СМРТ ХЕРОЈА МУЛТИПОЛАРНОГ СВЕТА

ПОЗАДИНА УБИСТВА КАСЕМА СУЛЕЈМАНИЈА

Солон, један од седам мудраца Грчке, рекао је Крезу да се о људском животу не може процењивати пре смрти и да се тек онда може донети суд. Упитан ко је био најсрећнији човек на свету, Солон је на првом месту навео Телоса Атињанина који је погинуо борећи се за своју земљу. Смрт иранског генерала Касема Сулејманија била је таква да га можда неће начинити најсрећнијим човеком на свету ни по Солоновим стандардима, али му свакако обезбеђује улазак у легенду

У складу са општеприхваћеним стереотипом о томе како Срби не могу ни око чега да се сложе, чак ни трагична смрт команданта специјалних снага иранске Револуционарне гарде Касема Сулејманија није могла да прође без разврставања у два, наравно, оштро супротстављена блока. Док су једни у овом убиству видели смрт човека који је постао једним од симбола отпора америчкој империји, хероја земље која није признала једнострано проглашену независност Косова и Метохије и која свој утицај на светској сцени у овом питању користи у интересу Србије, други су истицали да је Иран у сукобу у БиХ одиграо нечасну улогу и Сулејманију приписивали одговорност, па чак и учешће у бруталним злочинима над Србима. Без обзира на то је ли Сулејмани доиста био српски џелат, или не, његово брутално убиство у Багдаду је историјски тренутак који означава прекретницу у ситуацији и односу снага на Блиском истоку, али и шире. И то не само због тога што његово убиство и начин на који је спроведено представљају преседан у светској историји.
Ово сматра и руски геополитичар Александар Дугин, који Сулејманија описује као „хероја мултиполарног света“. „Како је Блиски исток огледало глобалних промена светске геополитике, овај догађај има знатно ширу димензију и тиче се светског поретка у целини. Није случајно што су многи посматрачи смрт генерала Сулејманија, хероја борбе против Исламске државе у Сирији и Ираку, тумачили као почетак Трећег светског рата или, у најмању руку, као почетак америчког рата против Ирана“, навео је Дугин, оцењујући Сулејманијеву смрт као почетну тачку „коначне битке“. Према његовим речима, „Сулејмани је био симболична фигура мултиполарности, коју су убили заговорници униполарности, ван свих оквира и норми међународног права“ и у том контексту он не представља само Револуционарну гарду или Иран у целини, већ и све присталице мултиполарности.

[restrict]

ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА Убиство Касема Сулејманија на начин на који је изведено представља злочин и по америчким, и по међународним законима. Убиство високог државног званичника једне земље представља чин рата, а по америчком уставу, рат може објавити само Конгрес, а не и председник. По међународном праву, једна држава може употребити оружану силу против друге искључиво у самоодбрани, или превентивно, у случају да постоји озбиљна и непосредна опасност. У случају убиства Касема Сулејманија ниједан од ова два предуслова није испуњен, иако Бела кућа, Стејт департмент и Пентагон тврде, не поткрепљујући то никаквим доказима, да је Сулејмани планирао нападе у којима би стотине Американаца изгубило живот и тиме оправдавају своју агресију. „Предузели смо акцију прошле ноћи да спречимо рат, а не да га започнемо“, тврди Трамп. Самопоуздање Сједињених Држава да могу потпуно некажњиво да раде шта им је по вољи и да су они једини меродавни на свету да процењују ко је „добар“, а ко „лош“ момак и ко треба да буде убијен и да за то не морају одговарати никоме, укључујући ту и своју јавност, односно бираче, најјасније је демонстрирано на специјалном брифингу поводом убиства Сулејманија, човек идентификован на транскрипту Стејт департмента само као „високи званичник Стејт департмента број три“ одговоривши, исфрустриран упорним новинарским питањима о мотивима убиства Сулејманија, са „Боже, морамо ли да објашњавамо што радимо те ствари?“. Сва три „висока званичника Стејт департмента“ на дотичном брифингу тврдила су да је Сулејмани у Багдад допутовао како би организовао нападе на америчке војнике и цивиле и као потврду за то наводе и чињеницу да је у тренутку убиства био у возилу са Абу Махдијем ел Мухандисом, замеником команданта ирачког Комитета за народну мобилизацију, саставним делом ирачке војске који се сматра наследником чувене Садамове Републиканске гарде.
Ирачки премијер у оставци Адил Абдул-Махди, који је требало касније у току тог дана да се лично састане са Сулејманијем, међутим, тврди да је високи ирански војни званичник у његовој земљи био у дипломатској и мировној мисији. „Требало је да се састанем са Сулејманијем ујутро када је убијен. Дошао је да ми пренесе поруку из Ирана као одговор на поруку Саудијске Арабије коју смо пренели Ирану“, рекао је Абдул-Махди у обраћању ирачком парламенту пред гласање о протеривању америчких снага из ове земље. Да ствар буде још гора по Американце, судећи по Абдул-Махдијевим речима, они су Сулејманија намерно увукли у замку како би га ликвидирали. Док један од „високих званичника Стејт департмента“ на поменутом брифингу као један од доказа својих тврдњи да је Сулејмани планирао нападе на Американце наводи: „Можда је прво питање зашто је неко кога је Савет безбедности УН означио за терористу (што је, иначе, неистина) био изван Ирана?“ Абдул-Махди је, наиме, пред парламентом рекао да му се Трамп у телефонском разговору лично захвалио на напорима које је учинио у посредовању између САД и Саудијске Арабије, с једне стране, и Ирана и да му је то посредовање он лично тражио, чиме је створио лажни утисак да је ирански генерал безбедан у Багдаду и да може слободно допутовати. Трамп је, дакле, знао или морао знати (да употребимо хашки језик) да се ради на деескалацији ситуације, на изналажењу компромисног решења и ипак планирао и извршио убиство човека у мировној мисији.
Да је Сулејмани био у својеврсној мировној мисији указује и реаговање Саудијске Арабије на његово убиство: „Саудијска Арабија није била консултована у вези са америчким ударом. У светлу брзог развоја ситуације, Краљевство истиче важност уздржаности и упозорава на све потезе који би могли водити ескалацији са тешким последицама“. Бивши шеф дипломатије ове земље Адел Алџубеир на свом „твитер“ налогу саопштење је прокоментарисао оценивши да се њиме указује на важност коју у очима Ријада има деескалација напетости у региону. После овога, саудијски краљ Салман послао је делегацију у Вашингтон, чији је циљ, по мишљењу шефице бироа „Вашингтон поста“ у Бејруту Лиз Слај, био да се Вашингтон умоли да спусти лопту.
Да се ради о дуго планираној ликвидацији, а не о елиминацији „непосредне опасности“, указује и чињеница да је амерички државни секретар Мајк Помпео још прошлог лета од Трампа тражио да убије Сулејманија. „Помпео није успео у сличном подухвату прошлог лета када је Трамп одбио да војно одговори Ирану после обарања америчке шпијунске беспилотне летелице, што је исход који је Помпеа учинио ‘огорченим’, како каже један амерички званичник. Недавне промене у Трамповом тиму за националну безбедност и ћудљивост председника нервозног јер делује неодлучно спрам иранске агресије отвориле су простор Помпеу да заговара акцију за какву се одавно залагао“, наводи „Вашингтон пост“.

