ишчитао? Срећом, недогледна наштампана маса се, накнадно, раслојава и преусмерава према потребама различитих група и професија, па одштампано, како-тако, долази до захвалних прималаца. Ваљана проза, или добра књига поезије, увек је свежија, а по Езри Паунду и актуелнија од онога што можемо прочитати у јутрошњим новинама.
Плиније Старији (23–79) напомиње да нема тако лоше књиге из које се не да извући нешто добро. То је, вероватно, било тачно у његовом времену, кад је писање тражило упорност и велики труд, мада већ Хорације (65–8. пре Христа) примећује да песме пишу indocti doctique, незналице и учени. Данас све то иде брже и лакше, а лакоћа даје њојзи својствене, лаке плодове. Типографска индустрија се захуктала, штампарски погони непрестано избацују нове томове, па и читалаштво дише у том ритму. Ко ће из брегова шљаке и блата издвојити зрно злата? Великих остварења има данас колико их је било и у веку Дантеа и Шекспира, али је видљивост мања и приступ отежан. Демократизација писмености је неопходан, мада не и довољан услов за усвајање плодова високе културе.
У сајамским халама новоштампаних ствари најмање простора заузимају збирке стихова. Песници поштују светост речи. За оно што имају да кажу и покажу није потребно обарати стотине хиљада шумских стабала. У богатом, расипничком свету они, једини, на маргини друштва, негују сиромашко господство изражавања. Бог тога је, ваљда, поезија у знатним деловима западне хемисфере данас занемела.
Читање је посебно садржајан и плодородан облик међуљудског општења. Добри писци су драгоцени саговорници и исповедници. Они нам поверавају своје најдубље тајне, откривајући понешто од онога што кријемо од целог света, о чему ни пред најближима не говоримо. Они нас ослобађају осећања стида и кривице коју због својих недостојних мисли и животних посрнућа гајимо, мире нас са људском сабраћом са којима делимо иста луда надања и тескобна страховања, у једну реч, судбину. Они нам показују да нисмо настрани чудаци, на шта понекад себи личимо. Човек је стара животиња, свашта је, у својој дугој историји, о себи научио и у слова преточио.
Читамо: олакшавамо души да дише, доводимо кисеоник у њу. Преноћиште без сијалице изнад постеље, и без ичега штампаног на сточићу покрај узглавља – а бивало је да ме и то на путовањима снађе – доживљавао сам као ћелију-самицу. Стегнем зубе и чекам да сване. У штампаном слову свест проверава своју будност и живородну моћ. Кад ми књига отежа у руци, остаје ми да се опростим од свакидашњице и да стварност, са више или мање среће, дограђујем у сну. Свет је непоправљив, што нас не ослобађа обавезе да се одупиремо ругоби и злу. У штампаном слову је искра смислености и клица словесности. Затрпани смо наплавинама политичарске логореје. Колико пута зажелимо да се окупамо од онога што смо чули преко телевизије или прочитали у новинама! Књига је кућни хигијенски прибор за очишћење од таквих и сличних прљавштина, јаловог надгорњавања, и малоумног спорења. Тек у смирају дана, или овако, у поодмаклим годинама, кад се стиша улична халабука, вратимо се њој, запостављеној а мудрој пријатељици. Она, као успавана лепотица, чека читаоца-краљевића, да је додиром руке оживи. При прегледању полица, при чишћењу прашине, налетим на понеку такву, заборављену, или другу, за коју нисам знао да је имам. Отворим, и зачитам се: пола дана ми прође у непредвиђеном уживању.
Слушамо, често, да је положај књиге тежак. Као да је ситуација нас, данас живућих, лепша и лакша. Где ћемо наћи тако сродну и отворену душу, спремну да нас утеши и охрабри, ако не у Књизи? Заједно са њом, живимо на брисаном простору тржишне привреде; ако не можемо избећи немилосрдно окружење, не морамо га славити и хвалити. Остаје нам да уредимо маргинални простор на коме се чистије дише и здравије мисли. А оно најважније, што је укопано у темеље јудеохришћанске цивилизације записано је у књизи над књигама, у Библији. Непрестано јој се враћамо и никад је нећемо дочитати.
Дешава ми се да по прочитању неког изузетног дела, помилујем корице, или да их, чак, пољубим. То је, ваљда, неки вид фетишизма. Пошто признајем грех, рачунам на обећану половину праштања.

Један коментар

  1. Avatar

    Nema nista lepse od odrastanja uz knjige, to znam iz licnod iskustva.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *