Učitavanje mogućeg smisla – ŽIVOT SA KNJIGAMA

Svet je nepopravljiv, što nas ne oslobađa obaveze da se odupiremo rugobi i zlu. U štampanom slovu je iskra smislenosti i klica slovesnosti. Zatrpani smo naplavinama političarske logoreje. Koliko puta zaželimo da se okupamo od onoga što smo čuli preko televizije ili pročitali u novinama! Knjiga je kućni higijenski pribor za očišćenje od takvih i sličnih prljavština, jalovog nadgornjavanja, i maloumnog sporenja

Životni prostor mi je ispunjen knjigama. Kao dečak, đak niže gimnazije u Ljigu, često bih zastajo pred izlogom skromne knjižare, obuzet jednom neostvarivom željom. Kad bih imao para, pa da kupim sve što je stajalo u izlogu, i napunio dvokolicu. (Dvokolica je mala volovska zaprega kojom su seljaci odvozili džakove žita u vodenicu.) Tu sam želju poverio majci, i zaboravio je, ali ona nije. Posetivši me oko 1970. u mom beogradskom stanu, i videvši ormane s knjigama, ona mi, smešeći se, reče: „A ti, vidim, doterao dvokolicu!“
Bog sveti zna koliko sam ormana odonda napunio i ispraznio. Kupujem ih i pozajmljujem, dobijam na poklon i poklanjam, prenosim ih iz stana u stan, vučem ih kao mačka mačiće, a i sâm sam objavio tridesetak naslova. Jedno vreme sam, u Parizu, uzimao privatne časove iz knjigovezačkog zanata. Umem da učvrstim rasklimanu riknu, da zalepim rastavljene listove. Konzervativan kao i u nekim drugim stvarima, držim da knjiga koja poštuje sebe mora biti sklopljena u tabacima od po 16 stranica, prošivenih koncem, po mogućnosti neobrezanih. Ono što nam se, u poslednje vreme, nudi kao hrpa slepljenih listova, kao e book ili digital book, jeste prolazna tehnička dosetka. Da, kvalitet lepka je bolji nego nekada, džepna izdanja se ne raspadaju pri malo nebrižljivijem otvaranju, pa ipak, jedino šivenje obezbeđuje malo duži život.
Jedne godine, pritisnut materijalnom oskudicom, reših da prodam biblioteku. Antikvarna knjižara je poslala kamion da ih odveze, a ja se, dok su iznosili pakete, sklonih u obližnju kafanu, da ne gledam nevolju i muku. Posle obnovih fond, u Francuskoj i u rodnom šumadijskom selu, ali mi se i danas dešava da počnem tragati za nečim što sam svojevremeno imao, čega nema ni na jednoj polici, ali se sačuvalo u imaginarnom katalogu.
Prošivena ili slepljena, knjiga je sakralni predmet, ugodan za gledanje i opipavanje; odslikana na ekranu, ona svetluca poput sunčanih zraka na snegu, i u svetlucanju iščezava. Neosporna je korisnost tehničkog umnožavanja njenih oblika, ali ono što je korisno najčešće nije lepo i plemenito. Moderna tehnologija bi da je približi što širim slojevima korisnika, a tu su neizbežni ustupci neizgrađenom ukusu. Otuda verovatno pogrešan i preuveličan utisak da je posvećeni predmet izložen samouništenju. Ni tradicionalna forma, naime, nije obezbeđivala večito trajanje. Hartija se, posle dve-tri stotine godina, raspada u prašinu. Izlaz je u preštampavanju i u prepisivanju, dok elektronski dokumenti nestaju pritiskom na određeno dugme. Ono se može aktivirati i greškom.

Vrtoglavi napredak štamparstva doveo je do pretrpavanja skladišnog prostora. Svakih trideset sekundi, na našoj planeti izleti ispod prese jedna novoobjavljena knjiga što u godišnjem zbiru iznosi oko milion naslova. Neko je izračunao da bi čoveku trebalo petnaest godina rada da bi popisao imena autora i nazive knjiga štampanih u toku jedne godine! Progres dobija sopstveno ubrzanje, ponekad nam se čini da srlja u provaliju. Još je francuski moralista Žozef Žuber (1754–1824) ukazivao na jednu tamnu stranu Gutenbergove galaksije: poplava štampanih stvari nas odvraća od čitanja klasičnih pisaca, i tu je gubitak veći od dobitka.
Ko bi sve to iščitao? Srećom, nedogledna naštampana masa se, naknadno, raslojava i preusmerava prema potrebama različitih grupa i profesija, pa odštampano, kako-tako, dolazi do zahvalnih primalaca. Valjana proza, ili dobra knjiga poezije, uvek je svežija, a po Ezri Paundu i aktuelnija od onoga što možemo pročitati u jutrošnjim novinama.
Plinije Stariji (23–79) napominje da nema tako loše knjige iz koje se ne da izvući nešto dobro. To je, verovatno, bilo tačno u njegovom vremenu, kad je pisanje tražilo upornost i veliki trud, mada već Horacije (65–8. pre Hrista) primećuje da pesme pišu indocti doctique, neznalice i učeni. Danas sve to ide brže i lakše, a lakoća daje njojzi svojstvene, lake plodove. Tipografska industrija se zahuktala, štamparski pogoni neprestano izbacuju nove tomove, pa i čitalaštvo diše u tom ritmu. Ko će iz bregova šljake i blata izdvojiti zrno zlata? Velikih ostvarenja ima danas koliko ih je bilo i u veku Dantea i Šekspira, ali je vidljivost manja i pristup otežan. Demokratizacija pismenosti je neophodan, mada ne i dovoljan uslov za usvajanje plodova visoke kulture.
U sajamskim halama novoštampanih stvari najmanje prostora zauzimaju zbirke stihova. Pesnici poštuju svetost reči. Za ono što imaju da kažu i pokažu nije potrebno obarati stotine hiljada šumskih stabala. U bogatom, rasipničkom svetu oni, jedini, na margini društva, neguju siromaško gospodstvo izražavanja. Bog toga je, valjda, poezija u znatnim delovima zapadne hemisfere danas zanemela.
Čitanje je posebno sadržajan i plodorodan oblik međuljudskog opštenja. Dobri pisci su dragoceni sagovornici i ispovednici. Oni nam poveravaju svoje najdublje tajne, otkrivajući ponešto od onoga što krijemo od celog sveta, o čemu ni pred najbližima ne govorimo. Oni nas oslobađaju osećanja stida i krivice koju zbog svojih nedostojnih misli i životnih posrnuća gajimo, mire nas sa ljudskom sabraćom sa kojima delimo ista luda nadanja i teskobna strahovanja, u jednu reč, sudbinu. Oni nam pokazuju da nismo nastrani čudaci, na šta ponekad sebi ličimo. Čovek je stara životinja, svašta je, u svojoj dugoj istoriji, o sebi naučio i u slova pretočio.
Čitamo: olakšavamo duši da diše, dovodimo kiseonik u nju. Prenoćište bez sijalice iznad postelje, i bez ičega štampanog na stočiću pokraj uzglavlja – a bivalo je da me i to na putovanjima snađe – doživljavao sam kao ćeliju-samicu. Stegnem zube i čekam da svane. U štampanom slovu svest proverava svoju budnost i živorodnu moć. Kad mi knjiga oteža u ruci, ostaje mi da se oprostim od svakidašnjice i da stvarnost, sa više ili manje sreće, dograđujem u snu. Svet je nepopravljiv, što nas ne oslobađa obaveze da se odupiremo rugobi i zlu. U štampanom slovu je iskra smislenosti i klica slovesnosti. Zatrpani smo naplavinama političarske logoreje. Koliko puta zaželimo da se okupamo od onoga što smo čuli preko televizije ili pročitali u novinama! Knjiga je kućni higijenski pribor za očišćenje od takvih i sličnih prljavština, jalovog nadgornjavanja, i maloumnog sporenja. Tek u smiraju dana, ili ovako, u poodmaklim godinama, kad se stiša ulična halabuka, vratimo se njoj, zapostavljenoj a mudroj prijateljici. Ona, kao uspavana lepotica, čeka čitaoca-kraljevića, da je dodirom ruke oživi. Pri pregledanju polica, pri čišćenju prašine, naletim na poneku takvu, zaboravljenu, ili drugu, za koju nisam znao da je imam. Otvorim, i začitam se: pola dana mi prođe u nepredviđenom uživanju.
Slušamo, često, da je položaj knjige težak. Kao da je situacija nas, danas živućih, lepša i lakša. Gde ćemo naći tako srodnu i otvorenu dušu, spremnu da nas uteši i ohrabri, ako ne u Knjizi? Zajedno sa njom, živimo na brisanom prostoru tržišne privrede; ako ne možemo izbeći nemilosrdno okruženje, ne moramo ga slaviti i hvaliti. Ostaje nam da uredimo marginalni prostor na kome se čistije diše i zdravije misli. A ono najvažnije, što je ukopano u temelje judeohrišćanske civilizacije zapisano je u knjizi nad knjigama, u Bibliji. Neprestano joj se vraćamo i nikad je nećemo dočitati.
Dešava mi se da po pročitanju nekog izuzetnog dela, pomilujem korice, ili da ih, čak, poljubim. To je, valjda, neki vid fetišizma. Pošto priznajem greh, računam na obećanu polovinu praštanja.