ЦЕНЗУРИСАНИ ГОВОР Неколико међународних новинара у вези са убиством Касема Сулејманија указује и на део Абдул-Махдијевог говора у ирачком парламенту чији је телевизијски пренос, посредством председника парламента Мухамеда ел Халбусија, иначе припадника проамеричке сунитске фракције, прекинут. Амерички новинар Марк Талиано и италијански новинар Федерико Пјерачини написали су текстове у којима, позивајући се на посланике који су присуствовали седници, преносе тешке оптужбе које је на рачун Американаца изнео Абдул-Махди и које пружају додатна објашњења за ликвидацију Сулејманија. „У данима после убиства генерала Касема Сулејманија појавиле су се нове и важне информације проистекле из говора ирачког премијера. Прича иза убиства Сулејманија изгледа да је много дубља од онога што смо до сада знали и укључује Саудијску Арабију и Кину, као и улогу америчког долара као глобалне резервне валуте“, написао је у тексту за Фонд стратешке културе Пјерачини.
Према сведочењима, Халбуси је по прекиду телевизијског преноса пришао Абдул-Мехдију који му је љутито рекао да су „Американци уништили земљу и сада одбијају да обнове инфраструктуру уколико им се не обећа половина свих прихода од продаје нафте“, што је, како је рекао, „одбио“. „Због тога сам отпутовао у Кину и потписао важан споразум са њима да преузму изградњу уместо Американца. По мом повратку, Трамп ме је позвао и затражио да поништим споразум. Када сам одбио, запретио је покретањем масовних демонстрација против мене које би окончале моје председниковање владом. Пошто су се масовне демонстрације против мене и догодиле, Трамп је поново позвао и запретио да ако се не повинујем његовим захтевима, да ће снајперисти морнаричке пешадије са високих зграда циљати демонстранте ии полицију како би на мене био извршен притисак. Поново сам одбио и тада сам поднео оставку. До дана данашњег, Американци инсистирају на поништавању споразума са Кинезима. После тога, када је министар одбране јавно рекао да трећа страна циља и демонстранте и полицију, као што је Трамп запретио да ће учинити, поново ме је позвао Трамп и запретио да ће убити и мене и министра одбране, ако наставимо да причамо о тој трећој страни“.
Да ли је ова претња остварена, само не директно, него посредством генерала Сулејманија чиме је убијено још неколико „мува“, а не само ова једна? Вашингтон је у овај напад уложио наде да ће решити проблеме са којима се суочава на Блиском истоку застрашујући његове противнике, али и слањем поруке арапским земљама о опасности продубљивања односа у првом реду са Кином, али и са Русијом и у крајњој линији, на домаћем плану, јачајући подршку Трампу изједначавајући ово убиство са убиством Осаме бин Ладена у време Обамине администрације. Такође, овим се поништава, или макар знатно отежава, по свему судећи ефикасна улога Ирака у успостављању трајног мира на линији Техеран-Ријад, што није у интересу ни САД, ни Израела, чији лоби има снажан утицај на Трампа. И једнима и другима смета стварање мултиполарног света, јачању којем би смиривање напетости на Блиском истоку значајно допринело, посебно када би се обезбедила мирна коегзистенција Саудијске Арабије и Ирана, што би са собом повукло и решавање проблема у Сирији, Јемену, па и у Ираку и шире. „Униполарни свет је осуђен на пропаст, али било би глупо надати се да ће попустити без борбе. Штавише, убиство генерала Сулејманија искључује миран сценарио за будућност, јер се од Трампа и Вашингтона више не може очекивати да добровољно пристану на ову промену светског поретка и, у складу с тим, пристану на признавање субјективности било којој сили поред Сједињених Држава“, наводи Дугин.

[/restrict]

Један коментар

  1. Sulejmani je bio bitna figura u dovodjenju mudzahedina u Bosnu, koji su sjekli glave Srbima. Iran je za to dobio zeleno svijetlo od Clinton-a. Zabolje me za Iran, Sulejmanija i naravno, Clinton-a.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *